Ђорђе
Ћапин
Излагање
на промоцији
књиге Горана
Комара
„Српска
православна
црква у
Херцег-Новоме“,
Музеј
Херцеговине,
Требиње, 2.
новембар 2007.
Поштовани пријатељи,
Велико ми је задовољство да Требињу пренесем поздраве из Новога, из престонице земље Херцегове. Посебно желим да се захвалим домаћину – Музеју Херцеговине, институцији која је необично заслужна што у последњих пар деценија ипак није прекинут континуитет историјских и археолошких истраживања сјеверозападне Боке, краја који је историјски дио Старе Херцеговине, а кога један латински шпијун из 17. вијека назива „Приморском Србијом, коју неки и Херцеговином зову“.
Вечерас представљамо књигу др Горана Комара „Српска православна црква у Херцег-Новоме“, једно од дјела која настављају природни континуитет истраживања прошлости приморја Војводства Светога Саве у тренутку када државне и дио локалних политичких гарнитура покушавају у народ и научну јавност убацити књиге дисконтинуитета – скупе сликовнице са неистинитим садржајем и проблематичном поруком. Ово је једна од књига које су радо виђене у народу и међу истраживачима, али нису ни мало добродошле у неким политичким круговима, а већина диригованих медија ће је радо прећутати, али узалуд. Веза Тврдоша и Савине, Требиња и Новога је нераскидива.
У историографији која се бави Новим, па и у научној и културној продукцији Новога у најширем смислу, друга половина задње деценије 20. вијека је била период мрака и стагнације, када су у питању институције и институционално истраживање прошлости овога краја. Када се у Новом није могла ни издати ни промовисати књига, могла је у Требињу. Када су институције културе у Новом биле празна љуштура без садржаја, радио је Музеј Херцеговине. Зато је значајна улога Требиња и Тврдоша, и Музеја Херцеговине и Епархије Захумско-херцеговачке и Приморске, што у Новом мрак никада није завладао у потпуности. У том периоду, када су историчари који имају формално образовање углавном служили за украс, књиге др Комара су биле искра у тами и настављале континуитет, полако попуњавајући мозаик сазнања о прошлости овог дијела Војводства Светога Саве, реченог Херцеговина.
У првој половини прве деценије 21. вијека наука се дјелимично вратила у институције. И поред ембарга већине медија, и поред огромног политичког притиска и опструкција на државном и локалном нивоу, могло се радити и стварати. Нови је био стварна културна престоница Црне Горе, свијетла тачка у идеолошком мраку. Ствари се мијењају од 2004. године, када се системски и систематски почињу гушити институције, а сликовнице промовишу као врхунски научни домети. Реални однос политичких снага у Херцег-Новом не дозвољава да се то ради отворено, јавно и насилно као до 2000. године, али рововски рат траје. Знатан одлив средстава, која би природно требало да користе институције културе, ка приватним и полуприватним пројектима, покушаји стварања наказних идеолошких тијела, какво је својевремено био тзв. „Савјет за културну политику“, отимање послова на истраживањима локалним институцијама и ангажовање других, идеолошки подобних, скоро потпуни ембарго медија – данас карактеришу културну и научну сцену Херцег-Новог. Институције се могу изборити за ограничени утицај само упорношћу и личном иницијативом. Један дио институционалног истраживања прошлости и објављивања резултата тих истраживања преузимају невладине организације, какве су „Друштво за архиве и повјесницу херцегновску“, које је издавач ове књиге, Фондација „Растко-Бока“ - електронска библиотека културе и традиције Боке и друге.
Херцег-Нови, град Светога Стефана првомученика, који је утемељио Твртко Први, милошћу Божјом краљ Срба, Босне и Поморја и Западних страна, а правим градом учинио Стефан, херцег од Светога Саве и велики војвода босански, данас живи седми вијек у скоро потпуном незнању о својој прошлости, нарочито оној најранијој. О Котору се може све знати, о Дубровнику се може све знати, али се о престоници земље Херцегове не смије знати ништа. То је нечији трајни интерес, једнак у вријеме Стефана Косаче, једнак у вријеме Стефана Љубибратића, једнак и дан-данас. У темељима овога града нема ни једног зрна латинског. Зато ми данас не знамо ни гдје је столовао Твртко, ни Стефан Косача, ни гдје је била црква Светога Стефана, ни који је обим првобитног градског језгра, иако је тамо спровођено нешто што се називало истраживањима. И данас у Новоме има снага, које покушавају једном краљевском граду са идентитетом наметнути провинцијалну свијест и увозити „културу“ и то оданде, одакле никада ништа осим куге није дошло.
Окружење у коме је настала, само додаје на значају ове књиге. Ово је прва књига о историји Цркве у Херцег-Новом. Књига пружа слику историјског хода СПЦ у Новоме, али и ширем подручју, на темељу валидне литературе и архивске грађе из архива Котора, Херцег-Новог, манастира Савина, парохијалних архива, приватних колекција, али пружа и одређена документа из Државног архива Венеције и Архива САНУ у Београду и Сремским Карловцима. Није везана искључиво за Херцег-Нови, јер се ова тема не може ограничити на тако узак географски простор, него се у великој мјери дотиче ширег подручја Херцеговине. Детаљније се освјетљава улога епископа Саватија и Стефана Љубибратића и сам развитак црквене организације у приморју. Открива се идентитет неких херцеговачких епископа 18. вијека, као што је преосвећени Герасим Рупић. Открива се низ свештеника и калуђера СПЦ у Новоме, који су потекли са простора Старе Херцеговине. Даје се детаљнији поглед на историју унијатских акција и притисака на српски народ у Боки, не заобилазећи ни простор Луштице. Пружа се велики број изворних докумената из 19. вијека, која показују са каквим тешкоћама су се сусретали савински калуђери и новско свештенство да би сачували огромно насљеђе минулих вјекова. Снажно се сугерише, што је темељно настојање аутора, да покрет херцеговачких Срба, па тиме и помијерања унутар Цркве, за вријеме Морејског рата нису донијели Србе у Херцег-Нови, како се то деценијама перфидно покушавало протурити, већ су се они и прије, и за вријеме, и послије рата кретали по свом катастарском земљишту, по својој старевини. Аутор вјерује да је најјачи и најразорнији удар на Цркву учињен послије 1945. године, када је драгоцјености минулих вјекова било теже сачувати од „стручњака“, него раније од Турака, Највећи дио књиге је уствари грађа за историју Захумско-херцеговачке и Приморске епархије и представља одличну основу за даља истраживања.
Док
историчари
са формалним
образовањем и
даље служе за
украс, и у
институцијама
и ван
институција
постоји
огроман
истраживачки
потенцијал
који се може
привремено ограничити,
али се не
може
уништити, што
су протекле
двије деценије
показале.
Археолошка
истраживања
цркве Светог
Саве на
Савини 2002.
године показала
су идентичан
археолошки
материјал као
и онај
пронађен
приликом
истраживања
Тврдоша, а
нешто
различит од
материјала
са Превлаке
Св. Арханђела
Михаила. Ова
књига показује
непрекинуту
историјску
везу Цркве,
територије и
народа.
Савина и
Тврдош, Нови
и Требиње су
једно у
културно-историјском
смислу.
Географска
хоризонтала
и духовна вертикала
Тврдоша и
Савине је
неуништива,
док год има
народа да
уздржи
Тврдош и
Савину. Ово
је књига
континуитета
и зато је
препоручујем
Вашој пажњи.
Још једном
хвала
Требињу.