Др Горан Комар

СЕЛО ТРЕБЕСИН КОД ХЕРЦЕГ – НОВОГ
(ОГЛЕД О НОВСКОЈ МИГРАЦИЈИ И СЕЛУ)

Издавач:

Слободна књига, Београд
Друштво за архиве и повјесницу херцегновску, Херцег – Нови

За издавача:

Владимир Максимовић
Горан Комар

Лектор:

Тамара Комар

Штампа:

Јуниор, Н. Београд

Тираж:

150

ШТА САДРЖИ ОВА КЊИГА?

·Како је Требесин заснован у доба састављања Срба који долажаху у вријеме Ираклија и старих житеља Илирика о којима ни данас не знамо ништа; ·Шта о древним становницима Илирика казује Павле Јозеф Шафарик?; ·Како су у њему и у вријеме српске господе и турске власти стајали само Срби; ·Kако су Требесињани учествовали у бојевима Кандијског рата и Морејским ратовима; ·Како су калуђери Аврамовићи из овога села бранили српство и Православље; ·Ко су били архимандрити Георгије и Леонтије, требињски и савински монаси; ·Како је архимандрит Леонтије кандидован за владику далматинског и бокешког, да наслиједи преосвећеног Стефана; ·Како се развијала Црква у новскоме крају и Требесину од најстаријих црквених времена до пада Венеције; ·Како су Требесињани помагали Цркву?; ·Ко је све живио у Требесину за млетачке владавине?; ·Како су Требесињани градили цркву Св. Томе?; · Како серзенте Томица Вуковић дарива кућу у Котору манастиру Савина; ·Ко је држао земљу у Требесину 1837. године?; ·Због чега је ово село знаменито у читавом српству?

УВОДНЕ РИЈЕЧИ
КРАТКИ ПРЕГЛЕД ПРОШЛОСТИ
ПОДСЈЕТНИК
ТРЕБЕСИН У ВРИЈЕМЕ МЛЕТАЧКЕ УПРАВЕ
ТРЕБЕСИЊАНИ У МОРЕЈСКОМ РАТУ
КОРНЕРОВА ЗЕМЉИШНА КЊИГА (ТРЕБЕСИН) 1690. ГОДИНЕ
Требесин - Бадоеров катастар
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У ДРАЧЕВИЦИ
КУЋЕ У ТРЕБЕСИНУ ПО СТАРИНИ
НОТЕ ОД СОЛИ СЕЛА ТРЕБЕСИН И СУШЋЕПАН
ЋИРИЛСКА ДОКУМЕНТА СЕЛА ТРЕБЕСИН
КАТАСТАРСКА МАПА ТРЕБЕСИНА ИЗ 1837. ГОДИНЕ
ЧИТУЉА СВЕШТЕНИЧКЕ ФАМИЛИЈЕ АВРАМОВИЋ ИЗ СРБИНЕ (ТРЕБЕСИНА)
ЧИТУЉА ФАМИЛИЈЕ ПАЛИКУЋА ИЗ ТРЕБЕСИНА
ОСТАЦИ ЧИТУЉЕ ФАМИЛИЈЕ ЋОРОВИЋ
ВИДАКОВИЋИ У ОПШТЕМ ЛИСТУ ТВРДОШКО - САВИНСКОМ И РОД ЂАКОНА СТЕФАНА АВРАМОВИЋА
ПАРОХИЈАЛНА ЦРКВА СВ. АПОСТОЛА ТОМЕ
ЗАПИС СВЕШТЕНИКА ЈОВА Н. АВРАМОВИЋА
ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ

УВОДНЕ РИЈЕЧИ

          Требесин је једно од најмањих, и по старини најмањих села, на херцегновској територији. У 18. вијеку чинио је једну парохију са сусједним Сушћепаном, а касније је овој парохији било придружено и Камено. У овоме селу стајала је чувена свештеничка фамилија Аврамовића, којa би, према предању, моглa припадати истоме роду као и оравачки Аврамовићи. Ово се село истакло знатним бројем свештеника и калуђера Српске Православне Цркве и чак су четири његове фамилије дале истакнуте службенике Цркве.
           Село лежи у предјелу који раздваја планинску Боку са низом њених села савијених подно горског вијенца Орјена и алувијалних равњака уз обалу.
  Требесин сам посматрао као дијете са каменских греда које га и дијеле од полеђинског и планинског предјела, који, иако лежи у непосредној близини, не  одликују  јужне визуре и мирни  рељеф.
Ваљда ме је у дјетињству привукла  слика  узаног, али видно уређеног земљишта  једног  од најмањих горњебокешких села. Послије, када  сам  почео са исчи-тавањима архивске документације планинских  села Бо-ке, и већ објавио неколике књиге, пожељех да се озби-љније позабавим Требесином који је и својим именом показивао на дубоку српско - словенску старину, јер тамо гдје стоје мјеста са оваквим именом, несумњиво су лежа-ла древна култна мјеста нашега народа.
Снажан потицај за стварање оваквога дјелца дадоше ми и сами Требесињани  из фамилије Видаковића који су добро познавали и памтили старине свога села, а ипак, као што то бива код наших приморских Срба, бијаху заборавили неке важне истине из блиске историје сопствене фамилије, као на примјер, да су требесински Видаковићи дали једног значајног савинског игумана, оца Софронија (18.вијек), или Аврамовићи значајног савинског архимандрита и црквеног дјелатника у отпору Унији – оца Лаонтија, или Паликуће, требињског еписко-па Авксентија.
Дакле, као и код других Бокеља из горњега дијела залива, некако се овдје у Требесину поновила слика невјероватно наглог прекида историјског памћења његових, иначе за прошлост заинтересованих житеља. Друго,  што  ме је  опредјелило да се упустим у овај посао, бијаше видљиво српско  опредјељење Требеси-њана које се чувало као мало гдје у приморју. Знао сам да је сачувано јако малo докумената из предмлетачког периода, најприје  да  нема никаквих знатнијих извора из доба отоманске управе Драчевицом, а да се у Котору могу наћи само узгредна, фрагментарна обавјештења о овоме  насељу у средњевјековном раздобљу. Зато сам планирао да пружим, у  најгрубљим цртама, слику разво-ја српске народне историје у приморју, па затим, да пређем на расправљање историје овог мјеста у  Новоме  вијеку, у којем је стварано обиље записаних обавје-штења. И овдје, кaо и у другим мјестима Боке и цјелоку-пног јадранског приморја, важи правило: оскудност записаних извора, а богатство материјалног културног наслијеђа које привлачи необичношћу и богатством. Док чекамо озбиљна археолошка ископавања требесињских и уопште новских старина, задовољимо се скромним прегледом  прошлости  овога  српског села које и са свога скровитог положаја, обдареног највећим бога-тством крашког подорјенског предјела: живом водом која овдје избија у изобиљу, наговјештава дубоку древност. И заиста, у првом сусрету са запретеним требесињским споменицима, као да не може истраживач учинити нити корака!
Што сам више откривао Требесин, слој по слој, аналогно фрагментованим бљесковима памћења његових житеља, уочавао сам паралелност српске народне истор-ије, паралелни ход двије главне спознајне линије од којих је она стаменија истакнутија и боље описана од странаца него ли од Срба. Одлучио сам се, дакле, управо у овоме дјелцу, ослонити на запажања и резултате неколицине великана славистике који су припадали прошломе вијеку који су вјеровали византијском владару Константину Порфирогениту о доласку Словена и Срба у оквиру аварско – словенске колонизације Балкана за Ираклија, али су, такође, вјеровали и у присуство једног древнијег словенског контингента на балканској вјетрометини. Не би ми то било могуће да наша значајна и патриотска средишта знања и науке нису у последњих неколико година успјела на превођењу и штампању веома знатних дјела о Српству и Словенству Балканског полуострва, испуњених научном објективношћу и словенским патри-отизмом.
Вјерујем да нема боље прилике, за мене, као писца историје Драчевице, да своје виђење српског народног политичког и црквеног хода по узаним земљама јадра-нске обале, управо у дјелцу о српском селу Требесину пројавим, у мјесту, које је стајало у самоме средишту земљишног опсега ове још неистражене српске жупе од старине и господства, од владара и ратника, од козара и 'ајдука.
Још је нешто примјетна одлика Требесина. Висока брига о парохијалној цркви Светог Апостола Томе, која је довршена у другој половини 18. вијека, и сасвим нејасно предајно придавање веће важности овој цркви него то одређује њен статус сеоске парохијске цркве. И заиста, посједујемо свједочење старих Камењана о среди-шњем положају требесињске цркве на предјелу који окупља села Камено, Требесин и Сушћепан до половице 19. вијека. Могла је тај положај црква задобити у вријеме када су свештеници Аврамовићи, који су аутохтони Требесињани, остваривали свој високи положај старе свештеничке лозе која је дала тридесет свештеника и шест калуђерица. Од малог броја родова у Требесину су стајала три или чак четири рода која су била свеште-ничка. Готово половина! По томе је Требесин прибрајан бокешким селима која су јако дуго давала сопствене парохе.
      Подизање парохијалне цркве концем 18. вијека бацило је у прашину заборава значење и старост друге двије светиње у овоме селу: цркве Светога Апостола Петра и Павла и древног манастира Пресвете Богоро-дице. То је питање у овоме часу, до извођења археоло-шких ископавања, неријешиво.
      Село Требесин у скромном просторном обухвату, није дозвољавало значајна, па чак ни најмања усељавања и ремећења једном постигнутога поретка и броја фамилија. Биће то тековином новога доба. Јасно је да је овај скромни простор, са великом продуктивном спосо-бношћу, морао бити веома привлачан. Када се догодила смјена становништва, да ли је то било у Морејском рату, да ли се овдје затекло нешто старијег становништва, све су то питања која се морају дотаћи. У сваком случају, као и у другим  мјестима  Боке, може се лако доказати да обавјештења која је прикупљао кућански свештеник Саво Накићеновић почетком 2О. вијека, о времену досељења горњебокешких фамилија, нису увијек и сасвим тачна. Оставља се овдје један снажан наговјештај да је у Требесину, као и другдје у Драчевици, Морејски рат изазвао помјерања неких старих  фамилија, које  су након учешћа у ратноме метежу стизале натраг на своју земљу и грабиле земљу и привилегије.То су специјална питања и ми ћемо их касније расправљати.
      Такође, одговарајућу  пажњу посветићу разматра-њу привилегијалног питања и својинских односа у Требесину од конца 17. вијека (Корнерова земљишна књига 169О. г.) до почетка 19. вијека (Аустроугарски катастар - мапа 1837.г.). Ово с разлога  што се у недоста-тку старијих од 1687. године докумената, ваља окренути земљишним књигама и својинским односима који никада не говоре искључиво о простом власништву над земљом.
      Требесин представља готово идеалан модел за изучавање нововјековне  прошлости Драчевице и освје-тљавања одређених врло запретених питања која  оптере-ћују нашу  завичајну историографију, а с временом, када се створе услови за  археолошка ископавања у овоме селу, и освјетљавање проблема Средњега вијека Боке Которске.
      Коначно, и овом приликом ваља скренути пажњу на неопходност коришћења архивске грађе која се односи на бокешка села, а која лежи у архивима Боке. У замаху објављивања монографских дјела о новским насељима, ова се грађа упадљиво заобилази, па се чак заобилази и већ штампана документација наших села. Бока не може трпјети од проблема који оптерећује неке полеђинске  континенталне  крајеве који не располажу архивима.
      За потребе овога рада ми смо прегледали архивске фондове Архива Херцег – Нови (Политичко – управни списи и Топаљска комунитад). Настојало се на селекти-вној презентацији докумената која припадају селу Требесин, не би ли се приближили стварни социјални и економски односи краја у доба у којем се Требесин са цијелом Драчевицом највисочије подигао на немирном обзорју Јадрана у његовој записаној историји. Али, најприје, жељело се пружити расположивих, још необја-вљених пописа глава фамилија из друге половице 18. вијека. У саставу са млетачким земљишним књигама из конца 17. вијека, из времена Морејског рата, то је непревазиђени извор јер поред могућности коју пружа за евидентирање старих и исчезлих фамилија, он пружа и добру прилику за прудубљавање сазнања рецентних фамилија о њиховим старим. Ми смо били склони да спорадична јављања имена у документацији Млетачког архива у Херцег – Новоме, донекле забацујемо, као непоуздани збир вијести о мјесту живљења неке особе и фамилије. Дакле, само оно што је уписано у Ноте од соли државе Новске у томе погледу сматрамо поузданим. Чак ни земљишне књиге с почетка 18. вијека не дају потребну сигурност код лоцирања сједишта новских фамилија.
      Једну необичност носи и сазнање о недостатку пописа становништва новских села из доба аустроугарске управе. Такође, и катастра из времена почетка аустроуга-рског доминиона. Стара Млетачка Република је у првим данима своје власти у Боки, у заокруженом њеном територијалном опсегу, отпочела посао на изради једне земљишне књиге која ће тек у наше вријеме сасвим немјерљиво добити на важности у изучавању социо – економских односа у Драчевици под Венецијом. Но, могуће је да су задуго катастарске мапе попут ове коју дајемо у овоме раду, израђене 1837. године, носиле функцију цјеловите катастарске књиге.
      Ми смо приређену грађу пружали у цјелости и у препису на савремено вуковско писмо јер смо увјерени да је то искључиви, продуктивни начин презентације наших ћирилских листина. У склопу монографских дјела о нашим селима ваља гледати да се ова документација учини посве доступном читаоцу. Тешкоће са снимањем и копирањем докумената у установама Државног архива Црне Горе чине да ми не можемо приложити факсимиле докумената. Такође, сматрамо да и крајње могућности домаћих штампарија у опонашању старог ћирилског писма ни случајно не задовољавају захтијев за оним што обично зовемо пружањем документа ‘’оригиналном орто-графијом.’’
      Вјерујемо да је одавна прошло вријеме за изноше-ње великог народног блага које чувају наши цивилни архиви, као и архиви Цркве у облику збирки докумената. Све то како би омогућили писање валидних народних историја српских насеља у будућности.  

КРАТКИ ПРЕГЛЕД ПРОШЛОСТИ

ПОДСЈЕТНИК

      На територији Горње Боке, којој припада и село Требесин, стојећи у самом средишту територијалног опсега средњевјековног града Новога (Светога Стефана), ма гдје му стајало примарно средиште, леже остаци бронзанодобске културне епохе. Леже овакви трагови у гробним гомилама које је наша службена историјска наука приписивала искључиво праисторијским становни-цима јадранске обале – Илирима, који заиста, као стара балканска етничка групација, чине историјски посвједо-чене прастановнике Боке. Употребу бронзе, пратила је и појава неких занимања која су потицала развитак металургије и заната, па се у то доба почеше  јављати живе трговинске везе и размјена. Вјерује се да су почеци бронзаног доба аналогни зачецима процеса индоевро-пеизације који је могао да захвати широка индо - европска пространства. Данашња наука истиче немогу-ћност разликовања и препознавања етничких група старога Балкана у ранобронзанодобском периоду (2ООО - 15ОО г.п.н.е.). Но, свакако, у томе добу, овдје је окупљена једна широка групација која је названа пеластичком. У даљем току, на Балкану се развила диференцијација двају главних скупина Трачана и Илира, а сјеверније од њих, Дарданаца, Меза, Дако - Гета и осталих. Граница која је дјелила Илире и Трачане могла се оцртати као слив Мораве и Вардара. За номадске сточаре Индоевропљане, везују се, на  примјер,  велики   камени ножеви пронађени у оближњем предјелу треби-њске Ластве, дакле са наспрамне стране масива Орјена.
          Једна важна детерминанта овога периода су гробне гомиле. Ми данас са сигурношћу можемо рећи да је веома мали број оваквих гомила у Боки археолошки истражен а да, истовремено, бројни и често употребља-вани и цитирани антички писци дозвољавају да се предио Боке покаже као у самоме средишту онога простора који су насељавали Илири. Сахрањивање се обављало у каме-ним цистама у згрченом ставу или су покојници спаљи-вани. Данас се зна да је било могуће да су у гробове одлагани веома знатни прилози. Примјер опет налазимо у тзв. ''Кнежевском гробу'' са Мале груде код Тивта.
       Из сљедећег знатнијег историјског периода, гво-зденог доба, у његовој најранијој фази - халштату, зна се да је обиљежен спаљивањем и сахрањивањем пепела у урне (култура поља са урнама). Још је нешто каракте-ристично за овај период: егејска сеоба. У Хомеровој Илијади помињу се неки народи који су у овим миграцијама узимали маха, на примјер, Дануани.То би свакако могли бити Данајци, затим Скардини и Турше - Етрурци. Хили су као знатнији контингент једне веће групације која је ове продоре носила и давала им крупну снагу, могли припадати илирској заједници. У то доба десио се чувени Тројански рат, порушена је држава Хетита, биљеже се продори поморских народа у Египат гдје су се зауставили у судару са фараоном Рамзесом III.
      Из овога доба, остале су шупље бронзане сјекире - келтови које смо последњих годинама виђали у прива-тним збиркама у Херцег - Новом.
      Такође, истакнуто је мишљење да би познати цр-тeжи у Липцима могли припадати другој фази халштата.
      Раздобље које је трајало од 5. вијека прије Христа, па све до тога часа, зове се латенски период. Балкан је у то вријеме управљен  ка Егеју и Медитерану.То је врије-ме неке нејасне грчке колонизације јадранске обале и отока, али из тога доба стижу и писани извори грчке провинијенције о Илирима. Вјерује се да се амбиције грчких колонизатора на овоме парчету обале Јадрана нису оствариле, те да је значајније везивање трговинских емпориона јаче посвједочено за веома ограничен број тачака.
      А први помен народнога имена Илир, стоји код Аполодара. Ово је име преузето из грчке митологије. Илири су настали као резултат сједињавања индоевро-пских и непознатих аутохтоних елемената старога Балкана. Грчки пјесник Алкмеонид помињао је Илире у 7. вијеку прије Христа Спаситеља. На простору између Боке и Пељешца стајаху Плереји. Псеудо Скилаксов периплус помиње Енхелејце у дијелу Рисанског залива и крајевима јужније од њега. И Пирусти су такође стајали у Боки.
      О политичким приликама у вријеме Илира постоје стари писани трагови о прогону македонског краља Аминте из његове земље. Са овим догађајем и почиње некаква записана повијест овога народа. Средином 4. вијека прије Христа, дакле у вријеме када је већ јеврејски народ држао писану редакцију старозавјетних текстова, поменут је илирски краљ Плеурат који живљаше у доба македонског краља  Филипа II (359 - 336). Догађаји који су усљедили у 3. вијеку увели су Илире на свијетску историјску позорницу. Грци Еолци и Ахајци, заратили су са македонским краљем Деметријем II а његова се држава граничила са илирском. Овај је, да би се супро-тставио Грцима, позвао у помоћ илирског краља Аргона који је био син Плеурата. Аргонова удовица бијаше Теута, моћна и амбициозна владарка која је широко опкорачила међе илирске земље. Освојила је Крф, опсједала Епидамнос, Ису и Аполонију. Римски Сенат се умјешао у сукоб. Посланици, браћа Луције и Гај Кору-нкани стигли су у Теутино сједиште Рисан. Како прего-вори не успјеше, започе Први илирски рат који је трајао непуну годину (229), да би Теута затражила мир.
      Други илирски рат избио је 219. године прије Христа и донио је озбиљан али ипак привремени слом илирске државе.
      Трећи рат са Римом водио је Генције 168 - 167. године. Он је поражен под Скадром. Ипак, побијеђени Илири добили су широку унутрашњу самоуправу. Луције Аниције је у Рим понио велико богатство илирске земље. Римска власт бијаше везана уступцима. Један регионални династа, Балајос, у Рисну је ковао сопствени новац. Осим тога, ваља споменути широки Батонов устанак против римске доминације у освит Христовог доба, између 6. и 9. године, који је озбиљно уздрмао велику државу.
     Овако како смо изнијели политичку историју Илира, тако се обично у  свим великим синтетичким прегледима предхришћанске историје Балкана о њима пише. Али, раније, у прошломе вијеку, када су се сви европски истраживачи живо занимали и постављали темеље балканске праисторије, створена су посве опре-чна гледања на проблеме палеобалканских етничких групација, њихове територијалне досеге, њихове етничке и карактерне сродности и исходишта. Било је великих истраживача који су у почетку 19. вијека Илире сматрали дијелом огромне словенске породице. Најбоље је да овдје одмах цитирамо Павла Јозефа Шафарика: '' Након ових навода о великом мраку у епохи спуштања новијих Словена на Дунав и преласка у Мезију и Илирикум, која ће се јасно утврдити, као што се надам, новијим и строжијим испитивањем досадашњег мишљења, морамо се окренути даљем одређивању пранасеобина Словена у Европи према наводима Суровјецког. Ту пре свега пада у очи противуречност, у коју се према мом мишљењу Суровјецки тако заплео, што је у историјском, првом делу своје расправе, сасвим одбацио порекло новоевро-пских Словена од старих Илира, а након тога, на крају дела, сматра, да су балтички Венди отргнути кретањима Келта од јадранских и да су потиснути у тесне границе између Карпата, Висле и Балтичког мора. Могло би се поверовати да Суровјецки није убрајао јадранске Венде у Илире, само да се не заборави, да Херодот назива Енете изричито Илирцима (L.I.s.196) па се ова сумња повећава зато што је убрајао у племена ових Венда и Истране, Далмате, Осериате, Стулпине, Таулантине и др., који су ипак били по свим предањима прави Илири. Разлози због којих се он противи Словенству старих Илира, нису ништа мање него довољни. Јер пре свега, историчара ништа не везује, да одреди ширење Словена из Илирикума на север у тако касној епохи, као што су то учинили Оssolinski  и  Prazmowski и након њих Voigt између осталих, где је она у супротности са историјом, али Нестор уопште не одређује време догађаја. Претпо-стављена, али недоказана хипотеза Суровјецког о десловенизацији јадранских Илира не може да науди истини ствари. Јер ако су каснији Илири били деслове-низирани, стари то ипак нису били и према томе би могли бити очеви северних Словена. У Ростоку, Кемни-цу, Старграду, Штетину, Кривитцу, Тесину, Плауну итд. нема више данас Словена и наjмање људи мисли на то, да су тамо некада били, али историчар то зна. Када не би постојали докази пред очима свију, зар не би учени аристарси збуњени предрасудама прогласили након хиљада година првобитно словенство ових градова за учене снове усијаних патриотских глава? Исто тако мало се може према томе закључити, да Илири нису више постојали у време враћања Словена, тако је ова претпоставка произвољна и одбачена историјом. Јер да су стари Илири били сасвим истребљени и да Словени нису нашли ништа, као '''urbes erutas per totum Illiricim'' или пустињу без људи, одакле, како би било могуће да постоје скоро код свих старих географа и историчара наведена места у Илирикуму, још данданас под својим старим именима са малим изменама? '' (с.1О2)
      Још каже Шафарик: ''Да је Суровјецки имао више слуха за сагу о којој пишу Нестор и Кадлубек, он би од самог почетка значајно изменио свој суд о Илирима. Није за чуђење што тражим да се користе саге где се ради о повесном утемељивању. Непристрасни историчари се давно слажу у томе, да се и народној саги да за право, да она мора да попуњава неопходно празнину, тамо где су нас напустили споменици од гвожђа, камена или перга-мента.'' (с.1О3).
      П.Шафарик је истицао примјере њемачких или грчких предања која су уграђена у историје ових народа. Опомиње да је Суровјецки презриво одбијао прастаре саге Словена о њиховом поријеклу. Он је међутим, вјеровао да су једну прастару сагу имали пред собом словенски најстарији историчари Нестор, Кадлубек, Богуфал и остали, када су говорили о Словенима ''да су у Илирику ратовали са Галима и одатле отишли...'' (с.1О3)
      У овој расправи Шафарик је пружио непрева-зиђену језичку анализу за Словене кључних дјелова Несторове хронике, коју смо добили на српскоме језику благодарећи издању Архива Војводине. Овдје Шафарик додирује и писмо римскога бискупа папе Јована X.
       Једно је сигурно: овај истраживач је вјеровао и написао да су Келти у својим раним продорима покрену-ли Словене (Илире) са Дунава и јадранске обале. Он дакле, узима да се то догодило у 6.вијеку прије Христа. Каже још Шафарик: ''Али да они (Словени,додатак аут.) нису на основу двоструке историјске индукције и становишта народне саге о приоритету Словена у односу на Келте на Јадранском мору и на Дунаву слепо веровање, доказује најзад и етимолошка анализа топогра-фских личних имена, које нам нуди историја у Илири-куму и пограничним земљама у великом броју''.
      Ваља на овоме мјесту скренути пажњу на обимна истраживања акад. др Ранке Куић која је пронашла огромни број заједничких ријечи код Келта и Срба, укључујући и оне најстабилније топониме.
      У закључку је Шафарик казао да се велика словенска породица простирала у најстаријем добу од сјеверне Сарматије преко Карпата и Дунава, дубоко наниже, до Јадранског мора. Он је увјерен да су Келто - Гали савладали и дјелимично потлачили Јужне Словене (Илире) који су ту од давнина живјели помјешани са тракијским и епирским народима, дакле, онако како то и свједоче антички извори. За њега је то била ''историјски доказана чињеница'', без чијега прихватања остаје истор-ија старога Илирикума и његових дјелова ''за вјечност један почетак'' (с.124).
      Ето онако како је писао Павле Шафарик на почетку 19. вијека, тако ће и остати до почетка 21.вијека. За нас данас, који читамо официјелне историје Илирику-ма - ништа, ама баш ништа није јасно. А веома давно, Словени су у својим великим узорима могли наћи сигурни путоказ, онако како су то учинили Њемци или Грци. Име Српско несумњиво је старије од словенског. Шафарик је први утврдио да име ''Срб'' стоји код Плинија и Птоломеја, као име једне сарматске народности између Меотије и Волге. Јадранским Венетима и Илирима било је познато име ''Срб'', јер то показују имена њихових градова: Сорвиодарум, Сербетиум, Сорба, Сербинум. Са Келтима се на историјској позорници појавило име Венде, Винде, за потчињене пранароде, и због тога се ово име налази у млађим грчким и римским  историјама (с.13О).
      Све  је више историчара који у своје синтетичке прегледе најстарије историје Балкана уграђују јасне опсервације о снази илирског конгломерата изражавајући сумњу у тврдњу о потпуноме брисању илирског елемента на овим просторима са наступањем римске доминације. Неки то заиста чине у политизирању историје не би ли везали сопствене пројекције показивања етничких индивидуалности неких српских саставница, попут црногорске, уз логичке и научно утемељене старијом историографијом тезе о преживљавању Илира. Осим тога ваља истаћи и ток службене наше историјске науке која је врло јасно сликала политичке и социјалне односе у доба римске доминације старим илирским земљама. Остављање самоуправе, уклањање стационарних трупа из Далмације  итд., све  је то добро познато, а ипак се са пуно сигурности каже: Илири су нестали! То не може бити. Може бити само то, да су овдје, инфилтрацијом снажног келтског елемента, у давна времена, утемељене неке скупине које ће се на историјској и предајној позорници наших динарских крајева указати као ''необја-шњиви'' Кричи, Букумири, Матаруге, и слично.
      Али, да пређемо сада на сликање историје нашег приморја у доба римске управе.
      Када су довршени велики илирско - римски ратови у освит Христовог доба, већ у 11. години Далма-ција задоби статус римске провинције. Власт Рима спроводила се преко Намјесника који је обједињавао цивилну и војну власт. Онако како је овај најстарији познати историјски модел оцртан, тако ће Бока и Далмација живјети и у наредне двије хиљаде година. Са ситним административним и репресивним апаратом у њеним градовима, на земљишту њенога народа који је из слободе својих гора проматрао и упамтио огромни низ туђинских управа које су га мало или нимало дотицале јер за то нису имале никакве потребе.
      Читава провинција подијељена је на три конвента са средиштима у Скрадину, Солину и Нарони. Сваки од конвената се дијелио на општине а ове опет на декурије. На челу конвената сједио је савјет чијим је сједницама руководио предсједник биран на једну годину. За нас је, такође, важно напоменути да је територија Боке обухва-ћена Наронским конвентом.
      Власт Рима била је организована тако да је примјетно слабила са удаљавањем од административних средишта. Познато је и то да су римске власти будно пазиле на регију источног Јадрана и да је Рим у жељи да наметне свој културни утицај овдје подизао опида из којих се настојало на романизацији. Таква средишта бијаху Рисан и Агрувијум у Боки. Задржавајући унутра-шњу самоуправу муниципији су задржавали и своје домицилно становништво. На измаку 1. вијека нигдје у Далмацији није више било стационарних римских трупа.
      Илири су живјели груписани у својим старим родовским агрегатима, у стању, у којем ћемо на историјским хоризонту Средњега вијека затећи наше динарске Србе и њихове далеке сроднике, дакле, у оној темељној и најотпорнијој установи и организационој јединици старог српског друштва  чије резидуе и дан данас тражимо у свим сегментима друштвеног индиви-дуалитета српског друштва.
      На територији Боке распрострте су гробне гомиле у којима су се несумњиво укопавали стари Илири, али је примјећено и укопавање средњевјековних Срба у ове гробнице, као и везивање најстаријих цркава васколике Старе Херцеговине, као и оних карактеристичних српс-ких гробних споменика - стећака уз овај комплекс.У Требесину, лежи само једна гробна гомила на предјелу ''Под Стражник.'' Дужни смо, такође, поменути овдје један јако велики споменички комплекс из старих време-на на каменским Странама, на предјелу који раздваја планинска села Камено и Жлијеби, састављен од знатног броја гробних гомила које маркирају линију раздвајања ова два села, али која пружа утисак извјесне концентр-ације ових споменика са доста ширега предјела. Но, све су то питања која чекају будућу српску археологију која ће употријебити најмодернија средства за проучавање гробница старих Илира на овоме парчету јадранске обале које је ипак представљало њихово територијално среди-ште.
      Крупни реформски захвати Диоклецијана (284 - 3О5) и Константина (3О6 -337), а могуће је да је већ Диоклецијан подјелио државу на четири префектуре (Орјент, Илирик, Италија и Галија), све су ове обласне јединице подјељене на дијацезе, а ове опет на провинци-је. У састав Илирика, ушла је Мезија са шест провинција од којих је једна била Превалис.
      Црквена средишта организована су на овоме простору од половине 4. вијека. Можда већ и послије Миланског едикта 313. године, у вријеме салонитанског епископа Прима. Провинција Превалис била је од конца 4. вијека прикључена префектури источног Илирика са средиштем у Солуну. У вријеме Теодосија (379 - 395) подигла се солунска црква до пуне самосталности. Црква источног Илирика наступала је самостално и није допуштала римскоме бискупу да јој тај статус ограни-чава.
      На почетку 5. вијека Превалис је лежао под управом дијацезе Дакије. Послије коначне подјеле држа-ве коју је учинио Теодосије, ова је област за на вијек остала у оквиру Византије - Источног римског царства, увијек лежећи у положају пограничне области.
      У доба византијског суверена Атанасија I, на територију Византије упали су Гети. Из ових времена упамћен је један рисански епископ: Севастијан који је уживао високи углед међу епископима источног Илири-ка.
      Са конца 8.и почетка 9. вијека зна се за епископа Јована чије је име, могуће, урезано у фрагментима из цркве Св. Петра и Павла у Бијелој.
      У 9. вијеку, у Боку су упали Сарацени који су направили велике штете, разрушили градове и цркве.
      Онако како је у Бијелој изразитије него ма гдје у Боки његован култ Светога Петра и Павла, да се ово насеље у давнини називало земљом или земљиштем Светога Петра, тако се уза стари Требесин веже петропа-вловска традиција у лику његове цркве Светога Петра. Може се чак казати да су само у Бијелој и Требесину и подигнуте цркве са посветом Светоме Апостолу Петру, а свакако, треба скренути пажњу на утемељење Богороди-чиног култа у ова два мјеста, у ове двије тачке Боке. Њене су старине у овим селима тако древне да се губе са историјског обзорја. У Требесину стоји предање о манастиру Пресвете Госпође.
      Старе паметарнице свједоче о великоме броју српско - далматинских владара прије него су се у Травунији и Дукљи подигли они владаоци које је историјска наука преузела из не много поузданијих хроника у основном и данас владајућем методу: компара-цији два главна изворника: попа Дукљанина родослова и списа ''Моме сину Роману'' византијског суверена Константина Порфирогенита. Наши стари историчари доводили су се у забуну у погледу реда владара и непрестано су истицали потребу урањања у она раздобља наше народне историје прије светородне династије Нема-њића.
      У 1О. вијеку византијски темат Далмација обухва-тао је и Котор. Ово је вијек  у којем су успостављане чвршће везе између српских области а у то вријеме подигао се српски велики жупан Часлав (931 - 96О). Послије њега одвојила се Босна и Приморје, а Дукља је била на најјужнијој тачки српске земље. Дукљанске столујуће владаре Византинци су називали ''кнезовима Далматинаца''.
      У 1О.вијеку дошла је још једна, Самуилова, похара Рисна и Котора.
      У освит 11. вијека, Самуило је одвео српског кнеза Владимира у Преспу, а кћер му Косара ослободи кнеза и дође с њим у Дукљу. Када је Самуилов синовац погубио Светог Владимира на вратима цркве у Преспи, у 1О15. години, диже се требињски жупан Драгомир да поврати српско земљиште. У часу када се жупан приближио Котору, његова се властела привидно подложи а све вријеме чекаше прилику да се ослободи жупана. На отоку Светог архистратига Гаврила, Драгомир би погу-бљен, највјероватније у цркви која је овдје стајала. Послије овог догађаја Котор је изнова потпао под Византију. Једно старо предање које је привлачило пажњу наших старијих историчара и свештеника, говори о укопавању Драгомира у древној цркви Св. Сергеја и Вакха у Подима.
Стефан Војислав, насљедник Драгомиров, владао је Драчевицом. У његово доба Срби су остварили велику побједу над Грцима под Баром 1О43. године.
      Војисављев син Михаило (1О51 - 1О81) остварио је велико окупљачко дјело. Прозвао се краљем 1О77. године, а његов насљедник краљ Бодин прикључио је и Босну. Послије, током 12. вијека, краљ Градина који је успио на одржавању мира у земљи, и краља Радослава који је у окриљу Византије управљао српским Поморјем, ствараће се подлога за поновна државотворна дјела нашега народа у 13. вијеку. Краљ Радослав сједио је у Котору и називан је кнезом которским. И приморје, и Котор, уздићи ће се до велике славе и утицаја у немањићкој држави.
      Још док је Радослав управљао земљом, а то бијаше све до 117О., подиже се у Рашкој велики жупан Деса, а за њим Првослав, син Завидин, а брат Мирославу, Страцимиру и Стефану Немањи. Бока је, а са њом и Требесин, дуго стајала у саставу Травуније. Византијски хроничар Георгије Кедрин, показује како су Грци приморске владаре помињали са титулом ''кнез Срба'', ''првак Срба''. То свакако због њихова познавања српске историје и српске државе приморске из времена прије Намањића.
      Стари историчари су биљежили предања о поријеклу Немањића са приморских страна, из Подгори-це, или чак Луке крај Требиња. Свакако, оваква предања имао је у виду и М. Орбини када је писао своје дјело (16О1), а такође, треба поменути велику важност коју Немањином оцу или стрицу, Деси, придају мљетачке фалсификоване повеље, када се настоји овим повељама захватити у широке балканске просторе тада се позива на владара Десу. Могуће је да његов гроб лежи управо у старој цркви Петропавловској у дно требињског поља.
      У нашим кратким разматрањима политичке истор-ије Поморја, ваљаће у будућности изучити једно специја-лно питање, а то је начин разграничења црквених дијаце-за у вријеме подизања примарног средишта зетске епископије почетком 13. вијека од стране Светога Саве. Како је он и у Стону утемељио столицу  Хумске еписко-пије, то би било занимљиво видјети како се то разграни-чење одразило у Боки. Ми смо склони мишљењу да је новски дио Боке припадао Хумској епископији, јер је то тако наслијеђено и касније је Бока у чврстоме окриљу Захумске епископије. Тако то налаже и традиција.
      Од 1243. до 1276., на власти У Србији бијаше најмађи син Стефана Првовјенчаног Урош I, који је носио титулу краља српске и поморске земље. Уз ову личност везује се једна занимљива преписана повеља која је придодата дјелу непознатог аутора ''Кратки опис Зете и Црне Горе''.
      Овај рукопис достављан је у 18. вијеку, посре-дством једног српског трговца у Аустрију не би ли се штампао, а доживио је да буде препоручен за уништа-вање. Ми смо сасвим сигурни - управо због прилога које садржи а за које је непознати аутор тврдио да је своје преписе учинио са оригинала који су у то доба чувани у Цетињу. Повеља о којој говоримо може представљати препис са веома старога изворника и има све елементе повеље, а говори о великом значају и ширини подручја Светога Архистратига Михаила.
      Српским приморјем је дуго управљала краљица Јелена, а њу је наслиједио унук Стефан. Према млета-чком попису из 131О/11., краљ: ''Диоклије, Албаније, Хума и Приморске области.''
      За владавине насљедника Стефановог, Стефана Душана, српска држава је досегла највиши друштвено економски развитак у Средњему вијеку.
      Што се тиче припадања Требесина и цијеле Горње Боке Хумској епископији, у 14. вијеку, ми то видимо и из чињенице да катедрална црква у Вали бијелској Полага-ње Ризе Пресвете Богородице носи у својој аутентичној апсиди из почетка овога вијека лик епископа Данила хумскога.
      Када се угасила немањићка династија, државни-чку перјаницу Српства преузела је босанска династија Котроманића која је и своје прве значајне окупљачке кораке начинила на српском Поморју. Када се у љето 1353., упокојио босански бан Стеван II Котроманић, на трон је привремено сјео брат му Владислав, односно млади му син Твртко. На сабору у Милама Стеванова удовица је постигла да се у Босни испоштује начело династичког наслијеђивања и регионални великаши подупријеше Твртка. На почетку своје владавине он се суочио са великом и упорном пријетњом: угарским краљем Лајошем који је више пута кретао експедиције ка средишту српске земље. Ове је акције подупирао и кретао Рим. Босанско Српство се одупрло Угрима. У вријеме ових ратних метежа у Босни, Драчевицу је држао, као и сву земљу од Рудника до мора, жупан Никола Алтомановић. На кратко, у јесен 1373. године, заузели су је Балшићи, а затим је Твртко заузео Требиње и Конавле. У јесен 1381. године, почео је Твртко подазање новога града негдје у простору Суторине, могуће, на узаном предјелу између села Сушћепан и Ђурђевог брда. Његово име, бијаше Свети Стефан, а одабрано  да покаже везаност Твртка на Немањиће и наслијеђивање старог култа Светостефанског у Драчеви-ци који је овај босански владар овдје затекао.
      У вријеме владавине Стефана Косаче читава обала од Омиша до Рисна улазила је у састав босанске државе. Из 15. вијека лежи у Драчевици неколико споменика који се приписују овоме владару или његовоме насљеднику Влатку. Династија Косача није изневјерила темељна опредјељења својих претходника и у граду Новоме је послије 1473. године, подигнута црква Св. Стефана.
      Када је Херцеговина потпала под власт Турака, доста је Срба прелазило у приморске крајеве. Из 154О. године, објављен је, заслугом г. Јасмине Ђорђевић, један дефтер нахија Драчевице и Риђана у којему се село Требесин не помиње, односно, помиње се на мјесту између Ратишевине и Сушћепана село Михач. Постоје озбиљни разлози да вјерујемо да се у овоме топониму крије Требесин, јер је Требесин задуго носио власништво над земљиштем на простору до Мијаљ брда. А Михач свакако потиче од Мијаљ брда, крупне тачке у рељефу наше околице. У вријеме када је овај попис начињен, Турци су успијели да након кратке владавине Шпанаца врате своју важну луку: Нови. То је постигнуто на начин тежак, уз велике губитке и пустошења околине. Иако је за очекивати да се послије турског заузећа Новога управо српско становништво склањало, у попису је забиљежена огромна већина српских породица.

ТРЕБЕСИН У ВРИЈЕМЕ МЛЕТАЧКЕ УПРАВЕ

            Ни мањега ни занимљивијег села у старој Драче-вици, у непосредној близини Новога, у непосредној близини старог административног средишта Топаљске комунитади: Топле. Смјестио се Требесин, подијељен, како то обично бива са селима у динарском кршу, на Горњи и Доњи, између планинског села Kамено, старог српског насеља које се у которским нотарским књигама помиње већ 1335. године, Сушћепана са којим је за топаљске аутономије чинио једну административну цјелину и парохију, и Пода. Наниже, ка обали, већ стоји Топла у њеном старом распрострањењу до Дреновика у Сушћепану и Мељина, с ону страну савинског манастира. То су, дакле, села која окружују Требесин. Његове су границе уочљиве орографске међе, а посебно се истиче граница према Каменоме, које лежи у полеђини, ограђена оштрим стијенама. Управо су се под овим стијенама свиле требесињске куће и ту, под гредама, леже остаци старог требесињског насеља које је на тај начин чувало зиратне површине скромног распрострањења. Подно села, стајаху само цркве Светога Апостола Томе и црква Светих Апостола Петра и Павла, једна крај друге, на Томином брду. Тако су стари Требесињани ово парче зиратног земљишта, на једној благо заобљеној главици подарили својој древној светињи која нас сјећа на апостолска времена. Томино брдо, представља, дакле, сакрално средиште старог Требесина и оно лежи у готово очигледном и изразитом профаном прстену.
      Данашње насеље Требесин је производ новога доба, послије великог земљотреса 1979. године, који је оштетио старе куће, али је у потпуности поштедио стару Томину цркву.
      Само име насеља указује на постојање неке старе светиње и култног мјеста, као и сви топоними типа: Требињ, Требижат, Требесињ. Оваква насеља и мјеста увијек нас подсјећају на стара предхришћанска светили-шта Срба.
       Требесин у своме предању чува успомену на неку велику светињу, и он у своме аутентичном усменом наслијеђу веже стара времена у којима Срби још бијаху пагани, са временима хришћанским, када је у рецепцији ранохришћанских култова овдје заживјело поштивање Светих Апостола Петра и Павла и Светог Апостола Томе. Нигдје на новској територији нема живе цркве посвећене Светоме Апостолу Томи, него овдје у Требесину. У Ку-тима, у старом и средњевјековном селу Пресјека, стоје рушевине цркве Светога Tоме из 10. вијека, са веома финим каменим намјештајем оличеним у њеној олтарској прегради.
        Исто тако, петропавловски култ нема неку изрази-тију традицију у Горњој Боки и ове се цркве вежу уз насеље Бијела које се у старини називало '''Terra Sancti Petri''. Требесињска црква Светога Петра стајала је у 19. вијеку.
       У жељи да одмах, на почетку, поменемо главне требесињске светиње, поменућемо предaње о древном ''манастиру Свете Госпође'' у овоме селу. Кућански свештеник Саво Накићеновић је у студији ''Бока'' поме-нуо ово предање са назнаком да се о манастиру ''ништа не зна.'' Ипак, нешто очигледних остатака овога манастира, односно његове цркве, стоји на баштини требесињских Радовића, мало повише Томиног брда, крај старога пута за Kамено. Ове ћемо остатке касније описати.
       Требесињско становништво је у потпуности српског насељења и фамилијарна предања, која је саку-пио и забиљежио поп Саво Накићеновић до 1913., казују о досељењу махом из Херцеговине требесињских фами-лија, које у вријеме Морејског рата, а све до 1694. стигоше у Драчевицу. Ми ћемо касније, у детаљној расправи, показати погрешност прикупљених података и фамилијарне традиције. Наиме, најстарија сачувана земљишна књига Херцег - Новога, довршена 169О. године, показује присуство одређеног дијела требеси-њских фамилија неколике године раније прије 1693/94. године. Ове се фамилије овдје појављују као власници земље.
       Село Требесин је познато по доброј и непресушној води која је учинила живот његових житеља лакшим него у многим околним селима без добрих извора. То ће доприњети и великој умјешности Требесињана у повр-тларству.
       Требесин је у стара времена живио у живом привредном и културном саобраћању са својим градом. Требесињани су учествовали у управним тијелима Топаљске комунитади, али, још изразитије, као што ћемо показати, они су давали печат вјерском животу својега краја.Четири су требесињске фамилије давале свеште-нике и калуђере и међу њима се свакако издваја род Аврамовића, а затим, Паликућа који дадоше и једног архијереја Српске Православне Цркве, Авксентија, те коначно, род Видаковића од којих бијаше јеромонах Софроније, игуман манастира Савина и парох сасовићки, у другој половици 18. вијека. Био је то смјерни, писмени калуђер који је наставио вођење Општег листа Тврдошко – савинског. Овај јеромонах оковао је у сребро руку царице Јелене Анжујске која је дуго управљала српским Поморјем. Ова реликвија чува се у збирци савинског манастира. Поред оца Софронија, о савнској архиви и бибиотеци бринуо је и други један сабрат савински који је живио у његово доба. Бијаше то смјерни ђакон Стефан Аврамовић из Требесина који је заслужан за извођење акције на градњи требесињске Томине цркве.
 У попису капетана, суђа и канзалијера Топаљске општине чији је мандат почео 1. јула 1727. године, уписан је Стијепан Абрамовић у улози судије комуни-тади.
       Јован попа Николе Аврамовић био је у половици 18. вијека чланом управнога тијела Топаљске општине. Био је топаљски стимадур и суђа.
Требесин је тврда и отпорна тачка Српства у Боки. Он је своје Српство исказао путем одржања свагдањег уредног живота својега села, путем уређености његових светиња, чувања историјског памћења, па и деклара-тивне, неодступне везаности за народносно и конфесио-нално одређење његово у данашње вријеме разура народнога.
 Вријеме млетачке управе у Горњој Боки (1687 – 1797) донијеће овоме крају велико снажење његове поморске привреде и трговине. Биће, такође, испуњено жртвеним приносом драчевићких Срба у обнови њихове Цркве, која ће тећи у три документарно посвједочена замаха. Први, у доласку епископа захумског Саватија, који креће обнављање савинског светилишта и подизање Саборне Световознесењске цркве на Топлој, и он, некако, завршава и оцртава се у часу упокојења владичиног и ступања на сцену црквеног и политичког живота Боке и Даламације архимандрита савинског Стефана, његовог насљедника и синовца. У то вријеме, заснова се у Топлој општинска самоуправа. Тек што ће ступити на еписко-пску столицу, владика Стефан ће бити изложен прогону који сигурно започиње 1719/20., и Драчевица, као и сва Бока и Даламација улази у стање епископског интерре-гнума које потраја до 1750., а које је испуњено борбом приморских Срба за успоставу правилне епископске власти. У тој борби изгледа да је високу улогу носио Требесињанин, архамандрит Леонтије Аврамовић. У томе периоду, Топљани су обнављали Турцима и турско – млетачким ратовима 17. вијека, запуштене сеоске цркве. Друга половина вијека даће тешку градњу Велике Светоуспенске цркве манастира Савина. У сабирању прилога Великој цркви животе су дали игуман, архима-ндрит Данило Јованов Рајовић, и јеромонах Симеон Марковић Дракуличић, који нису доживјели да је виде завршену. Али, њихово дјело је  надживјело сусталу Млетачку републику. Отац Данило се упокојио у Истри, и предање казује да је потекао од Рајовића у Суторини. Но, то питање нема сигурну документовану потврду. И требесињски архимандрит Леонтије, о којем сигурно знамо да је припадник свештеничке породице Аврамо-вића, потписује се у својим писмима: Рајович. А једна фамилија Рајовића у 18. вијеку стоји у Требесину.
 Доба млетачке управе, донијело је указивање Требесина на историјском позорју главнога хода Српске Православне Цркве. Укупни, посвједочени принос овога малога села у часу најснажнијег културног узлета његове земље јесте принос његове црквености. Село Требесин је, међу свим новским селима, дало највећи број савинских калуђера и у два вијека, тројицу архимандрита и двојицу игумана. Један међу њима, отац Леонтије, уздићи ће се до части правилног кандидата за архијереја у периоду про-гона Српске цркве, а као насљедник епископа Љубибра-тића.
 У тренутку неизвјесности и пријетње затирањем црквеног устроја Срба у млетачком приморју, и послије тешког искуства у прогону владике Стефана (1719 – 1725/28), свакако није за епископа далматинског и бококоторског предлаган било ко.
 Током 18. вијека, у територијалном досегу Топа-љске општине, Црква је успјела на врло темељитом расчлањивању и дефинисању парохија које су, углавном, организоване по селима. Томино брдо са његовом црквом бијаше тада средиштем парохије Требесинско – сушћепа-нске и каменске и његови пароси Аврамовићи админи-стрирали су у кругу ова три драчевићка села са осам цркава: Свети Апостол Тома и филијалне цркве: Свети Архиђакон Стефан, Свети Никола, Рождество Светог Јована Крститеља, Свети Архиђакон Стефан, Свети Петар и Павле, Свети Архангел Михаило (Мијаљ брдо, могуће рушевна) и Свети Георгије (Влајовина, могуће рушевна).

ТРЕБЕСИЊАНИ У МОРЕЈСКОМ РАТУ

       Велики Морејски (Бечки) рат који је на измаку 17. вијека захватио и наше крајеве, довео је до великог и значајног ангажовања бокешких и околних Срба на страни Венеције. Нарочито се у томе погледу истакла Херцеговина и то они њени дјелови који су у старини чинили главне саставнице Травуније. Дакле, околина Требиња, Попово поље, Љубомир и Зупци. Млетачке власти већ су у вријеме својих првих сондирања и осматрања ове земље, како се примакоше Новоме, настојале да привуку што више херцеговачких Срба у своје збијене редове. Познато је да су регионални прови-дури награђивали ''пребјеге'' са отоманске територије и таква документација сачувана је из онога трогодишњег периода у којем су млетачке снаге, заузевши Кумбор (Миочевиће), прикупљале снагу за коначну акцију под Новим којом су и обезбједиле најсјајнију побједу Венеције у овом великом медитеранском ратном метежу. На крају, када се у Карловцима буду сводили рачуни овога рата (1699), показаће се да је то једино значајно постигнуће Републике Св. Марка. Венеција је знала шта је у стара времена обухватала новска територија, па је током преговора у Сремским Карловцима у своме истицању захтијева за задржавање освојених територија у Херцеговини подвлачила чињеницу припадности требињске области граду Новоме.
       У ратним догађајима под Новим учествовао је Захумски епископ Саватије Љубибратић. У савременим млетачким извјештајима то је његово учешће скривено, као уосталом, и учешће и допринос српског контингента, али, владика је истицао своју улогу и величину одреда који је приложио савезничкој побједи. Из предања новских фамилија зна се о његовој помоћи устаницима у вријеме када је као захумски епископ столовао у Тврдошу. Управо за ову личност везује се, по предању, и долазак требесињског рода Паликућа у Драчевицу, али, исто тако, и један дио необичне активности неких припадника ове фамилије на почетку 18. вијека.
       Будући да ћемо у овоме раду ми издашније расправљати мигранатско питање у историји Драчевице у хронолошким оквирима млетачко - турских ратова од Морејског рата до оног последњег великог сукоба 1714 - 18. године, морамо се задржати на извјесним доказима о новском, драчевићком поријеклу неких требесињских фамилија, онда, када је то поријекло јасно истакнуто у листинама тога доба. У оваквим случајевима дужни смо дати предност изворима над фамилијарним предањем, нарочито у случају када се оваква запажања простиру на знатнији дио старих драчевићких фамилија. Шта је прави мигранатски слој становништва Горње Боке у 18. вијеку, а шта не? Биће то питање од кључне важности за сагледавање социјалног оквира Драчевице у великом вијеку Срба, изучавање привилегијалног питања и својинских односа. А нарочито у свијетлу кривотворења новске историје у другој половини 2О. вијека, када је у научној јавности пласирана теза о пребјегалачком карактеру драчевићког Српства 18. вијека. И село Tребесин се тако прибраја осталим новским насељима која су већ послужила као модел за рушење ове већ широко и у народу Боке прихваћене тврње да је сво новско Српство добјежало у Морејском рату на простор Горње Боке, на млетачку територију, и то још посве организовано и потакнуто од Млетачке републике, не би ли крхко постигнуће Републике заштитило од Турака. Дакле, увијек је, у читавој стручној историографској продукцији нашега града и Боке, у читавој периодици и амбициознијим монографским дјелима која су се занимала Новим у Морејском рату и 18. вијеку, истицано да су новски Срби овдје стигли као граничари, на туђу, а не српску земљу. Било је чак потпуно невјероватних тврдњи у оцртавању карактера Српске Православне Цркве у Драчевици која је означена као мигранатска црква! Као да у овоме крају Срби нису стајали и прије Морејског рата, као да овдје нису држали претежни дио до нас доспјелих цркава, као да документа 17. вијека ништа не говоре о конфесионалној и народносној припадности становништва новског прије млетачко - савезничког заузећа Новога, као да се ништа не зна о политичком и привредном систему у Османској држави на окупираним земљама. Но, то је посебно крупно питање новске историје, и овдје је важно казати да и мали Требесин може послужити као модел за показивање српског народносног карактера Драчевице у предратном периоду и за показивање чистога континуитета нашег народног елемента.
       У овом великом рату учествовала је и Аустрија која је почетком деведесетих година постизала велике успјехе. Сви важни фактори у региону, укључујући и Дубровачку републику са њеном окретном диплома-тијом, настојали су на придобијању Херцеговине. Сви су у часу када се млетачка акција приближила Требињу и другим предјелима у дубини Херцегове земље, заприје-тивши Дубровнику, настојали на убјеђивању Херцего-ваца да остану на својој земљи, само је Венеција агитовала за прелазак под крило принципово у новозапо-сједнуте крајеве у Боки. А то бијаху старе и високе тачке Херцеговине у којима су Требињци имали посједе, родбинске везе  и старе послове. Осим тога, требињски главари тачно су знали оквире Старе Херцеговине и они су припадност Драчевице својој земљи истакли са великим јасноћом у документу са народне конференције у Попову 1693. године на којој су договарани модалитети преласка у Боку. Поред осталога, захтијевано је да нико не дира ''наше старевине''  цркве и манастире које су у селима.
       Да погледамо има ли каквих вијести о учешћу Требесињана у Морејском рату, или чак раније, у Кандијском рату. Оваквих драгоцјених вијести тражимо у збирци докумената из регионалних архива која се односе на збивања у три рата 17. и 18. вијека, коју је приредио М. Милошевић и сарадници. Видаковићи су посигурно учествовали у окршајима Кандијског рата  (1645 - 69.) и то управо у Боки. Сачуване су листине 17. вијека које то свједоче. Један Видаковић бијаше са новске стране укључен у активности млетачких снага. Он је учествовао у заштити Лепетана, скупа са Поповићем и Жеравицом, а под заповједништвом капетана Пераста Вицка Мазаровића. Ову је наредбу о замјењивању млета-чког одреда под Лепетанима издао ванредни провидур Ф. Орио у јануару 166О.године.
      Ова особа помиње се и у операцијама на дубровачкој територији током 1684. године, дакле у часу када су Млечани већ држали Кумбор, али још пуне три године чекали на велико предузеће заузимања Новога.
       Jош на почетку рата почело је ускакање турских поданика на млетачку територију и то на територији од Задра до Будве. Понекада су ангажоване и велике групе. Могло је у то вријеме бити пресељења и задржавања на млетачкој територији. Да би заштитили границу Турци су образовали погранични кордон пандура који су прику-пљани по српским селима. Заповједници су били новски или требињски муслимани.
       Када се у листинама овога времена каже да је неко ''из Новога'' тада то може да значи само двије ствари, а обје поткрепљују нашу тврдњу о поријеклу ових особа из Драчевице. Најприје, да се истиче да је неко потекао из Новога под отоманском влашћу, дакле, неко ко учествује у ратним активностима Венеције, или чак може значити да нека особа у условима ратног метежа повремено и борави на турској територији у Новоме. Чак ни то није немогуће. Наравно, није случај Видаковића усамљен, и има доста таквих докумената која потцртавају новско поријекло млетачких активиста из Морејског рата.
        Ево изузетно значајног документа који се чува у Архиву града Котора, а који нам је дариван у вриједној збирци докумената из бокешких архива насталих у три рата 17. и 18. вијека који су тицали Боку, а коју је, са сарадницима, приредио др Милош Милошевић. Концем маја 1686. године, дакле више од годину дана прије него ће савезници освојити Нови, арамбаша Никола Вида-ковић из Херцег - Новога, молио је да му се обнови чин са платом. Поменуто је ријетко залагање оца са шест синова, материјалне тешкоће бројне породице на чијем челу је стајао Никола Вуков Видаковић.
       У то вријеме Видаковићи су пловили и учество-вали у акцијама на мору, па је један од браће, Стефан, учествовао у експедицији фуста, гаета и фелука са Вицком Бабовићем и Сладојем Томашевићем, дјелујући на подручју од Боке до Бојане.
       Од велике важности за поткрепљивање тврдње да су Видаковићи стари Новљани, стоје двије ствари: земљишна књига провидура Ф. Бадоера из 17О4. године, и чињеница да нигдје на територијалном опсегу Драчеви-це и Топаљске комунитади нема Видаковића. Они се по старини везују искључиво за Требесин. Каснија расеља-вања су друга ствар. Бадоеров катастар је за разлику од претходног, Корнеровог, довршеног 169О. године, уносио једну новину која ће се показати као најзнача-јнији маркер за индиковање миграната из Морејског рата, а то је ознака н. h. (novo habitante = нови становник). Ова ознака  не стоји уз имена Видаковића, власника земље у Требесину, као што стоји уз имена власника из родова Паликуће и Аврамовић.
      Такође, дужни смо истаћи учешће Паликућа (Паликућића) у сукобима Морејског рата. Они су веома истакнути протагонисти овога сукоба у Боки. Све вијести о Паликућама, браћи Дамјану, Драшку, Вучуру и Сладоју, потичу из 1687. године, пред освојење Новога. Дамјан се истицао у четовању на дубровачкој и новској територији, а није им било страно ни дјеловање на мору. Када је фебруара 1717. године ванредни провидур додјелио земљу браћи Дамјану и Драшку Паликућићу, у величини од десет кампа (у то вријеме велика површина), истакнуто је потврђивање раније одлуке из 1695. године те како се захтијеву удовољило због добре службе у текућем рату и бројне породице од десет мушкараца способних за оружје.Те 1695. године, Драшко Паликућић је водио чету.
      Паликуће су укључени у све млетачке земљишне књиге, али крај имена власника земље у Требесину стоји ознака ''n. h.'' Фамилијарно предање Паликућа говори о досељењу са владиком Саватијем без одређења времена. То заиста доживљавамо као обавјештење које може одго-варати истини. Паликуће су на почетку 18. вијека блиски сарадници владике захумског Саватија, а осим тога, требесињски род Паликућа дао је у старини једног архи-јереја Српске цркве, Авксентија.
      Као и Видаковића, ни Паликућа није било нигдје ван Требесина и у пописима 18. вијека везују се искљу-чиво уз ово насеље. То је уосталом, случај са претежним дијелом фамилија овога села.
      У новскоме Архиву се чува и документ из почетка 18. вијека који говори да су Паликуће, као своју фамилијарну капелу, цркву Светога Саве Српскога на Савини даривали манастиру!
      Ето, тако су стари Требесињани као многи Драче-вићани, учествовали у Морејском рату и задобили земљу и привилегије. Сасвим је могуће да је са успостављањем мирнијег живота, послије 169О. године, када је већ у Новоме успостављена прва земљишна књига, и дио старих драчевићких фамилија учествовао у новој расподјели земље, као и новодосељени. Овим кратким подсјећањем само смо жељели показати двовалентни карактер ''колонизације'' бокешког драчевићког села на измаку 17. вијека и снажно присуство старинарског елемента у овоме крају Боке.
 Постоји огромна разлика између досељеника и повратника!
      Ипак, најпотпуније, учинићемо то показивање прегледавањем најстарије сачуване херцегновске земљи-шне књиге чију је изрaду највјероватније покренуо Ђероламо Корнер, главни заповједник флоте која је уз припомоћ Срба освојила Нови 3О. септембра 1687. године. Ни десет дана касније, 9. октобра, овај провидур је дао да се изради један земљишни катастар који је и довршен 169О. године. У њему стоје подаци за сва новска насеља изузев оних која ће се разграничењем из 17ОО. године наћи под управом Отоманске империје (Бајкове Крушевице и Суторина). Осим тога, насеље Бијела је обрађивано касније и довршено тек 1693.
      Ова књига садржи податке о власништву на земљи, величини посједа и разврставању посједа на обично земљиште и винограде и висини пореза  на земљу.Такође, она уноси важни податак о броју чланова домаћинства. Она не доноси информацију гдје лежи земљиште у власништву. У томе правцу нема никакве ознаке. Иако је својевремено, проф. Г. Станојевић, објавивши Бадоеров катастар из 17О4. године, на темељу задарског изворника, закључио да ова земљишна књига носи главни значај у прикупљању података, ми ћемо додати да она носи посве неоцјењив значај за историју Херцег - Новога у недостатку грађе из периода турске управе. За миграционо питање у Драчевици 17.и 18. вијека она ће у компарацији са Бадоеровом књигом, која већ представља заокружену земљишну књигу, постати извором првога реда.
      Једно од питања које може бити важно за оцјену ове земљишне књиге, али и за сагледавање својинских односа на земљи у почетку млетачке управе у Новоме, јест и питање: шта означава број испред рубрике ''Anime'' која говори број чланова домаћинства. Ако посматрамо Требесин, видјећемо да је код свих власника земље у овоме селу, на томе мјесту у књизи уписан број 1О. Само код имена власника о којима књига свједочи да су посједовали земљу и на другим мјестима, стоји број 14.
      Значај Корнерове земљишне књиге налазимо и у чињеници да је изразита већина горњебокешких породица свједочила о својему досељењу у новска насеља између 1692. и 1694. године. Књига је, међутим, довршена 169О., а готово сви аутохтони родови су у њој заступљени. Када је ова дислокација уочљива у случа-јевима скоро свих новских родова, када, дакле, поприма карактер појаве, да се час досељења фиксира у 1693/94., а земљишна књига довршена неколике године раније, и израђивана пуне три године, каже да су ови родови власници земље, тада ми морамо овој појави поклонити високу пажњу. Морамо истаћи да нешто са фамилија-рним предњима о времену досељења није у реду. У потпуности отпада могућност да је свештеник Саво Накићеновић који је израдио антропогеографски студију ''Бока'' 1913. године, у почетку 2О. вијека, прикупљајући податке од појединих обавјештача из новских села, начинио грешке, па је послије, штампањем репринта Савовог дјела дошло до контаминације српско - бокешких фамилија погрешним подацима из ове јако тражене књиге. Таква би погрешка Сава Накићеновића била искључена у његовом родном селу у којем његова фамилија представља стари елеменат. А то је тамо веома уочљиво. И у Кутима стоји грешка.
      Ми смо, стога, сигурни да је дислокација о којој је овдје ријеч, појава која своје узроке налази у времену Морејског рата, у времену ратног метежа у којему је стварана земљишна књига генералног провидура Корне-ра. У вријеме када су прикупљани подаци, новске фамилије су се враћале на своју земљу. Новски предио био је тренутачно испражњен усљед ратних операција и могуће, притиска Турака и Млечана. И домицилне фамилије, макар и поједовале доказе о власништву над земљом, појављују се у положају новодосељених. Или чак, подређеном положају. Јер нове породице које су стекле заслуге за млетачку ствар и те како су се нашле у привилегованом положају. Свједочи то и нова земљишна књига из 17О4. године. Новодосељени су они крај чијих имена стоје титуле, или чинови млетачких официра! У доба метежа, у недостатку, ранијег катастра, јер Турци Нови напуштају под часним условима, са барјацима и оружјем, па је за вјеровати да су понијели и свој архив, читав посао почиње изнова. У томе часу, и стари власници земље и нови, или потенцијални власници наступају и налазе се у једнаком положају. Изузев слоја привилегованих, за Републику заслужних.
      Када се води рачуна о важној новини коју уноси земљишна књига из 17О4. године (књига провидура Фериго Бадоера), а то је ознака ''n. h.'', тада може бити сасвим могућим да се овдје, у односу ове двије књиге, указује на историјском хоризонту једна огромна множина старих и старијих фамилија, међу онима крај чијих имена не стоји ова ознака. Не желимо тврдити да је то случај када су у питању све такве фамилије. Али, то је популација коју у будућности треба истраживати. Могла се у вријеме Морејског рата јавити интенција код свих породица да се наметну и прикажу као новодосељене. Ваља водити рачуна о још једној, могућој, и сасвим политичкој пројекцији и импликацији овога проблема. Срби у Драчевици и иначе Срби по свим крајевима које је захватао Морејски рат, у вријеме када су помјерани са својих огњишта, када су се дизали у сеобе, показали су извјесну нетрпељивост или отпор спрам Млетака и Аустрије, дакле спрам ''католичких држава.'' То је посвједочено великим збиркама докумената које су у последње вријеме штампане. Могли су се они у то доба опредјељивати за турски протекторат. Ми смо и раније истицали огромне заслуге за млетачку ствар оних фамилија које су имале снагу за покретање народа, јер једино је Млетачка република на томе настојала. А то је покретање ишло веома колебљиво, на махове, па се чак може показати да нису сви из породица увијек одлазили у млетачку Боку.
      У срединама у којима на темељу предања или каквих дубровачких и которских листина знамо за старије њихово становништво, нема међу овим породи-цама оних крај чијег би имена стајала ознака ''нови становник''.
      Све су то разлози да вјерујемо да ова ознака не носи поруку, како је то вјеровао проф. Глигор Станојевић у недовољном компарирању обје књиге, а прву и не помиње, да се  ознака односи на досељене послије Карло-вачког мира (1699). Са овом ознаком има имена из Корнерове књиге 169О. године. Само стога ова предпо-ставка Г. Станојевића отпада. Благодарећи великом труду проф. Г. Станојевића, штампан је катастар Херцег – Новога и Рисна из 1704. године.
      Наш је закључак, прије него пређемо на приказ Требесина у 169О. години, да се међу фамилијама које су уписане у књигу Ђероламо Корнера из 169О., а које су у Бадоеровом катастру из 17О4. године уписане без ознаке  ''нови становник'', крије велики број старих, домицилних фамилија Драчевице које је Морејски  и Кандијски рат затекао у њиховим новским домовима. Она документа која смо раније помињали, а која се односе на Видако-виће и Паликуће, то на примјеру села Требесин, показују.
      Када се погледа што је забиљежено 1913. (''Бока'') о требесињским породицама, видјећемо да су скоро све уписане у Корнерову књигу. О Аврамовићима стоји да су дошли испод Голије и не пише када. О Вуковићима да су стигли из Гацка 1693. О Видаковићима стоји да су доселили из Трњина у Црној Гори 1687. О Трипковићима да су доселили из Херцеговине прије 26О година, што ће рећи половином 17. вијека. О Паликућама С. Накиће-новић говори да су из Мостаћа са владиком Саватијем, дакле око 1694., и Доклестићима из Бањана, 1692. године.
      Када се погледају ови подаци, тада је јасно да је кључна фамилија за постављање хипотетичког модела ''миграције'' за село Требесин, фамилија Видаковића.
      Треба још казати да се у земљишној књизи помињу породице којих овдје нема међу рецентним становништвом, а има их или нема међу новским становништвом уопште. Интересантно је да су се све требесињске фамилије које је поменуо поп С. Накиће-новић 1913. године одржале до данас у Требесину, изузев Доклестића који стоје у Новоме.
Уважени научник Јован Радоњић објавио је важно и замашно дјело о римској курији у јужнословенским земљама од 16. до 19. вијека. Стоји у овоме дјелу и документ који јако освјетљава прилике и догађаје у судару двије цркве на измаку 17. вијека у Боки. У овоме документу стоји : ''... пошто су Млечићи освојили требињски град, спустили су се у новљанско приморје многи српски калуђери. У близини Новога начинили су прво мало склониште, али су од прикупљених милодара марљиво приступили послу и брзо подигли два манастира, у којима су нашли склониште два српска епископа. Њихов долазак преврнуо је све од горе до доле. Они не само да врше духовне функције у околини манастира (Савине), носећи литије у пратњи многобро-јног народа. Али, не само опат Пераста Вићентије Змајевић, него и бискуп которски, Марин Драго, много се узбудио и узнемирио. Како се млетачке локалне власти нису усудиле да саме на своју руку предузму нешто против Срба и њихова клира, молио је бискуп Драго опата Змајевића нека преко свога рођака Буровића спречи ово зло. Буровић је нешто предузимао али не с особитим успехом.''
      Из овога извјештаја се потпуно јасно види неколико ствари. Прво, нема говора о подизању изнова два српска манастира који би били подигнути на склоништима. Управо зато што се овдје ради о манастиру Савина, који је могао стајати запуштен за Турака. Други манастир може бити само Поптпланина (Рождества Пресвете Богородице, метох манастира Косјерево код Велимља).
      У сљедећем документу, који даје др Ј. Радоњић, још одређеније се говори о католичкој акцији према српским епископима. ''Поред Будве која му је, због несређених тамошњих прилика дала више посла него читава његова дијацеза, обратио је бискуп Драго нарочиту пажњу Србима у Новом и околини. Ступио је чак у везу с двама српским владикама у околини Херцег - Новога, али је 15. јула 1697. са жалошћу јављао кардина-лу Леонарду Колоређо да није могао да их наговори да искрено приступе католичкој цркви...''
      Посве се јасно види да су у новској околини, у томе часу, стајала два српска епископа и то показује низ млетачких докумената објављених у последње вријеме. Ми данас сигурно знамо да је поред владике захумског Саватија, у Новоме стајао и бококоторски епископ Исаија (Лакетић). Заслуга је ових архијереја што се у том преломном часу Новљани не нађоше на путу Уније.
      О снажном српском народном тијелу у Драчевици, у  вријеме турске управе, говоре извјештаји римских свештеника - сарадника римске Конгрегације за ширење вјере, па тако извјештај фра Санта из Сплита, помиње села у новскоме крају: Требесин, Камено и највјеро-ватније дио Мојдежа, Брајовиће, из којега се види да су сви становници ових села Срби. И овај извјештај настао је у вријеме дјеловања Конгрегације, у првој половини 17. вијека. Осим тога, постоји извјештај которског бискупа Вућентија Буће од 17. новембра 1629. године у којем каже ''...у градовима Херцег - Нови и Рисан, и околним мјестима, где, осим Турака и шизматика, живи више од 5О католика''. Дакле, одавна су штампана документа која дефинитивно указују на етничку слику, која помажу да се прикаже етничко и конфесионално стање Драчевице у току 17. вијека, у  збиркама заслужнога др Марка Јачова, који је штампао документа Конгрегације за ширење вјере у Риму. Осим тога, Јачовљева збирка баца свијетло на период дубоке отоманске управе у Драчевици, а то је почетак и прва половица 17. вијека.
      Такво је стање морало бити затечено од Млетака, у изразитом преовладавању српскога елемента. У којој је мјери ратни метеж избацио Србе из њихових домова тo не знамо. Познато је да је у вријеме када је Млетачка република загосподарима дијелом Горње Боке до Кумбора, дошло до озбиљних акција на новској терито-рији које су завршиле паљењем три села. Владика Саватије затекао је тако своју приморску земљу рушевну и запуштену. У томе часу, морао је да се одупире покушајима римских бискупа и веома утицајног Ивана Буровића, друге по реду личности у управној хијерархији Новога, која иначе носи заслуге за разорење манастира Тврдош. Владика је Млечане добро упознао у Морејском рату. Он је, уосталом, у њему и те како учествовао, па чак и у акцијама под Новим. У Историјском архиву града Котора чува се његово писмо гувернеру Живу Грбичићу, објављено трудом С. Мијушковића, у којем наглашава сопствено учешће у бици: ...'''и да сам дошао у почело битке Новога с мојом пуком''. О боравку владичиноме у Савини, говори и једна петохљебница коју помиње Т. Поповић, коју је начинио чувени Нешко Пролимлековић половином 17. вијека.
      Он је овдје, у Савини, а затим и у Топлој, смјестио сједиште епископије за Боку и васколику Далмацију, и то је истина која се данас много пренебрегава. Дакле, од часа када га је млетачки Сенат признао за епископа новоослобођених крајева (Боке и Херцеговине) а то бијаше у 1695. години, па све до коначног протјеривања насљедника му, владике Стефана Љубибратића из Боке 1728. године, овдје стајаше средиште митрополије боко-которско - далматинске. То је непобитна ствар. Сарадник владичин био је и Требесињанин, Херцеговац Дамјан Паликућић. И иначе, сарадници и повјереници двојице владика бијаху из ових новских села, увијек оданих својој народности и Српској Православној Цркви.
      Посве је сигурно да се на историјском хоризонту 17. вијека, и његовом добро документованом продужетку у великом вијеку Срба, Требесин указује као чисто српс-ко село.
      Ово мало село дало је неколике свештеничке куће. Поред Аврамовића, са којима се у броју српско – православних свештеника и калуђера не може поредити ни један род у Горњој Боки, ту су и Видаковићи (савинс-ки игуман, отац Софроније).

КОРНЕРОВА ЗЕМЉИШНА КЊИГА (ТРЕБЕСИН) 169О.ГОДИНЕ

Catastico di Trebesin 1
                                 to
Deve dar adi soprad:
per il' canone de tereni posede
nella villa di Trebesin
per l' anno 169O

Damian Palicuchia 7 l,5 120 2,5 -        9 - 9

Prette Duca                9      2         40      2         60     12 -9

Rade Raiovich           13     7        140      -           -       10-10

Gielle Milina                   2       -          78        -          136   1

Vucovoi Comnenov      3      0,5       -         1,5      l00    7

Rade Gancalovich            6       2,5       -           -          270    7-12

Giure Troiancuich          6      2,5      -        -          180    7 - 3

Paulo Vucoievich           5       2,5    l00   -           -        6 -13

Milos Milich                  4        1      180    -         200   4 -  1

Sime Milich                    4       0,5    110   1        140   5 -18

Radule Ilich                     4       0,5     290     -        200   3 - 6

Matiass Musalievich        6        2        296      -         -        6-  2

Giovan Lesich                   8       3        190    -        -        8-   4

Danola Mitrova              4      0,5      140   1       8O   7

Pero Lazarevich               5        1         166      1        8O   7

Tomas Vucovich             4      0,5     -         3         -      11- 15

Millia Vucovich             5       0,5     -          2        60    8-  11

Ivan Radioevich            8       3        240    -         -       8 -  8

Sfitta Giovanova             3      0,5      260     -         -        2-  4

Luca Radovanovich          4       l,5       230   0,5     40     6 - l1

Pettar Vidacovich      6      2,5      -     -      -        6-   5

Vuco Vidacovich            7        2,5     6        0,5     270    9-  8

Millia  Giovanovich          5         1,5      156      0,5      5        6-  3

Micaelo Deschetich         7         0,5      60       1,5      179   7- 13

Bosco Savich                   6         0,5    140     1          296   6- 15

Stana Vucova                   1          0,5      -          -          -       1 -  5

Mare Mitrova                   1          -         -          0,5     140   2-   9

Gelle Milutinova            1        0,5     -          -          -        1-   5

Chievana Giovanova         1         0,5     -          -         -        1-   5

Sfitcho Vuletich                10        -        180     1         40      4-  7
Svignie e Spuglie               10      3          -           -           -         7-10

Ducha Iasich,Vucadin
Stiepanovich,e Sfitcho
Petrovich                          19      3,5      -           2,5    200   18-l0

Iagnos Echimovich          9         2,5       -         -          -         6 -5

Mircetta Craglevich        10       -          -       1       50     3-15
Rattisevina                         10     1,5       -        -          -        3-15
Suttorina                           10    1        280    -           -        3-10

Damian Craglevich          8         -          -         0,5     256   3 -1

Vucasin Giolovicich         10       -          -          1         57      3-16
Suttorina                           10      3         -           -          -         7-10

Raso Zuanovich             8         -          -          0,5     256    2-10
Suttorina                           8       1,5       -           -           -         3-15

Pettar Gialovicich            10       -          -           1         57      3-16
Suttorina                            10     2,5      200    -          -         7

Marco Sparavalo              7         -          -          0,5     179   2 -13
Suttorina                           7        2        160     -           -        5 -12

Millia Bubalo                 3         -         -           -          231    1 - 4
Suttorina                           3        0,5     -           -          -         1 -4

Giovan Giovanovich         5         -        -         0,5     25      1-18

Gruizza Radoevich       4    -       -      0,5    -         1-15
Suttorina                             4       0,5     278      -          -         1-18

Giovo Vuievich                5        -         -         0,5     25      1-18

     У темељнијем прегледу дисперзије овдје укључе-них презимена, поред требесињских родова помињу се и други родови који се чврсто везују уз насеља Драчевице или одређене предјелне цјелине. За нас је важно укључи-вање презимена Јовановић које се веже уз насеље Топла, али и села Ратишевину и Сушћепан. Дакле, онај предио који су стари Драчевићани из околних села доживљавали као насеље Драчевицу. Има ту и каменских презимена, као што је Радојевић (Брешнарић), затим, суторинских, као што је Рајовић, па и мокрињских, као што је Лазаревић, и мојдешких, као Вујовић. Још је једно знача-јно презиме укључено у књигу провидура Корнера. То је Краљевић, које се по старини везује уз Топлу и околна села. Међутим, морамо истаћи да је већи дио презимена из ове књиге немогуће везати уз Требесин или околна села, те да припадају или вањском кругу или изразитоме мигранатском елементу који је стигао из веће даљине. На тај начин, може се сагледати просторна дисперзија фами-лија укључених у Корнерову земљишну књигу у селу Требесин. Издвојићемо, стога, презимена која су распор-еђена у три круга, или три дистанце, кратку, у непосре-дном окружењу топаљских насеља, која граниче са Требесином, средњу, на периферном прстену Драчевице, и дугу која налази ова презимена у удаљеним крајевима.
      У краткој дистанци, распоређена су, према Корнеровом катастру, сљедећа презимена: Vidacovich, Gancalovich, Milich, Lesich, Vucovich, Giovanovich, Craglievich, Vuievich.
      У средњој дистанци стоје: Giancalovich, Vucovich, Giovanovich, Petrovich, Vuievich.
      У дугој дистанци налазимо, могуће, презиме: Sparavalo.
      У насељу Топла, уписани су 169О: Triffon di Lucca Vidacovich. У селу Поди, Сасовићи, Казимир и Брајкови-на, уписан је: Gancalovich Giure, док у Мокринама стоји: Gancalovich Milutin. У селу Ратишевина уписан је: Milich Giovan. У селима Камено и Мокрине уписан је: Vucovich Sava, Vucovich Pero, Vucovich Giure. У селу Мојдеж стоји: Giovanovich Bose, у Топлој: Giovanovich Tripcho.
У Мокринама: Vuco Sava Safich. У Бајковим Крушевицама је уписан: Petrovich Sava. У Сушћепану и Топлој: Craglievich Giovan, Craglievich Pettar e Savo, Craglievich Lazar e Damian. У селу Мојдеж, као и у Мокр-инама и Каменом су уписани: Vuievich Vuco, Vuievich Mattias, Vuievich Radoe, Vuievich Stiepan. У Мокринама стоји: Bubetich Petcho. У Каменоме је уписан: Radoevich Sredan. У селу Мојдеж и Здоци уписан је: Vuletich Mile-tta.
      Може се из овог прегледа видјети да претежни дио уписаних презимена ипак лежи у  краткој дистанци у својој просторној дисперзији, уз велику ограду који правимо у односу на уписе власника земље са именом оца. Власници земље из села Требесин, уписани у Корнерову књигу, ипак се везују уз насеља са којима Требесин катастарски граничи.
      Код уписа у Бадоерову земљишну књигу, 17О4. године, ова ће презимена остати без ознаке: ‘’n. h.’’ - нови становник.
      Упоређењем двије земљишне књиге, власника уписаних посве једнако или веома слично, те посебно, власника са презименом нашли смо сљедеће стање:

Требесин - Бадоеров катастар:

Abramovich - Duca Poppe, Batlaich - Piero, Vidaco-vich - Piero,Vuco, Vucovich - Tomaso, Jovo, Vidich - Vucich, Vuletich - Mileta, Giagnetcovich - Sava, Jaxich - Duca, Lazzarovich - Jovo, Simo, Lechich - Ivan, Magazinovich - Prodan, Matcovich - Milia, Palicuchia - Damian, Pavcovich - Ivan, Radanovich - Luca, Racovich- Nicolo,Doclestich - Bosco, Stoian Mihailov, Xivcovich - Giuro.
У рубрици: ''Notta dell anime della villa di Trebesin'' уписана су сљедећа презимена: Abramovich, Vidacovich, Vuletich, Vucovich, Doclestich, Lazarevich, Palicuchia. Из исте рубрике сазнајемо број житеља: Gente d’ arme: 37, vecchi: 2, done: 41, putte: 29, putti: 23.
      У овој земљишној књизи тражили смо особе које укључује прва земљишна књига провидура Корнера. Нашло се свега 19% власника а да можемо са сигур-ношћу рећи да су уписани и именом и презименом или коректно именом и именом оца.То су:

Vucovich Tomas, 17O4.g.: Tomaso (Gobiliach, Peclina, Zgrada, Gorgne Selo)
Vidacovich Petar, 17O4.g.: Piero (Obale, Culine, Megie, Vert, Do)
Vidacovich Vuco, 17O4 g.: Vidacovich Vuco (Zacrilevina)
Jasich Duca, 17O4.g.: Jaxich (Pretoch, Do, Miladich)
Lesich Giovan, 17O4.g.: Leschich Ivan
Palicuchia Damian, 17O4.g.: Palicuchia Damian. (Berdoch, Pretoch)

      Упоређењем презимена, нашло се свега 28% преосталих из прве земљишне књиге.
      Заиста, током четрнаест година колико је проте-кло до израде Бадоеровог катастра, догодила се значајна измјена, па многе фамилије, које су се у старој књизи појавиле као власници земље, у овој новој, то више нису. У међувремену, град Нови и његова околина стајали су у стабилности, и једини велики догађај који се могао одразити на свеукупну демографску слику, па и структу-ру власништва над земљом, био је Карловачки мир и његова посљедица у Боки, повлачење Гримани линије, која је подјелила Драчевицу на отомански и млетачки дио. Требесин је остао у дијелу који припада Млетачкој републици. Вјероватно је у томе часу дошло до отпадања дијела старијих власника земље уписаних у Корнерову земљишну књигу. Због чега - то данас не можемо са сигу-рношћу рећи.
      Но, оне старе фамилије које су стајале у Требесину 169О. године, и које тамо стоје и у наредних три стотине година, нису уписиване са ознаком нови становник. Ми дакле не споримо да је у вријеме Карлова-чког мира, односно разграничења између Отоманске империје и Млетачке републике током 17ОО/17О1. године, могло доћи и до извјесне измјене у својини над земљом у Требесину, али скрећемо пажњу да се ознака ''н. h.'' никако не може односити на новодосељене послије Карловачког мира, јер они стоје као власници земље и 14 година раније, у Корнеровој књизи. Уколико би се са сигурношћу узело да ова ознака заиста означава само новодосељене, а није мало разлога да се у томе правцу размишља, онда би слој старијег становништва био потенцијално много већи и знатнији него што нас то учи предање које је некако забиљежио поп Саво Накићено-вић, скоро пуних двјеста година послије ових догађаја.
      У прилог таквога промишљања овог проблема који је један од кључних у историографији о Новоме у 17. и 18. вијеку, говоре и подаци из извјештаја католичких бискупа Конгрегацији за распростирање свете римске вјере, у почетку 17. вијека, али и удаљени пописи нахије Драчевица из 16. вијека. Из свих ових извора види се изразита доминација српског становни-штва града и околине му.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У ДРАЧЕВИЦИ

У вријеме Другог Васељенског Сабора 381. године, постављено је устројство хијерархијских односа, па је свака регионална црква имала свој синод који је бринуо о вјерском животу али и бирао свога епископа, дакле, уживао високу аутономију. Црква се на територији Боке држала везе са главним сједиштем у Цариграду.
Зачетак црквене јерархије веже се уз дјело Апостола Петра који је установио модел организовања Цркве, који ће, заправо, остати и до дана данашњега: епископи у градовима са првим епископом-митрополитом на челу црквених регија. Хришћански првосвештеници су поста-вљани на мјесто паганских протофламина.
Зна се посигурно да је хришћанство обасјало Даламцију у вријеме Петрово. Свети Јероним, говорио је о Павловој проповједи у Илирику, а стоји и обавјештење Епифанија Кипарског о присуству Апостола Луке у Далмацији. Висовачки фрањевац и историчар Вињалић писао је у 18. вијеку да се у Светоархангелском манасти-ру у Далмацији чувало парче даске са урезаним стихо-вима ‘’на словенском језику’’ у спомен боравка Апостола Павла .
У вријеме одвијања овога процеса, може се тражити хипотетички оквир за утемељење првих црквених зграда на Јадрану, па и у Боки. Може се вјеровати да су најстарије цркве у Боки подизане у првим вјековима хришћанства. Просторни обухват Горње Боке је каракте-рисан живим присуством цркава посвећеним Пресветој Богородици и Светим Апостолима. Новска традиција говори о дубокој старости свих светилишта обиљеженим и огрнутим плаштом Пресвете Богомајке у Драчевици. У Требесину, Под Стражником, лежи остатак манастирске цркве Пресвете Богородице. Тако казује предање.
У доба у којем се датују најстарији пронађени остаци цркава у овоме дијелу залива, провинција Превалис лежала је под црквеном јуриздикцијом дијацезе Дакије. Послије коначне подјеле римске државе коју је извршио Теодосије Први, Превалис за навјек остаје у оквиру Византије, налазећи се у положају пограничне области.
Када је Лав Први (440-461) упутио посланицу илирским епископима не би ли подигао углед солунског егзарха у Илирику, ови му одговорише одбијањем његових упутстава, а неки међу њима, укључив и Сенеци-ја Превалитанског, игнорисали су папску енциклику. Све до одвајања Источног и Западног царства, усљед хенотикона цара Зенона 481., епископи Превалиса препу-штени су својој традиционалној аутономији.
Веће промјене у црквеној организацији у Превалису донијеће образовање архиепископије Јустинијана Прима 535. године. Ова архиепископија обухватала је већи број провинција, међу којима и Превалис.
Папа Гргур Први (590-604) опомињао је префекта Илирика Јобина 592. године да не упливише у црквене послове. У то вријеме развио се оштри сукоб овога римско-га бискупа са егзархом Равене Романом који бијаше у тјесном пријатељству са рисанским епископом Севасти-јаном. Рисан је, дакле, стајао у шестоме вијеку као еписко-пско сједиште.
У Бијелој, леже остаци неке базилике из 6. вијека и то на мјесту Петропавловске цркве која чува и име неког епископа Јована. Вјерује се да је овај епископ живио и делао између 797. године и првих деценија 9. вијека.
Са новске територије није остало никаквих писаних трагова о црквеном животу. Овдје ће, заиста, археологија казати своју ријеч и само ће се на темељу пажљивих ископавања сваке древне црквене тачке моћи исписивати рана историја Цркве у Драчевици.
Овај крај чува своје предроманичке црквене зграде у Сушћепану (Св. Стефан) и Кутима (Св. Тома).
Кроз најдуже периоде своје историје, Драчевица је припадала црквено-територијалној јуриздикцији Хумске епископије. Ова је епископија у диптисима Српске архие-пископије рангирана као трећа, послије Жичке и Зетске. Одувијек је захватала крајеве који и сада припадају овој дијацези.
Границе Хумске епископије пружале су се од Боке, обалом до Неретљанске крајине, а онда преко Дувна и Прозора до Иван-седла крај Коњица. Захватале су високо-херцеговачке крашке масиве Бјелашнице, Височице и Трескавице, а одатле се пружале Дурмитору и Сињаје-вини до Пљеваља, Пријепоља и Бијелога поља и Колаши-на. Манастир Морача припадао је овој епископији, као и Никшић са планинским масивом Орјена и жупом Драче-вицом.
Најстарије сједиште Хумске епископије бијаше у Стону, у манастиру Пресвете Богородице на Стонском брду. На овоме мјесту леже и данас гробови неколицине хумских епископа. Владимир Ћоровић, када пише о значају Хумске епископије, каже да је Свети Сава своју црквену организацију изводио према једном система-тском плану. ''У две епископије, где је католички елеме-нат био моћан, у зетској и хумској, Св. Сава је очевидно намерно за седиште епископа, односно за централу акције, изабрао крајње периферијске тачке. Он зетском епископу не бира место негде у унутрашњости земље, него у манастиру Архангела Михаила на Превлаци, у Боки Которској; а хумском епископу одређује место у Стону, а не негде у требињској области или око средњег тока Неретве. Сава је новим епископијама наменио улогу, да на тим крајњим изложеним тачкама буду светионици православља, да на самој државној граници будно бдију над интересима српске цркве, и да у непосредној близини активне которске и дубровачке католичке цркве паралишу њихов утицај.'' Овај аутор се осврће на шири политички оквир и указује на опасност коју је Србија у то вријеме осјећала спрам поремећених снага на Балкану, оснивањем цариградског Латинског царства. Он вјерује да се Свети Сава овдје наслонио на дјело свога стрица, захумског кнеза Мирослава, опоми-њући нас на познати сукоб између кнеза и сплитске надбискупије. Мирослав је одбио да прими папиног легата.
У вријеме насљедника Мирослављевог, кнеза Пе-тра, види се то из папских писама, стонска и требињска бискупија стајаху празне.
У вријеме сина Мирослављевог Андрије, ова је област сезала од Неретве до Травуније, али скупа са Стоном. Дакле, баш у часу у којем се припрема поста-вљење бискупа у Стону, а око тога се радило 1216., и касније, Свети Сава одређује Стон за епископску кате-дру.
За првог епископа, постави Свети Сава оца Иларија, часног и преподобног старца. Први, дакле, владика, који је вршио власт у Требесину, након успостављања самосталне српске Цркве, бијаше старац Иларије.
У Драчевици је ова епископија, у своме освиту, посједовала неколико цркава посвећених Пресветој Богородици и управо ове цркве припадају најстаријем српско-православном црквеном градитељству овога краја. То је разлог да требесинско предање о присуству у старини ''манастира Свете Госпође'' под Стражником, ваља доживијети веома озбиљно. На мјесту високом, које гледа на залив новски лежи и данас крупна часна трпеза од неке старе цркве коју помену само требесињски свештеник Јово Аврамовић у једној биљешци. Он овдје начини и скицу трпезе . Знатнијих трагова каквој грађевини овдје нема, но није ни копано, а може бити да се материјал односио за градњу цркава на Томином брду, ако није манастир у каквоме рату ужасно разрушен. Требесин је, дакле, од давнина, од часа заснивања Хумске епископије, руком Светога Саве Српскога уграђен у окриље ове свете, морем осољене, српске епископије.
Хумска епископија и Драчевица у њој била је продужетак древне Апостолске цркве на просторима југоисточног окрајка динарског била. Од доба Светог цара Јустинијана, посједујемо трагове цркава у темељима цркве Светих Петра и Павла у дно Требињског поља. Српски народ улазио је полагано у зеједничко наслијеђе апосто-лске вјере, у окриљу Византије, чије је културно и цркве-но наслијеђе до данашњега дана живо у приморју.
Управо је црквена историја Захумља дала главни печат профаној историји Драчевице. У једном периоду из којега није преостало јасних и директних вијести, биће управо Српска црква она снага која ће сачувати успомену, како на најважније политичке догађаје, тако и на оно што зовемо реалном етничком и социјалном сликом Драчевице 13. вијека. Архиепископ Сава је у Стону поставио сједи-ште епископије. Први епископ бијаше Иларије који се помиње 1239. године, на једноме станку Дубровчана и Омишана. Зна се да су послије њега овдје резидирали епископи Спиридон и Методије. Ово важно средише Српске цркве погодио је половицом 13. вијека снажан земљотрес, и доћи ће до пресељења катедре у правосла-вни манастир Св. Петра и Павла у Полимљу. Хумски епископ бијаше у освит 14. вијека и Јевстатије, а послије 1305/6., и Јован.
У Хуму је епископску катедру држао и један Немањић, брат краља Уроша I, Сава II. Он бијаше епископом до 1263. године, када је постао архиеписко-пом. Владимир Ћоровић је вјеровао да је Сава кратко вријеме овдје боравио, јер га архипископ Данило не помиње у Стону, али је овај истраживач своју тврдњу градио на податку из Лимске повеље .
Хумски владика Данило помиње се 1317. године. То ће управо бити ваљан путоказ за промишљање питања припадности и реалних утицајних домена над Црквом у Драчевици, јер је овај владика, каснији српски архие-пископ Данило Други, наступио као ктитор једне знамените црквене зграде у Драчевици: цркве Полагање Покрова Ризе Пресвете Богородице у бијелској Вали. У апсиди старе цркве насликан је портрет епископа Данила са грчким натписом.  Када је Данило 1324. постао архиепископом, наслиједио га је на хумској стонској катедри епископ Стефан.
Но, да закључимо, у приморју, о којем у Драчевици говори и живо предање, остварена је пуна синтеза са, у овоме очигледном узлету немањићке државне и црквене политике,  пропадајућом традицијом венедиктинаца. Нема сумње да су далматински сабори римокатоличке цркве на почетку 12. вијека били подједнако уперени и против венедиктинских тековина и српске народне цркве јадра-нске обале и њенога залеђа. Како су учени Венедиктинци баштинили глагољску и ћирилску традицију и поред старе забране словенског богослужења, сасвим је сигурно да немањићко Православље у своме главном замаху на Јадрану и стара венедиктинска баштина нису могли доћи у сукоб. Може се само установити да Светосавље доноси обнову и наставак палестинско-египатског предања и ћирилометодијевског дјела у њиховом латинском и јелинском изразу. Свети Сава је по повратку из Палестине нарочиту пажњу посветио земљама свога рођења и владарског постављења. И Венедиктинци су овдје затек-ли грчке-српске манастире. Врло крупно средиште Цркве, манастир Св. Сергија и Вакха на Бојани основао је Јустинијан у 6. вијеку. Исти је случај са старим еписко-пским средиштем Херцеговине – манастиром Тврдош. Такође и најстаријим остацима Петропавловог манастира у дно Требињског поља.
Наша обала била је под управом Византије све до половице 10. вијека, а двјеста година касније, избјегло је у иконоборачким распрама мноштво грчких и других источних калуђера на ове стране.
Тек ће Четврти Крсташки рат донијети коначност раскола на двије Цркве. Свети Сава ће уредити самоста-лно организовање српске народне цркве, и он ће, као први српски архиепископ основати двије приморске еписко-пије: Зетску и Хумску, на Стонском брду. Драчевица ће од тога часа припадати Хумској епископији, и то, како смо видјели не само у погледу црквено-територијалног уплива, већ и у сваком другом: етничком, миграторном, културном. Двојица владика стонских постали су главе Српске Православне Цркве. Ово црквено сједиште је у вријеме маџарске окупације Босне и Хума, средином 13. вијека, измјештено у задужбину кнеза Мирослава, цркву Светих Петра и Павла. Краљ Урош, потврдио је једном повељом добра која су раније била дата стонском манастиру. Но, и концем 13. вијека, у Стону се помињу лица која припадају стонском епископу. Ову су епископију погађали ратови почетком 14. вијека, Милутинови са Дубровником и Младеном Шубићем. Она је тада, по свему судећи, запустјела. Ипак, сачуван је фрањевачки извјештај са конца 14. вијека из којега се види да на Стону до половице вијека ‘’није било помена о култу католичке вере, јер ту становаху калуђери и свештеници рашки.’’
Када се покушава писати о ходу Цркве у примор-ју, и особито, Драчевици, ваља се осврнути на прилике у којима живи Православна црква на ширем простору. Тешко се налази докумената који изравно говоре о вјери простога народа и која би освјетлила тананија питања вјере.
На Мијаљ брду, на предјелу Сушћепана, стајала је црква Светог Архангела Михаила уцртана у млетачки катастик (1702). Али, Мијаљ брдо је и мргин сеоски и баштине Требесињана стеру се до ове тачке. Овдје је недавно ископана једна мала табла од меканог метала која представља раскидани фрагмент неког већег парчета за коју вјерујем да је као гробни прилог одложена у некрополу на Мијаљ брду. Ова табла носи ћирилски запис изузетно спретног аутора са 22 реда на страни А, и 20 до 21 редом на страни Б. Последњи редови стране Б носе на четири мјеста стари знак за број 10. Запис исписан гребањем по мекоти материјала, може се опредјелити у 18. или 17. вијек. И поред  великих оштећења, благода-рећи одличном цртежу госпође Р. Ћапин, може се уочити неколико читавих ријечи. На страни А, ред VI носи ријечи: ...врто се... са троногим ‘т’; ред VIII, могуће, ријечи: ...чисто лојњаком...; ред IX ријеч: ...змија...; ред XII ријеч: ...свезан...; ред XVIII ријеч: ...нижиницам...; и ред XIX ријеч: ...родом... На страни Б уочава се у VI реду ријеч: ...дивотниви... са словом ‘?‘ и титлом; у VII реду ријеч: ...молитву...; у VIII реду ријеч: ...тиринупун...; у IX реду, могуће, ријечи: ...очевом .створи...
Заиста је могуће докучити да је ова табла одложе-на у гроб или цркву и да садржи дио неког молитвеног записа. Занимљива и са своје, у великом дијелу необичне ортографије, обилатог коришћења лигатура, високе спре-тности њенога аутора, она свједочи о молитвеном и завје-тном набоју њенога састављача.
Бокешки Срби планинског предјела, мада не само планинског и сеоског предјела, нису напуштали старе навике, нити у практиковању и организовању вјерског живота, посебно начину сахрањивања (овдје се ствари мијењају у последњем вијеку), па и у теолошко-филосо-фском гледању на основана питања вјере. Вјера бокешких Срба планинскога предјела је у пракси хришћанска вјера православнога модела, али, у правилу, изостају теолошка продубљавања специфично хришћанских догми. У исто, вријеме, посебно у сјеверозападној Боки, Срби показују огромну устрајност у своме конфесионалном опредјељењу у свим историјским периодима, снажно наглашавајући важност задржавања линије кретања “наших старих”. У одупирању Унији, одбрана се темељи на императиву одржавања српске вјере, са очигледним народносним ослањањем на етнички принцип, одбијајући све неетничке утицаје. У томе етничком карактеру српске хришћанске вјере, лежала је њена огромна снага јер је она увијек ангажовала укупне потенцијале живућих образаца старе српске религиозности, макар на подкогнитивној колективној дјелујућој равни, уклопљене у модел хришћа-нске религиозности, у мјери у којој је она допирала и започињала свој живот у удаљеним предјелима бокешког – драчевићког села.
Српски народ у Боки показаће велику отпорност унијаћењу. Аутентично српство Боке преживјеће све насртаје, и опстати и када у другим сусједним и даљњим приморским областима оно буде сузбијано и затирано. Оваква снажна отпорност морала се градити на врло јаком колективном осјећању обавезности за одржавање свега онога што заједница представља. Требесин је онолико снажна тачка организационог устроја Српске цркве у приморју, колико је његова  историја нерасвје-тљена. А уопште није освјетљавана. Његов генерални историјски ход заправо се у сачуваним архивима и показује кроз ход његовог приноса црквеном животу Топле, Драчевице, Боке и Далмације.
Но, да започнемо са неколико ријечи о стању Цркве на јадранској обали у вријеме које је претходило великим млетачко – турским ратовима 17. и 18. вијека.
У читавоме објављеном корпусу документације о Српској цркви римске провинијенције и остацима домаћих архива, коју смо започели добијати дјелом епископа Никодима Милаша (1899), Требесин се указује као упоришна тачка Православља, мада ми не смијемо историју Српске цркве писати кроз историју католичког прозелитизма.
О историји прозелитских акција одавна су писали наши историчари.  Најопширније, свакако, епископ Далмације Никодим Милаш.  Захваљујући њиховом дјелима није могуће данас, нити било када у будућности, побијати факат изразите популационе и културне доминације српског народа у приморју.
Један од најугледнијих је Константин Јиречек. Он обавјештава о оштрој нетрпељивости католичког клера према Србима у Конавлима и Требињу.  Такође, на другој страни, у которском округу, прозелитска акција добија потицај одмах како се Котор предаде управљању Републике Св. Марка. Већ 1446., добио је которски бискуп заповјест да протјера “словенске свештенике” и да их замјени латинским. Овај је документ објавио Шиме Љубић,  занимљив и због помињања “словенских” свештеника. Тешко је докучити разлога за овакво именова-ње српских презвитера у Боки Которској од стране римских установа, ако се тиме не жели заправо упутити на карактер њихове вјере? У дуждевом дукалу од 22. маја 1455., говори се о дјелу которског бискупа Бернарда који је враћао на стотине у католичку вјеру.
Рад на Унији распростирао се пут Паштровића, старог српскога одјељка, који стајаше уз обалу и у сигурности своје Паштровске горе. Увијек су акције кретале из Котора. На унијаћењу Паштровића ангажовао се способни мисионар дон Ђорђо Вушковић, каноник Светојеронимског завода. Он је имао да ради споразумно са бискупом Котора Вићентијом Бућом. Поред њега, делао је и фра Серафин Мисеричић, но он је клонуо у раду.  Kао мисионар, био је ангажован и Лука Болица. Он је обилазио српску кнежину Ораховац, но такође, без успјеха.
И потпадање под управу Венеције краљевског града Котора који је у вријеме српских краљева напредовао више него икада, али и утицај Флорентинске уније, донијеће замах у затирању српских светилишта и расадничких средишта Православља у Боки. Средином 15. вијека, биће затрвен манастир Превлака у сред залива који је обновио Стефан Првовјенчани.
Toком 16. вијека, Црква ће вјероватно у Драчеви-ци одржавати своје наслијеђе у преовладавајућем српском народносном елементу. О тој већини казује и дефтер нахије Драчевице из 1540., дакле у години након турског заузећа Новога. За очекивати је да оштрица Рима овдје није досегла српску Цркву и њен организациони устрој. Али, заиста, када се посматра распон ставова које је Венеција изразила спрам српскога народа и његове Цркве у приморју, то се граничи са невјероватним. У прољеће 1514., и Дужд и римски бискуп одобравају градњу православне цркве Светога Георгија у Млецима . У 1521. папа Лав X штитио је православне Грке у Далмацији од латинског клера сматрајући их сједиње-нима са Римом. И млетачка влада се током прве половице 16. вијека кретала сасвим сукладно одлукама римских бискупа и 1542. каже да грчки свештеници могу вршити службу само у случају да је одобрe латински бискупи . Ипак, у љето 1569., издат је дукал за заштиту правосла-вних млетачких поданика.  Oдлучније кораке у заштиту и размах активности приморских Срба и Грка, пружиће Венеција тек у вријеме Кипарског рата.
И у то вријеме било је успјешних акција на покрштавању српских калуђера. У једној ‘’дисертацији’’ архибискупа Вицка Змајевића, каже се како је један требињски игуман Симеон, у вријеме Кипарског рата пошао у Рим и исповједио се пред папом Александром VII, па га је папа даривао црквеним утварима које се и данас, наводно, чувају у Савини, пренешене из Тврдо-ша .
Требесин је, са његовом жупом, стајао на грани-чној линији Правослаљава, и он ће у часа када римска курија током прве половине 17. вијека крене озбиљније и систематичне кораке за уништавање Српске цркве у приморју, бити помињан у извјештајима римских прела-та.
Током читавог 17. вијека напори Рима неће сустајати. На прелому вијека, 1655. године, одређен је био од великог понтифекса Доменико Бубић из Будве.
Тако су, дакле, текле акције римске цркве на унијаћењу српскога поморја. Оне су започињане одмах са потпадањем Котора под управу Венеције и текле су до данашњег дана непрекидно. У читавоме томе току, међу свим областима свеколиког српства спољашњих Динари-да, тешко да се може издвојити нека коју одликује тако висока и спретна отпорност унификацији са Римском црквом као Бока Которска. У настојању да подреди све православне латинским дијацезама, Рим, као обавезујући догмат, као темељ и формално утемељење оваквога захти-јева истиче мишљење како не може у римокатоличким државама да буде формално-правно признато постојање православних хришћана јер су то шизматици и јеретици. Уколико пак, на државним територијама оваквих држава каквим случајем станују православни, они се морају сматрати сједињеним са Римском црквом. За овакве “групе” је употребљен назив “Грко-католици”, чиме се сугерише чињеница унијаћења. Овакво опште учење Рима изложено је у були Папе Пија Четвртог, од 16. фебруара 1564. године, те има важност обавезујућег догмата Римске цркве.
Но, историја српске цркве у Далмацији којом нас је задужио епископ Никодим Милаш, пружа објективну слику поступања Венеције у овоме питању. Млетачка влада, руковођена државним интересима дјеловала је аутономно, или слиједила црту који је повлачио млетачки патријарх и папски легат у Млецима.
У средини 17. вијека, прије догађаја који ће у Морејском рату потресати српско поморје, у вријеме Папе Александра VII, снажи католички радикализам који ће изазвати компромитацију неких темељних тековина Републике Св. Марка у градњи грађанског друштва најснажније медитеранске државе у више вјекова узбур-кане прошлости Средоземља.
Ова је прошлост – прошлост Републике на мору и њеним доменима на обали. На јадранској динарској обали живе од давнина Срби који су се нашли у територијалном домену Венеције. У великом њиховом вијеку, у којему се догађају крупна помјерања народа, у којему се заокружава етничка територија, српски се народ неће сударити са Прејасном републиком. Проналазиће се модалитети културног прожимања, вјерског толерисања и економске сарадње и потпомагања. Венеција ће започети свој преко-морски континентални живот у територијалном домену српског народа – динарској планинској народносној и културној језгри. Високи израз оваквог генералног става средишње власти у Млецима ипак су српске аутономне општине и кнежине у млетачкој Албанији. Такав став биће компромитован са неколика удара римских биску-пија и млетачког Сената на Српску Православну Цркву у динарском домену Венеције.
Од почетка 17. вијека језуитски ред који је обично носио непредвидиве и опасне кораке против приморског Српства, није имао мјеста у Млетачкој републици. Снажењем утицаја римске курије, у средини 17. вијека, и оснивањем Конгрегације за ширење римске вјере, 1622., млетачка влада ће декретом из 1657., отворити простор за рад овоме реду. Став према Српској цркви се мијења и она постаје изложена грубим утицајима унијатских бискупа. Суштински, ако бисмо жељели кратко потцртати ситуацију у којој се за вријеме Млечана нашла српска Бока, онда би то изгледало овако: агресивни римока-толички бискупи су у личностима регионалних млета-чких провидура налазили или нису налазили кореспо-нденте и сараднике на пословима унијаћења. Сама држава, дакле Средишња власт, никада се није окупирала фактом изразите доминације Срба у Боки. Она је градила једну и данас препознатљиву нит делања и градње става који би се могао назвати и грађанским и демократским и није стварала неке озбиљније системске претпоставке за рушење српског народа и његове Цркве. Али, када би которски или задарски надбискупи нашли сарадника у провидуру, тада би се кретале акције које су своје формално утемељење налазиле у старим актима римских бискупа.
Которски бискуп Вићентије Бућа пише 17. новембра 1629. Конгрегацији: “У градовима Херцег-Нови и Рисан и околним местима где, осим Турака и шизматика живи више од 50 католика...”  Надаље, драгоцјен је извјештај фратра Санта из Сплита у којему се помињу села Требесин, Камено и вјероватно одломак Брајевићи у Мојдежу. Из овога се извјештаја јасно види да су сви становници ових села православни Срби.  Поред ових села помиње се и једно планинско село: Убли. Фра Санто овако пише о Ублима: “In Uble vi sono case numero 15, et anime numero 100 tutto sismatici”
Цјеловитије сликање црквених и вјерских прилика и распри у приморју у 17. и 18. вијеку није могуће ако се не прикључи један крупнији политички и црквени сегмент који је кроз читави тај период гледао на прикључењу својему оквиру предјела Горње Боке. Пуна је истина да је овај крај задржао и показао снажну интенцију сасвим аутохтоног избирања својега свештенства и епископства. То је изражено и у ставу Топаљске општине средином 18. вијека, када се одбијала канонска визитација митрополита  Саве. У пракси – тај је став превладао. Заиста, само се сликањем главног вањског хода цетињских митрополита из предпетровићког доба, може докучити такав захтијев Драчевице. Она је увијек радије гледала на Херцеговину и Далмацију.
Између 1637. и 1659. године, на челу Цетињске митрополије стоји митрополит Мардарије. Да видимо како о овоме митрополиту пише црногорски историчар Д. Живковић: “Стојећи релативно дуго на челу цетињске митрополије и истовремено обављајући дужност најутица-јнијег појединца у политичком животу земље, Рувим II је створио добру основу епарсима који послије њега дођу, да наставе његово дјело. (?) Већ први његов сљедбеник то заиста и показује на примјеран начин. Ријеч је о владици Мардарију (1637-1659) из села Корнета у Љешанској нахији, који од самог почетка номинације ужива углед у народу, и не само у владикату подловћенске Црне Горе. О њему као поглавару цетињске митрополије и несумњи-во, једном од најутицајнијих Црногораца својега доба, сачувано је највише података са католичком црквом и посебно њеним мисионарем Фрањом Леонардијем, који је крајем тридесетих година XVII вијека по инструкцијама Франческа Инголија, секретара папске канцеларије за пропаганду вјере, био упућен у Котор да одатле припрема терен за унијаћење православних хришћана околних крајева, у првом реду становника владиката подловће-нске Црне Горе. Главни задатак Леонардија, како се наводи, био је да за свој план придобије цетињског владику Мардарија, што најбоље потврђује значење његове тадашње политичке улоге коју је имао и као вјерски поглавар и као политички народни вођа. У преговорима које је почео водити још 1638. године с Леонардијем, владика Мардарије је изразио спремност да призна врховну власт папе Урбана VIII (1623-1644) над својом земљом ако овај пружи војну и материјалну помоћ његовој земљи и народу, а њему лично додјели плату у износу који су добијали католички бискупи.”
У љето 1640. овај владика је ухапшен од Турака. Одмах по повратку на Цетиње, он ступа у везу са папским емисаром али до споразума не долази. Заиста, није посве јасно, на шта Д. Живковић мисли када каже да је владика Рувим створио добру основу за наставак његовога дјела. Није могуће да овај историчар не зна да је Леонардис у Цетињу спаљивао богослужбене књиге цетињског манастира.
У вријеме када цетињски митрополит тражи успоставу Уније, он настоји на потчињавању своје територије политичкој управи Венеције. Висарион II Колиновић Љуботињанин као коадјутор предводи изасланство митрополије на преговоре са провидуром Песаром, гдје се тражило млетачко покровитељство. Висарион II се 1660. обратио писмом Вицку Болици тражећи обнову и успоставу сарадње са Венецијом. Уговор је потписан 1660.
Сљедећи цетињски митрополит Рувим III Бољевић из Црмнице упутио је писмо генералном провидуру за Далмацију и Албанију  Контаринију (1663), а у 1665., састаје се са њим у Котору. Овај владика и сам упорно ради на успостави Уније.
У години млетачког заузећа Херцег-Новога, цетињски владика Висарион III Бориловић (1685-1692) одлази у Нови на састанак са генералним провидуром Ђероламо Корнером. Већ наредне године, општецрного-рски збор доноси одлуку о ступању под млетачки проте-кторат. Овај владика упоран је у успостављању Уније. У 1688. са двадесет и четири главара долази у Нови да саопшти одлуку општецрногорског збора, према којој народ признаје Венецију за врховног суверена. Заиста, ово се приближавање дешава у вријеме озбиљне пријетње скадарског намјесника Бушатлије.
Власт ових цетињских митрополита ипак је обиљежило настојање на приближавању са Римом. У разговорима владике Мардарија са Франческом Леонарди-јем, он изражава жељу да пође у Рим.
Мардарије, мало касније, изјављује покорност папи и у Котору се исповједа према прописима папе Урбана Седмог и Конгрегације за ширење вјере.
Владика Висарион се у часу велике пријетње Отоманске империје, залагао за окупацију Црне Горе од Венеције.
Нови токови у вањскоме ставу митрополије свакако  стижу са устоличењем владике Данила Шћепчева Петрови-ћа и са ступањем на историјско позорје велике његушке и херцеговачке династије Петровића.
Јеромонах Данило Петровић на прелому вјекова одлази у Сечуј своме патријарху, гдје га Арсеније III Чарнојевић хиротонише за цетињског владику.
За питања којим се овдје бавимо, важна је синђе-лија која  му је том приликом издата и која дефинише територију која припада његовој јуриздикцији. Није наве-дено нити једно мјесто на територији Драчевице. Данило Петровић рукоположен је 1700., у години утврђивања млетачко-турске границе након Морејског рата (Гримани линија). Овим разграничењем, Нови са околним предје-лом, изузев села Крушевице и Суторина, припада Венеци-ји.
У Далмацији, акција унијаћења тече путем избира-ња и инсталисања Грка наклоњених Риму.
Сврси унијаћења је послужио епископ Мелентије Хортакис са Крита, студент Грчког колегија у Риму, који ће на положају млетачко-далматинског епископа остати двије деценије. Ова је особа показала снажну склоност за интригантско и грубо интервенисање у традиционалном и природном поретку Српске цркве у приморју, спремна да у своме наопаком делању начини преседане. У сузбијању Срба у Шибенику, он ће испровоцирати канонске визитације католичког бискупа Кавидеје у српској цркви у Шибенику. Овај ће поступак створити тешкоће православнима у Далмaцији, али и Боки, те оштро супротстављање католичком клеру. Главна тачка сукобљавања бијаше питање права избора свештеника које унијатски бискупи настоје узурпирати. Наиме, пароси су традиционално бирани од српских општина које су уживале протекторат генералног провидура Далмације и Боке. Епископ Мелентије покушаће исто и у Задру и другим градовима далматинским, али у то вријеме, већину становништва, рецимо у Шибенику, чине Срби. Они ће 1679. године саставити један црквено-општински правилник чији је главни аутор био шибенски капелан Никодим Бусовић.
У 1677. години изабран је за епископа далмати-нског Блажени Методије III (Морони). Папа Инокентијe ХI протествује, називајући оца Методија шизматиком.
Мало послије тога, на епископску катедру Далмације долази Герасим Влахос, такође са Крита, познати црквени писац. Заиста, нису сви грчки далматински епископи носили програм уништења Српске православне цркве у приморју. Овај ће се епископ заложити за одбрану Срба у Боки, који са доласком на мјесто генералног провидура Петра Валијера, трпе озбиљне насртаје Уније. У заливу, ситуација је пуно тежа него у Далмацији. Епископ Н. Милаш у књизи-задужбини “Православна Далмација”, обавјештава о појединостима католичке акције у Боки. Настојањем Ивана Антуна Зборавицијуса, бискупа у Котору, градски управитељи Котора заповједају удаљавање свих православних све-штеника из града, као и да Срби празнују латинске празнике под пријетњом новчаних казни. Провидур наређује да православни свештеник не смије служити док му он не изда допуштење (патент). У 1685. години, упокојио се Герасим Влахос, а на његово мјесто дошао Мелентије Типалди који ће за готово тридесет година нанијети велике штете Српству Далмације и Боке. Генерални провидур Петар Валијер издао је 1686. године општу наредбу за Далмацију и Боку, по којој сви свештеници грчког обреда имају унапријед бити постављани од латинских бискупа. Ово је један од најозбиљнијих атака на права бокешких Срба који је дошао од високог представника млетачких власти и сва Далмација и Бока оштро ће се супротставити. Петар Валијер је ову општу заповјест утемељио у дукалу млетачког дужда из 1446. године којим су поднијете инструкције за обраћање Срба. Дође, дакле, овај корак пред сами прогон Турака из Новога. Млетачки провидур није се сјетио да је Савјет Десеторице концем 16. вијека донио Одлуку којом се православнима у Далмацији допушта слобода вјероисповјести, али се вратио на одлуке државе из средине 15. вијека.
Прије него би прешли на сликање познатих догађаја око Новога у 1687. години, када је уз обилату потпору Старе Херцеговине, здружена флота папског, млетачког, ђеновешког и малтешког бродовља узела Нови, да погледамо што о приликама у Боки под Турцима казују неки стари љетописи. Каже се да је 1686. године управу Цркве у Далмацији примио епископ Теодосија, а да је прије њега био епископ Максим  који са граматом пећког патријарха, који га именује својим Нaмјесником, пређе из Турске (Херцеговине?) у Горњу Далмацију (стоји:“данашњу Боку Которску”) године 1653., и прими власт над тамошњим предјелом , а с допуштењем млетачке владе. Епископ Теодосија примао је плату од провидура Долфина а по декрету издатом у Херцег-Новоме 13. септембра 1693. године. Љетопис даље каже: “Епископ Исаија Лакетић. Послије смрти Епис. Теодосије, Патријарх Пећки пошаље свога Намјесника за Боку Которску с граматом Еп. Исаију године 1695.” Овдје посве јасно стоји да је епископ Исаија послат у Боку. Стоји још, да је он затражио све што је уживао његов предчасник, епископ Теодосија, као и да је епископ Исаија у доба управе провидура Алвизе Моченига, остао ускраћен за потврду повеље коју му је издао провидур Данијел Долфин. Сигурно данас знамо да је овај епископ овдје стајао барем до 1697. године! Љетопис тврди да је тада тражио потврду привилегија.
Управo овај љетопис говори о присуству у Горњој Далмацији епископа Василија који је у вријеме владике Теодосија добјегао у книнску област, и то око 1692. године али да он “није назначен био као намјестник Патријарха.”
Такође је сигурно да је владика захумски Саватије Љубибратић, још у доба метежа под Новим, стигао до града, учествовао у окршајима са својом јединицом, а помиње га и провидур Корнер, главни заповједник здружене флоте. Сенат почетком децембра 1687. помиње посјету херцегoвачког владике генералном провидуру, скупа са осамнаест кнежева, а то се свакако односи на владику Саватија.
Почетком маја 1689. провидур јавља Сенату: “Прије неколико дана био је у овом граду цетињски владика, особа врло заслужна, који је са собом довео другог Владику, Суфрагана Пеђког Патријарха, који је уморан од турске тираније...”
И овдје је вјероватно ријеч о захумском владици Саватију, иако је могао бити било који владика са турске стране. Но, сада слиједи још један доказ о присуству епископа у Боки и прије него ће своју катедру успоста-вити захумски владика Саватије.
У преговорима и потицању владике цетињског Висариона на размишљање о избору новога владике у Црној Гори, Иван Болица пише провидуру: “Задужио сам мог синовца да побуди владику на размишљања, како би Ваша Екселенција, послије његовог одласка, могла наћи замјену у приморском владици који се налази на подручју Херцег-Новог.”
И касније, у писмима провидура, 1692. године, помиње се више владика у Новоме: “Други је Преосве-штени владика Београдски (Симеон Љубибратић, прим. аутора) који заједно са другим грчким владикама живи на територији Херцег-Новог.”
Овдје је, поред умировљеног владике Београдског Симеона, у питању владика Саватије, и епископ који лако може бити Исаија Лакетић из старог српског љетописа, па чак и епископ Теодосија.
Извјесно је, дакле, да је Нови постао сједиштем двојице активних српских епископа, вјероватно смјештеним у двама новским манастирима, Савини и манастиру Рождества Пресвете Богородице у Ратишевини.  Котор-ски бискуп Марин Драго настојаће их гурнути на пут Уније и у томе циљу ангажован је млетачки гувернатор Новога и бивши пераштански капетан Јован Буровић, рођак опата Вицка Змајевића, но без успјеха. У љето 1695. године, владика Саватије је признат од млетачке владе за “епископа новоослобођених крајева.” Дакле, важно је примјетити, није дошло до простога преношења власти на Мелентија Типалдија, млетачко - далматинског епископа, што, такође, може говорити у прилог постоја-ња правилне епископске власти у Боки и континуитету те власти и прије него су Млечани заузели Херцег-Нови.
Ипак, у разматрању ових питања, не може се заобићи и могућност да је владика Саватије своје сједиште и раније, још за 17. вијека, смјестио у Топлој. Он је сигурно био епископ за Боку и дио Далмације.  Докле год се помињао приморски владика, као други владика на територији Новога, ми, иако сасвим хипотетички, не можемо у потпуности одбацити помисао на савински манастир као мјесто у којем је резидирао. Савину, на самом почетку 18. вијека, приликом уговора са сестрама Кувељић, заступа отац Симеон Тро/по/вић. Владика Саватије је сигурно своју мисију у приморју, у часу када је стабилно стао на ову тачку приморске земље, зачео управо у Савини .
Свакако, да ће као отворено питање стајати могућност васпостављања двије епископије са среди-штем у околици Новога. Ми нисмо склони да одбацујемо слику коју пружа путописац Толстој. Нови је у томе часу добио на значају. Други канон цариградског васељенског сабора свакако захтијева на територијалности епископске власти и области. Може, дакле, бити само један  епископ у једноме граду.  Ако су, дакле, у Морејском рату, као тренутачно, успостављена два епископска средишта у близини града (једно за Херцеговину), опет то казује у прилог продужавању нити приморске епископије под Турцима, како то каже стари српски љетопис. Гдје би се Требесин нашао у овој краткотрајној подјели и разграни-чењу српских епископија не може се са сигурношћу рећи, јер је овдје у разматрању широки предио, ратом заокружен. Не може, се дакле у таквим пројекцијама, градити било каква предпоставка у односу на старе границе нахија, или млетачко – турска разграничења од Кипарског рата.
Активности Римокатоличке цркве настављене су у снази која није навјештавала свој исход који је приморско српство угледало са протјеривањем својих владика у 18. вијеку. Наиме, сусрет онемоћале Венеције и јадранских Срба није се одиграо и развијао тако да је могао навјестити такав развој догађаја. Ми смо спремни да вјерујемо да је ипак одлучујућу улогу одиграо реметила-чки фактор римских бискупија на приморју. На акцију Петра Валијера надовезао се Мелентије Типалди који је зацртао циљ потчињавања свих српских цркава у Далмацији римскоме бискупу. Главна сметња Типалди-јевој накани биће управо српски владика Никодим (Бусовић) који ће, ступањем на трон провидура Јустина Риве, дочекати прогон из Далмације.
Током 1690. започела су велика помјерања Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, а расуто динарско Српство из предјела јужне и источне Херцего-вине почеће се усмјеравати ка своме домену на мору: српској жупи Драчевици у којој стајаху његове запустјеле цркве и манастири. С приливом овог новог елемента снажиће српско етничко тијело у заливу. Римски бискупи Далмације и Котора, употријебиће сва средства из интригантске методологије Лојолиног реда, слаби да наступе отвореним насртајима својих претхо-дника.
Концем августа 1690., у вријеме када је у Новоме довршавана прва земљишна књига, Леополд Први додјељује Србима привилегију црквене аутономије, што је потврђено путем Угарске дворске канцеларије концем исте године. Поједина подручја добила су и посебне протекционе декрете. Патријарх Арсеније одлази у Марчанску епархију гдје подупире српски народ у отпору Унији.  Током 1693., патријарх је писао загребачком бискупу да се потруди око српских привилегија у Хрватској.  Свакако,  у томе часу чињени су крупни кора-ци у уређењу Цркве на широком опсегу великих балканских државних творевина. Карловачки генералат и Банија добили су свог епископа, дабробосанског митро-полита Атанасија Љубојевића који ће с временом, проши-рити јуриздикцију и на Лику и Крбаву (1707).  У вријеме ових крупних помјерања српског народа, када се мигра-ција већ стишава, у 1695. години, Драчевица постаје средиштем далматинске епископије (29. јуна 1695. млетачке власти признају владику Саватија) у њеноме интегритету.
Уважени српски научник Јован Радоњић, објавио је документ у којему стоји: “...пошто су Млечићи освојили требињски град, спустили су се у новљанско приморје многи српски калуђери. У близини Новога начинили су прво мало склониште, али су од прикупљених милодара марљиво приступили послу и брзо подигли два манастира, у којима су нашли склоништа два православна епископа (“gl’e riuscito edificare due conventi ben grandi, nelli quali hanno la loro permanenza due vescovi parimente scismatici”). Њихов долазак преврнуо је све од горе до доле...” “Али, не само опат Пераста Вићентије Змајевић, него и бискуп которски Марин Драго, много се узбудио и узнемирио. Како се млетачке локалне власти нису усудиле да саме, на своју руку, предузму нешто против Срба и њихова клира, молио је бискуп Драго опата Змајевића нека преко свога рођака Буровића, спречи ово зло. Буровић је нешто предузимао, али не с особитим успехом.”  Бискуп Драго је ступао у везу са двама владикама у околини Херцег-Новога, али је 15. јула 1697., са жалошћу, јављао кардиналу Леонарду Колоређу да није могао да их наговори да искрено приступе католичкој цркви.
Посве су, дакле, подударна, виђења путописаца, и говор извјештаја католичких свештеника. Ни један епископ није био унијата, они су обојица, одбили покушаје которског бискупа путем најутицајније личности у граду, моћног Јована Буровића, и што је за нас далеко важније, овдје заиста сједе двојица српских владика. Уколико је владика Саватије засновао своју катедру у Савини, а свакако јесте, гдје је сједио други? Свакако, у манастиру Рождества Пресвете Богородице и уколико би слиједили нит која је провучена као доминантна кроз сва располо-жива документа са конца 17. вијека из извјештаја млетачких провидура, тада би било за очекивати да је овдје ријеч о “приморском владици”, преосвећеном  Исаији Лакетићу који би, уколико би стари Николајевићев љетопис Православне цркве у Далмацији доносио тачне податке, наслијеђивао бокешке епископе из турскога времена.
Свакако, српска Патријаршија у Угарској, прида-вала је велики значај православној цркви у Црној Гори и Боки. У првим годинама 18. вијека, српски патријарх Арсеније Трећи, именовао је за свога егзарха захумског владику Саватија, који је обично боравио у околини Херцег-Новог.  Вјероватно да је преосвећени Исаија већ на неки начин раздвојен од Боке. Али, свакако, видљиво је и да именовање егзархом српскога патријарха владике Саватија долази у почетку 18. вијека. На тој линији биће и устоличење архимандрита Стефана Љубибратића у Грбљу 1719. године, вјероватно у  манастиру Подластва, древној Светогоспођинској лаври Боке.
У августу 1693., након млетачког разорења епископског сједишта Херцеговине, одређени број калу-ђера, за које знамо да су у овој кампањи предвођени оцем Теофилом Радуловићем, прелази у Драчевицу. Види се то из прегледа који је пружио Марко Јачов на темељу необјављених докумената из архива Италије .
Дужни смо овдје, сасвим хипотетички, показати распоред најдревнијих тачака Цркве у овоме крају, јер се Требесин, са манастиром Пресвете Богородице укључује у територијални круг посвећен Богородици његових сусједних села. У Ратишевини, манастир Потпланина – Рождества Пресвете Богородице чији статус метоха херцеговачког Косијерева није научно доказан, и у Мојдежу најстарија мојдешка црква Пресвете Богоро-дице. Ове су цркве веома старе и оне су овдје дочекале снажење српског корпуса у измаку 17. вијека. Оне су саставни дио Захумске епископије у Драчевици под турском управом.
У вријеме уништења манастира Тврдош, започета је широка млетачка акција за крупније прелажење Херцего-ваца у Боку. Вјероватно је да је у томе кораку велику или одлучујућу улогу одиграо захумски епископ.  То казују у сачувани фрагменти породичних предања о пресељењу које је сакупљао свештеник Саво Накићеновић, али и савремени млетачки извјештаји о учешћу владике у окр-шајима под Новим.
Неколике година касније, владика ће задобити посјед у Топлој и Подима (1707), гдје ће формирати сједиште епископије у цркви Светога Вознесенија Христова, као и резиденцију и капелу Светога Оца Николаја. Вјерујемо да је владика задржао управу над требињском облашћу. Показује то и синђелија коју је патријарх Калиник I у јесен 1693. издао митрополиту Нектарују Зотовићу којом се у оцртавању опсега митрополије не помиње Требиње.  Владика је био учесник црквеног сабора у Сечују у Барањи 1700., који је рјешавао важна питања из црквено-народног живота. Био је вјеран прогнаном патријарху Арсенију.
Вријеме владике Саватија је вријеме успона Цркве у Боки. У односу на оно што ће доћи у доба владања његовог наслиједника Стефана, то је ипак вријеме готово неометаног успона, градње и просперитета. Владика се упокојио 1716. године и сахрањен у Савини испред Мале Светогоспођинске цркве. Владика Саватије је обнављао савински манастир и саградио је Саборну цркву Светог Спаса у Топлој (1712). Драчевица је, његовим присуством, ушла у дјелокруг и високо поље српске патријаршије, млетачких власти које су респектирале његово присуство и утицај на народ. Што је још јако важно? Доласком владике Саватија, ојачан је и утврђен стари пут из све Херцеговине којим се у Драчевицу преливало вјерно становништво ове српске тврђе. Донијели су херцего-вачки калуђери и мноштво књига које помињу путописци и које и данас чине највеће драгоцјености савинске рукописне библиотеке.  Она ће се још једном знатније попуњавати и богатити у вријеме подизања Велике савинске цркве (1787-1799), када ће се братство размиљети по читавоме Православљу и купити прилоге. Ова књига помиње 19 требињских митрополита, почевши од Висариона (1509) и који је обновитељ манастира Тврдош. Књиге сачуване у Савини симболизују нераскидивост животних веза Драчевице и њене матичне Херцегове земље у њиховој недокучивој многострукости. Стари и готово двомиленијумски Тврдош и раскошна Савина, Тврдош у његовој морејској катастрофи, и Савина у својем послијеморејском узнесењу, разрушење и подизање српских светилишта у окриљу једне државе, Венеције, не говори само о великој отпорној снази народне цркве код Срба у Старој Херцеговини у овој њеној прирођеној особини, већ најприје, о неразрушивости и недјељивости етничког и културног круга цјеловите Старе Херцеговине. Савина је продужила живот старог средишта херцегова-чких митрополита и она није ништа друго него Тврдош на пјени од мора. Занимљиво је да се на почетку 18. вијека помиње старјешина цркве “Свете Госпође” на Савини, највјероватније отац Симеон Троповић, који је заступајући манастир, сачинио уговор са сестрама Кувељић, остацима дубровачке фамилије Кувељића (старога “Кувеље”) како би се сестре у случају удаје опремиле из манастира, а заузврат, оне дарују земљу у Мељинама манастиру. У овоме документу, помиње се владика Саватије: “...будући ту грацију испросио господин владика Саватије у преузвишенога господина соврапровидура Ферига Бадоера који је допустио да има ова земља служити речену цркву на Савини.”  У овоме уговору, помиње се само црква “Свете Госпође” на Савини а не манастир, јер је заиста у то доба овдје стајала само Мала манастирска црква. Опажа се тако интенција из млетачких исправа оваквога именовања манастира Савина. Сестре Кувељић су припадале једној фамилији из Дубровника о којој у тамошњој архиви има сачуване грађе. У вријеме млетачких операција око Новога, ови су Кувељићи постављани као дубровачки шпијуни. Такође, видљиво је да је тражена верификација уговора од тадашњега провидура Бадоера. За нас је значајно и помињање оца Симеона са презименом које се не може са потпуном сигурношћу реконструисати због трулежи која је уништила средња слова, али вјерујемо да је у питању Троповић и поред фамилијарног предања о касном доласку Троповића Пресјеку у Кутима. Коначно, раније присуство ове свештеничке фамилије потврђује и попис Кута из 1719. године.
Владика Саватије је од 1709. почео управљати Црквом на подручју читаве Далмације. Али, још 1707., у вријеме када је већ добрано учвршћена топаљска епископска резиденција, види се то из извјештаја провидура Ђустина де Риве, митрополит је од патријарха добио задатак да обиђе читаву Далмацију. Није му дозвољено, с образложењем да тамо владају вјерске резмирице међу конфесијама, па пријети изазивање нереда. Када је патријарх ипак продро у Далмацију, упутио је из Крке грамату митрополиту Саватију. Владика се потписивао као Savatia vescovo di Topla, a послије 1709., разаслао у Далмацију пастирско писмо главарима, великим и малим вјерницима и капетанима, којим је обавјестио да је изабран за државног архијереја, почео се потписивати као митрополит захумски и далматински. Доста се владика трудио да уреди проблем материјалних обавеза према свештенству. Писао је српским селима по Далмацији, а благодарећи његовом упињању, власти су допустиле међуконфесионалне бракове у услову да се дјеца подижу у очевој вјери. Под његовим утицајем допуштена је градња српске цркве у Читлуку .
Још једно владичино дјело је помоћ Црногорцима у сукобу са скадарским Тахир – пашом. Одржавао је и уређивао резиденцијално средиште на Топлој. Завјештао је имање синовцу Стефану који је био парохом нове саборне цркве у Топлој.
Познато је да у љето 1718. године, четворица представника Драчевице, подастиру Дужду захтијев за оснивање општине. Овдје ћемо пружити комплетан превод овога документа који је сачуван у породичној архиви Јова Секуловића. Овај захтијев носи велики значај за развој Цркве у Боки и Новоме, али, у пажљивом читању, говори и показује како је лако рјешити бројна питања из историје овога краја.

''Преведри Принципе,

Ово је први пут да Вам се до земље клањају становници херцегновског краја; иако их краси иста вјера и једнако поштују Вашу Свијетлост, ипак су се сврстали у три групе: први су се препустили уживању у држави и прије него што је Херцег – Нови задесила оволика срећа чијем остварењу су, опет, и они сами веома допринијели; други су нашли уточиште под влашћу, међу онима који благосиљају мир и најзад, трећи који су се зачас приклонили садашњем рату.
Колико је бројно ово троврсно становништво, које само споља гледано, чини јединствену заједницу, толико је сиромашно тло подручја на којему живе. Због сурових разграничења у прошлости, његов најбољи дио још стење под варварским јармом турске владавине.
Окончаће се, ипак, њихово жалосно стање, јер ће, Божијом помоћи, ова славна народна војска, у предсто-јећем ратном походу, повратити поменуту територију у некадашње границе, као што ће повратити своје изгубље-но самопоуздање и своју пријашњу снагу.
 Међутим, у јадном је стању становништво и на овој садашњој земљи, скроз брдовитој и кршевитој и не долази у обзир да се обрађује, и поред труда око побољшица, па на њој ништа не расте осим шикаре и трња.
И поред ових несрећних околности, они никада нису напустили своју родну земљу, већ су све јаче за љубав свог народног имена чували своју чисту вјеру којој су се заклели и у свим указаним приликама – у прошлом и садашњем рату – потврдили су је, пролијевајући крв и жртвујући своје животе.
Веома дуго у будућности препричаваће се у колико битака се истакло ово заслужно становништво а то ће још успјешније и јаче потврдити бројна часна свједочанства која подастиру на увид и знање владаоца и која чине највећу вриједност њиховом подаништву.
Па ипак, уза све то ситно претварање, занемар-ујући и то што су они учинили приликом освајања Заљу-та, приликом његове одбране, при опсаду Улциња и у бројним другим тешким приликама када су донијели велики број  непријатељских барјака и многе одрубљене главе, Ви морате признати да је ово становништво највеше себе изложило највећим опасностима садашњега рата.
У ствари, цијена његовог залагања и његове храбрости била је добровољан пад Зубаца и тамошњих људи који су чували то мјесто као важан одбрамбени положај за читаву ту територију: стога рачуна на неку почасну титулу за ослобођење Сиња (?) и за правовре-мено изведене акције у горњим крајевима Албаније.
Настављајући свој пут започет побједама, народ је навалио од Херцег – Новог до Требиња с једне, и од Корјенића с друге стране; сијући пустош и паљевину утиснуо је призоре ужаса, као свједочанства своје храбрости.
А какве су тек доказе изнијели пред очима владара који им додјелио свету дужност – приликом освајања Царина и Попова, приликом заузећа куле у Лугу оружаном силом, и најзад, приликом опсаде Бара, када се не би укротила њихова варварска охолост, да није било њихове смјелости; можда би се, игром судбине та опсада била свела на какво злосрећно погубљење, с обзиром да су својом храброшћу онемогућавали сваку помоћ од стране Турака, о чему свједоче живи докази генералног провидура у Далмацији. Колико год их коштале све жртве и толико проливене крви у свим тим приликама, ипак су дивним знамењем овјенчали своју неуништиву вјеру.
Како је народ Херцег – Новога досад много учинио у корист свог поштованог Принципа, више од тога дугује истом Принципу; стога обећавају да ће у будућности још више чинити.
С обзиром на толике жртве које су у међувремену принијели на олтар рата и мира, имају разлога да се ти браниоци радују, јер се сматрају исто тако вриједни у погледу оданости и вјере као и остали њихови сунаро-дници, а сами су сиромаси и гоље, и без и најмањег добитка од стране јавне добротворности.
Потреба, дакле, за обезбјеђењем свог опстанка и честита жеља  да се покажу као и остали, много су допринијеле да отправе своје изасланике и то оне који се  понизно клањају великом пријестољу, и који се по први пут сматрају срећним што ће видјети Принципа и смјерно му предати ову молбу:

1. Да становници Херцег – Новога, који су сви православне вјере, смију и даље да  живе са истом вјером и да им, осим тога, буде допуштено да проширују и попра-вљају православне цркве и манастире који се налазе на поменутој територији, и то без ичије забране.
2. Да њиховом свијешћу управља владика из Херцеговине, који је њихове вјере и њиховог језика, језика славенског (slavi-ano) као што се у прошлости увијек чинило; владику пак мора да посвети патријарх такође њихове вјере, а у његовом одсуству три владике исто тако њихове вјере, и да се нико, ни под каквим изговором, не умијеша.
3. Да јалово земљиштехерцегновског подр-учја, које је скроз брдовито и кршевито, а уз то подложно обурвавању у море воденом бујицом, буде милошћу државе опроштено од тешких даћа које плаћа, тј. од 3,10 лира на земљиштепод виновом лозом, а 2,10 терасасто земљиште по Даламцији и обрадиво замљиште, јер много пута шкрт принос није могао да покрије порез.
4. Да буду изузети од пореза њихови домаћи производи, каои приходи од трговине њима у свим мјестима честите државе.
5. Да се покојним поданицима, њима и њиховим насљедницима, као што је то случај са живућим поданицима који су се предали у руке државној власти, осигура властита земља, земља коју су сами, оружјем у руци на овом подручју освојили, и нека то имовинско право добије примјерну одредбу у парохија-лној цркви у Топлој, предграђу Херцег – Новога.
6. Пошто непријатељи пријете оружјем на границама овога краја, а стално се повећава број поданика за одбрану, они моле да им се додјели 500 пушака албанске израде, 6 застава и барјак.
7. Како су прошле године имали слабу жетву и оставили необрађено оно мало њихове земље, а због тога што су у вријеме сјетве кренули у опсаду Бара, нека само ове године добију 600 стара жита као државну помоћ.
8. Да браниоцима Херцег – Новога буде допуштено да формално и физички оформе комунитад како је то учинило остало становништво Албаније којом ће управљати капетан, четворица суђа и један писар  да их бира општина, да их сваке године смијени; да буду овлаште-ни да смију пресуђивати у грађанским споровима који би у општини настали; да кривичне спорове воде државни представници који би, једнако као и капетан били плаћени по 20 фјорина мјесечно из државне благајне.
9. Да се ослободе сваког мануелног рада осим служења владару под оружјем, у хитном случају изненадног избијања рата.

И док Ваша Преведра и Премилостива Власт толико дуго буде отезала с молбама становника Херцег – Новога, дотле привилегије које су они с тешким сузама и понизно молили, уживају већ више вјекова неки околни народи и поданици Ваше Свјетлости, а то су становници Макарске, Пољица у Далмацији, као и народ Грбља и Паштровића у Албанији

Херцег Нови, 14. јуна 1718.
Нека се достави...

Чиновници:
/шест имена, латиницом, нечитко, осим имена: Никола, Марко.../
/Нека исто буде достављeно осталима:/

Копија от шупљике предали имбашадури у Млеције, У Сенат; Илија Цвијетовић, Нико Зло-ков, Михат Комљеновић, Драгутин Петров

/потпис латиницом, нечитак/

Ова ће молба бити разматрана у брзој процедури, и Топаљска комунитад ће почети свој продуктивни живот и обнову ратовима запуштенога краја у свим сегментима културног и црквеног дјелатништва.
У једној великој акцији обнове Херцеговина је подизала своје манастире које је упропастио продор Турака. Но, велика сметња за нарастање Цркве у приморју, јавиће се у средишту далматинских католи-чких надбискупа – Задру. То је тачка из које се водила свака дјелотворна акција против Срба и њиховог свеште-нства у 18. вијеку. Међу главним сарадницима владике Саватија, у почетку 18. вијека, помињу се требесињски Паликућићи (Паликуће) Дамјан и Драшко, а у вријеме обојице владика Љубибратића снажни печат манастир-ском и вјерском животу Цркве у Драчевици даће сави-нски калуђери из Требесина - Аврамовићи.
Као што ће се у приморју ангажовати латински бискупи, тако је и у горњим крајевима кардинал Колоњић настојао на Унији. Он је у првим годинама 18. вијека писао папи Клименту XI, предлажући путеве за дјелотворно превођење Срба. Но, 1704-1705., патријарх поново борави у Пакрацу, а Колоњић дјелује бескомпромисно и пише бискупу у Загреб да је патријарх опасан по вјеру и државу. Он сугерише да се патријарху Арсенију забрани долазак у те крајеве. Било је то вријеме великог притиска Рима на Српску цркву и вријеме успјешног изналажења модалитета саживота у великим државама које су се простирале по српским динарским областима. У том склопу, Драчевица је заузела мјесто веома отпорне тачке која носи снагу за одвраћање од било какве оштрије акције Рима.
На прелому вјекова двије велике балканске и медитеранске државе тражиле су у Србима потпоре против велике опасности која је недавно допрла до Беча. О тој опасности говори и натпис на дверима Мале савинске Светогоспођинске цркве које је манастиру Тврдош даривао епископ Симеон и које су херцеговачки калуђери пренијели у Драчевицу.  Међу њима је свакако био и отац Георгије, архимандрит тврдошки чијим је именом започета фамилијарна читуља требесињских Аврамовића.
У Боки је 1716. године владику Саватија наслиједио синовац Стефан у чину архимандрита. Архимандриту Стефану, односно Саборној цркви Светога Вознесенија Христовог додјељена је од провидура С. Вендрамина земља у Суторини која је раније припадала митрополиту Саватију. Било је то могуће јер је трајао рат и Турци су изнова прогнани из Суторине. Управо те 1716. додјељена је и земља у гребену Бјелотине извише Сврчуга.  Али, још једном подвлачимо, генерални провидур А. Емо признаје 1. августа 1716. архимандриту Стефану право да управља Црквом у Далмацији и додјељује му мјесечну плату. Годину дана раније Стефан је, по налогу стрица, обилазио Далмацију и посјетио већи дио цркава у овој области.
Оно што је изузетно важно за нашу пројекцију визуре у којој се посматра развитак Цркве у приморју јест теза да је Млетачка република 1718. признала јуриздикцију над Боком цетињском митрополиту, па је новохирото-нисани епископ Стефан напустио Топлу и прешао у друго своје средиште: манастир Драговић. Свакако да је оваква одлука била од утицаја на одлуке средишње власти према питању избора епископа за Боку и Далмацију.
Владика Стефан је учествовао у раду црквеног Сабора у Сремским Карловцима 7. фебруара 1726. године. Аустријски владар га је пооставио за епископа Костајничко – зринкопољског. Он је упознао чланове сабора са тешким положајем Срба у приморју и сигурно је његово казивање изазвало интервенцију пећког патријарха Арсенија IV Јовановића који је почетком 1727. молио Јеронима Бућу из Котора да учини да се његовом изасланику митрополиту Јефрему Станковићу допусти путовање у Котор, Рисан и Нови. Изгледа да је овај митрополит стигао у предјеле Млетачке Албаније, јер је он писао Ј. Бући како је као изасланик пећког патријарха стигао у предјеле Албаније да посвети епископе који исповједају православну вјеру. Данас се зна да је једини резултат ове мисије додјељивање неких слобода Србима у Задру.
Касније, у љето 1718., Срби су постигли да се у Топлој заснује висока самоуправа. Заслужан за млетачку ствар у Другом Морејском рату, владика Стефан и драговићки калуђери су даривани земљом од стране генералног провидура 12. септембра 1719 . У самоме зачетку, владика Стефан је сукраћен за вршење еписко-пске власти и он ће постати најпрогоњенијим, и истовре-мено, најбрањенијим српским владиком у нововјековној историји приморја. Иако је наша официјелна исто-риографија узимала како је владика коначно прогнан из Далмације и Боке до 1722., а финална одлука средишње власти издата 25. јануара 1720 ., ми морамо скренути пажњу на нека савинска документа која казују да је он, могуће и инкогнито, боравио у Савини и 1727!  Ова даровница је издата у Котору 21. септембра 1727., од стране Алвизе Моченига млетачког генерала у Даламци-ји, а владици је пружена земља у Попову. Каже се: ''...Господину оцу игумену Гречаскаго закона Стефану Љубибратићу...'' Земља је опредјељена у селу Драчево са Муровом, ранијег власника Рустем бега Сунлагаића, а дио земље Мустафе Азића. И у другоме документу, од 25. септембра 1727., отац Стефан се помиње као игуман.
Према неким подацима, Стефан (Вукашин) је рођен 1686. у Требињу од оца Матије, а замонашен у Топлој. Важан је и податак да је у млетачким затворима, у Венецији и Верони, провео неколике године пред Други Морејски рат под оптужбом да је 1705., дакле, са деветнаест година, боравио у Русији али и учествовао у устанцима против Турака у Далмацији (!). Зна се сигурно и то да је са стрицем, владиком Саватијем, у првим годинама 18. вијека путовао у Јерусалим, и да се у Топлу вратио јула 1705. те да је овдје издржао контумацију од тидесеттри дана.
Дужни смо овдје казати да су се одбрани владике Стефана прикључили и новски римокатолици који су у те сврхе начинили и једно писмо које на талијанском доноси Томо К. Поповић. Дајемо превод најважнијег дијела текста: ...У славу Бога и свјетлости истине, потврђујемо ми становници овога града, стародревни вјерници, свечано се заклињемо да монсињор Стефан Љубибратић, бискуп грчке вјере, настањен у овом насељу, живио је и живи према грчким обичајима, покоравајући се цркви константинопољској, и никада није давао никаквог повода за скандал са религиозног аспекта, никада није рекао нити учинио ништа против свете Римокатоличке цркве, живећи и бринући о својој цркви и манастиру. У увјерењу да ће се потврдити истина, спремни смо да то докажемо и пред правдом нашег Пресвијетлог Принципа...’’
Необично је занимљив захтијев Драчевићана који упућују своје депутате у Млетке у љето 1718., када траже да њима управља херцеговачки владика. Није безначајан корпус докумената насталих између 1707. и 1727., која упућују чак и на могућу примарност (требињског) тврдо-шког средишта захумског епископа. У пројекцији доку-мента који ми сматрамо основним за сагледавање статуса и одређења територијалног досега епископије, а то је документ Дужда из 1695., можда је продужена и код владика и код њихових коресподената, интенција заокру-жавања територије старе епископије из Морејског рата. Велико је питање и то како су турске власти гледале на ову ствар, и  да ли је њихов став био рестриктиван у мјери очекиваног.
Могуће је да владика Стефан тражи могућност за задржавање у Херцеговини, иако је он још 1725. путовао у Београд ради сусрета са патријархом, у вријеме када је горе ишао и архимандрит Леонтије Аврамовић. Не видимо разлога за овакав поклон генералног провидура, ако се прогоњени владика, којега је послије три наредбе Сената, провидур, макар и привидно, удаљио из Даламције и Боке, ако се 1727. нису промишљале могућности за његов боравак у требињској области.
Oдмах послије прогона владике, провидур Diedo објавио је како се млетачки Сенат дозволио да право-славни Срби опет добију епископа. Овај проглас носи и поруку да се пријављују свештеници који сматрају да би могли заузети то мјесто . Мало касније, ми ћемо показати како је у несумњивом присуству у Боки, у то вријеме, владика Стефан Љубибратић, све негдје до 1725., припремао свога кандидата оца Леонтија Аврамо-вића. Бивши и прогнани владика ипак је могао дати смјер и избор личности, са већом извршном снагом, него било који други чинилац. Кандидатура архимандрита Леонтија је је попримила озбиљне облике и са њим су рачунали и у Млецима.
О снази православног тијела Боке говоре и извјештаји католичких провидура. Петар Вендрамин је у љето 1726. забиљежио сљедеће: “Задарски Котари су подјељени међу старим и новим становницима. Први су скоро сви католици, али већи дио ових других су грчког обреда, чак усто и српског.” Овај провидур чак изражава негодовање због једне противправославне буле папе In coena Domini која би могла довести и до нереда у Далмацији гдје су оба закона једнако поштивана од народа.  И знатно касније, у јануару 1753., провидур Франческо Гримани обавјештавао је Владу поводом молбе Скрадињана да ограде цркву, како је познато да у двије провинције (Далмацији и Боки) стоје многобројни поданици који исповједају грчки закон, те да у овој Доњој они чине већи дио становништва у Задру и територијама Скрадина и Имотског. У Горњој покрајини, многобројни су у јуриздикцији Херцег-Новог.  Уз сву снагу српскога народа у предјелу Далмације, овдје у Боки, у опсегу старе Драчевице, побуђен је и оснажен стари травунијски и херцеговачки домен Нови и тај је православни насип ојачан у Морејском рату до мјере да је намах изазвао забринутост католичких прелата у провинцијама. Нараста-јући углед код житеља оба закона митрополита Стефана, који бијаше и млад, произвео је акцију Задарске надбискупије која је срушила низ одличних тековина Републике Светога Марка, а пред огледало истине метнула дјело римских установа за “распростирање вјере.”
Са владиком Стефаном који је уживао велики углед и популарност у приморју, почеће прогон и затирање Српске Православне Цркве, који ће бити окончан у средини вијека протјеривањем ученог владике Симеона (Кончаревића). Али, доба у којем прогон достиже врхунац, а одмах послије устоличења у Грбљу 1719., је за нас још доста затамњено. Морамо овдје скренути пажњу на неколико чињеница: а. Сенат протјерује митрополита Стефана по тражењу задарског надбискупа Вићентија Змајевића а на темељу теза изнијетих у његовим дисертацијама. Средишња власт тиме поништава сопствене одлуке из друге половине 17. вијека, закључно са дукалом из 1695., којим је признат његов непосредни претходник. Чак се тврди да владика у Новоме “никада није био”; б. Цетињски митрополит Данило тражи проширење управе над православним у Новоме још 1718. Црногорске делегације подносе меморандуме са уобичајеним захтјевима за успоставу млетачког протектората и економске концесије које су сасвим подударне темељним захтјевима херцеговачких конференција из 1693. и 1701., као и меморандумима Драчевићана управљаних Сенату у почетку 18. вијека. ц. Црногорски захтијеви за проширење територијалних досега цетињске митрополије на Горњу Боку су ипак текли мимо уобичајеног пута јер је владици Данилу код његовог устоличења у Сечују издата синђелија која дефинише територију митрополије у Боки, издвајајући Нови. д. Провидур Анђело Емо ипак је Стефану, као насљеднику владике Саватија, признао његова права и та је одлука потврђена дукалом од 15. априла 1717.
Сасвим је могуће да је црногорски фактор овдје одиграо крупну улогу и да је одлука Сената о прогону владике Стефана мотивисана политички, не желећи реметити перспективе сарадње са цетињским митропо-литом. Сенат је морао имати разлоге значајније од оних којима би се руководио слиједећи тезе Вићентија Змаје-вића, за поништавање своје одлуке из 1717., којом је признао Стефана за епископа Новског и примаса цијеле Далмације.
Постоји још један документ који баца јасно свијетло на питање става средишње власти према питању бококоторске и далматинске епископије. То је наредба Дужда за оснивање и устрој комунитади у Топлој, која заобилази у потпуности други капитул Молбе топаљских првака. Тај капитул се односи на континуитет власти херцеговачког епископа, и тражи правилни механизам избора епископа. Дужд одобрава поправке, a градње цркава не помиње јер то није ни тражено, али питање избора епископа оставља пасивним. Ево шта траже Драчевићани у другом капитулу Молбе: ''Да њиховом свијешћу увијек управља владика из Херцеговине, који је њихове вјере и њиховог језика, језика словенског, као што се у прошлости увијек чинило; владику, пак, мора да посвети патријарх такође њихове вјере, а у његовом одсуству три владике исто тако њихове вјере, и да се нико, ни под каквим изговором, не умијеша.'' Одговор Дужда носи сљедећу поруку: ''Да привољавамо да им се омогући живјети у њиховом обреду Грчко – Српском као што су до сада живјели, без да буду од икога узнемиравани, могавши још и обнављати своје Цркве и Манастире када то сматрају за потребно.'' Начелно, дакле, пружа се слобода вјере, оправке и проширивања цркава, али, питање епископије је очигледно осјетљиво и до пренапрегнутости политизовано. У ратним приликама, и у претходним потврдама власти према архимандриту Стефану, као потенцијалном насљеднику владике Сава-тија, опажа се интенција Венеције да заокружи корпус права и слобода становништву новскога подручја. Ми, ипак, вјерујемо, да је овдје одлучујућу улогу играсла жеља Венеције да се осврне на тражења католичких бискупија и, сасвим подједнако, или чак и више, на црногорски фактор који се у текућем рату показао као важна саставница у ратним дејствима у приморју. У перспективи и углу гледања Венеције, овакве аутономије се у пракси сагледавају као теократије, мада не баш у смислу у којем се доживљава потпуна црногорска теократија, али, свакако, теократије.
Задарски прелати упознали су Стефана још 1715., када је он, напустивши затвор, изводио визите у Далмацији. Он се заложио за ред, уредно вођење књига, да се тумачи јеванђеље у народу и да се о свакој литургији држи проповјед. Њему се, поред просвети-тељске улоге, приписује у заслугу и кључна улога у насељавању Имотске крајине Србима. Успјеће и у зашти-ти православних у Шибенику а то све посредством личности генералног провидура Алвизе Моченига. Када је преосвећени Стефан изнова обилазио Далмацију 1720., развиће Вићентије Змајевић оштру и беспоштедну акцију против њега. Сви далматински бискупи упутили су у Млетке један документ са захтјевом за удаљавање Стефаново и још 1720. стигао је одговарајући декрет.  У одбрану српскога владике устаће провидур, али и угледни професор падованске академије Никола Пападопуло, новски католици. Његова је одбрана била безуспјешна и 11. априла 1722. стигао је нови дукал, који Н. Милаш назива укоријевајућим,  који објављује да ће за Србе бити изабран нови епископ. Никодим Милаш казује како је Стефан тада прешао у Лику гдје је провео око три године чекајући неће ли се повратити у своју епархију.
Преосвећени Стефан је путовао у Београд 1725. и Никодим Милаш вјерује да је тада изабран за Намјесника Београдско-карловачког митрополита. Новски архив чува дозволе за пут владици Стефану Љубибратићу, као и дозволу за пут за Београд архимандриту Леонтију Рајови-ћу, старјешини манастира Савина.  Овдје је у питању архимандрит Леонтије Аврамовић који се у неким доку-ментима манастира Савина назива и потписује и као Рајович.
У то вријеме, јавља се, као старјешина савински отац Арсеније (Милутинов, Милутиновић) – Аврамовић, који се у документима помиње и као ‘’Калуђеровић’’. Сачуван је документ из 1726., у којему се овај калуђер помиње као игуман Светогоспођинског манастира Потпланина у Ратишевини. Он је већ 1727. игуман у Савини. Сачувана је његова преписка са савинским и новским послаником у Млецима, Марком Мирковићем, који је 1745/46. подастирао Сенату захтијев за избор епископа за Боку и Далмацију. Овај савински јеромонах и игуман учествовао је у свим акцијама приморских Срба за враћање епископије, а ми смо увјерени, и припремама за градњу Велике савинске цркве.
Поред архимандрита Леонтија, на овој скупштини учествовао је и калуђер Никанор у којему препознајемо каснијег крчког архимандрита оца Никанора (Рајевића) из времена намјештења и прогона владике Симеона далматинског.
Могуће је да је у вријеме путовања у Београд владике Стефана и архимандрит Леонтије упућен у даље делање на избављењу православних Срба у Боки и Далмацији. Он ће се у годинама које долазе указати као високи протагониста и у једном интеррегнуму правилне епископске власти у приморју узети учешћа на важној Бенковачкој скупштини 1731., и мало касније, бити кандидован за архијереја. У свим новским документима, у свим пословима манастира, између 1722. и 1725. године, отац Леонтије се помиње уз  владику Стефана. Он наступа у име владике.
Ова скупштина је, по жељи пароха Симеона Кончаревића одржана у Бенковцу. Њега је 1720. рукоположио управо владика Стефан. Од 1729. године генерални провидур је био Себастијан Вендрамин. Он је одобрио одржавање скупштине. На њој је наступило двадесет и два посланика и међу њима оци Леонтије Аврамовић и Никанор Рајевић. Скупштина је донијела шест одлука у своме документу, и поред познатих и раније изнијетих ставова о вјерности учењу Источне цркве, тражила да се изабере епископ за Далмацију и Боку. Сами провидур Вендрамин је тражио да Сенат призна чињеницу присуства Срба у провинцији и удовољи захтијеву за постављање епископа. Вићентије Змајевић је опет интервенисао и оптужио Леонтија Аврамовића како је два пута био у Русији и од руске владе примио дарове и књиге и новац за себе, као и достојанство архимандрита.
Надбискуп Караман, Змајевићев насљедник, пише: “Калуђери су слијепи учитељи навјештих пароха, као што су манастири уточишта лупежа, који даривају обично цркви оно што су украли. Четири су манастира између Ерцегновога и Паштровића и три у овим крајевима... Седам глава српске идре и седам арсенала, у којима се марљиво чува захрђало оружје древних сектаната...”
У то вријеме, када су изнова побуђене распре у Далмaцији, манастир Савина је истакао својега кандидата Леонтија (Аврамовића) за архијереја. У Млецима бијаше тада заступник манастира топаљски трговац Марко Мирковић којему је отац Арсеније Милутиновић упутио нека писма у вези са могућом кандидатуром давно одбјеглог савинског калуђера Лаврентија, упућујући обавјештење о правилној кандидатури архимандрита Лео-нтија протопопу Димитрији Крчки.  Наравно, и овај покушај Срба, да добију свога епископа је пропао и све до прелома вијека, када је у Дужима устоличен Симеон (Кончаревић), неће бити српскога епископа у провинцији. Истине ради, ваља казати да је у ратним опасностима средишња власт у Млецима додјељивала Србима могућности избора епископа. Када је постало изгледно да ће избити руско – турски рат, и Венеција ући у сукоб, Сенат је концем јула 1736. допустио православнима да изаберу свога епископа. И тада је интервенисао архиби-скуп В. Змајевић, коме је пошло за руком да сруши неколико српских цркава.
 Кандидатура оца Леонтија је и од млетачких власти доживљавана озбиљно. Влада је 28. јула 1736. године издала наредбу да православни Далматинци могу имати свога епископа за Далмацију и Боку Которску у лику оца Леонтија из манастира Савине. Ова је наредба инструментализована у документу од 16. августа 1736., који даје Н. Милаш. Но, сутрадан, далматински провидур Данијел Долфин коме је Сенат средином јуна спровео молбу православних Срба у приморју начињену 23. септембра 1735., да им се да епископ, или архимандрит манастира Савине, отац Леонтије Аврамовић, или друго подобно лице, одговара Сенату да не би требало уважити ту молбу .
 Дужд Алојзије Пизани је касније, дукалом од 13. јула 1739., позвао одредбе о слободи вјероисповјести и узео у заштиту Србе у провинцији, али им је забранио да бирају свога епископа. Како су се стишавале ратне опасности, тако је Венеција мијењала став, па је већ 1741. провидур Марин Кавали наредио да српско свештенство зависи од латинских бискупа.
Покушало се да се преко патријарха интервенише путем аустријске владарке. Далматински Срби су молили пећког патријарха, па је Сабор будимске епархије у упутству својим посланицима на црквеном сабору у Сремским Карловцима 1744. нагласио да народ под Венецијом нема архијереја од 1725 (!). Вјерује се да Аустрија није посредовала, али је средином четрдесетих година већ помињани топаљски посланик Марко Мирко-вић имао задатак да пред Сенат изнесе захтијев о поста-вљењу епископа.
Бока је у то вријеме била јака и у њу се слило доста тврдих Срба Херцеговаца који су помагали Цркву. Mеђу знаменитим родовима Попова поља који пређоше у Драчевицу бијаху стари Војновићи. Они су 1722. године даривали манастир Савину и о томе дару је сачувана једна биљешка у Тврдошко - савинском Општем листу: Град Нови Варош новска благословени дом покојнаго кнеза Милоша Вујновића и јего синовах. Благословени кнез Драгутин Вујнович писа за душу своијех родитељах ова Милоша и матере Достини и сам себе и свому породужију Јани за вјечноје помињаније присветих и вјечних божаставних службах писа и остави земље канапах пет коју земљу узео је и записао исти кнез Драгутин на Савини с ону страну цркве Светаго Сави у осоју изнад пута... остави монастиру и цркви храму Успенију Пресветије Богородици, иже јест близу града Каштел Новога монастир зовоми Савина при митропо-литу Захлмискому и далматинскому Хажи Стефану Љубубратичу, и при архимандриту требињском Леонти-ју...
У биљешци се помиње исповједник ктитора, отац Исаија, у којему препознајемо потпланинског игумана Исаију Витомировића. Оно што је јако важно, као актуелни митропoлит Захумски и далматински, помиње се преосвећени Стефан.
У вријеме упињања приморских Срба да добију епископа, а у тој је акцији, очигледно, Савина играла велику улогу, коју јој је дало наслијеђе епископа Љубибратића, и расправа које су се јавиле, из рода Аврамовића бијаше и јеромонах Аверкије. Не можемо са сигурношћу казати гдје је служио, али га ђакон Стефан Аврамовић у својој читуљи Архијереја и игумана тврдошких и савинских није метнуо уз оце Леонтија, Илариона и Арсенија. Касније, у читуљи, јавља се монах Аверкије, али много касније. Ђакон Стефан је савреме-ник градње Велике савинске цркве и оца Данила Јованова, и ову читуљу је послије њега, неко допуњивао концем 19. вијека.
Такође, након боравка оца Леонтија у Русији, манастир је зачео акцију увећавања баштина, па ће тако у 1725. години закључити уговор о откупу Ђурђевог брда у Суторини са Драгутином пок. Петра и Ником пок. кнеза Продана Магазиновића. Овим уговором, Нико и Драгу-тин исповједају како су на дан закључења уговора, а то бијаше 5. марта, из руку владике хаџи Стефана Љубибра-тића и игумана Леонтија примили седамдесет цекина и стотину гроша за који инпотекавају баштину на Ђурђевом брду.
И у љето исте године, стигло је писмо провидура којим је владика позван на неки састанак у Рисан. Архимандрит Леонтије одговара: ...Господин владика бјеше спреман, да пође у Рисан, али приђе господин каваљер Паликућа молећи од стране Божије, да сутра приђемо, колико господин владика, толико ми на Топлу, гђе се нада, да ће прићи сви остали поглавари, поради њих(овог) интереса и мира...
Извјесно је, дакле, да током 1725. године, митрополит Стефан Љубибратић стоји редовно и нескривено у своме манастиру. У свијетлу ових докумена-та, може се сигурно докучити да је митрополитов главни сарадник и поузданик архимандрит Леонтије. У часу када је прогон владике Стефана извјестан, он је припремао оца Леонтија за свога насљедника на далматинској и бокешкој катедри. И овај ће угледник постати правилним епископским кандидатом.
Постоји још једно занимљиво запажање о коинци-денцији већих градитељских подухвата у селима Драчеви-це са значајнијим акцијама у Савини. То ће се добро видјети кроз неколика примјера крупнијих дјела у селима на прелому вијека и још очигледније у другој половици вијека када је већ текло подизање Велике цркве. Онолико колико је успјешна била црквено-народна мисија драчевићких Срба, толико су католички прелати навалили да руше тековине градње ваљаних и подношљивих односа Републике Светога Марка спрам њених снажних поданика. Током 1742. године одржана је у Квириналу једна сједница Конгрегације за разпрости-рање свете римске вјере којој је присуствовао и папа Бенедикт XIV и на њој је расправљано о мјерама које треба предузети да би се православни превели Римској цркви.  Заиста, у оно доба интеррегнума правилне епископске власти Српске Православне Цркве у приморју, највише инстанце Римске цркве сљедују и крећу системске кораке за уништавање Српске цркве у Далмацији и Боки. Код нас је, у нашој домаћој историографији учињен један оквир гледања на ове проблеме који прекомјерно истиче улогу појединих римских прелата Далмације, попут Вићентија Змајевића или Матије Карамана. Ипак, ова је акција снажније погодила наш свијет у Далмацији, а неупоредиво мање у Боки. У Драчевици се не може наћи знака у савременим документима да је њено српско тијело показало каквога узмака. Њене су радње текле пуном снагом.
У Драчевици, манастир Савина и његови игумани преузимају улогу предводника укупног црквеног живота и Савина у спрези са управним тијелима Топаљске општине креће путем обнове својега затеченог наслијеђа које ни у то вријеме није било мало. Градњом Саборне цркве на Топлој постављен је темељ саборском животу вјерних, а обновом сеоских цркава, вјероватно поруше-них у рату, почиње један обновитељски замах на цијеломе подручју Новога. Током 1744 - 1749. године обновљена је парохијална црква Свете Великомученице Варваре у Мокринама, а 1744. и црква Св. Вознесенија Христовог у Мојдежу. О томе су сачувани написи.
Не само у уређењу сопствене аутономије и учвршћивању положаја Цркве у Боки, Драчевићани су учествовали у свим важним искорацима народа Далмације и Боке према средишњој власти у Млецима за остваривање давних слобода и избор епископа.
Половином новембра 1751. Топаљска општина је учинила једно писмо ванредном провидуру у Котор, у које је уградила једну молбу за избор и постављење епископа за Боку, Далмацију и дио Херцеговине, одговарајући на једно оштро и неприлично писмо цетињског митрополита Василија. Ово је писмо  начињено у вријеме другога мандата топаљског капетана, и пођанског кнеза Гаврила Квекића, који је и 1735. стајао на овој дужности, дакле у вријеме када је овај крај истакао кандидатуру оца Леонтија за архијереја.
У прелому вијека, Бокељи су још једном учествовали на једноме скупу посвећеном питању избора епископа за Боку и Далмацију. Тај се скуп одржао у Далматинском Косову код цркве Светога Пророка Илије. Без допуштења власти за епископа је изабран Симеон Кончаревић. Он је касније, правилно завладичен у Дужима и постављен за епископа у Далмацију и Боку Которску. И касније, још једном, приморски Срби су путем трговца Јоакима Жарковића, сестрића покојног грофа Саве Владиславића подносили двије молбе Сенату у љето 1752. и у јесен 1753., тражећи слободу вјере.
Манастир Савина, око кога се окупља сва Бока, почиње значајно да увећава посједе. Готово да нема опоруке која нешто не оставља манастиру. Расте и његов углед и до друге половине вијека, он располаже са великим некретнинама на подручју од Дреновика до Кута. Другу половицу вијека обиљежиће градња Велике савинске цркве.
Један од значајнијих дароватеља Српске Правосла-вне Цркве и манастира Савина је Пођанин Јово Стеванов Делин који је своју опоруку писао у Млецима гдје га је задесила болест током неког пословног путовања. Шестим капитулом опоруке, која је довршавана у Новоме, господин Јово Стеванов оставио је манастиру Савина да буде опслужено шест саландара за душу његовог оца и исто толико за душу његове мајке. Затим: осамнаест саландара за душу његову, као и три саландара у цркву Светога Сергија и Вакха на Подима гдје је стајала његова кућа, исто толико у саборну цркву на Топлој, а по један саландар црквама Свете Тројице у Ратишевини, Светога Луке у Котору, манастиру Дужи, манастиру Завала у Попову, манастиру Житомислићи, манастиру Добрићево у Рудине, манастиру Косијерево, манастиру Пива и манастиру Светога Луке у Никшићу. Он даље одређује: ...за сваки саландар платићете по либара стотину монида од Далмације и послаћете у Јерусалим Гробу Христову цекина десет у злату у Синајску гору у монастир цекина пет у Свету гору у монастир Хилендар цекина пет у сваку цркву у нашој комунитади купите по једну икону ово цекине или друго што би  рекли прокурадури који су од реченије цркава које су.”
У Драчевици и Луштици било је у то вријеме пуно калуђера и свештеника из бокешких родова. Врло много дале су фамилије Аврамовића из Требесина, Чукваса-Зотовића из Кута, Цвјетковића из Баошића, Калуђеровића из Луштице, Сабљичићи из Ратишевине, Поповићи из Мојдежа.
У најкраћем, историја Српске Православне Цркве у Драчевици може се сликати у два крупна периода, која, условно, може да раздваја половица 18. вијека. Први започиње доласком владике Саватија и означава нови прилив и снажење затеченог наслијеђа Цркве. Акција владичина подупрта је веома снажно од новских ктитора попут Јована Стевановог Делина из Пода и Сима Томашевића-Магазиновића из Топле, чији су тестаменти из почетка четрдесетих година сачувани. У ових седамдесетак година створен је велики потенцијал који је, суштински, створио рат. Други период јесте обиљежен подизањем Велике савинске цркве и он се одвијао у миру и прегнућима поморске привреде Херцег-Новога. Први је, заиста, изнијела Драчевица и њена матична Херцеговина. Све што су Новљани подизали током 18. вијека, изузев Велике цркве манастира Савина, грађено је на остацима старих цркава и уопште, сакрализованих тачака. Два ктиторска натписа из околине Новога то показују, говорећи о обнови цркава:  

НАТПИС ИЗ МОЈДЕЖА – ПАРОХИЈАЛНА ЦРКВА СВ. ВОЗНЕСЕНИЈЕ ХРИСТОВО

ПРОИЗВОЉЕНИЈЕМ ОЦА
И ДЕЈСТВОМ СИНА
И ПОСПЈЕШЕНИЈЕМ ВАСЕ
С(ВЕ)ТАГО Д(У)ХА ОБНОВИ СЕ
И САГРАДИ ЦРКВА С(ВЕ)ТОЕ
ВОЗНЕСЕНИЈЕ Х(РИСТО)ВО В ЉЕ(ТО)
7252 + 1744  

НАТПИС ИЗ МОКРИНА – ПАРОХИЈАЛНА ЦРКВА СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ВАРВАРЕ

ИЗВОЉЕНИЈЕМ
ОЦА И СА ПОСПЈЕ
ШЕНИЈЕМ СИНА
И ДИСТВИЈЕМ С(ВЕ)ТАГО
Д(У)ХА ОБН(О)В(И) СЕ СИ ХРАМ
С(ВЕ)ТЕ ВАРВАРЕ ЉЕТО ОТ
(СТ)В(ОРЕН)И(ЈА) 7258 ОТ Р(О)ЖД(Е)С
Т(В)И(ЈА) ХРИ(С)ТОВА (17)49

На тај начин драчевићки Срби су посвједочили присуство старијих цркава које су овдје стајале за турске окупације, а то ће рећи и раније, за вријеме босанске државе.
Када се гледа груба хронологија обновитељских замаха на црквама Драчевице, тада је видљиво да су се у вријеме млетачке управе догодила три таква замаха. Први, свакако у периоду када Црквом у Боки и Далмацији управља митрополит Саватије (Љубибратић), а то ће бити од 1695. до 1716. године. Други долази у половини вијека и њему припадају обнове ових двају сеоских парохија-лних цркава. Он се очитује и кроз преписку оца Арсенија Милутиновића и Марка Мирковића. Трећи свакако долази у вријеме подизања Велике савинске цркве (1767-1799).
У манастиру Дужи, устоличен је 1750. године, од Дабро – босанског митрополита, нови епископ за Далмаци-ју и Боку, Симеон Кончаревић. Он ће непуну деценију опстати на далматинској катедри и бити, као и његов претходник, приморан да напусти земљу. Владика Симеон се настанио у Русији. Тамо се и упокојио. Његовоме избору успротивили су се цетињске владике Сава и Василије.
Старе распре око јуриздикције цетрињских митро-полита над Драчевицом, увијек су биле живе и овдје се, практично, није признавало право на вршење власти у Новоме.
Током 1751., Драчевићани су упутили једно писмо у Котор којим су се пожалили на цетињске митрополите Саву и Василија, наглашавајући да већ дуго траже да им се одобри владика који ће бити од грчкога закона, источне цркве и рода и језика илирског, словенског и српског .
Још једном, упорно, приморски Срби обраћали су се Сенату 1754. тражећи за епископа Дионизија Новаковића из Книнске крајине. У овој представци се тврдило да се отац Дионизије закалуђерио у Савини. Може се са сигурношћу рећи да је Светоуспенски манастир Савина и манастир Рождества Пресвете Богородице у Ратишевини регрутовао своја братства из области Старе Херцеговине и Далмације, као и да је у своме угледу, у опредјељивању кандидата за приморске архијереје, тражио такав оквир. Тај је тренд задржан у наредна два вијека. Овај пројект је рушен од сабора далматинских бискупа који су 6. априла 1756. поднијели представку Сенату против православних у Даламцији. Сенат је тражио мишљење од бившег провидура Франческа Гриманија који је узео у заштиту православне од претјеране ревности бискупа, па је предложио и да се умјесто епископа постави група архипрезвитера.
У половици вијека Топљани су одбијали посјете цетињског митрополита и познат је случај одбијања једног покушаја визите у новскоме крају 1764. године.  У томе правцу је посредством которског провидура упућено и једно писмо владици у Рисан. Они су и том приликом одбијали владике са стране са којима су, како кажу, имали неприлика.
Курс прогона и систематског затирања предпоста-вки за дјеловање Српске Православне Цркве у Далмацији настављен је и у другој половини вијека. Драчевица и њена Топаљска општина су пред очима читаве Далмације покaзали један успјешни, чак веома успјешни модел делања. Генерални провидур Далмације и млетачке Алабаније (Боке) објавио је једну општу наредбу 1759. године која представља изразито репресивни акт и чији се стварни карактер открива њеним трећим капитулом. Овај капитул инсистира на добијању патента (“парента”) за дјеловање свештеника оба закона од њихових владика “који су у градовима.” У привиду упућивања наредбе обема конфесијама, провидур заправо укида Српску Православну Цркву у приморју, јер она нема ни једног јединог епископа који би могао издавати патенте свештенству. Треба имати у виду и то да је у томе часу већ прогнан и учени владика Симеон Кончаревић. Црква је у Боки и Далмацији заиста у положају да се ослања искључиво на сопствене снаге и она то чини. Трудољубиви савински калуђери у таквим приликама крећу акцију на подизању Велике цркве манастира и обилазе сву Даламцију, Млетке и Русију. Оци Данило Јованов Рајовић и Симеон Марковић Дракуличић нису успјели видјети своје дјело довршеним јер су обојица умрли на путу, у повратку, носећи дарове и прилоге за Велику цркву, један у Истри, други крај Букурешта. Али, њихови прилози стигли су у Савину и уграђени у подумјенте Велике цркве и подумјенте српске Боке. Архимандрит Данило је постри-жен у манастиру Дужи у вријеме игумана Максима Паликуће, а касније је, прешао у Савину гдје се наставио учити књизи .
И богат и сиромах остављао је Савини своје дарове. Она је у 18. вијеку израсла у култну тачку српске Боке. У јануару 1751. Ђуро Симов Станић из Савине оставио је својом опоруком манастиру Савина кућу и баштину које ће манастир преузети послије смрти његове жене и невјесте. Опоруку је писао Васо Павковић из Пода, а свједоци су били Панто Ђуровић и Лазар Перишин.  Шћепанија Костадинова из Топле оставила је својом опоруком писаном од пароха Топаљског Петра Јовановића 16. октобра 1761., један трпежњак. Андрија Јовов Пивљанин је у јесен 1763. оставио опоруку коју је исписао његов мјештанин Дмитар Павковић из Пода а у присуству свједока Глига Лакетића и Глигора Павковића, обновитеља цркве Св. Сергија и Вакха, којом опредјељује све своје имање: “Остављам свеколико моје и моије родитеља и моје браће како више у двије цркве. Прву Света Госпођа на Савини. Друга у Светаго Срђа на Подима. Да иму све више примити и уживати заједно како на Савини тако и на Подима које нам иму помињати како је пристојно које свеколико остављамо на (...тр)гу и који с нашијем извладају да се наше душе не оглуше.
Госпон Андрија оставио је дар и Пивскоме манастиру у мјесту из којега је потекао, гдје казује да је школу учио.
Концем 1767. једна Кућанка, госпођа Стане Ожеговић, оставила је Савини четири саландара. Опоруку је исписао отац Дионисије Владојевић, сабрат савински поријеклом из Пода, пред свједоцима свештеником Николом Ћетковићем из Ђенојевића и Јаковом Накиће-новићем из Кута. Госпођа Стане је укопана код цркве Светога Апостола Андрије у Кутима.
У вријеме старјешинства савинскога оца Софронија (Видаковића) из Требесина, манастиру се стигао препис једне судске одлуке високе млетачке инстанце којом се захтијева од прокуратора римокатоличке парохијалне цркве Светога Јеронима у Староме граду, да испуни своје уговорне обавезе из 1605. године. На два мјеста у одлуци се помиње уговор из 1605. године. Ова чињеница уноси доста забуне. Дакле, захтјев се упућује цркви која 1605. године, у вријеме дубоке турске управе у Новоме – није постојала! Друга чињеница која носи печат необичности лежи у томе да је копија прослијеђена у Савину гдје се и данас чува са биљешком исписаном старом ћирилицом онога времена: Копија от феди монастирске. Дакле, овдје је рутинерски учињена биљешка од неког савинског сабрата, могуће баш оца Софронија Видако-вића, да је овај лист препис манастирског уговора! Црква Св. Јеронима је подизана послије 1687., кад Млечић узе Нови. Овдје је затечено нешто остатака старе цркве Светога Стефана из доба Херцега Влатка, али и велико гробље које је помињано у неким документима из половице 18. вијека, заправо у молби Топаљске комунита-ди гвардијанима римокатоличке цркве за додјељивање плаца за градњу на овоме мјесту.
Ова судска одлука је датирана 21. јануара 1772. Да ли су новске римокатоличке фамилије у вријеме турске управе, на почетку 17. вијека, начиниле неки уговор са манастиром и преузеле неко старије наслијеђе манастира, тешко је рећи и ово питање ваља расвјетљавати стрпљиво и са пажњом, а свакако, ако буде могуће и у свијетлу документације коју још нисмо пронашли или која би се могла тражити на другим мјестима.
У вријеме провидура Франческа Диједа дошло је доста противсрпских аката. Он је 1760. подвргао све православне римокатоличким прелатима. Но, Срби су још претходне године писали Дужду да су: ...готови прије сваку муку поднијети и свој живот положити неголи свој отачасни закон и обичаје под ноге ставити.
Историја Цркве у приморју учи нас неколике велике ствари. Црквена историја је политичка историја Далмације. Она, на својим страницама које су исписали Никодим Милаш, Јован Радонић и Марко Јачов, сажима сва политичка кретања у провинцијама у њиховоме записа-ном ходу, а сасвим очигледно, током њиховог новог вијека. Има за то разлога. Српска црква је српска устано-ва која окупља Србе у своје окриље и она персонификује српску државу. Она у приморју у 18. вијеку није изградила класичну теократију по моделу црногорске државе, али је на правилан, или правилнији начин, изградила моделе управљања својим народом који је задржао свој обичајни живот и старинске обрасце политичког организовања. Овдје је дошло до међусобног снажног подупирања. Црква је расла са својим народом на његовом традиционалном српском демократизму. И она је показала упадљиви тренд раста. Због тога је постала метом и предметом окупирања римских прелата који су се побојали од губитка пастве. То је Вићентије Змајевић јасно казао. Беспоштедни насртај на Српску Цркву у провинцији мотивисан је тако и политички, и у томе оквиру, поред осталога, треба тражити један узани, али присутни, простор у коме се генерише расположење млетачких власти за подупирање захтијева Римокато-личке цркве.
Српске владике Саватије и Стефан, али и савински архимандрити попут Леонтија Аврамовића, били су народни службеници који су живјели са својим народом у обичном свакодневном животу њихова краја. Никада нису показали оштри став или учинили покушај затирања народног обичајног живота који је у то вријеме морао носити печат необичности. Они су настојали на уређењу Цркве и данас заиста можемо вјеровати да је владика Саватије у часу када је донио одлуку да сиђе у Драчевицу имао посве јасну визију политичких досега таквога корака. Владика је настојао да се обезбједи правни оквир за његову епископију и 1695. добио сагласност средишње власти. Али, сагласност је добио и његов насљедник Стефан, па је Венеција брзо рушила сопствене одлуке. Ипак, сви уступци Србима чињени су не би ли се подигли устави турској пријетњи. Онолико колико су провидури насртали на Србе, толико су, једнако, или чак и више, провидури бранили наш народ и заговарали толерантан став. Из сасвим прагматичних разлога. И данас су та документа кључни и јаки угловњаци историји Драчевице.
У католичкој литератури стоји и тврдња да је млeтачка влада приграбила српски народ из “загорја” под условом да се држи католичког вјероисповједања. Тако нешто ми нигдје нисмо пронашли! Активности римокато-личке оштрице обухватају релацију: Рим (бискупије и надбискупије на Јадрану) – Срби – поједини млетачки провидури. У једној књижици из 1874. године , непознати аутор изводи најневјероватнију тезу са којом смо се суочили у изучавању историје Српске цркве у приморју. На 31. страни, аутор ослањајући се на Шиму Љубића, казује како у приморју до половице 18. вијека осим католичке вјере није било никакаве друге. На томе мјесту, он изговара тезу о дјелокругу Римске цркве у обје националне скупине: свете тајне врше католички попови, погребе – исто тако, заређење свештеника – исто, парохије вижитају – исто, цркве уступају – исто!  Дакле, све оно што је био резултат погромашког дјеловања римских прелата над Српском црквом у Боки, у врхунцима излива нетрпељивости – то је за аутора ове књиге чисти простор и огледало чистоте вјере у којој радосно обитаваху приморски Срби када већ почеше (средином 18. вијека) пристизати у приморје! Морејски ратови када би можда затребали Венецији и њеној политици, давно су прошли, мир углављен, Венеција више неће ни  ратовати са Турцима, а ево, тражи загорске Србе да  пре-лазе под крило принципово.
Српска топаљска - бокешка и далматинска митрополија коју су подигли Љубибратићи - Руђићи, је ходећи својим правилним ходом израстала у теократију и задобијала ефектне организационе оквире, па макар и у наговјештајима. У томе часу, у очигледном расту “популарности” владике Стефана, како казују наши историчари, развила се теза о опасности по државу (Венецију) коју су пласирали римски прелати. И у тој тачки се догодио судар са Венецијом и свим њеним ваљаним тековинама. Но, ни ова беспоштедна дјелатност која је започета око 1720. а довршавана у једном јаком интензитету око 1760., није могла да пружи неки већи резултат у предјелима који су се правовремено обезбједили стварањем аутономија које су у већој мјери инструментализовале и подгријевале тековине народног обичајног живота него што су обезбјеђивале сопствене прокламоване политичке циљеве.
Ми, ипак, још не знамо гдје је улога предузимљивог владике Стефана у стварању Топаљске комунитади. Само стварање општине је затамњена работа која је у нашој историографији приказана фрагментарно и коју тек треба истраживати у Државном архиву у Венецији.
У Драчевици, црквени послови текли су кроз другу половину 18. вијека неометано. Показана је чврста спрега Топаљске општине и Светоуспенског манастира Савина. Овдје, у узаним међашима, Срби су изградили државу у држави која је била тако успјешна да на плану привредног развоја и раста Цркве, ни један оцртани период у записаној историји Херцег-Новога, са овим периодом не може да се упореди. Само у вријеме градње Велике савинске цркве у Савини стоје оци Софроније Аврамовић и ђакон Стефан Аврамовић из Требесина. Отац Софроније, и у улози игумана. Jеромонах Софрони-је заслужан је за сређивање документације о манастир-ским посједима. Он је начинио попис башина манастира Савина који се чува у два примјерка у Архиви манастира, као и извјештај о посједима и приходима од 14. априла 1773 . Он је, такође, преписао необичну наредбу млетачког суда управитељима римокатоличке цркве Св. Јеронима од 21. јануара 1772 .
У новембру 1772. управа Топаљске комунитади на челу са капетаном Марком Ожеговићем, издала је потврду о мјесту боравка и пуномоћ оцу Инокентију Дабовићу из Сасовића, за пут у Угарску гдје ће преузети оставштину својега сабрата Симеона Марковића Дракуличића који је дуго по Русији ходио и дарове за градњу Велике цркве сабрао.
У Млетке су упућени оци Никанор Богетић и Данило Рајевић како би тамо довршили последње работе пред почетак “општег ђела.”
Баш у вријеме када је већ снажно започета градња Велике цркве, обновише Требесињсни на челу са савинским ђаконом Стефаном Аврамовићем, који је потекао из овога села, обнову своје цркве Светога Томе. О томе свједочи и стари и разломљени натпис који се данас храни у овој цркви:

ВО ИМ/ЈА ОЦА И С/И/НА И С/ВЈАТАГО ДУХА – АМИН НАЧАТ/СЈА СОЗИДОВАТ/И ЦЕРКОВ СИЈА ВО ИМЈА С/ЈА/ТАГО СЛАВН/АГО/ АПОСТОЛА ТОМИ /С/ ТРУДОМ И С ПО/МОЖЕНИЈЕМ /ЦЕРКОВН/ИХ САУЖИТЕ/ЛЕИ ГАКОЖЕ  ГЛАВАР/А, И СВИЈЕХ П/РАВОСЛАВНИЈЕХ ХРИСТИ/Ј/А/НА, ОТ МЈЕСТ/А ТРЕБЕСИНА В ЉЕТО ОТ /СОТВОРЕНИ/ЈА МИРА, ЗСПS, ОТ РОЖДЕС/ТВА ЖЕ ПО П/ЛОТИ Б/О/ГА СЛОВА 1777 М/ЈЕСЕ/ЦА 11 АПРИЛА/ ИНДИКТА 11. СТЕФАН АВВ/Р/АМОВИЧ/

Ова је црква парохијална у Требесину који је посједовао, у самој порти још једну мању и много старију цркву Светога Петра и Павла. И она свједочи како је градња и обнављање цркава у Новоме текло у замасима. Била је ова црква живописана у старини и могуће је да су овдје радили Грци, мајстори Аскиоти који су у овоме селу држали баштине.
Можда је један од најзначајнијих дароватеља манастира био млетачки подофицир Томо Вуковић из Требесина. Управо у замаху градње Велике савинске цркве, овај је Херцеговац даривао кућу у Котору манастиру.
Серзенте Томица Вуковић из Требесина оставио је својом опоруком манастиру Савина кућу у Котору. Бијаше то 13. октобра 1780. Свједоци тестаменту бијаху Симо Паликућа и Томо Петков Вуковић из Требесина, а опоруку је исписао парох поп Јован Аврамовић. У капитулу који се односи на кућу, господин Томица Вуковић тражи да ова кућа вазда служи за цркву и манастир и оставља заступнике да се преко канцеларије у Новоме побину о извршењу.  Из ове године, сачувана је и опорука Марије жене покојнога Јова Косића писана 26. новембра на Топлој у кући покојнога Сима Милутинова Томашевића-Магазиновића, којом је госпођа Марија даривала манастир. Трећим, петим и шестим капитулом тестамента, она је оставила: десет цекина за свијеће, двадесет цекина на дар братству, танте сребрне с каницом, фјубе велике сребрне берњице, пендин и два прстена од злата.  Ову опоруку је писао Марко Котарац, а свједочили су кнез Павле Петровић од Пода и Јован Раповац из Сасовића.
Мара, удовица Марка Даниловића из Ђеновића, оставила је опоруком од 5. фебруара 1792. два саландара манастиру и два саландара Саборној цркви на Топлој. Тестамент је написао Јово Милановић, а прокуратор бијаше синовац Марин Ђорђије Даниловић. Свједоци на тестаменту Никола Горакућа и Јово Војновић .
Манастир Савина чува велику збирку староста-вних рукописних књига од којих су многе донијете из Тврдоша концем 17. вијека, а многе сабиране у Русији за тегобних странствовања савинских калуђера. Значајан је и савински архив са архивом из 18. вијека. Савина је морала представљати  последњу безбједну тачку на којој су, у опасним догађајима 17. вијека, српски калуђери у Херцеговини сабрали велико народно богатство. Најбоље то илуструју савинске повеље српских владара које се овдје чувају. Најприје, даровница Урошева манастиру Милешева  из 14. вијека, и повеља деспота Стефана Лазаревића  истоме херцеговачком манастиру из 1402. године. Присуством ових докумената у Савини показује се и оцртава историјски пут ових драгоцјености  кроз Стару Херцеговину, онако како су их опасности гониле да на крају нађу своју тристагодишњу сигурност под окриљем Савине савинске светиње. Сигурно је да су о архиви бринули и отац Софроније и ђакон Стефан из Требесина.
            На крају овога прегледа, потребно је потцртати да је у ово вријеме, концем 18. вијека, а према изјави архимандрита Герасима Зелића од 1784., упућеној Васељенском патријарху, у Боки било стотридесет и осам цркава и четири манастира. Такође, четрдесет и два свештеника, четрдесет калуђера и деведесет и три послушника .

КУЋЕ У ТРЕБЕСИНУ ПО СТАРИНИ

       Веома је значајно сликање насеља по кућама, јер је мало што мијењано  у организацији насеља, и распоре-ду старих кућа. Kао и другдје у Горњој Боки, житељи Требесина памте своје старе до прађедова и шакунђе-дова.
      Овдје ћемо настојати да на темељу описа насеља Требесин, по кућама, идући редом од домова Паликућа, преко скупине кућа Вуковића и Трипковића у Горњем селу, а затим, наниже, до Доњег Требесина, покажемо старе фамилије и старо становништво овога насеља у оно вријеме које памте стари Требесињани, а то је скоро редовито, прва половица 19. вијека. Може то бити јако значајно, из разлога што се ''спашавањем'' и биљежењем ових података може успоставити континуитет у биљеженом фундусу података које пружају ''Ноте од соли државе Новске'' које припадају другој половици 18. вијека. Обавјештачи за старије становништво Требесина били су Јово (Јошо) Адамов Видаковић и Крсто (Ћићо) Васов Вуковић који живе у Требесину.
      Најприје, дакле, у Требесину, са сушћепанске и каменске стране, стоји кућа Паликућа, или, како се ова фамилија и њени припадници помињу у документима Млетачког архива у Херцег - Новоме и Котору, Паликућића. Браћа Дамјан и Драшко веома су се истакли у ратним догађајима у Морејском рату и ово је једна од фамилија у Требесину којој стоји извјесна сумња у предњем фиксираном и попом Савом Накићеновићем забиљежени час досељења у Драчевицу. Паликућа по старини није било нигдје на територији Боке, мада се један њихив члан појавио као власник цркве Светога Саве Српског на Савини у почетку 18. вијека, и он је као фамилијарну капелу, или вјероватније, као заступник владике Саватија чији је сарадник био, поклонио манастиру Савина.
      Паликуће славе Светога Климентија (Климуњ дан). По старини овдје је, у близини остатака манастира Пресвете Богордице, стајала једна кућа ове породице. Читуља требесињских Паликућа коју овдје доносим у цјелости, почиње једним требињским архијерејем, Авксентијем.
      Сљедећа требесињска кућа, у традиционалном распореду фамилија је кућа Видаковића, који носе надимак Шкампи. Видаковићи су сачували сјећање на стару кућу Обиловића која је овдје стајала од раније, прије њихова доласка. Наиме, један Обиловић се оженио од Видаковића. У овоме браку нису се изродила дјеца, али је пар, као свога, присвојио братића одиве Видаковића. Овај Видаковић је узео крсну славу Обиловића - Васиљев дан. Сви други требесињски Видаковићи славе Светога Апостола Андрију.
      Од куће Видаковића био је калуђер и сабрат манастира Савина, Софроније, који се у другој половици 18. вијека успео до части игумана. Овај отац Софроније, био је и парох села Сасовићи.
      Поп Саво Накићеновић писао је о досељењу Видаковића из Трњина у Црној Гори током 1687. године, те како славе Андријев дан.
      У даљем расчлањењу кућа долази једна кућа требесињских досељеника из сусједног Каменога. То су Ратковићи. Они су, као и каменски Ратковићи славили Ђурђев дан. Последњи који су овдје живјели били су Мићо и његова жена Кате која је била поријеклом из Ластве кућанске од рода Вукосављевића. Ратковића у Требесину нестало је почетком 2О. вијека.
      У Горњем Требесину слиједе куће Вуковића које су се свиле под гредом. Најприје, кућа Николе Лазарева Вуковића. Његови синови били су: Лазар, Томо, Јово и Стеван. Кућа Миливоја (Мила) Вуковића и синови Крсто, Никола (Нико), Благо и Марко. Ови Вуковићи носе надимак Прцкали.
      Требесињски Вуковићи славе Лазареву суботу.
      Слиједи кућа каменских Вуковића, насељеника из Каменога. Овдје су у једној кући стајали браћа Лука и Лазар. Ова су се два брата оженили из Требесина. Лука од Видаковића, мада у првом браку од Матковића са Главића (Поди), а Lазар од Вуковића. Ови Вуковићи сишли су у Требесин око 187О. године. Славили су, као и каменски Вуковићи, Јован дан. Њихов је надимак Јеји.
      У низу кућа у Горњем Требесину, даље долази кућа Александра (Леса) Вуковића, који је имао синове Младена и Гојка. Затим, кућа Николе Мићановог Вуковића. Ови Вуковићи носе надимак Цапути. Славе, као и остали братственици, Лазареву суботу. Поред ових кућа има у Горњем Требесину још кућа Цапута. Кућа Томана Глигорова Вуковића (из ове су куће први насељеници у Требесину од рода Вуковића) слиједи у низу, а Томанови су синови Глигор, Лазар, Михаило и Крсто. Михаило је имао синове: Душана, Михаила, и Душана’. Крсто је имао синове: Спасоја, Василија и Марка. Василије је имао сина Крста.
      Долази затим кућа Лазара Шпирова Вуковића. Ови Вуковићи носе надимак Капурали. Лазар је имао сина Стева, а овај синове: Бранка, Душана, Лазара и Луку. Стари Шпиро је поред сина Лазара, имао и сина Томана који је изродио: Крста, Мирка и Божа. Крсто је имао синове Богдана и Томана. И ова кућа слави Лазареву суботу.
      У Доњем Требесину стајала је кућа Вуковића - Цапута. То је кућа Марка Цапута који је имао синове: Пера, Лазара и Александра (Леса). Перо је имао синове: Обрада и Марка. Александар Марков је имао Коста.
      Поп Саво Накићеновић је писао да су Вуковићи доселили из Гацка током 1693. године. То свакако није тачно јер су Вуковићи уписани у земљишну књигу из 169О. године.
      Чувена требесињска фамилија Јањетковића, носила је надимак Чавлије или Чалије, што несумњиво говори о њеном старохерцеговачком поријеклу. Овдје, у Горњем Требесину, стајале су двије куће Јањетковића. Најприје, кућа Николе који је имао синове Мића и Шпира. Мићо Николин имао је синове: Николу, Вида и Крста. Његов брат Шпиро имао је сина Васа. Јањетковићи су до скора стајали у Требесину. Били су знаменити у 18. вијеку, и често су помињани као Чавлије или Чалије.
      Друга кућа Јањетковића у Горњем селу је кућа Лазара који је имао сина Јанка, а Јанко Лазара, и Глигора. Глигор је имао сина Јанка.
      Поп Саво Накићеновић изоставља Јањетковиће.
     На крају Горњег Требесина, према Подима, стајали су Трипковићи. Њихов је надимак Шопине. Прва је кућа Јефта Трипковића који је имао синове: Лазара, Марка, Слободана, Шпира и Миливоја. Његов брат Косто није имао дјеце. Трипковићи славе Васиљев дан.
      Друга је кућа Вука Трипковића. Он је имао синове: Васа, Андрију, Тодора и Спасоја.
      Трећа је кућа Томана Трипковића. Он је имао: Блага, Николу и Спасоја.
      У Требесину је стајала и кућа Радовића који су доселили из Бајкових Крушевица. Радовићи су се населили у Требесину када се Симо Радовић вратио из Америке, почетком 2О. вијека. Радовићи славе Јован дан зимњи. Они су дошли на старину Аврамовића откупивши једну кућу овога свештеничког рода. Занимљиво је да се покојни Раде Радовић из Каменога посјећивао са овим Радовићима у Требесину за које је, иако су доселили из Крушевица, говорио да су поријеклом Бјелопавлићи, дакле, управо као и каменски Радовићи.
      У Требесину даље стоји кућа Видаковића који су познати под надимком Самци. Најприје, кућа Ивана и Јована Видаковића. Иван је имао синове: Андрију, Пера, Лазара, који се оженио из Каменога, од Булута. Андрија Иванов је имао: Милоша, Сава и Илију. Перо Иванов је имао: Јова и Глига. Иванов брат Јован је имао: Крста, Тодора и Пера. Крсто Јованов је имао сина Митра.
      Кућа Видаковића, чији је надимак Ђан Карли, имала је два брата: Јова и Васа. Јово је имао: Стева, Пера и Андрију. Стево Јовов је имао Петра. Васо Видаковић је имао сина Светозара који није имао дјеце.
      Слиједи кућа Видаковића познатим под надимком Гоге. Од њих је Аћим Видаковић који је имао синове: Спасоја и Марка. Спасоје је имао Гојка.
      У Требесину су стајали Доклестићи који су исељавали у Нови. Ова фамилија носи надимак Капотине. Бијаху два брата Лазар и Илко (Илија). Лазар је имао сина Пера. Илко је имао Николу,Тома, Душана, Александра (Леса) и Шпира.
      Слиједи затим кућа Ђура Доклестића.
      У Требесину је стајала чувена свештеничка кућа Аврамовића. По старини ту су стајале три куће. Синови Глигора Аврамовића су сви иселили у Америку. Били су то: Јово, Драго и Андрија. Сва тројица су, међутим, сахрањени у Требесину, на Томином брду. Ни један није имао дјеце. И, ниједан се није женио. Сви су помагали цркву у Требесину! У 19. вијеку свештеник у Требесину бијаше поп Никола. Такође, по традицији, савински на-стојатељ бијаше отац Јоаникије (Јанићије). Аврамовићи славе Јован дан зимњи.
      Последњи свештеник био је поп Мићо Аврамовић.
      Саво Накићеновић пише да су Аврамовићи испод Голије и да су дали преко тридесет свештеника и шест монахиња. Леонтије Аврамовић је предлаган за епископа од стране народа у Боки (1735), а Митар је био начелник новске општине.
     Дужни смо овдје поменути предање по којем су у Требесину раније стајали Бронзићи, упамћени као Брозовићи. То је, иначе, каменско братство поријеклом из Зажабља у Попову и заиста су се у почетку 18. вијека пописивали као Бронзовићи или Амброзовићи. Зна се да су ови Бронзићи живјели испод цркве Светога Апостола Томе. Предање, исто тако, помиње фамилију Широко-вића! О њима, заиста, немамо никавога трага.
      Када се посматра просторна дисперзија кућа у насељу, могу се издвојити неколика мања одломка. То је најприје група кућа при греди, на највишим позицијама, извише Томина брда. Ту леже куће Вуковића и Јањетко-вића.
      Други је одломак ''У Милине'', западније од Томина брда, са кућама Паликућа, Видаковића и Ратковића. Мало даље, испод самога Чакотина, стоје Трипковићи, а испод куле, одвојено, куће Видаковића. Такође, на овоме дијелу, ниже сеоског пута, стоје куће Доклестића. Сви ови одломци припадају Горњем Требе-сину.
      У Доњем Требесину стоје само Доклестићи и Вуковићи.
      У селу Требесин, ван житеља села, земљу су посједовали Бронзићи, из Каменога, који су у вријеме Николе Бронзића, у прелому и другој половици 19. вијека, остварили веома крупно умножавање и увећање својих посједа. Затим, Мандићи, такође из Каменога, и каменски Вуковићи, на предјелу  ''Луг'' и ''Кобиљак''. Ово помињање Брозовића може бити врло занимљиво јер се не може испратити  кроз млетачке земљишне књиге, па се поставља питање када су то чланови ове каменске фамилије овдје уживали посјед, или чак живјели у Требесину? Куповина земље од стране Николе Бронзића долази у половици 19. вијека. Послије ћемо, из прегледа власника земље у катастарској мапи из 1837. године видјети ко је све, из насеља ван Требесина, посједовао земљу у овоме селу. Бронзићи су сигурно, то ћемо видјети и из листина 19. вијека куповали земљу у Требесину, али предање помиње старе Брозовиће као власнике земље испод цркве. Облик презимена које се у Требесину упамтило говори за почетак 18. вијека. А за ову фамилију до сада смо знали само да је један њен загранак насељен у Савини код манастира, гдје се, заиста, помињу у Нотама.У манастиру се чувала и читуља Матеја Бронзића из Савине.
      Како се види и из овога прегледа, све су требесињске куће српско - православне које славе своје светитеље кућне заштитнике. Све су те фамилије старохерцеговачког поријекла, и наша истраживања показују да се, на темељу података из старих књига и листина, може докучити да су неке од њих у Драчевици стајале и прије Морејског рата.
      Два велика догађаја или двије тековине, са веома крупним и у наше вријеме све видљивијим посљедицама на укупни народни живот Боке Которске, са конца 17. и почетка 18. вијека, обиљежила су политичка, привредна и социјална кретања  у Драчевици у оно немирно вријеме ратно и поратно. То је Каловачки мир (1699), и са њим скопчано разграничење између Млетачке републике и Отоманске империје током 17ОО/7О1. године, и израда трећега по реду катастра Херцег - Новога у свега четрнаест година.
      Ова гранична линија раздвојила је стару Драчевицу на два дијела, отцјепивши територију два села: Бајкових Крушевица и Суторине. Ова се граница по комесару за разграничење са млетачке стране (Ђовани Гримани), назива ''Гримани линија''. Са турске стране је учествовао Осман паша, чије је име уграђено у топономастички фонд Новога у живоме имену ''Османове главице'' у Суторини. Постигла је Дубровачка република, посредством својега представника у Сремских Карловцима грофа Марсиглија, да се не испоштује начело uti possidetis и да се дубровачка територија раздвоји од млетачке узаним појасом земљишта са продором на обалу Боке у Суторини. Све у жељи да отклони многоструке пријетње својега опасног или најопаснијег сусједа на Јадрану - Венеције. Венеција је настојала на задржавању предјела које је освојила. Истицала је припадност Новоме требињске области.
      Ипак, Сремски Карловци су учинили да млетачко - савезничко заузеће Новога из 1687. године, постане највећи успјех поморске републике у Морејском рату и да први извјештаји главног заповједника флоте, генералног провидура Ђероламо Корнера, у којима је обилато величао побједу млетачког оружја, постану опора реалност јединог резултата великог метежа.
      У Новоме ће се брзо осјетити посљедице конференције. Брзо се пришло припремним активности-ма за разграничење. У прољеће 1699. године, у Нови је стигао млетачки комесар за разграничење Ђовани Гримани. Генерални провидур Далмације и Албаније Мочениго III, издао је 2О. априла наређење да се погранични комесар прими са највећим почастима, пуцањем из топова и пушака. Концем маја исте године, стигло је и наређење, упућено новскоме провидуру којим се забрањивао сваком приступ на мјеста гдје ће се вршити разграничење између млетачке и отоманске власти које предводи комесар Гримани.
      Нешто раније почеле су послови на изради земљишне књиге Херцег- Новога и Рисна. У јесен 1698. стигла је одлука генералног провидура којом је дозначена плата главном капу од мјеста Новога за тачну и ревносну службу премјеравања земљишта на овој територији. Наредне године, 1 јуна, комесар Стефано Капело, јавља да је примио у службу за свога помоћника за премјеравање земљишта ради састава катастра главног капа Јакова Бузинело, па тражи да му се стави у течај плата од новембра 1698. године.
     Ми вјерујемо да су се помињани послови на премјеру земљишта ипак односили на израду земљишне књиге која је довршена за ванредног провидура Фериго Бадоера, 17О4. године.
      Почетком јануара 17О4., ванредни провидур је доставио двије књиге катастра територије Херцег - Новога и Рисна које ће се чувати у канцеларији провидура у Новоме. Оригинални примјерак земљишне књиге чува се у Венецији, а преписи у задарском и новском архиву. И ова земљишна књига, која носи велику важност за демографска истраживања, има један недостатак, а то је непотпуно укључивање свих оних који су фактички држали земљу у Драчевици. Истакнуто је мишљење да се ова празнина јавила због неукључивања власника земље без тапије. Током дугог и напорног посла на премјеравању земљишта, догодили су се поремећаји у смислу измјене власника земље. Уосталом, у вријеме стабилизовања млетачке власти у сјеверозападној Боки забиљежени су случајеви исељавања на турску територију Херцеговине. За нас је необично важно што ова земљишна књига, по први пут, уноси именовање предјела и земљишта, као и врсте земљишта у власништву. На тај начин може се испратити однос са приликама које су у Требесину владале много касније, кроз један изворник великога значаја.То је катастарска мапа из 1837. године, чије ћемо факсимиле овдје пружити.

НОТЕ ОД СОЛИ СЕЛА ТРЕБЕСИН И СУШЋЕПАН

      Требесин је са Сушћепаном чинио једну парохију током 18. вијека. Тако су Ноте од соли државе Новске, начињене за оба насеља заједно. Ови пописи израђивани су од самих сељана обично на млетачку Нову годину, 1. марта. Сачуване су ноте за другу половицу 18. вијека, и то не из свих пописних годишта. Данас се зна да су овакви пописи прављени барем од 1739. године, а такође се зна, да је Топаљска комунитад пописивала становни-штво у првој години својега постојања, дакле 1719! Сачуван је у новском архиву само попис села Кути из тога доба, који пружа старосну и полну структуру становништва Кута. Остали пописи за друга топаљска села су, за сада, изгубљени. Треба, свакако, водити рачуна о томе да се дио архиве старе топаљске општине чува у Архиву бивше Југославенске Академије Знаности и Умјетности у Загребу.
      Ноте од соли су једини пописи становништва (глава фамилија) који су сачувани у новском архиву из 18. вијека. Других немамо.
      Наша намјера са интегралним пружањем ‘’Нота’’ је да покажемо становништво Требесина, али и да пружимо могућност за продубљавање и проширивање сазнања о прецима требесињских фамилија путем тражења њихових имена у именима и патронимиконима које могу дати млетачке земљишне књиге, поглавито она из 1690. године. Када је село Требесин у питању, тада је овај метод и оснажен јер је Требесин сачувао катастарску мапу из 1837. године која нуди имена власника земље из прве половице 19. вијека.

НОТЕ ОД СОЛИ ДРЖАВЕ НОВСКЕ ПАРОХИЈЕ ТРЕБЕСИН И СУШЋЕПАН

Нота од Требесина и Сушћепана (1758.г.)

Слава Господу Богу Нота од Требесина на први марча 1758 од кућа и душа

Кнез Марко Драшков 11; Петко Јованов 11; Петар Јованов 7; Сава Милутинов 6; Јовић Милошев 12; Вуко Милин 8; Сава Перов 8; Аћим Вучковић; Лука Јовов 6; Сава Перов 5; Дамјан Милетин 3; Петар Милин 8; Томо Аврамовић  4; Јово Доклестић 4; Јово Вукадиновић 3; Никола Миаилов 11; Петар Тодоров 4; Симо Паликућа 8; Аћим Симатов 4; Лазар Вуковић 1О; Станиша Милетин 3; Рајо Глигорев 4; Лука Видаковић 5; Ристо Јакшин 3; Аћим Иванов 5; Ђуро Вуков  5; Никола Лучин 5; Лазо Тодоров 4; Достина Аврамовића 2; Јаков Вушаревић 2; Поп Никола 14; Петар Доклестић 2; Симо Чавлија 9; Сава Милишин 9; Костадин Ковачевић 8; Јово Гумуровић 11; Лука Радов 5; Милош Пециреп 2; Јово Лучин 4; Јово Кунић 6; Панто Вуинов 13, Васиљ Шадовић 6, Томо Рајовић 4; Јеша Алексина 2; Станиша Цулин 5; Трипко Антуновић 1О; Лазар Видић ; Јово Сладојевић 1О; Ђуро Стијечић 4 ; Стојан Петков 9; Сава Стојанов 7; Јово Цварица 6;

Сума душа №   333

Ја Марко Драшков кнез од Мој=
дежа авермавам ову ноту по мојој
души о/д/ душа 333 с коијем при
мам на исте душе соли стара
осамдесет и три и по за ову годину

Ја Симо Вукадинов подписа по ње
гову ордену не уми/ј/ући он писати

На 4 марча презента ову
ноту о/д/ душа тријеста и три
десет и три у овици/ј/у нашу
цивил од комунитади
од Топле државе Новске
Кнез Марко Драшков о/д/ Тре
бесина и Сустјепана

/на полеђини:/

Симо Вукадинов канчалијер
од комунитади

Нота од Требесина 1758
Кнез Марко Драшков

      Из ове ноте се не може са сигурношћу раздвојити чак ни становништво два села. Али, са сигурношћу налазимо да је кнез у Требесину на прелому  18. вијека, био Марко Драшков који се у документима помиње и са патронимиконом Драшковић. Он овдје у попису каже ''од Мојдежа''. У овoме селу, свакако стоји траг Драшковића, јер земљишна књига из 169О., укључује власника по имену ''Drascovich Dragoglie''. Врло је вјероватно да је то отац Марков. Интересантно је и то да је Марко кнез од оба села, и Сушћепана и Требесина. Захваљујући преписци јеромонаха Мојсеја (Лучића) са провидуром, оствареној половином 18. вијека, ми знамо да је овај Марко заправо Лучић (Драшковић), са озбиљном могућношћу да ови мојдешки Лучићи припадају загранку суторинскога рода Лучића. Он је, вјероватно, наслиједио на томе положају Илију Јакшића који је по предлогу старога Николе Кецојевића, сердара новскога, замјенио Пера Лучића 2О. новембра 1741. године. Перо је био у дубокој старости када га је замјенио Илија Јакшић. У савременим документима стоји да је био главар Сушћепана и Требесина. Из сљедећих нота од соли видјеће се ко је у наредном периоду фигурао као кнез Требесина.

Нота од Требесина и Сушћепана из 1763.године

Слава Г/оспо/ду Б/о/гу на 1763: на :1: марча у Требесину, држава Новска

Нота от фамиља и душе у парохи/ји/ у Требесину

+ 1 Фамиља Саве Стојанова душа, 1О; + 2 Фамиља Јова Лазарева душа, 9+; + 3 Фамиља Јова Лучића душа, 4 ; + 4 Фамиља Панта Вуинова душа,1О; + 5 Фамиља Ђура Вуковића душа,7+; + 6 Фамиља Милоша Пецирепа душа,1; + 7 Фамиља Костадина Шадовића душа,8; + 8 Фамиља Трипка Комарице душа,14; + 9 Фамиља Лазара Видића душа,9; +10 Фамиља Стојана Петкова душа,7/  39; +11 Фамиља Јова Мијаилова душа,7; +12 Фамиља Јова Сладојевића душа,1О; +13 Фамиља Ђура Стијевчића душа,5; +14 Фамиља Јова Гумуровића душа,8; +15 Фамиља Јеше Алексине душа,1; +16 Фамиља Станише Цулина душа,5; +17 Фамиља Сима Паликуће душа,9; +18 Фамиља Јова Николина душа,5; +19 Фамиља Луке Јовова душа,8; +2О Фамиља Петра Тодорева душа,5; +21 Фамиља Лазара Томашева душа,8; +22 Фамиља Лаза Тодорева душа,3; +23 Фамиља Јовића Вукадинова душа,3; +24 Фамиља Јовића Милошева душа,1О; +25 фамиља Саве Перова душа,5 / 17О; +26 Фамиља Саве Милутинова душа,6;  +27 Фамиља Петра Јованова душа,8; +28 Фамиља Петка Јованова душа,14; +29 Фамиља Сима Савина душа,12; +3О Фамиља Сима Перова душа,5, +31 Фамиља Аћима Радојева душа,7; +32 Фамиља Шћепана Тодорева душа,6; +33 Фамиља Сима Попова душа,3; +34 Фамиља попа Николе душа,14 +; +35 Фамиља Шћепана Попова душа,1; +36 Фамиља Дамјана Милетића душа,5; +37 Фамиља Станише Јованова душа,3; +38 Фамиља Лазара Бошкова душа,4 ?; +39 Фамиља Тома Рајовића душа,5; +4О Фамиља Јова Симова душа,7; +41 Фамиља Саве Милишина душа,1О; +42 Фамиља Саве Петрова душа,8; +43 Фамиља Јована Вукелина душа,9; +44 Фамиља Илије Јакшића душа,2; +45 Фамиља Тодора Ковача душа,2; +46 Фамиља Саве Ћоровића душа,8; +47Фамиља Аћима Симатова душа,5; +48 Фамиља Николе Мијаилова  душа,18; +49 Фамиља Аћима Иванова душа,6; +5О Фамиља Андрије Николина душа,3; +51 Фамиља Раја Глигорева  душа,2; + 52 Фамиља Милутина Вукова душа,4;

Сума - №: 175

Ја поп Никола: Аврамовић: парок: села
Требесина: и Сушћепана: кувермавам: како више

Слава Г/оспо/ду: Б/о/гу на 2 марча 1763 по грчаски
Презента ову ноту од душа триста и четрдесет и пет у офици/ј/у цивил од комунитади од Топле државе Новске душа №: 345

Никола Ми/ј/аилов кнез од Требесина
Сава Мирковић кан/цалије/р од комунитади -

/на полеђини:/

Требесин
Нота од Требесина кнез Никола
Мијаилов - душа № 345 =
1763

      Из ове ноте видимо ко је био кнез Требесина послије Марка Драшковића. Био је то Никола Михаилов Видаковић. Осим тога, ова нота од 1763. године открива једну јако важну ствар: у унутрашњем рангирању средишта парохије извјесно је да је средиште стајало у Требесину, на Томином брду. Дакле, овдје је стајала парохијална црква за Требесин и Сушћепан. Може бити да је породица свештеника Аврамовића из Требесина и њено присуство у овоме крају одлучило о средишту парохије Требесина и  Сушћепана. Ми сада не знамо како су изгледале цркве у Требесину и Сушћепану у првој половини 18. вијека.

Нота од Требесина и Сушћепана од 1771. године

Нота од соли от села Требесина и Сушћепана = марча = 1 = 1772

1  Поп Никола душа  16 =; 2  Стефан Аврамовић душа  1; 3 Симо Аврамовић душа  6; 4 Дамјан Милетић душа 8; 5 Станко Милетић душа 2; 6 Сава Топаловић душа 4; 7 Мирко Зубац душа 8; 8 Мијат Глухи душа 3; 9 Симо Паријез душа 6; 10 Томо Чавлић душа 4; 11 Томан Вуковић душа 6; 12 Петар Вуковић душа 6; 13 Сава Вуковић душа 8; 14 Филип Вуковић душа 6; 15 Сава Вуковић душа 4; 16 Јовић Вуковић душа 3; 17 Марко Вуковић душа 7; 18 Томо Бубало душа 3; 19 Лука Вуковић душа 9; 20 Рајо Глигорев душа 2; 21Тодор Ковач душа 3; 22 Јово Николин душа 5; 23 Симо Паликућа душа 9 -; 24 Андрија Вуковић душа 3; 25 Аћим Видаковић душа 5; 26 Кнез Никола Видаковић  душа 15 ; 27 Аћим Видаковић душа 8;

Сума № 163

Преносим суму како отрага душа № 163

28 Јевто Милишић душа 4; 29 Алекса Милишић душа 7; 3О Лазар Рајовић душа 5; 31 Петар Доклестић душа 1; 32 Јово Доклестић душа 6; 33 Јован Вукелић душа 4; 34 Трипко Вукелић душа 4; 35 Симо Ћоровић душа 6; 36 Ђуро Стијевчић душа 7; 37 Јово Сладојевић душа 12; 38 Стојан Видаковић  душа 8; 39 Јоко Скварица душа 6 -; 4О Костадин Шадовић душа 5; 41 Јово Видић душа 8; 42 Симо Комарица душа 7; 43 Трипко Комарица душа 8; 44 Ђуро Вуковић душа 4; 45 Јово Паштројевић душа 7 ?; 46 Кнез Панто Вуинов душа 1О; 47 Сава Продрикућа душа 1О -; 48 Станиша Цулин душа 3; 49 Ђуро Гумуровић душа 3

У све сума душа № 289 =

Ја поп Јевто Аврамовић парок от Тре=
бесина и Сушћепана афермавам како
више за (!) заклетвом

На 28 мађа - 1772: по ср/п/ски у Новому
Ја Панто Вуинов главар од села Сушћепана и
Требесина примих булентине све од ове ноте
нумером №  49: како у истој

Ја Ђорђије Радич по/д/писах за истога
тако од њега мољен и проча - - -

/на полеђини:/

Нота от соли
от села Требе=
сина и Сушће=
пана, 1772

      Нота од соли 1772. године открива сљедећег главара оба села. Био је то Панто Вуинов из Сушћепана, од рода Пантовића. Кнез Требесина је и даље Никола Видаковић.
      Свако село у Драчевици је имало свога кнеза. И стари кнезови су се у нотама од соли уписивали са својим титулама (‘’кнез стари’’). Осим тога, у организационој структури унутрашње сеоске власти, овдје су се појављивали главари који су могли стајати на челу сеоских одломака који су окупљали родовске агрегате. Над свима је, као главни коресподент са млетачким провидурима, стајао сердар од све крајине Никола Кецојевић, задужен за осматрање пограничних збивања, праћење епидемиолошке ситуације, разношење поште и наредби провидура, обављање повјерљивих задатака. Повремено, јавља се и установа вицесердара (Тодор Вуиновић - Војновић).

      Нота од соли села Требесин и Сушћепан од 1777.године

На: 1: марча, 1777: Нота от Требесина и Сушћепана граци/ј/а от соли,

1: Поп Јо/в/ан душа 16; 2: Симо Попов душа 8; 3: Дамјан Милетић душа 6 ; 4:Станко Милетић душа 2; 5:Ђуро Савин  душа 4; 6:Симо Перов душа 7; 7:Васо Вучковић душа 4; 8:Томо Симатов душа 4; 9:Томо Петков душа 4; 1О:Сава Милутинов душа 8; 11:Филип Милошев душа 9; 12:Сава Перов душа 4; 13:Јовић Вукадинов душа 3; 14:Марко Лазарев душа 8; 15:Томо Бубало душа 3; 16:Петар Јованов душа 7; 17:Лука Јовов душа 5; 18:Тодор Мијаилов душа 5; 19:Јово Николин душа 5, 2О:К/апетан/:Симо Паликућа душа 1О; 21:Аћим Иванов душа 7; 22:Андрија Николин душа 3; 23:К/апета/н: Никола Мијаилов душа 16; 24:Аћим Симатов   душа 8; 25:Јевто Савин душа 4; 26:Остоја Алексин  душа 4; 27:Јово Симов душа 7; 28:Лазар Томин душа 6; 29:Јо/в/ан Вукелин душа 4; 3О:Тривко Вукелин душа 5; 31:Ђуро Пет...ов душа 7; 32:Јаво Сладојевић душа 1О ; 33:Стојан Петков душа 8; 34:Јово М иаилов душа 6; 35:Јово Видић душа 8; 36:Трипко Комарица душа 8; 37:Симо Комарица душа 9; 38:Костадин Ковачић  душа 5; 39:Милош Пециреп душа 3; 4О:К/апета/н: Панто Вуинов душа 13; 41:Сава Стојанов душа 14?; 42:Јово Паштројевић душа 6; 43.Митар Атељевић душа 6; 44:Станиша Цулин душа 4; 45:Ђуро Гумуровић душа 4;

Сума № 3О5

Ја поп Јевто Аврамовић
парок от Требесина и Сушћепа=
на афермавам како више со за=
клетвом

/на полеђини:/

Нота от соли
от Требесина
и Сушћепана
: 1777 :

Нота од соли села Требесина и Сушћепана од 1778. године

На :1: марча, 1778: Нота от Требесина и Сушћепана, грација от соли,

1:Поп Јо/в/ан душа 16; 2:Симо Попов душа 8; 3:Дамјан Митров душа 6; 4:Станко Јованов душа 3; 5:Ђуро Савин душа 4; 6:Симо Перов душа 7; 7:Васо Аћимов душа 5; 8:Томо Симатов душа 4; 9:Томо Петков душа 4; 1О:Сава Милутинов душа 8; 11:Филип Милошев душа 1О; 12:Сава Перов душа 4; 13:Јовић Вукадинов душа 3; 14:Марко Лазарев душа 9; 15:Томо Бубало душа 3; 16:Петар Јованов душа 7; 17:Лука Јовов душа 12; 18.Тодор Мијаилов душа 6; 19:Јово Николин душа 6; 2О: К/апета/н:Симо Паликућа душа 1О; 21:Аћим Иванов душа 7; 22: Андрија Николин душа 4; 23:К/апета/н: Никола Мијаилов душа 16; 24: Аћим Симатов  душа 7; 25:Јевто Савин душа 4; 26:Остоја Алексин душа 4; 27:Јово Симов душа 7; 28:Лазар Томин душа 6; 29:Јован Вукелин душа 4; 3О:Тривко Вукелин душа 5; 31:Ђуро Петров душа 7; 32:Јово Сладојевић душа 11; 33:Стојан Петков  душа 8; 34:Јово Мијаилов душа 6; 35:Јово Видић душа 7; 36:Тривко Комарица душа 8; 37:Симо Комарица душа 9; 38:Костадин Ковачић душа 7; 39:Милош Пециреп душа 4; 4О:К/апета/н: Панто Вуинов душа 14; 41:Сава Стојанов душа 8; 42:Јово Паштројевић душа 6; 43:Митар Атељевић   душа 5; 44:Станиа Цулин   душа 4; 45:Ђуро Гумуровић душа 4

Сума №: 3О7

Ја поп Јевто Аврамовић
парок от села Требесина и Суш=
ћепана афермавам
како више со заклетвом

/на полеђини:/

Нота от соли
от Требесина
и Сушћепана
: 1778 :

Нота од соли села Требесин и Сушћепан од 1789. године

На 1: марча 1789 - Нота от соли села Требесин

+ 1: Симо Перов Паријез душа - 1О+; +2: Васо Вучковић душа- 4+; +3: Марко Симатов душа - 4+; +4: Томан Петков душа - 5+; +5: Пет/а/р Савин душа - 5+; +6: Лазо Јовићев душа – 10+; +7: Савва Перов душа - 7+; +8: Јовић Вукадинов душа - 2+; +9: Јоко Перишев душа - 7+; +1О:Глиго Марков душа - 4+ / 58 +; +11:Михо Бубало душа - 2+; +12:Керсто Јовов душа - 11+; +13:Симо Попов душа - 6+; +14:Лесо Попов душа - 12+; +15:Ђуро Савин душа - 2+; +16:Лазо Томин душа - 8+; +17:Пет/а/р Јовов душа - 6+; +18:Остоја Алексин  душа - 4+; +19:Трипко Вукелин душа - 4 +; +2О:Тодор Ковач душа - 5+ / 118 +; +21:Јово Николин душа - 2+; +22:Јокан Симов душа - 6+; +23:Андрија Николин душа - 6+; +24:Јаћим Иванов душа - 7+; +25:Кнез Никола Михаилов душа - 16+; +26:Јоко Јаћимов душа  - 5+; +27:Јевто Савин душа - 12+

Нота од соли села Сушћепан

На 1: марча 1789, Нота от села Сушћепан

+ 1 Тодор Савин душа 5 +, +2 Лазар Савин душа 7 +; +3 Јово Паштројевић душа 3 +; +4 Митар Атељевић душа 7 +; +5 Јово Костадинов душа 5 +; +6 Сава Ко/с/тадинов душа 4 +; +7 Стане Јовова душа 3 +; +8 Кнез Савва Пантов душа 16 +; +9 Ђуро Гумуровић душа 4 +; +1О Станиша Цулин душа 7 +; +11 Симо Комарица душа 7 +; +12 Јово Комарица душа 7 +; +13 Јово Видић душа 6 +; +14 Костадин Стојанов душа 7 +; +15 Анто Сладојевић душа 1О+; +16 Ђуро Петров душа 6 +

Ја поп Пет/а/р Јо/в/анновић парох
села вишеречени афермавам

Ја кнез Савва Пантовић
главар села вишепоме-
нути сједочим како више

На 13: априла: 1789: по сербски
Данас прими кнез Сава Панто/вић/ болентине
од соли како у овој ноти и тако прими
у канзалијера Илије Трипова све и/х/ је примио
исти Сава и ови подпис писа/х/ Нико Радуловић
бивши мољен од истога Саве не уми/ј/ући он
писати.

/на полеђини:/

Нота од Требесина и Сушћепана
На 1 ма/р/ча
года 1789
Нота от соли
села Требе
сина и Суш
ћепана

Предата - на  2 -
априла. 1789. сербски
кућа -  № 43 =
душа - № 165 =

Нота од соли села Требесин од 179О.године

На. 1. Ма/р/ча, 179О, Нота от соли, Требесина и Сусћепа/на/

1.- Симо Паријез душа - 1О; 2.- Васо Вучковић душа – 4; 3.- Марко Симатов душа – 4; 4.-Томан Петков душа – 6; 5.- Пет/а/р Саввин душа – 5; 6.- Лазо Јовићев душа - 1О; 7.- Лесо Саввин душа – 7; 8.- Јовић Вукадинов душа – 2; 9.- Јоко Перишев душа – 7; 1О.- Глиго Марков душа – 4; 11.- Михо Бубало душа – 3; 12.- Крсто Јовов душа – 11; 13.- Симо Попов душа – 6; 14.- Лесо Попов душа – 2; 15.- Ђуро Саввин душа – 2; 16 .; 17.- Пет/а/р Јовов душа – 6; 18.-Остоја Алексин душа – 13;  19.- Трипко Вукелин душа – 3; 2О.- Тодор Ковач душа – 5; 21.- Лука Јовов душа – 3; 22.- Јокан Симов душа – 4; 23.-Андри/ј/а Николин  душа -  6; 24.- Јаћим Иванов душа – 7; 25.- Кнез Никола Михајлов  душа – 16; 26.- Јоко Јаћимов душа – 5; 27.- Јевто Саввин душа – 12; 28.- Анђе Милетића Сирота  душа - 6

Село Сусћепан

1.-  Јово Паштројевић душа – 3; 2.- Тодор Продрикућа душа – 4; 3.- Лазар Продр/и/кућа душа – 6; 4.- Савва Пантов душа – 16; 5.- Ђуро Гумуровић душа – 4; 6.- Станиша Цулин душа – 7; 7.- Симо Антуновић душа – 7; 8.- Јово Антуновић душа – 7; 9.- Митар Атељевић душа – 7; 1О.- Косто Ковачић душа – 5; 11.- Савва Ковачић душа – 4; 12.-Стана Скваричина душа – 13; 13.- Јово Видић душа – 6; 14.- Косто Стојанов душа – 7; 15.- Мићо Сладојевић душа - 1О; 16.- Ђуро Петров душа - 6

278

Кнез
Ја Савва Пантовић афермавам како више
Ја поп Пет/а/р Јо/в/анновић парох села више
речених афермавам како више

На .1. ма/р/ча
Года 179О
Нота от соли
села Требеси
на, и Сусћепана

      И у овој ноти, као и претходној, кнез оба села је Сава Пантовић из Сушћепана, а парох поп Петар Јовано-вић, којега познајемо као пароха топаљског. Могуће је да је овај парох припадао роду Јовановића – Цулина из Сушћепана у којем на предјелу под селом, извише Дреновика и сада стоји топоним Цулинов бријег.

      Нота од соли села Требесин и Сушћепан од 1792.године

1- Перво поп Аврамовић 12 = душа; 2- Симо Попов душа  6; 3- Симо Паријез душа 11; 4- Васо Вучковић душа 4; 5- Марко Симатов душа 4; 6-Томан Петков душа 6; 7- Перо Савин душа 5; 8- Лазо Јовићев  душа 8; 9- Александро Савин   душа 6; 1О- Јовић Вукадинов душа 2;  11- Јоко Перишев душа 8; 12- Глиго Марков душа 4; 13- Михо Петров душа 6; 14- Керсто Јовов душа 11; 15- Тодор Ковач душа 5; 16- Лука Јовов душа 3; 17- Јован Паликућа душа 4; 18- Андри/ј/а Николин душа 5; 19- Аћим Иванов душа 7; 2О- Стијепан Михаилов душа 15; 21- Јоко Аћимов душа 5; 22- Јевто Савин душа 2; 23- Остоја Алексин душа 4; 24- Петар Јовов душа 6; 25- Јован Томов душа 3; 26- Тривко Вукелин душа 4; 27- Ђуро Савин душа 2; 28- Стане Милетића душа 4

Сусћепан

1-Ђуро Петров душа 6; 2-Мићо Сладојевић душа 12; 3-Костадин Стојанов душа 7; 4-Јово Видић душа 8; 5-Јане Скваричина душа 4; 6-Костадин Шадовић душа 5; 7-Сава Шадовић душа 5; 8-Симо Антоновић душа 7; 9-Јово Антоновић душа 8; 1О- Сава Пантовић душа 15; 11-Митар Атељевић душа 7; 12- Тодор Пулентић душа 4; 13- Лазар Пулентић душа 7; 14- Јово Паштровић душа 4; 15- Ђуро Гуморовић душа 4; 16- Станиша Цулин душа 6; 17- Сава Пантович главар

Поп, Александро Аврамович парох афермавам како више

На 12 ма/р/ча данас и ја к/н/ез Сава Па/н/тов

(на полеђини:)

Нота од соли од села Требесина
и Сусћепана како у њојзи года № 1792:

Предата иста на: 12: Марча: 1792
од села Требесина и Сусћепа
на кућа --------------------------№  44 =
у куће све душа --------------  №  271 =
соли кварта -------------------- №  271 =
чини стара --------------------  №  69: 3/4

Нота од соли,
од Требесина
и Сусћепана,
учињена марча: 1
      1792

      Нота од соли села Требесин и Сушћепан од 1799. године

Нота од соли, од Требесина и Сусћепана
учињена  -1- марча - 1799 =

Симо Паријез душа 5; Васо Вучковић душа 4; Росе Јовова душа 2; Ђуро Бошков душа 2
Поп Александро Аврамови/ћ/ душа 15; Симо Попов душа 7; Марко Симатов душа 4; Томан Петков душа 7; Перо Савин душа 3; Атанасија Јовићева душа12; Александро Савин душа 8; Јоко Петров душа 8; Глиго Марков душа 6; Михо Петров душа 8; Керсто Јовов душа 7 / 98; Тодор Михаилов душа 5; Лука Јовов душа 3; Јован Паликућа душа 6; Аћим Иванов душа 5; Андрија Николин душа 8; Стјепан Михаилов душа 18; Јоко Аћимов душа 5; Лазар Доклестић душа 6; Јокан Томин душа 6; Остоја Алексин душа 3; Јевто Савин душа 2; Јане Тривкова душа 1; Јане Дамјанова душа 2 /  77

Ду/ша/:    175

           Село Сусћепан - 1799

Керсто Сладојевић душа 12-; Ђуро Стијевчић душа 6-; Косто Стојанов душа 6-; Јане Јовова душа 2-; Јово Видић душа 8-; Јово Антоновић душа 8-; Симо Антонови/ћ/ душа 6-; Сава Костадинов душа 4-; Костадин Ковачић душа 5; Митар Марков душа 5 / 62; Кнез Сава Пантови/ћ/ душа 14; Сирота Петрова Коањача душа 5; Тодор Савин душа 4; Лазар Савин душа 9; Марко Савин душа 3; Јоко Митров душа 5; Сћепан Гуморовић душа 2; Симо Цулин душа 8; Симо Малеш душа 3

                                        115
                                       175
 Ду/ша/:                         29О

Савва Пантов Главар -
Поп Александро Аврамови/ћ/ парох афермавам
како више по заклетви више реченијех

= Кнез Сава Пантовић примих
булентине од канцељера
Глига Петровића.

      Ноте од соли државе Новске показују стабилно становништво новских села у саставу Топаљске комунитади. Писане су ћирилицом, уредно, од самих Топљана и овјераване у селима од главара или пароха, а затим у  општинској канцеларији. Ове ноте представљају искључиве изворе за изучавање становништва новских села у другој половици 18. вијека. Оне, осим тога, говоре о организационој структури унутрашње власти у Драчевици под влашћу Венеције. Пружају, надаље, број становника топаљских села.
      Ноте су настале као резултат потребе драчевићких насеља за сољу. Комесеријат за со Републике Светога Марка дозначавао је количине соли по насељима, управо на темељу оваквих пописа који су обично израђивани на млетачку Нову годину, 1. марта.
      Када се пописи посматрају скупа са млетачким земљишним књигама са конца 17. и почетка 18. вијека, могуће је са пуном сигурношћу разлучити стабилно становништво свих насеља Топаљске комунитади.
      Када је у питању село Требесин, ноте доносе податак о присуству двије фамилије које не спадају у рецентне: Паријеза и Вучковића.

ЋИРИЛСКА ДОКУМЕНТА СЕЛА ТРЕБЕСИН

Документ 1

Топла (1715)

Пресуда у спору Продана Војновића из Топле и Драшка Паликуће из Требесина

Слава Господу Богу мјесеца ђуна на 21: на Топлој у кући владичиној

Нека се зна по овому писму алити сетенци како бисмо звани мих (!) добри људи који ћемо бити одиздал подписани од стране кнеза Продана Војновића и војводе Драшка Паликућића што се међу њима догоди смутња и када дођосмо и разабрасмо коо што имају међу се свађу и смутњу. Искао Драшко ђевојку кћер Проданову за сина свога Ника и послао људи и жене и он с Проданом говорио а Продан и људма и женам и истом Драшку ђевојку сам дао другом и заклео им се клетвом и по тому учинио мандат: од госпоцке стране да се остану Продана и његова сватовања. Нађосмо Драшка крива када су ђевојку повели сватови да су дозивали сватове и ђевојци говорили зле ријечи и Драшко удараше у Бога да  нијесу говорили али одсвједочи свједочба и закле се и људи и жене који су чули у своје уши и своијем очима виђели како су говорили срамотне ријечи стари свате и маркућу рогви за капу не удуше нам: дијете у ђевојци наше. За прстен што г/о/вори Драшко да га су давали кри/ј/ући ђевојци то не вјерујемо. Проданова се кућа сва куне да није  то истина а у Драшка  не би свједочбе то му не вјеровасмо ни за прстен судиди (!) смо ништа, а Драшка нађосмо и виђосмо да се писао у Грбаљ намећу ми ђевојку а није ми од потребе и ту књигу мих виђесмо за то га окривисмо мих добри људи с/ј/до/чд/е/чћи (!) да плати прочес и срамоту кнезу Продану цекина пет и што је рекао Нико син Драшков обрећаћу ти браду кнезу Продану за браду гиа (!) одсудисмо и за његове зле ријечи да има Нико поочити кнеза Продана и да му дарује ћурак свите које чини аршина четири паунца лијепа а кћери Проданову да има Нико посестрити и да јој има даровати доламу свите аршина четири паунца лијепа и да има даровати Сладо/ј/у побратинство речени Драшко и дара аршин свите паунца а Митру Жарковићу кумство и дар обичајни који је у крајини а Шишуну  да има дати Иван син Драшков кунство и дар обичајни који је у овој крајини и да има и позвати кнеза Продана и његову кћер у своју кућу да и/х/ дарује како ово писмо говори а кнез Продан али му воља дар његов дати у цркву што се гради на Топлој зашто је господар од тога и дара а кунства да испуне када буду. А Продана да позову о Светоме Климентију сво/јо/ј кући и што се рекло да је опсована мати Илије Цвијетовића и дође речени Илија Цвијетовић при добре људе и рече ја од моје банде праштам Драшку и његовијем синовима да имамо љубав међу собоме и говоримо инокупно. Мих добри људи који смо ово сједочили  до сто година ко би споменуо овој срамоти која је осуђена да би се имао кастигати гали/ј/ом и да има дати у карума код код купјене госпоцке алити му глобе дуката бјелије триста

Писа ја војвода Драшко Павковић својом руком бивши
мољен од овије реченије добрије људи који су ово судили

АХ,ПУМА,ф.52,6

      Из овога документа из 1715., године, прве године последњег великих млетачко - турског рата, дознајемо да је Драшко Паликућа, овдје написан као и обично у то доба: Паликућић, имао више синова. Учињено је непочинство спрам кћери и куће Војновића из Топле. Веома је инструктиван начин рјешавања спора и уобичајене казне обавезивањем за братимљење и кумства.
      Осим тога, у пресуди се помиње оштећени ''Шишун'', а то је надимак једне велике топаљске фамили-је: Томашевића - Магазиновића, која је дала једног великог или чак неупоредивог српско православног задужбинара, Сима Милутинова Томашевића – Магазиновића, који бијаше главним прегаоцем код градње саборне цркве. О овој цркви дознајемо да је 1715. године још била у градњи.

Документ 2.

Требесин (1737)

Списак прћије сестре Ника Кобилице из Требесина

Слава Богу на 5: отобра 1737: у Требесину
у кући Ника Лучина                                      2

Да се зна како данаске Нико Лучин Кобилица
из Требесина удава његову сестру
Јовану за Станишу Стијепчића на Камено
тако нека се зна колико ставља прћије
његовој сестри како доље пише се

1: једну скрињу јелову писану коста -  36:
1О: кошуља шенскије па  25: -              25О:
2: кошуље мушке за дара -                      5О:
1: ћурди/ј/у о/д/ свите паунаца -             75:
2: мерчине по Z 26 -                                  52:
2: траверсе од инди/ј/ане -                       26:
2: сукње -                                                    16:
2: берњица о/д/ сребра и једне укошњаке
    и увијач и игле све коста -   1О4:
3: пара чарапа     6:
3: мараме везене на главу -                    48:
1: зубун од раше црљене                         18:
                                                сума=      681:

Илија Јакшић би ође на овај стима (!) и писак
ово тако био мољен од Ника који справља
и од Станише који ће примити и зањ се
подписујем тако мољен не умије писати
учиниће крс својом руком + дас при (...тр)
Мара Ми/ј/аила Видаковића домаћица би
стиамдурица на овој роби. Ја Или/ј/а Јакшић
за њу подписујем тако мољен од ње
Томо Топаловић јесам сједок овој
карти не умијући писати учиниће крс. Ја
Илија Јакшић зањ подписујем тако
мољен од њега учиниће крс својом
руком + и Бог: да  намјери добар
час и да им да срећу и мир амин

/на полеђини:/

Carta a Lazaro Luzich

АХ,ПУМА,ф.33О,37

      Овај попис робе носи за наша истраживања велику важност јер свједочи о присуству у Требесину Обиловића који се овдје помињу као Кобиловићи. Ова каменска, али и требесињска фамилија је носила и надимак ''Калаврези''. Баштине Обиловића и њихово власништво на земљи у Требесину, видљиво је и у катастарској мапи из 1837. године.
      Дакле, за сада, ваља упамтити име: Нико Лучин Кобилица.

Документ 3

Нови (1768)

Стима Микиела Аскиота на земљишту у Требесину

Слава Г/оспод/у Б/ог/у на 22: сетебра 1768: тали/ј/ано у Новоме

Дићаривамо ми ниже подписати стимадури који бисмо звани и мољени од стране Микиела маштора Герка Пашкиота  који се наоди данаске у Новоме и зове се ред и властиник како у канчалери нашега П/реузвише-нога/ г/осподина/ г/осподара/ провидура од Новога у дећерациони како је види а ми сувише по заповједи и мандату од П/реузвишенога/ г/осподина/ г/осподара/ Јакома Брагадина провидура од Новога за виђети и стимати неку земљу с њиовијем миораментима  у Требе-сину зове се Близурад коју исту конфина од буре пут комунски а од истока поп Никола Амбрамовић, од запада реди Сима покојнога Сима Чавлије и тако ми стимадури пошосмо на мјесто исто и сваку ствар пребро/ј/исмо и виђосмо колико што ваља ш њиовијем фудаментом сваку ствар како нише

2О: корјена маслина по            12:   ------------  24О:
3О: корјена маслина по            1О:  ------------  3ОО:
44: паша  лоза на међе по        1О:  ------------  44О:
6О: корјена смокава                   5:  ------------  3ОО:
74: корјена смокава малије        3:   ------------   222:
176:паша међе по                      18:  ------------   158:12
6: паша јабука                             2:  ------------     12:
4. корјена трешања по               2:  ------------        8:
4: трепетљике по                     1:1О  ------------     6:

једну међу дуплу између попа Николе
и више реченога реда ваља међа     ------------     65:

Ја Сава Јововић учини ово писмо будући
мољен од нише подписатије стимадура
и Бог дао добар час стимадурине
и кавлакаде (!) што иде стимадуре ------------    36:

Павле Дубљевић би стимадур
ја Петатар Сенић би стимадур
ја Сава Лендић п/о/д/п/иса за истога Петра
по његову ордену не умјећу (!) он писати

АХ,ПУМА,ф.236,3О3

      Овај је документ необично важан. Дознајемо да је фамилија Грка Аскиоти, познатих сликара и фреско-писаца, посједовала баштине на предјелу Близур у Требесину. Судећи по учињеној штети, бијаше то уређе-но земљиште под воћњаком.
      Будући да је током ове 2ООО. године, пронађено да је црква Светога Томе у Требесину била живописана, ваља размишљати о могућности да је живопис дјело неког од Аскиота, или самога Микијела који се овдје помиње као мајстор, или његовог сина.

Документ 4

Нови (1773)

Попис имовине манастира Савина који је начинио јеромонах  Софроније (Видаковић)

копиа
На 14 априла 1773 у Новому

Чиним вјеру с мојом заклетвом ја  ниже подписати с/ве/штено јеромонах Софроније Вудаковић судит од овога преведрога владања рођен у село Требесин од ове
державе, наредбеник главар монастира С/ве/то јаспенска-го Савине, закона греческога како исти монастир сложен је од осам свештеника калуђера, два ђакона, четири ђака и четири служитеља, ужива земљу канапа 132. кварат - 1 - и тивола - 78 = к/анап/а: 132:1:78 а то у јакост од титула и темеља, који се виду (!) у феди од оне фишкал камаре извађене из госпоцкога катастига, за које земље плаћа се сваке године у госпоцку скринију ли/бара/ Z 3О4:18 далмати/н/ске Z 4О6:11 - више речене земље дио јест неузрађен и бошак, многе саде указале су се каменовите неплодне и некорисне, зашто опрате од водах з берда које занеоше земљу у море и остаде само камење, дио си/ј/у орачице, дио, копаче, и насађене лозами. Ма уздержате и опасат је с међами, будући на страни. Ужива јоште два млина од уља ограђена за комад истога монастира, једну бутигу у вароши, за коју плаћа се на годину у госпоцку скрињу  ливела 7,то чини муниде дуге Z 9:7 - одвише чиним вјеру да више земље, оне што се могу узрадити, наоде се њеке на пола, а њеке на трећу с половницима, за што су од истијех узрађене, и када рађају бативајући се дио што се истијема чека могу дати користи на годину монастиру, једну годину з другом вином, житом шеницом, форментуном, јечмом, овсом, сјерком, смоквами и с уљем, на годину цекина шесет, од бутиге види се на годину цекина два: од више речене суме, плаћа се за кануле на годиште Z 415:18, а остало служи за живљење и за одјећу свештениках, и служитеља, за восак, уље у церкви у коју није сколе и за потребу одежда и друго што служи у церкву, за поначинити церкву и монастир, за понављати земље, задужбине сиромасима од ове державе, који се нам прикажују сваки дан, и за уздержати с части церкву, и живљење свештеническо, потребно је ходити у прошњу
од жита по овоме стату од Боке и Далмације

Софронии Видаковић игумен савински
афермавам с мојом заклетвом,

АМС

Документ 5

Требесин (178О)

Тестаменат серзента Томице Вуковића из Требесина

Слава Г/о/с/по/ду Б/о/гу,на 13 = октомбра, 178О: у Требесину држава Новска,у кући срзента Томице Милошева Вуковића,

1: Бивши зван ја поп Јо/в/ан Аврамович,од
истога срзента Томице кога и нађох у посте=
љи болесна,ма хвалећи Г/о/с/по/да Б/о/га,здрава у па=
мети,ума и ријечи,и жудећи он,и молећи мене,
да му учиним други тастаменат,будући
да је заборавио био,от тешке његове немоћи,
иментовати у првому тастаменту преко кан=
цалерије,поради монастира Савине,

2: С његовом најпоследњом одлуком,сада сасвије=
м своијем желањем срдачнијем,заповједа
одлучује и наређује,како сам хоће,за његову ку=
ћу,коју је на његове динаре купио у Котору,бли=
зу куће Телембакове ,ову исту кућу са свије=
м жељањем душевним,оставља у цркву
Пресвете Дјеве Богородице,у монастир на Са=
вину,близу града,Кастел Новога,за свој
вјековити спомен,и своијех родитеља,и своје
жене,и дава сваку власт и област,свеште=
ником од монастира Савине,за своју кућу у Ко=
тору,да они могу ову кућу обновити разпро=
странити,и направити на њиову вољу, како би
сами хокћели,како све своје,

3: Заповједа и наређује,за ову кућу,да нико нема
од његовијех сародника,али ко други претен=
дити или што искати од монастира Савине,
него да буде вазда служити ова кућа за цр=
кву и монастир,Свето Успенски Савински,
ва вјек за његов вјечни спомен и прочих,и с о=
вијем даје све његове тврђе од куће у Котору,
које су у картама писате,за манастирско влада=
ње и прочаја,

4: И за већу јакост овога тастамента,оста=
вљам моје темељите прокарадуре,који су и у тас=
таменту преко канцалерије у граду,и биће
подписат ови тастаменат,от два свједока
коијем буде рећи исти Томице срзенте Томица,

И ови тастаменат учиних ја поп Јо/в/ан
Аврамович,парох от Требесина будући моље=
н од више реченога срзента Томице Милоше=
ва Вуковића,не умијући он писат,

Ја кнез Симо Паликућа јесам сједок ово=
му тастаменту,и не умијући писат чиним
мојом руком крест +
Ја Томо Петков Вуковић,јесам сједок
овому тастаменту и не умијући писат чи=
ним мојом руком крест, +

/на полеђини:/

Ово је таста
менат серзента
Томице Вуковића,
ис Требесина,
178О=
како оставља
своју кућу у Котору
монастиру Савини.

АМС

Документ 6

Нови (1788)

Пресуда у спору Јокана Паликуће из Требесина и Ника Ратковића из Каменога

С/лава/: Г/осподу/: Б/огу/: на: 1О: августу:1788: талиано

Дићарива се с овом сетенциом алибитрариом како ниже подписани добри људи бише звани мољени од једне банде Јокана Паликуће а од друге банде Ника Радковића а по заповјед/и/ п/реузвишенога/:в г/осподи/на Доменога Пижани провидура од Новога поради некије деференаца што имају међу Паликућом и Ником више реченије тако пошто имаше заповјед госпоцку пођоше на мјесто одабрато и сједоше и слушаше обје парте што је која имала приказати тако пошто разумјеше обје парте призваше Г/оспода/: Б/ога/: у помоћ и сједећи осуђују и сетенци/ј/авају како одиздол насљеђује и проча

1: Перво осуђујемо Ника Ратковића поради једнога брава што га је уфатио у истој баштини Паликућиној за ступ и держао га дома дана :8: па када доведе истога брава и продаде у бекари/ји/ и токао је за истога брава Z 18: зато Ника осуђујемо ђе га је уфатио у Паликућиној земљи и ранио дана :8. зато осуђујемо да има платити три за једнога сувише осуђујемо истога Ника што претенди Паликућа да му је убио пушком :1: брава а другога уфатио у Главичини а вели Нико да  није зато осуђујемо
Ника да се пође заклети на Савини али јест али није ако ли се не би заклео а оно да му дадне брава за брава

2: Друго осуђујемо Паликућу за ону штету што је учињена од стоко (!) Паликућине на земљу Мирковића да је има платити како у стими али с овијем платом да се Нико има и за ово заклети да је учињена штета од Паликућине стоке

3: Треће с овијем доспјевамо и мир постављамо на славу Б/о/ж/иј/у и спензе које су биле да имају платити на пола карата и сетенци/ј/у 76 и ову сетенци/ј/у учини ја Нико Радуловић и бих у ове добре људи

Ја Симо Паријез би у ове добре људе. Симо Говчевић подпишујем за истога Паријеза не уми/ј/ући он писати

/на полеђини:/

Сетенци/ј/а
међу Паликућом
и Ратковићем
како у њо/ј/зи
1788

АХ,ПУМА,ф.288,2О6

Документ 6

Стањевићи (179О)

Писмо митрополита Петра Првог Петровића капетану Раду Стијепчићу из Каменога о рукоположењу Александра Аврамовића из Требесина којим препоручује свештеника оца Александра

Благородном Г/о/с/по/д/и/ну Г/о/с/по/д/и/ну: капетан: Раду Стијепчићу, и свијем = поштенијем кнезовим, и осталијем главарима од села= Каменога, и Требесина, мили поздрав, и архипастирско=  благословеније.

Печат

Дајем ви на знање како от нас, би произведен на степе/н/
свјештенства, Лесандро Аврамовић да може испуњати
сву службу церковну која је потребита православнијем
ристијаном, којега ви свијем препоручам будући
знате његово биће и состојаније,и знате да је вазда
била кућа свјештенишаска и поштена тако вас молим
да га се не бисте оглушили него да му дате руку по=
моћи,и Бог вам био у помоћ.

На Стањевиће.ноеврија 22: 179О

Ваш доброжелатељ и
вл/а/дика Пет/а/р Петрович

АМС

Документ 7

Нови (н.д.)

Писмо попа Николе Аврамовића Пјетру Фонтани

Господину и мојему
драгому пријатељу попликому
драгоману Пијетру Вонтани смјерно
поздрављајем молим ваше
преузвишено господство за заради
Бога и твоје душе настој поради те
вешиде да се учини како вама да је
тврдо за што види ваше
госпоство моје спензе и моју
потребу сам знаш и остале ми су
три карте у господина Остоје
Примаре шупљика и књига по канћилери/ји/
и веда шопра  и телента
Буровића а све моје невоље видиш
да ми не би те карте погибле
зато знаш што кошта и настој
поради Бога и твоје душе да се доспије
на бријеше докле није који ђаво
учинио пакост за што ми је доста пакости
било од кога се не би уздао нека Бог
види и пиши ми каде ћу
сићи да кога кумим да ми
зајми аспри зашто и не имам иштем
ти од веће љубави пар пилића
дакле Бог да што и боље

Ја поп Никола Абрамовић твој најмањши слуга

Да се преда господину
Пијеру Вонтани
вазасне его руце
у Нови

АХ,ПУМА,ф.93,155

KАТАСТАРСКА МАПА ТРЕБЕСИНА ИЗ 1837.ГОДИНЕ

I Sect: dh                                             Geometer Lieutenant Czarevich

Dorf
TREBESIN
in
Dalmatien, Kreis Cattaro
1837.

      У посједу породице Видаковић из Требесина налази се један очувани примјерак катастарске мапе Требесина и Сушћепана начињене 1837. године, а за вријеме аустроугарске управе у Херцег - Новом. Мапа је узрађена у колор техници и сатављена је од већег броја одвојених листова - картона који се састављају. На полеђини последњег листа исцртана је једна прегледна мапа села са маркираним границама према селима Топла, Поди, Камено и Ратишевина.
      Ова катастарска мапа највјероватније представља заокружени, комплетни катастар Требесина. Несумњиво, сва новска села су посједовала овакве катастре. Исто тако, сигурно је да су се примјерци чували у свим селима. Сви листови носе на полеђини овјеру представника села који својим потписима јамче тачност мапе. Све овјере је исписао свештеник Никола Аврамовић из Требесина.
      Послије Бадоеровог катастра из 17О4. године, ово је прва катастарска мапа са којом се сусрећемо, равно 133 године послије израде прве комплетне земљишне књиге новскога краја. Ова мапа носи двије врсте бројева који су уношени унутар исцртаних парцела. Најприје, већи број исписан црвеном бојом, који представља ознаку броја парцеле. Затим, мањи број, црним мастилом, који упућује на власника парцеле у абецедном именику исписаном руком на полеђини листа. Већи број простих црних бројева у низу, говори о сувласништву - неподјељеној земљи. На неким парцелама уписано је црвеном бојом велико латинично ''W''. За ову ознаку вјерујемо да упућује на власништво на земљи посједника са стране.
      Аустроугарска је у другој половини 19. вијека формирала један катастар који је довршен 1886., који је начињен на другим принципима, и који носи само број парцеле на мапи.
Уз каменску границу испод мргина Radovanie, ређају се баштине на предјелу Пелиница (Pelivniza) које су држали Требесињани и Топљани. Најприје, Mircovich Simeone, br. 497, али и Аbramovich Giovani, br.5O7, и Abramovich Nicolo Prete, који држе земљу на предјелу Радовање (Radovanie). Уз каменску границу, испод мргина Na verch Jaruge, гдје је уписан посједник Mircovich Simeone из Топле (495,496,49О), стоје знатнија имања. Помјерајући се мало источније, испод мргина каменско - требесињског Kotlena Glaviza, предјела који пресјеца пут за Камено, налазимо власнике баштина из Требесина: Palicucsa Nicolo који држи највећу парцелу је припадао Ивановићу из Доброте: Ivanovich Conte Giuseppe vulgo Perinovich (244), па све до тромеђе (185), а уз саму границу, Vucovich Nikola vulgo Lucin (19О,195), и коначно, у врху предјела, гдје се састављају два пута за Камено, Vucovich Gligor (193). Уз границу каменску испод мргина Stubiza, парче земље држи Vucovich Ilia (196), a до њега, Vucovich Giovani vulgo Tomanovich (197). Испод мргина Glaviza na Werh Gaja земљу држе Јањетковићи: Janetcovich Spiridone (229), Janetcovich Michelle (226), па опет Janetcovich Spiridone (228) Све до пута за Камено који излази преко Чакотина, испод мргина Ciacotin, читав предио Требесина, Каменога и Пода на тачки Laniste, уз мргин Glaviza na dno Lanista. То је све једна велика површина земљишта, дјелом и каменитог, у власништву конте Ђузепе Ивановића Доброћанина. Он је држао и земљу на предјелу Graovicte, ближе селу, а испод Чакотина (254,697). Граница његовог посједа био је пут који се из нижега предјела, са Торца, успиње преко предјела Bajaducovine, гдје се граничи са ситнијим посједима требесињских фамилија.
      Прелазимо сада на предио западно од пута који се преко Близура  пење ка селу. Он је издјељен на ситније посједе међу којима се издвајају баштине Аврамовића: Abramovich Nicola Prete (34a) i Drascovich Sime  (49) на Бајадуковини.
      На овај начин пружили смо опис стања у 1837. години за каменити и шумовити предио мале ширине испод каменских греда, а изнад самога Горњег Требеси-на, па наниже ка граници пођанској.
      Идући даље, на предјелу Бајадуковина, три сеоска пута уоквиравају посједе Ђузепе Ивановића из Доброте (255), као и посједе власника Giovani Abramovich (275), Abramovich Nicolo Prete (256),  Abramovich Gregorio (258).
      На предјелу испод пута, који води на Томино брдо, јављају се 1837. године, сљедећи власници земље: Abramovich Nicolo Prete (34a) са великом парцелом, и нешто западније, Doclestich Lazaro (31,32). Овдје стоји концентрација мањих парцела Аврамовић Гргура, Аврамовић Јована, попа Николе (35), као и једна од знатнијих парцела (46) власника Milletich Steffano која се простире уз сами пут који из Бајадуковине води у село, западније, а на мјесту гдје се на другу страну одваја пут који се саставља са путем за Торац. Велика парцела испод Томина брда и ниже сеоског пута кроз село, је у власништву Требесињанина Vucovich Sаverio (59). Између парцеле Милетића и поменуте парцеле Саверија, стоји парче издјељено на власнике: Vidacovich Michelo vulgo Tomanovich (58), Vidacovich Vuco vulgo Tomano-vich (57), и трећа, парцела власника који је уписан као Becka Pietro (Topla), (56). Овако ограничен предио који се западније простире до пута који са пута за Торац излази равно на Томино брдо, испуњен је мањим посједима власника: Drascovich Simo vulgo Paris (26,27), Abramovich Giovani (3O,53), Abramovich Gregorio (29), Doklestich Lazaro (47), Ivanovich Conte Matco vulgo Perinovich (68).
      Испод сеоског пута је црквена земља, око парохијалне цркве Требесина и Сушћепана Светога Апостола Томе, на Томином брду, гдје је у мапу уцртана црква (chiesa) и једна мања зграда нешто западније. Свакако је занимљиво да 1837. године није уцртана црква Светога Апостола Петра, која је могла бити рушевна. И то је прилог утиску о великој старини ове црквене зграде у Требесину.
      Сјеверно од Томиног брда је предио Dubrava са великим парцелама старе фамилије Обиловића, које граниче са простором старога гробља цркве Светога Томе. То су власници: Obillovich Lazaro (159,16O,168). Oвдје су у питању двије велике парцеле у Дубрави. Источније од Дубраве леже куће Горњега Требесина са огромним бројем ситних парцела Вуковића и Јањетко-вића. Ово је предио уоквирен путевима који воде у Камено. Највеће парцеле држе: Vucovich Gregorio (83) уз црквену порту до пута, Janetcovich Michele (241,34.9), Abramovich Nicolo Prete (242), Vukovich Lazaro (243). Остали власници земље су: Vucovich Lazaro (2O3,2O6,2O7), Vucovich Petra  (233,234),  Janetcovich Spiridone (238).
       Прелазимо сада на предио испод села, сасвим уз границу са Подима и Топлом. Мргини према Подима су: Strana, Gliuti potok. Најприје, овдје се уз саму пођанску границу издвајају баштине неких Топљана и Пођана. То су, одозго наниже: Xivcovich Sofia (274,281), Boscovich Pietro vulgo Zotovich (277,278). Западније, на предјелу Drinje, издваја се огромна парцела Конте Ивановића Ђузепе званога Периновић из Доброте. (266) коју ограђује пут који се из Топле пење ка селу са западне стране, а топаљска граница одоздо. Ивановић је власник јако велике парцеле Dabovina са десне стране топаљског пута (3ОО).
      Јужније од Дриња су баштине Вуковића и Видаковића. Ово је предио Доњега Требесина. Велике су парцеле власника Vucovich Nicolo (288,291,293), и низ мањих парцела уз топаљску границу истога власника (287,2О.6,289,29О,292,285 /са зградама/ и 284).
      Између Дабовине и Вуковића су баштине власни-ка: Vidacovich Spiridone (295,296), Vidacovich Giovani quondam Girolime (297), Vidacovich Giovani quondam Basilio (298).
      На предјелу Debeli Brijeg, западније од Дабовине, стоје велике парцеле Вуковића, уз топаљску границу. Али, овдје се сусрећемо са једним интересанстним детаљем. Уз саму границу насеља Топла леже  парцеле 3О3, 3О4, 3О8, 3О9 које спадају у велике парцеле. Власник је уписан као: Nicicoevich Giorgio, Nicicoevich Marco quondam Giovani (Topla). To су Никикијевићи из Топле који према предању припадају старој новског фамилији шпанскога поријекла - Гонзагама који се у Новоме населише послије турског заузећа града када га адмирал Хајредин Барбароса отрже из руку Шпанаца и Срба.
      Сјеверније од предјела Дебели бријег је предио Stare Gerlize. Овдје има већих парцела и њихови су власници поред Требесињана и Топљани Мирковићи и Милашиновићи. Од Требесињана: Vucovich Giovani (312), Lazaro (243,345), Abramovich Nicolo Prete (333,35O), Abramovich Gregorio, Abramovich Giovani (331), а од Топљана: Mircovich Simeone (342), Millasinovich Pietro (311).
      На предјелу Njiva уз Старе Грлице западније, стоји концентрација малих парцела обрадиве земље Видаковића и Вуковића, са највећом парцелом власника: Vucovich Girolime (37O). Ближе граници Сушћепана, на предјелу означеном као Valeri, уз топаљску границу земљу држи dr Gionovich Marco Medico (6O4), a vелике површине Valeri Vinzenz (6O5,6O7,6O3), као и други Топљани и Требесињани. Од житеља Требесина: Drascovich Simeone vulgo Paris (619). На предјелу Pod Cobliak (Под Кобиљак), велике баштине уживају: Sarabacsa Ostoja (622), али и Doklestich Lazaro (618,616), и Vucovich Saverio (6O8). Нешто мање парцеле на овоме мјесту ужива: Vidacovich Pietro (615), Vidacovich Giovani (614), Vidacovich Joco (519), Mircovich Simeone (591). Уз сами пут који преко предјела Кобиљак води навише, одвајајући се од пута за Сушћепан, стоји баштина власника Vidacovich Michelli (632).
      Сада прелазимо на опис стања у 1837. години онога предјела изнад пута за Сушћепан, а уз сами пут јавља се један власник странац, Miningeta Rita: Cast/el/: novo (659), као и неке мање парцеле. Овдје су земљу држале и фамилије Вуковића: Marco (574),  Lazaro (63O), и Видаковића: Pietro (629) Giovani quondam Stefano (628), Micheli quondam Constantino (627). Са друге стране пута су већа имања Стијепчића и Сладовића (званих Косићи) из сусједног Сушћепана.
      Прелазимо на за наша истраживања веома зани-мљиви предио испод Мијаља брда које се уздиже изнад Сушћепана. Најприје ћемо погледати стање на предјелу изнад пута за Сушћепан гдје се издваја неколико предјелних цјелина. То је предио западно од Требесина. Управо на Стражнику и Мијаљ брду граниче се Требесин и Сушћепан. Најприје ваља поменути поток Xukovniza Bach који пресјеца пут за Сушћепан. На предјелу oзначеном као Moisca, тамо гдје се одвајају путеви за Топлу и ниже предјеле, леже посједи Требесињана: Vidacovich Petra Vasova (582,581), aли и Mircovich Simeone (535). Нешто сјеверније,  према Стражнику, стоји већа баштина Конте Ивановић Матеа званога Периновић (466,464) која је јако велика и ограничена путевима. Власници предјела Obale, под Стражником су: Vidacovich Thoma quondam Gioachino (47O), Vidacovich Giovani quondam Andrea vulgo Bojanovich (471). Под самим Стражником стоји једна заједничка баштина: Vidacovich Spiridon, Giovani, Micheli quondam Constantino (49O). Један велики посјед, дубље ка Сушћепану, држао је Vucovich Gregorio quondam Alexandro (533).
       Предио Michelli Grijeg (Rujevicza s. Michail Brijeg) држао је у огромном посједу Ivanovich Conte Matteo vulgo Perinovich (483), али је значајни посјед имао и Abramovich Nicolo (484) и Abramovich Giovani (446).
      Власници предјела Штитари који је путевима за Камено одвојен од Мијаљ брда, држали су Аврамовићи Никола поп, Гргур и Јован (492,493) и Паликуће (Никола,489). Посјед Паликућа спада у велике посједе. Овдје је уцратана и зграда Паликућа. Овдје, заправо, између пута за Камено и раније поменутога потока стоји предио означен као Sgrada чији су власници Паликуће. Са друге стране потока, према селу, једну баштину ужива Sussich Pietro из Пода (162).
      За нас је занимљиво поменути да је једну баштину на каменској страни Мијаљ брда уз границу са предјелом Musglie држао Гргур Аврамовић (5О5). На Мијаљ брду се граниче и дотичу појединци из Требесина са великим посједом новских - топаљских Војновића: Voinovich de Giovani vulgo Knesevich (525).
      Сада када смо дали преглед уз факсимиле ове вриједне и ријетке катастарске мапе, власништва над земљом у Требесину, могуће је поредити стање из 1837. године са претходним, на темељу Бадоерове земљишне књиге из 17О4. године. Ова књига наводи име баштине у власништву.
      Поред власника земље у Требесину се јављају власници из околних насеља, који се везују уз Топлу и Поде и интересантно је да још увијек катастарска мапа Требесина не биљежи каменске Бронзиће и Мандиће који ће мало касније купити прве баштине у овоме селу. Поред Новљана, власници земље у Требесину су Доброћани, грофови Ивановићи. Међу Требесињанима величином и квалитетом посједа издвајају се Аврамовићи (Поп Никола), као и Паликуће. На ораницама се запажа концентрација веома ситних посједа док је на пашњачким површинама у околини села видљиво веће укрупњавање посједа (Мијаљ брдо).

ЧИТУЉА СВЕШТЕНИЧКЕ ФАМИЛИЈЕ АВРАМОВИЋ  ИЗ СРБИНЕ (ТРЕБЕСИНА)

      Читуља се чува у збирци читуља манастира Савина која је, као и друге збирке савинске, покрадена. Читуља ове свештеничке фамилије из Требесина сачувана је у збирци која броји више десетина оваквих књижица малог формата које све припадају 18. вијеку, и почетку 19. вијека. И површни поглед на ову читуљу показује да је свештеник Саво Накићеновић у своме дјелу Бока сасвим тачно, без претјеривања, означио број свештеника и калуђера из ове породице.
      О Аврамовићима је С. Накићеновић дознао да припадају ономе елементу становништва Требесина које је досељено у Морејском рату. Заиста, у земљишним књигама са почетка 18. вијека, јављају се значајни земљепосједници из ове породице, са ознаком у Бадоеро-вој књизи:  ''n. h.''
      На територијалном опсегу Драчевице, Аврамови-ћи стоје још у селу Горњи Сасовићи.
 Ова се свештеничка фамилија помиње у једној синђелији коју је владика Саватије Љубибратић издао попу Николи, сину попа Луке Аврамовића 1712. године, казујући како је ово стара свештеничка фамилија .
      Најзнаменитији међу свештеницима Аврамовићи-ма био је архимандрит отац Леонтије, савински игуман из прве половице 18. вијека, којега је његов манастир и његова српска општина предлагала за архијереја Српске Православне Цркве у Далмацији и Боки, након коначнога прогона митрополита далматинског и бокешког Стефана Љубибратића (1725/27). Иако је о овим догађајима писано у нашој српској продукцији, још од доба проте Сава Накићеновића, ми желимо скренути пажњу на један савински докуменат из почетка тридесетих година, који смо објавили у нашем прегледу манастирске историје и у којему се помиње избор архимандрита Леонтија. Истовремено, братство скреће пажњу на кандидатуру, у ужем кругу, извјесног бившег савинског калуђера Лаврентија који је, заправо, наступио као кандидат задарске надбискупије: ‘’... и пређашње писмо које нам је писао протопоп Димитрије Керчка и прочи от Далмације и нами и комунитати ва Купе, да ми нађемо овамо онога који би био достоин возити на степен архијерејства, и ми с совјетом капетана и суђа избрасмо измежду себе два брата који би били достојни за такво дјело, за које смо вам дали и писмо наше, да заиного познати не хоћемо и от инијех монастира точију от нашего монастира.’’
      Како је видљиво из овога одломка, савинско братство, сходно тражењу протопопа Димитрије, инсистира на избору оца Леонтија, нудећи два кандидата који су достојни, одбијајући другачије рјешење. До избора, као што је познато, није дошло, и тек ће 1750. архимандрит Симеон (Кончаревић) бити изабран за далматинског епископа. Но, углед оца Леонтија и углед и снага његовог манастира дали су могућност да се његова кандидатура снажно брани.
      Ко су били остали знаменити постижници и калуђери у манастиру Савина? У манастиру је на дажности настојатеља стајао и Иларион Аврамовић из Требесина који се упокојио 1766. године и чији се ручни крст, према обавјештењу попа Сава Накићеновића, чува у манастирској збирци. У Савини је живио и Стефан Аврамовић који је умро 1806. године. Он је желио и остао ђаконом за читав живот а много је учинио за манастирска добра. Управо његовим настојањем уређена је црква Светога Апостола Томе у Требесину, како и стоји на натпису изнад врата. Овај је требесињски ђакон састављач једне читуље, велике историјске вриједности, требињских епископа и требињских и савинских  калуђера која се чува у Савини. По свему судећи, овај је савински ђакон имао послушање у бризи за манастирску архиву. Не може бити без озбиљног разлога његово учешће у једној арбитражи пред млетачким судом половином 18. вијека, а поводом спора између Котора и Пераста око посједа опатије Светога Ђорђа. Скупа са калуђером оцем Арсенијем (Вуичиним) из манастира Милешева, ђакон Стфеан је позиван на суд за потврди аутентичност печата милешевског манастира на једном кривотвореном документу.
 Први свештеник из требесињског рода Аврамови-ћа који је живио у овоме селу је поп Дука (prette Duca). Oн је уписан у млетачку  земљишну књигу израђену 1690., и имао је четири члана обитељи, два кампа и четрдесет тиволија  земље, као  и виноград. У половици вијека, јавља се у ноти од соли фамилија попа Николе са четрнаест укућана. Поп Никола је био државни парох у требесињско – сушћепанској парохији, а до 1772. фамилија је увећана за два члана. У томе часу парох у Требесину био је Јевто Аврамовић. Поп Никола је имао синове Јована, свештеника,  и ђакона Аврама  и попа Јована. Нота од 1777. године укључује већ попа Јована са четрнаест чланова, али је парох у ова два села и даље поп Јевто. Занимљиво је да је у 1789. години, државни парох у Требесину поп Петар Јовановић . Већ 1790., па до конца вијека ту је поп Александар Аврамовић који је рукоположен од Светог Петра Цетињског.
      Отац Никола Аврамовић администрирао је парохију Требесинско – сушћепанску и он је поменут у опоруци госпође Горде Мариновић, кћерке покојнога Митра Науковића, а жене Мијата Мариновића из Сушћепана. Она ‘’...призва свога капелана попа Николу Аврамовића’’ да је исповједи и причести и учини тастаменат су два свједока. Управо је поп Никола  исписао тесатмент у присуству свједока кнеза Пера Лучића од Сушћепана и Вучића Видића из Сушћепана. Њих су потписали Јово Дучин и Петар Мариновић .
 Приликом пресуде у спору Стијепа Ђуришића и Сима Радановића, 5. јуна 1736. један од стимадура био је Јован Николин Аврамовић. Он је био писмен и потписао се за Рада Дувковића са Топле .
Исто тако, код уговора Глигорија Вукашиновог и Марка Гопчевића са Пода, Јован Николин бијаше свједок поред Марка Мирковића .
У вријеме нове велике акције за враћање епископије у Далмацију и Боку, у средини четрдесетих година 18. вијека, у вријеме када у Млецима дела топаљски посланик Марко Мирковић, Јово Николин Аврамовић био је члан топаљске банкаде. Он је један од потписника веома необичне молбе коју је ова општина упутила гвардијанима и прокураторима столне римокато-личке цркве Светога Јеронима у Староме граду, тражећи плац за неку градњу. Бијаше то 20. септембра 1748 .
На концу 18. вијека овдје, у Савини, живио је и калуђер Партеније Аврамовић који је умро у години пропасти Венеције, 1797. Високи монашки чин носио је и архимандрит Георгије Аврамовић. Отац Георгије је био тврдошки архимандрит, прије досељења Аврамовића у Драчевицу.
      Из Требесина бијаше и савински калуђер Теодосије Аврамовић који је поменут у Општем листу тврдошко – савинском. Отац Јоаникије (Јанићије) Аврамовић, такође из ове породице бијаше савинским архимандритом. Он је рођен 1831., а школовао се у Задру и Шибенику. Он се најприје запопио, а потом примио монашки чин. Служио је у Рисну и у паштровским манастирима а 1870., постаде настојатељем савинским, а потом и игуманом. Упамћен је као вјешт пјевач.
      На овоме мјесту пружићемо, у препису, савременом ћирилицом, у Савини сачувану читуљу ове велике фамилије, са којом се, у броју свештеника Српске Православне Цркве, тешко може поредити било који род у Боки Которској. Аврамовићи су, као и друга драчеви-ћка села, веома дуго одржавали своју фамилијарну традицију. Скоро да није било села у оквирима Топаљске комунитади које није обезбјеђивало свештенике из својих породица.
      Дужни смо, накратко, размотрити још нешто што се у старој литератури јављало као могућа дилема, а везано за род Аврамовића из Требесина. Сачуван је један документ из 1725. године који је потписао калуђер Леонтије из манастира Савина. Овај отац Леонтије потписао се као ‘’Леонтије Рајович’’. Документ смо објавили у збирци ћирилских докумената трију бокешких комунитади под влашћу Венеције сачуваних у новскоме Архиву. Документ је значајан и због тога што говори о дјелатности, отвореној и несметаној самога владике Стефана у Боки, а током 1725. године, владика Стефан би, према официјелној слици, већ стајао далеко, у прогонству. Отац Леонтије пише неком млетачком званичнику, могуће провидуру, и казује: ''Предражајши мој господине и пријатељу прељубљени; Примисмо Ваш частни лист, веома бисмо рад испунити заповјед преузвишеног господара, ма нам забрањују наше преше, господин владика бјеше спреман, да пође у Рисан,али приђе господин каваљер Паликућа молећи од стране Божије, да сутра приђемо, колико господин владика, толико ми на Топлу,... Даље отац Леонтије навјештава могућност одазивања владике у првој прилици, првога четвртка. Писмо је датирано 21. августа 1725.  Овдје је потпуно сигурно да је потписник овога писма преводиоцу за илирски (српски) језик Пијетру Фонтани био управо архимандрит Леонтије Аврамовић. Нашу напрегнуту пажњу привукло је његово потписивање ‘’Рајович’’. Ми данас знамо да је архимандрит Леонтије, скупа са калуђером Никанором (Рајовићем), као представник Боке Которске, учествовао на великој скупштини православног свештенства у Бенковцу 1731. године. Овој скупштини присуствовало је двадесет и два посланика из територијалног опсега провинције Даламције и Боке. Поп Саво Накићеновић чак каже, на темељу писања великог црквеног писца Никодима Милаша у његовоме дјелу ‘’Списи из историје далматинско – истријског владичанства’’ како су латински писци, нападајући оца Леонтија, називали га ‘’Никанор’’. Леонтије Аврамовић биће одређен за кандидата за архијереја у Далмацији, Дубровнику и Боки 1735., онако како је тражила бенковачка скупштина четири године раније. Он се свакако у то вријеме замјерио католичкој надбискупији у Задру. Ова значајна слупштина одржана је у Бенковцу на предлог оца  Симеона Кончаревића, а њено одржавање одобрио је генерални провидур Себастијан Вендрамин, који је касније подржавао  захтијеве српскога свештенства за избор сопственог епископа. Задарски надбискуп Већентије оптуживао је поводом кључних одлука овога сабора ураво архимандрита Леонтија како је два пута боравио у Русији, тамо задобио чин, донио књиге и  новац за себе.
 Ови догађаји имали су своју предисторију у другој по реду акцији коју су херцеговачки и бокешки Срби изгледа водили из Новога за обезбјеђивање правилне епископске власти Српске православне цркве у приморју. И након познатог дукала од љета 1695. којим је  владика  захумски Саватије признат од средишње власти за епископа новоослобођених крајева, млетачка Влада је 27. октобра 1710. потврдила његове пређашње новчане награде из државне благајне: ’’...Essendo sempre stata pubblica intenzione espressa in Ducali 29 Giugno 1695, che continui la rimessa alla persona del vescovo Savatia...’’ Овај документ донио је Н. Милаш у збирци листина о далматинском и истријском владичанству.   Сукоб око успостављања и задржавања правилне власти над право-славнима у Даламацији и Боки илуструје се и прогласом Светога Синода Васељенске Патријаршије од јуна 1712., којим је архиепископ Мелентије Типалди  свргнут са свештеничког достојанства и чина и одлучен од тијела црковног као нови Јуда.
 И када се упокојио владика Саватије, провидур Анђело Емо је потврдио повластице његовог насљедника архимандрита Стефана 1. августа 1716. године.
 И касније, у часу када се у Топлој оснива висока општинска самоуправа, 14. јула 1718. године, Влада је потврдила одлуке о слободи православне вјероисповјести за сву Далмацију и у томе смислу управила провидуру наредбу. Сво српско православни приморје је предало једну опширну молбу за слободу вјере и допуштење за избор епископа, позвавши се на претходне одлуке Венеције, али и на писмо Климента VIII од 26. марта 1526. године. Они су се се и касније, када је из Даламције протјеран учени Симеон Кончаревић, позвали и на чињеницу да су у овим крајевима и под Турцима стајали српски епископи. У састављању овога писма изгледа да су главну улогу носили Топљани јер су први потписани топаљски главари и игуман Арсеније Милутинов.
 Но, током 1719. године, кренула је радикална акција римске архибискупије у Сплиту и ништа је није могло зауставити. Као што је познато, епископ Стефан Љубибратић је прогнан и он се повремено у Новоме налази све до 1728., али Даламација и Бока остаје без владике. У таквим околностима, зачета је овдје једна акција путем посланика Марка Мирковића и о овој акцији знамо и из савинских документа да је текла и у средини четрдесетих година 18. вијека.
 Дакле, још једном, од 1731. па напријед, у упиња-њу православне Далмације и Боке да добије владику, правилни кандидат народа и Цркве, био је отац Леонтије Аврамовић из Требесина. Он се потписивао и Аврамовић и Рајовић.
      Оно што је јако занимљиво је укључивање у Ноте од соли села Требесина, али и у старе млетачке земљи-шне књиге Рајевића у овоме селу. Они су, према овим пописима чврсто везани уз Требесин у 18. вијеку. Такође, Рајевићи стоје у Суторини, као засебни одломак. И ови су Рајевићи тврдили да је он њихова рода познати и заслужни савински игуман Данило Јоанорајовић, син братучеда Сима Милутинова Магазиновића, који га као ђакона помиње 1742. године када у Топлој, на Предива-ну, диктира своју опоруку.
      Будући да у читуљи коју овдје пружамо у цјело-сти, нема Раја, могућега родитеља игумана Леонтија, сасвим је извјесно да су и требесињски Рајевићи неки загранак Аврамовића.
 Зна се, такође, да је отац Леонтије, скупа са влади-ком Стефаном, 1723. године, исплатио један заклад митр-ополита херцеговачког Герасима. Наводи се и податак да је отац Георгије, највјероватније Аврамовић, у својству душког архимандрита, 1719. године предао српском патријарху Мојсеју оставштину митрополита Гераси-ма .
 Архамнадрит Леонтије био је блиски сарадник прогнаног владике Стефана. У једноме уговору манасти-ра Савина и Драгутина и Ника Магазиновића из 1725., којим Магазиновићи залажу баштине на Ђурђевом брду, Савина је заступана по оцу архимандриту Леонтију и владици хаџи Стефану Љубибратићу. Магазиновићи су новац примили ''из рука свјетлејшега господина владике хажи Стефана и частнишаго оца архимандрита Леонтија...'' Још раније, 1723. године, у потврди о оста-вштини владике Герасима (Рупића) манастиру Пива, пивски игуман свједочи како је примио новац од ове двојице црквених достојанственика: ...ја отац Аксентије Гавриловић порјеклом Маргитић Нин игуман от монастира Пиве примих от рукух господина владике Стеван Љубибратића и от оца Леонтија архимандрита от монастира Требињскога примих у моје руке цекина алити унгара –100- велим стотину а прво прошавших година примисмо от истих више речених отаца от монастира Савине...''  Заиста, отац Леонтије је непреста-но уз владику којему над главом виси одлука Средишње млетачке власти о прогону. Вјероватно је да је отац Леонтије, у свакоме погледу, представљао избор самога владике Стефана, не би ли га овај Требињац и Требесињанин наслиједио на епископском трону Далма-ције и Боке.

ЧИТУЉА АВРАМОВИЋА

Сија читуља
ка/пета/н Ђура
Аврамовића
из Сербине

АРХИМАНДРИТА ГЕОРГИЈА
АРХИМАНДРИТА ЛЕОНТИЈА
АРХИМАНДРИТА ИЛАРИОНА
ЈЕРОМОНАХА АВЕРКИЈА
ЈЕРОМОНАХА АРСЕНИЈА
ЈЕРОМОНАХА ТЕОДОСИЈА
ПРЕСВИТЕРА АВРАМА
ПРЕСВИТЕРА ЈО/В/АННА
ПРЕСВИТЕРА ДУКУ
ПРЕСВИТЕРА ПАВЛА

ПРЕСВИТЕРА МИЛОША
ПРЕСВИТЕРА ДАМЈАНА
ПРЕСВИТЕРА ВУЈАДИНА
ПРЕСВИТЕРА АВРАМА
ПРЕСВИТЕРА НИКОЛА/Ј/А
МОНАХА НИКОДИМА
Јеро/мона/х/а Партенија
РАЈА. ДИМИТРИ/Ј/А  КОМНЕНА
ДИМИТРИЈА .ДУКУ.
НИКОЛА/Ј/А. ВУИНА

Презвитера Алекса
ндра
Презвитера Миха
ила.Спиридона
Константина.

СТЕФАНА. ЛАЗАРЈА.
АВРАМА. ДАМЈАНА
ПЕТРА. ЖИВКА.
САВВУ. ДАНIИЛА.
АВРААМА. СИМЕОНА
ПЕТРА. ЈО/В/АННА.
ДРАГА. СЕКУЛА.
НИКОЛА/Ј/А ПЕТРА
ТОМУ. ЈО/В/АННА.

МОНАХИЈУ  ЈЕЛИСАВЕТУ.
МОНАХИЈУ. ИРИНУ.
МОНАХИЈУ  ЈЕЛИСАВЕТУ.
МОНАХИЈУ  ТЕОФАНУ
МОНАХИЈУ  МАРТУ.
МОНАХИЈУ  ДОРОТЕЈУ.
МОНАХИЈУ  ЈЕЛИСАВЕТУ.
ДЕСПИЊУ.
МАРИЈУ. АННУ. ЈЕЛЕНУ
ЕКАТЕРИНУ. ВУЈУ.

ЈЕЛЕНУ ДОСТИЊУ
ЕКАТЕРИНУ. ДАФИНУ.
ТЕОДОРУ. ЈЕЛЕНУ.
ЋЕРАНУ. ИРИНУ.
МАРИЈУ  ИКОНИЈУ
САРРУ. ИКОНИЈУ. САРРУ.
ЈЕФТИМИЈУ  ТАТЈАНУ
ЕВЛОГИ/Ј/У. АНАСТАСИЈУ
ЈО/В/АННУ. АНАСТАСИ/Ј/У.

ЈЕЛЕНУ МАРИЈУ
ГРОЗДАНУ  МАРИ/Ј/У
БОЈКУ  ДАНОЈЛУ
САВКУ  ЋЕРАНУ
МАРГАРИТУ  ЋЕРАНУ
СТАЈУ  ГОРДАНУ
ДАНОЈЛУ  ЈО/В/АННУ
МАНДАЛИНУ  СТАНУ
МАРИЈУ ИВАНУ
БОЈКУ РОСАНДУ

ГОСПАВУ госпаву
анету АНГЕДIИ
ЈУ ЈО/В/АННА на 17 №:
Ефросинију
Софију
Анђу
Димитрија
Јо/в/анна
Георги/ј/а.Елена
Стефа Соку
Георги/ј/а Тому
Анету

Младенца Јелену
Софију Васа
Марију

ДЕСПУ. АНЂУ,

ЛАЗАРА  ЈО/В/АННА
ИВАНА.СИМЕОНА.
ГЕОРГИЈА ИВАНА
АЛЕКСИ/Ј/А. ДИМИТРИ/Ј/А.
ГРИГОРИ/Ј/А. ГЕОРГИ/Ј/А.
СТЕФАНА. ЈАНОША.
ЛУКУ. МОЈСЕ/Ј/А. = 16
ЈО/В/АННА. фев = 1777
НИКОЛА/Ј/А. ДЕКЕМ/ВРИЈА/: 179О
ИГЊАТИЈА

МИЛАНА.ЦЈЕТКА
ЈО/В/АННА.МИЛИЈУ.
СЛАВУЈА.СИМЕОНА
ВУКОВОЈА.ВУКОЛАЈА
ЈОСИФА.МАРКА.
ВУЈА ДАКИЋА
СИМЕОНА.САВВУ.
ЈО/В/АННА.ТОМУ
СТЕФАНА.ГРИГОРИ/Ј/А.
АНДРЕ/Ј/А ЈА(...тр)

ЧИТУЉА ФАМИЛИЈЕ ПАЛИКУЋА ИЗ ТРЕБЕСИНА

За нас је јако важна читуља Николе Паликуће која се чува у збирци читуља манастира Савина. Паликуће су стара требесињска породица, а њихова читуља почиње именом једнога архијереја Српске Православне Цркве. То је, као што ћемо даље видјети, архијереј А в к с е н т и ј е. Какав је био животни пут овога епископа? Може ли се оцртати па макар и у нагрубљим потезима? Авксентије бијаше родом из села Мостаћа код Требиња. Сачувана је једна епистолија пећког патријарха Атанасија (1749 – 1752) којом је објавио о рукоположењу Авксентија Паликуће, који је био пострижен у Дужима, послије разорења Тврдоша, за митрополита Херцеговачког. Овај је епископ столовао у манастиру Дужи, а касније је своју катедру пренио у Мостар, гдје се упокојио и укопан код мостарске цркве 1763. године. Дио текста епистолије гласи: ‘’... да изабрасмо човјека на ово; рјечју, дјелом и врлином достојнога: најчаснијега егзарха Авксентија, украшенога побожношћу и врлином од младих година, који је пострижник у монашки чин у својој Светоуспе-нској обитељи требињској; који потом би изведен на степен ђаконства и свештенства при светопочившем митрополиту Авксентију те исте Епархије, достојно је степене са сваком побожношћу и дужношћу до сада у манастиру и свуда обдржавао, одкуда је у службу ступио Преосвећенога господина Митрополита Дабробосанскога и при њему је као достојан отправљао код њега службу егзарха...’’   Од рода Паликућа био је значајни сарадник бокешког и далматинског епископа Саватија (Љубибра-тића), Дамјан.
Занимљиво је да је велики низ херцеговачких епи-скопа на прелому вјекова дошао из требињских и околних фамилија. Прије епископа Авксентија бијаше у једном теком времену епископ Нектарије Зотовић који је био протосинђел код владике Саватија у Новоме, па се вратио у Дужи и обнављао Тврдош.
Осим епископа Авксентија, Паликуће су дали четворицу монаха и три монахиње.Читуља гласи:

Читуља
Николаја
Паликуће
сада
Стевана
1845.

Помјани Г/о/с/по/ди рабов твоих

архијереја Авксентија
јеромонаха Симеона.
монаха.Димитрија.
монаха Данила.
монаха.Захари/ј/а.Радула
Перића.Вукосава.
Петра.Савва.Сима.
Стјепана.Михаила.
Васиља.Александра.
Воина.Драга.Милоша.

Јоакима.Вуицу.
Миладина.Димитрија.
Михаила.Васиља.
Стјепана.Николаја.
Симеона.Стјепана.
Георги/ј/а.Николаја.
Васили/ј/а Јо/в/анна.
Јоакима.Јо/в/анна.
Петра.Воина.Геор-
ги/ј/а.Михаила.Ди
митри/ј/а Теодора.
Јо/в/анна.Андре/ј/а.

Лазара Николаја
Александра.Спиридона.
Александра.Савва.
Јо/в/анна,Јо/в/анну.
Николаја
Јо/в/анну
Монахи/ј/у Марти,мо/на/х/ији/.
Теофани.мо/на/х/ији.Јелиса-
вети.Кати.Ву/ј/и.Јани.
Мари/ј/и.Јеши.Анђи.Јевфро-
сини/ј/и.Кати.Јелени.
Стани.Кати  Јели.Анђи.
Теодори.Јани.Јелени.

Мари/ј/и.Јевфросини/ј/и.
Стано.Мари/ј/и.Јани
Анђели/ј/и.Мари/ј/и.
Пера Полексију
Јо/в/анна
Марију

      У манастиру Савина чува се једна вриједна рукописна књига из 17. и 18. вијека. То је збирка читуља српско - православних фамилија са велике ширине Динарског система, а понајвише из требињскога краја и Драчевице. То је Општи лист тврдошко - савински, који је вођен у епископским сједишту Херцеговине, манасти-ру Тврдош, и који је са преласком калуђера у Савину, овдје настављен. Овај лист садржи изузетно важан запис који баца свијетли на поријекло фамилије Паликућа из Требесина.

      Запис гласи:

Дом капетана Ника Паликуће

Село Тврдоши
Николу,Василија.
Јо/в/анна.Павицу              Димитрија монаха
Бојану.Марту.                  Ивана Мару
Стефанију.Јелу.               Петра Саву
Вука.Ивана                       Ђура Николу.

      Ова читуља из Општег листа савинског показује поријекло Паликућа из села Тврдош крај манастира Тврдош, што објашњава и њихову везаност за владику Саватије и наступ Паликућа као повјереника владичиних.
 Истакли су се у окршајима Морејског рата.  Касније, почињу се успјешно бавити поморством. По тонажи тартане из 1729., њихов је брод био највећи међу топаљским бродовима, носећи 250 тона . Породица Паликућа, Никола и Јован, стигли су до власништва над двије тартане и ‘’широког распона поморско – тргова-чких послова’’ . Никола Драшков је прије 1727. године купио једну тартану код Улцињана, чији је један карат припадао Арслан - паши Скадарскоме .
 Извјесно је да су прве Паликуће у Новоме насту-пили као озбиљни сарадници владике Саватија. Он им је узајмљивао и новац за њихове трговачке послове. Кроз прву половицу 18. вијека главни предузетници из ове породице, Никола и Јован, развиће живу поморску дјелатност и управљати бродом знатне тонаже, настање-ни у Топлој. Касније, ова се породица концентрише у Требесину.

ОСТАЦИ ЧИТУЉЕ ФАМИЛИЈЕ ЋОРОВИЋ

      У рукописној збирци манастира Савина у Мељинама, чувају се остаци читуље једне старије требесињске и савинске фамилје: Ћоровића. На жалост, сачуване су само корице читуље, на којима се чита: Сија читуља Бошка Ћоровића 23. Априла.
      И Ћоровићи, како ће се јасно видјети из Нота од соли државе Новске, припадали су овоме селу у другој половини 18. вијека, из којега су отишли у Савину, и то оно насеље савинско које је гравитирало Светоуспенском манастиру и које је код пописивања за млетачку Нову годину, пописивано скупа са манастирским братством. Да ли су Ћоровићи одмах по досељењу отишли у Савину, или се неки загранак одвојио из Требесина, за сада није могуће утврдити.

      У Општем листу тврдошко - савинском, стоји и један запис који се односи на Требесињане, без ближег одређења фамилије или фамилија. Запис гласи:

Драчевица              Требесин

Јова.Монаха.Монахињу
Јелисавету.Вукића.
Радоја.Јелу.Јована.
Вука.Томаша.Манду.
Милију.Сима
Василија.Јованну.
Мата Јована
Трифона Анђу
Василија

ВИДАКОВИЋИ У ОПШТЕМ ЛИСТУ ТВРДОШКО -  САВИНСКОМ И РОД ЂАКОНА СТЕФАНА АВРАМОВИЋА

      Ова је требесињска фамилија заступљена путем једне фамилије и то оне којој је припадао јеромонах Софроније. Он је оставио један вриједни запис који гласи:

176О
Село Требесин

Дом Видаковића.        Петра.Луку.Јо/в/анна.Стојана
           Керста.Јо/в/анна Елену.А/н/гг/е/лију.Стоју
                       Марију
Јеромонах
Софроније
за имена                                    На= 1767 =
девет.                         Дом= Род Стефана Аврамовича=
                                                    Деспињу
На верх                                      Стефана.
сего листа                                 Димитри/ј/а.
окова у сре
бро Свјатују
руку.Елене
царице
Потроши
цекинов
осамнаест
и по: цек/ина/: 18:
и Z 25 =

ПАРОХИЈАЛНА ЦРКВА СВ. АПОСТОЛА ТОМЕ

      Овој цркви која је концем 18. вијека подигнута на бријегу званом Томино брдо, чије име, као да наговјештава дубљу старину цркве, у прошлости је придаван већи значај. Посве је сигурно да је у другој половини 18. вијека овдје стајало средиште парохије Требесина и Сушћепана. Свакако, необично је да ни једна од три млетачке земљишне књиге, укључујући и Бадоерову из 17О4. године, не укључује цркву у Требесину. Наравно, догађало се да ове књиге изоставља-ју да помену најстарије цркве у Драчевици, каква је парохијална црква у Подима посвећена Светоме Сергеју и Вакху. У почетку 18. вијека било је доста порушених цркава у новској околини. Вјероватно и требесињска црква.
      Нема никаквих података о цркви Светога Апосто-ла Петра, која стоји уз југозападну страну цркве Св. Томе и од које се у нашем времену сачувала само олтарска апсида. Уз ово мјесто, везане су неке легенде који је српски књижевник Симо Матавуљ уграђивао у своја дјела, али је извјесно да се у мјесноме предању инсистирало на присуству велике светиње коју крије Томино брдо.
      Црква Светога Апостола Томе је једнобродна грађевина са полукружном апсидом управљеном пут истока. То је зграда подигнута у другој половини 18. вијека, а послије градње је доживјела оправке и прошире-ња. Са јужне стране отварају се два полукружно засведена прозора, а на сјеверној један. Звоник је подигнут на преслицу, са три окна. На прочељу стоји прецизно резани натпис о градњи цркве у 18. вијеку, али се у цркви чува и једна плоча са натписом грубље израде, али, истовјетног садржаја, која је, вјеровано приликом довршавања цркве одбачена. Оба ова ћирилска натписа даћемо мало касније, с тим да је онај ктиторски натпис са цркве тачно штампао поп Саво Накићеновић. Други натпис, објављујемо по први пут.

Молба управе Топаљске општине за помоћ у градњи цркве Светога Апостола Томе у Требесину

Молба управе Топаљске комунитади за помоћ у градњи цркве Светога Апостола Томе у Требесину.Средства је прикупљао опуномоћеник Јован Паликућа из Требесина.Молба је начињена на Топлој ,у канцеларији општине, 28. децембра 1791. године. Језик српски, народним ћирилским писмом.

М/ЈЕСТО/: П/ЕЧАТА/: С/ВЕТАГО/: В/ОЗНЕСЕНИЈА/ Х/РИСТОВА/.

Понеже да наша обштина село Требесин просивајемо
како се находи у кра/ј/ини новској близу границе Тур= ске у којему је малому мјесту ц/е/р/ков/: С/вета/го: Апостола Томи имаде петнаес годишта да се почела градити на славу Божи/ј/у и Свјатаго Апостола Томи а немајући такове ијакости да је совершимо будући да се не находи више него: 18 = потребније фамили/ј/а толико што смо с немасијем трудом и спензама зањ дигли а с питањем того ради овога брата од наше кра/ј/ине ко/ј/и полази у Далмаци/ј/у и друга мјеста пристојна г/осподи/н: Јован Паликућа, њему смо препоручили да се тамо јави тамашњим господ/а/ром: того ради с овијем нашијем малијем писанијем препоручујемо се свем обштем православнијем христи/ј/аном тамашњијем гдје би се при/ј/авио благопојтеље народним господаром свакога звани/ј/а имена и лица и покорно молим да би изволили за љубав Божи/ј/у и Свјатаго Апостола Томи на ма како своијем једино вјерни =м помоћ нашој свјатој церкви учинити коли = ко кому у серце Г/оспо/д Бог надахне  и по истому нашему брату,и прокарадуру горје поменутому такову милостињу можете сигуро послати за к = оје ваше добро к нашој сиромашкој обштини Г/оспо/д: Бог молитвами Пресвете своје Матере и Свјатаго Апостола Томи молитвами и ово га и онога свијета да буде

На Топлој 28: децембра: 1791 Сербски

Јово Станишић кап/етан/: од кому/нитади/
Лесо Шпадић сиђа од кому/нитади/
Перо Брајовић суђа од кому/нитади/
Раде Радовић,суђа од кому/нитади/
Тодор Оздринић суђа од кому/нитади/

Глигорије Петровић канз/алијер/ од ком/унитади/

АХ,ТК - 19, лист 21

       Прво што пада у очи као необичност је датација овога писма које је предато топаљском посланику капетану Јовану Паликући, у 1791. години. Заиста, у складу са натписом о отпочињању градње цркве Светога Томе, видљиво је из писма да је у овој години започео један озбиљнији покушај сабирања средстава за довршавање цркве. Свакако да треба скренути пажњу на велики градитељски замах у Драчевици пред крај 18. вијека. У то доба текли су велики радови у манастиру Савина на градњи Велике цркве, која ће бити довршена, могуће када и требесињска црква Светога Томе.Такође, није могуће данас казати како је ова црква изгледала у часу када је довршена, нити шта је било у то доба са црквом Светога Петра.
      Сасвим је вјероватно, да је већ у то доба постојала црквена кућа на мјесту гдје и данас стоји, јер је таква зграда уцртана у катастарску мапу из 1837. године. У ову мапу није уцртана друга црква у порти парохијалне цркве Светога Томе.
      Ни једна црква у Требесину није уписана у млета-чке земљишне књиге. Макар црква Светога Петра бијаше у то доба у рушевном стању.
      Такође, нема никаквих назнака о присуству остатака манастира Пресвете Богородице који помиње предање, а чији се један траг налази у близини Томиног брда.

Натпис на плочи у цркви Светога Апостола Томе у Требесину

Реконструкција:

ВО ИМ/ЈА ОЦА И С/И/НА И С/ВЈАТАГО ДУХА АМИН
 НАЧАТ/ СЈА СОЗИДОВАТ/И ЦЕРКОВ СИЈА – ВО ИМЈА С/ВЈА/ТАГО СЛАВН/АГО/ АПОСТОЛА ТОМИ
/С/ ТРУДОМ И С П/ОМОЖЕНИЈЕМ /ЦЕРКОВН/ ИХ САУЖИТЕ/ЕЛЕИ  ГАКОЖЕ  ГЛАВАР/А,И СВИЈЕХ
П/РАВОСЛАВНИЈЕХ ХРИСТИ/Ј/А/НА,ОТ МЈЕСТ/А ТРЕБЕСИНА В  ЉЕТО ОТ /СОТВОРЕНИ/ЈА  МИРА:
З С П S, ОТ РОЖДЕС/ТВА ЖЕ ПО П/ЛОТИ Б/О/ГА
СЛОВА 1777   М/ЈЕСЕ/ЦА  11 АПРИЛА/ ИНДИКТА 11.

СТЕФАН А/ВВ/Р/АМОВИЧ/

      Овај је натпис урезан у једној већој плочи која је претрпјела велика оштећења и чије су ивице са знатним дјеловима натписа, незнано када, одбијене. Плочу смо прије неколико година пронашли у порти цркве Светога Томе. Данас се чува у цркви.
      Слова су резана доста невјешто, и по редовима су неједнаке величине јер неискусни клесар није умио одредити величину слова за површину којом је располагао. Могуће је да су стари Требесињани, када је овај натпис довршен, незадовољни његовим изгледом, дали да се од друге неке руке начини веома фини натпис о почетку градње цркве који и данас стоји изнад врата, у прочељу зграде. Тај је натпис објавио поп Саво Накиће-новић у своме дјелу ''Бока'' и ми га овдје доносимо онако како је наштампан, у транскрипцији.

Во имја оца и сина и С/вја/таго д/у/ха - амин.
      Начат се созидовати церков сија - Во
   имја С/вја/таго славнаго Апостола Томи
      с трудом и с поможенијем церковних
              служителеи, гакоже главара
        и свијех православнијех христијана
          от мјеста Требесина в љето от со -
       творениа мира: з с п s, от рождества
            же по плоти Б/о/га Слова 1777
                     м/јесе/ца 11 априла
                                                           Стефан Аврамович
                                                                                Диакон.

      Тешко је рећи да ли је почетак градње ове сеоске цркве имао неке везе са почетком градње Велике савинске цркве, али пада заиста у исто вријеме. Чак је и довршавање обје цркве, по свему судећи дошло у исто вријеме. Све то говори да су стари Топљани (Новљани) у седамдесетим годинама зачињали једну ширу обновите-љску акцију на својим цркавама, која је била и већа и значајнија од оне коју региструјемо у четрдесетим годинама, када је обнављана парохијална црква Свете Великомученице Варваре у Мокринама (1749) и Светога Вознесенија Христова у Мојдежу (1744). У то вријеме јавили су се велики задужбинари који су већ и знатнији иметак остављали новским цркавама. Овдје се ваља подсјетити прве велике акције Топљана на градњи њихове саборне цркве Светога Спаса, између 17О9. и 1712/15.. године.
      Црква Светога Томе је окружена гробницама старинске израде међу којима се издвајају споменици које је израдио покојни мајстор Стево Лепетић из Мокрина. Гробнице су израђене од домаћег камена, са богатом декорацијом, посве препознатљивим рукописом мајстора Лепетића.
      Црквена зграда је старе градње, обнављана.
      У селу Требесин, стоји доста нејасно предање о чувању моштију - честица Светога Тијела Светог Апо-стола Томе, и то палца овога светитеља. У цркви је недавно пронађена једна плаштаница која свакако припа-да 19. вијеку - дар цркви Св.Томе, са избрисаним записом о поклону и дародавцу.
      Ми смо у сваком случају, дужни скренути пажњу на један текст Сима Матавуља који је прожет и истини-тим казивањима и сасвим невјероватним конструкцијама. Матавуљ каже како је село ''Ребесиње'' у новској крајини, али се не види с мора. На једноме хуму, каже Матавуљ, стоји црква ''са два бока и са кубетом'' гдје он несумњиво описује цркву Светога Сергеја и Вакха на Подима. Каже даље Матавуљ како су јој зидови тако дебели да је топови за вријеме турских навала нису могли разорити. А онда, наједном казује истину: ''Изнутра стијене бијаху украшене старинскијем живописом, али пошто је с временом излињао, те постало збркано шаренило, Ребесињци га остругаше и обијелише.'' Заиста су ове 2ООО. године, у апсиди цркве пронађени трагови живописа.
      Изгледа да је Симо Матавуљ однекуд чуо да је живопис носио представу Светога Симеона и Саве, те крунисање Стефана Првовјенчанога. Али, најзанимљиви-ји је фрагмент о великој светињи коју ова црква чува: ''Кад се по цркви иде, ма и лагано, одјекују кораци под плочама, а најјаче по Богородичиним колом. Зна се да је доље сведена велика сувота - шира но црквени темељ - и пуна блага, које је, нажалост, неприкосновено. Отрагу двадесет година, њеки Јован Аћимов и с њим Голуб зарекоше се да ће сићи под амвон и изнијети што узмогу, па изнесоше своју злу срећу! Не бјеху их пустили на конопима ни два сежња, кад обојице стаде помагања. Кад их извукоше, а то Јован ослијепио, а  Голуб занијемио. Требало им је њеколико дана читати најтеже молитве, доке су оздравили. Попови рекоше народу да је неприкосновено што је у скровишту, нарочито кад ко ''у зарок'' хоће да тиче, али да ће доћи крај и тој забрани. Отада Ребесињци запамтише ту страшну ријеч, а немили догађај опомињаше их да се чувају. Од хумка виде се темљи старинскијех грађевина, те се нагађа да је уз цркву био какав властеоски двор из доба Немањића.''
 Међу драгоцјеностима цркве Св. Томе чува се једно Јеванђеље из 1688. године, дакле из прве године млетачке управе Драчевицом. Затим, један Служебник из конца 18. вијека, Цвијетослов и Требник из 19. вијека, и друге богослужбене књиге.

ЗАПИС СВЕШТЕНИКА ЈОВА Н. АВРАМОВИЋА

      Овај запис, уредним рукописом Јова Аврамовића, само је фрагмент неког већег рукописа. Чува се у манастиру Савина у једној малој збирци писама Стојана Новаковића, Младена Црногорчевића, епископа бококо-торског Герасима Петрановића, владике Митрофана Бана Грбљанина и Ђорђа Стратимировића.

      Запис гласи:

Атељевић

Мислим,да презиме Атељевић
долази скраћено од Матељевић,
јер се и у народној пјесми:
''Паша од Грахова и Влашић
Милош'',спомињу два брата
Матељевићи,у Новоме граду
од Дробњака Крваве краине.
(Кал.''Херцеговац'' за г.19О7.)

Црква Св.Срђа и Вакха
на Подима
Ову цркву,саградио је Премислав,
краљ словински,у другој по=
ловини VIII. вијека.
- ''Шемати.год.1892 пише да
су смештене у пјевницама
исте цркве двије најстари=
је гробнице,за које преда=
ње казује,да су у њима
укопани краљ Драгутин
и жена му Драгија.Над
писи су им са свим из=
лизани,а и Турци су их
отварали.''-
На сјеверном зиду стоји
натпис:
''на 78О Бiи сограђен ова
церков от крала пре=
мислава славiинског.''
(види Шематизам за 1892 г.)
У Историји И.Јулинац.
штампаној в Вјенје 1765.Авг.3
спомиње се 37.Србско -
далматински влада=
тељ Михаил.ђе вели
међу осталог:

''Оумершу Михаилу 3О.
љета владјенија својего,
погребен в церкви Сер=
гија и Вакха.''
тако што спомиње по
реду 45.владаоца.

Драгина и између
осталог вели Јулинац
''по смерти погребен
в Монастир Свја=
тих Сергија и Вакха.

Дакле по овој историји
могло би се стално дрска=
ти,да су црква Сергија
и Вакха што се споми=
ње у овој историји,ова
данашња пођанска,јер
и по шредњу се знаде
да је овђе монастир био,
ако би се дало вјеровати
да је то та црква,он=
да су два владаоца по=
гребени Михаил и Дра=
гиња а не као Шема=
тизам што вели муж
и жена Драгутин и
Драгија.

У селу Требесину постојао је
један Монастир на земљишту
тако званом ''Подстражник'',
чије је земљиште својина поро=
дице Аврамовића.
На површини земљишта не
налази се никакве развали=
не,већ само једна плоча од
камена која на себи има
двије јамице.
По народном предању вели се,
да је та плоча ''Св.Трпеза'',
цркве споменутог Манасти=
ра.
Те двије јамице,морају
да су издубене за св.мошти
које су у прва доба стављали
у св.трпези.
Из села Требесина био је
и један Епископ који био
из породице ''Паликућа''.
Ово сам забиљежио по при=
чању попа Михаила П.Аврамо=
вића из Требесина и био сам
очевидац те плоче и земљиш=
та ''Подстражник'',која плоча
лежи у једном грму,тако
да би је човјек једва и нашао.

1О/V.19О5.
                       Јово Н.Аврамовић

      Могуће је да је и свештеник Саво Накићеновић у вријеме када је припремао своју студију ''Бока'' није био у додиру са Јовом Николиним Аврамовићем из Требесина. Да јесте, свакако би рекао нешто више о часној трпези која лежи на баштини Радовића из сеоски пут за Камено. Он је, међутим, написао да се о манастиру ништа не зна. Овдје ипак стоји предање о постојању манастира, па се чак памти да је био посвећен Пресветој Богородици, а један траг цркве може се видјети на истоме мјесту гдје га помиње и описује Јово Аврамовић. На томе мјесту постоји индициони материјал у ситној парчади грнчарије и малтера. У околици нема притесаног камена.
      Ми вјерујемо да се ово предње мора посматрати у свијетлу веома сложене слике коју пружају остаци богатог сакралног градитељства једног малог села. Ипак се овдје, на скученом простору, налазе остаци три различите цркве. Заиста се може вјеровати да је ‘’манастир Свете Госпође’’ припадао дубокој старини овога краја, као уосталом и црква Светога Петра и Павла на Томином брду. За неке ближе и сигурније закључке ваља причекати археолошка ископавања на овоме светом бријегу села Требесин који је исијавао и оштрином  Свевидећег Ока сакупљао народ из околних села.

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

      Ово српско - православно село, иако у свим временима са мало становништва, створило је остатке својег сакралног градитељства који су у рушењима и преправљањима оставили на земљи само окрњене биљеге својега присуства.Такав је случај са манастиром Свете Госпође који је стајао у овоме селу на предјелу Под Стражник. Од њега је до 2О. вијека заостала само часна трпеза грубе израде. Наравно, тек археолошка ископања показаће да ли ова плоча лежи на своме мјесту, или је овдје однекуд донешена.
      Насeље, које је подјељено на Горњи и Доњи Требесин, показује и неколико мањих одломака који фигурирају као фамилијарни агрегати, градећи један изразити профани прстен око Томиног брда, средишњег и најзначајнијег мјеста Требесина на којему стоји парохијална црква Светога Апостола Томе и остаци цркве Светога Петра. О цркви Светога Петра не располажемо подацима, али  парохијална црква је грађена у другој половини 18. вијека. Уз Томино брдо се везује предање о присуству ''неке велике светиње'' које је уграђено у једну приповјетку Симе Матавуља, али се, осим тога, помиње предање да се ''овдје негдје'' чувала изузетна реликвија: палац Светога Апостола Томе. Црква је у прошлости носила већи значај, па је Томино брдо у 18. вијеку било средиште парохије требесинско - сушћепанске, а има неких свједочења и о прикључењу села Камено овој парохији, што је доста необично јер је ово планинско село посједовало три цркве и доста становништва.
      За Требесин је, као за мало које село, карактери-стично присуство великог броја фамилија које су давале свештенике и монахе Српске Православне Цркве, па су чак три, или четири фамилије требесињске, од којих су двије највјероватније досељене концем 17. вијека, давале свештенике. Међутим, требесињска фамилија Аврамовић истиче се међу свим горњебокешким родовима јако великим бројем свештеника и калуђера. Њихова читуља, која се чува у савинском манастиру, почиње са тројицом архимандрита, а њен је један припадник, од народа новскога и далматинскога, предлаган за далматинског епископа.Требесињска фамилија Паликућа дала је и једног архијереја, Авксентија, захумског владику, а Видаковићи, као стара новска бокешка породица, од прије Морејског рата, и једног савинског игумана: Софронија.
      Требесин је огледало српске древности. Није он случајно, па ни по нахођењу његових данашњих житеља, мјесто са српским народносно – црквеним обиљежјем. Он је то по своме старинскоме ходу. Уколико смо изгубили кључ за оцртавање тога старијег народносно – политичког хода нашега народа, а ми смо сигурни да он није изгубљен за навијек и да тај кључ лежи закопан у мјестима и тачкама какво је сигурно Требесин, ми смо дужни да наодложно започенемо посао на освјетљавању дохватљивих периода наше историје.
      Требесин је у нашем огледу послужио као готово идеални модел за изучавање веома крупних сегмената или кључних питања наше завичајне историографије Новога вијека. Једно од таквих питања је питање континуитета српског народног карактера Драчевице које је чак и српска завичајна историографија дубоко погрешно изучавала, пруживши теза о пребјегалачком карактеру миграције старохерцеговачких породица ка Боки у Морејском рату. Превиђано је значајно присуство старијих бокешких фамилија у Новоме, које је, свакако, рат помјерао са њихових мјеста и села. Ми смо настојали да изучавањем привилегијалног питања и својинских односа, уз прегледавање сачуване оскудне документа-ције, пружимо доказе о српском карактеру Драчевице у 17. вијеку, под турском управом. Наравно да такве ствари и не би требало посебно доказивати, када у свим овим селима леже српске цркве из ранијих раздобља, поглавито Средњега вијека, али ми морамо увијек упорно скретати пажњу на озбиљне промашаје поратних историчара који су подупирали лажи и обмане великохр-ватске пропаганде у Боки.
      У Морејском рату, или послије њега, досељени Срби досељавали су на српско, херцеговачко земљиште и то се јасно види из основних докумената старих народних конференција у Попову пољу. Свакако да велику тежину у показивању и расчлањивању привилего-ваних и повлаштених од Млетачке републике становника Горње Боке носи Бадоеров катастар. А када погледамо Требесин, наћи ћемо лако да су само новодосељени становници његови у овоме мјесту уживали више од четири кампа земље. Conte Duca Jaxich 1O, Damian Palicuchia 5, Jovo Lazarov 4, prete Duca Abramovich 16 (!), alfier Vucich Vidich 4, conte Nicolo Racovich 31 (!), дакле, сви заједно пуно више него сви остали житељи Требесина, а свима крај имена у Бадоеровом  катастику стоји ознака ''n.h.'' (nuovo habitante = нови становник). Пошто ове особе стоје и у земљишној књизи из 169О. године, тада нам је слободно да закључимо да са фамилијарним предањима, онако како их је похватао поп Саво Накићеновић, нешто није у реду. Или чак, ова предања тачно фиксирају час досељења, али заправо, каткад, поновног досељења ратом прогнаних фамилија - на сопствену земљу. Вјерујемо да ово питање има велики значај за српску народну историју Горње Боке и васколиког залива јер тангира вријеме и догађаје који су донијели снажење српског етничког тијела у Боки Которској и учинили Нови и новски крај оним што је представљао кроз вијек аустроугарске управе и вијек комунизма.
      Једно од замљивих питања је свакако питање недостатка Требесина у  дефтеру нахија Драчевица и Риђани из 1540., који је недавно објавила Ј. Ђорђевић. Овдје се помиње насеље са именом: Михач (Михалица, Милчаница и Милчаг) што све несумњиво упућује на топоним Мијаљ брдо. На овом брду је у прошлости стајала црква Светога Архангела Михаила и она је уцртана у млетачку мапу из 17О2. године, вјероватно и у то вријеме у рушевном стању. Катастарске границе Требесина сежу до Мијаљ брда.
      Требесин је мало село са добром водом и то је одредило традиционално занимање његових житеља за повртарство. Они су такође, учествовали у управним тијелима Топаљске комунитади.
      Kада су Срби, и још једном подвлачимо, њихови предјели од највеће важности за одржање цијелога народа у нацији и вјери, потпали под отоманску власт, тада је наједном прекинута могућност да се за вријеме када се код околних народа јавила тежња за сабирањем архива и докумената, таква акција сабирања оствари и код њих - најстаријег народа Европе. Осим тога, народа, који је као ни један други европски народ остварио снажну и чврсту синтезу старог словенског или прасловенског вјерског и обичајног наслијеђа и институционалног хришћанства модерне Европе у његовом правомислећем - православном моделу српске народне цркве коју су први подигли Немањићи.
      Са потпадањем Босне и Херцеговине под отоманску власт, а потом, ништа мање затирачки настројену аустроугарску власт, Срби, и не само Срби, већ и читава Европа, изгубиће идеални модел за изучавање најдубље дохватљиве европске паганске древности. Биће тај модел искварен уградњом у старе обичајне и законске регуле овог древног народа модерног законодавства и нових обичајних норми. Под Турцима је могао бити и сачуван и пренешен у наше вријеме, али аустроугарска монархија постарала се за уништавање и разношење старих архива, а 2О. вијек донио је велику пошаст комунизма који је овдје грађен на изразито противсрпском току и програму великих међународних црквено - вјерских и профаних организација и који свој врхунац налази управо у наше доба.
      Требесин је једно од новских села које је сачувало свој изворни амбијент, своје народносно и конфесио-нално одређење и своје светиње, тако да може и мора послужити као модел за изучавање српске древности у Боки. Тек када српска археологија каже своју ријеч, видјећемо гдје се прихватају његова најстарија светили-шта на Томином брду, и евентуално, оно Светогоспо-ђинско Под Стражником.

1 Састоји се из шест рубрика које носе податке о броју укућана, величини баштине у кампима и пертигама, величини површина под виноградима и висини пореза који се плаћа на земљу.

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ

* П. Ј. Шафарик, О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, Архив Војводине Нови Сад - Словенски институт Нови Сад, Посебна издања, књ.7, Нови Сад, 1998.

* В.Ћоровић, Топаљска општина код Херцег - Новог у првој половини XVIII.в. Гласник Географског друштва XV, Београд, 1929.

* С.Накићеновић, Бока - антропогеографска студија, Српски Етнографски зборник XX, Београд, 1913. Аутор је пружио преглед становништва уграђујући и података из старијих извора, нарочито неког катастра новских села из којега је пружао податке о прводосељенима. Грешка се састоји у упадљивом фиксирању часа досељења у деведесетим годинама 17. вијека, онако како су то саопштавали појединци  из села који су послужили као обавјештачи. Као свештеник и вриједни теренски истраживач Саво Накићеновић је хапшен и посматран од аустроугарске полиције.Свакако је имао крајње ограни-чен увид у архивску грађу,  па није могао користити изворе који нама данас ипак стоје на располагању. У Требесину је, када су у питању славе, имао сигурног саговорника.

* Г. Станојевић, Катастри Херцег - Новог и Рисна из 17О4. године, Споменик, CXXV, Оделење историјских наука 4, САНУ, Београд, 1983. Овај научник нас је немјерљивo задужио објављивањем старог млетачког катастра из 17О4. године. Онолико колико пружањем  огромног фонда података о становништву и својинским односима, толико и ништа мање скретањем пажње на један важни детаљ који је овај катастар увео а то је ознака која стоји уз одређен број имена а која указује на ново становништво Драчевице, досељено у Морејском рату. Не може никако стајати тврдња Г. Станојевића о томе да се ова ознака односи на оне власнике земље који су доселили послије Карловачког мира, јер је већина уписана у 14 година старију млетачку земљишну књигу.

* Др Д.Радојичић, Крајина новска у судару свјетова, Београд, 1994. Ово дјело је израђено у модерном стилу, онако како су такви синтетички прегледи историје наших крајева и рађени. Основна примједба је у понављању тезе о мигранатском карактеру новске популације Црногораца и Херцеговаца са конца 17. вијека. Попис цркава који је уграђен у ово дијело није тачан.

* Г.Станојевић, Попис Херцеговаца пресељених у Боку Которску послије Карловачког мира, Историјски записи  XXII, књ. XXVII, 1-2, Подгорица 197О., као и : Попис становништва Херцег - Новог из 17О2. године, Гласник цетињских музеја, VII, Цетиње, 1974.

* Ј. Томић, Извјештаји (которског провидура Николе Ерика) о млетачком заузећу у Млетачкој Албанији, Црној Гори, Брдима и у Херцеговини, са пописом тамошњег људства и стоке из 1692. године, Споменик  LII, Београд, 1914.

* С. Мусић, Извјештаји генералног провидура Далмације и Албаније Корнера о заузимању Херцег - Новог 1687. године, Херцег - Нови 1988. Ово је непроцјењив допринос упознавању прилика у јесен 1687. око Новога. Треба га увијек изнова пажљиво читати јер садржи информације о стварном учешћу Срба, колико год то Ђ. Корнер настојао сакрити. Садржи, такође и обавјештења о присуству старог становништва.

* М. Јачов, Списи Конгрегације за пропаганду вјере из Рима о Србима,1622 - 1644, САНУ, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, књ. XXVI, Београд, 1986. с. 282.

*  М. Јачов, Срби у млетачко – турским ратовима у ХVII веку, Београд, 1990. Аутор пружа вриједни преглед догађаја у Далмацији и Боки на темељу велике необјављене грађе из архива Ватикана и Венеције.

* С. Мијушковић, Један документ о учествовању митрополита Саватија Љубибратића у биткама Морејског рата, Историјски записи 1, Цетиње,1953, с.266.

* М. Милошевић, Хајдуци у Боки Которској, 1648 - 1718, ЦАНУ, Подгорица,1987. Ова збирка доноси низ докумената из времена кандијског и морејског рата који су нам значајни због учешћа новских фамилија у сукобима и догађајима у Боки. Овоме дјелцу приложени су подаци које пружају документа објављена у овој збирци а која се односе на учешће Требесињана у турско – млетачким ратовима 17. вијека.

* Ј.Ђорђевић, Драчевица и Риђани средином XVI вијека, Задужбина Андрејевић, Београд, 1997. Овај рад показује дефинитивно етничку слику у регији средином 16. вијека, и то одмах након турског поновног освојења Новога. На жалост, аутор се није одредио према овоме питању, не само из побуда научничке објективности. Посве је невјероватно да се констатује да се поред муслиманских имена у попису налазе имена хришћана којима се не може одредити конфесионална припадност!

* Г. Станојевић, Први катастар херцегновског краја из 17О2. године, Гласник цетињских музеја књ. VII, том VII, Цетиње, 1974.  Аутор није видио  земљишну књигу из 1690. године.

* Г. Станојевић, Списак млетачих пореских обвезника у херцегновском крају из 17О2. године, Историјски записи, г. XXVI, књ. XXX, 1 - 2, Подгорица, 1973.

* С. Кончаревић, Гласник далматинске цркве за 1897. годину.

* Т. К. Поповић, Херцег – Нови - историјске биљешке- 1924. Проистекла из ранијих радова овога писца, начињена је као преглед новске историје који је у пројекцијама будућег научног формирања слике о историјском ходу града Новог – неуаобилазан.

* М. Црнић Пејовић, Једно насеље херцегновске општине у XVIII вијеку - Мојдеж, по документима Архива Херцег - Новога, Бока 1О, Херцег - Нови, 1978, с. 69 - 77. Ово је први рад једног завичајног аутора који је посветио пажњу сабирању докумената за једно одређено насеље. Штета што Ноте од соли насеља Мојдеж нису дате интегрално.

* Г. Комар, Планинска села Драчевице под влашћу Венеције, Херцег - Нови, 1997. По први пут је нападнута теза о измјени етничке слике региона у догађајима Морејског рата. Потенцирана слика миграције у којој се прави и потцртава разлика између  досељеника и повратника, те корпуса старинарског живља.

* Г. Комар, Ћирилска документа млетачког архива у Херцег - Новоме (политичко - управи списи) и ћирилска документа манастира Савина - 18. вијек, Музеј Херцеговине, Требиње - Херцег - Нови,1998.

* Г. Комар, Светоуспенски манастир Савина у Мељинама код Херцег – Новог, Манастир Савина, 2001. године. Студија из историје манастира у којој су попуњене празнине из  архивске документацијe манасти-рске архиве као и Архива града Херцег – Новога.

* Г. Комар, Духовност Боке – на српској морској граници, ''Слободна књига'' Владимира Максимовића, Београд, 2001.

* Општи лист Тврдошко - савински. Ово је изузетно вриједна збирка читуља српских фамилија - приложника манастиру Тврдош и Савина са простора читавог Динарског система. Наравно, највише из требињских и новских села. Представља вриједни и незаобилазни извор за историју СПЦ, али и упознавање становништва ових крајева. Др Г. Комар  учинио је транскрипцију читавог рукописа. Рукопис је тренутно на чувању у Епископији Захумскохерцеговачкој и Приморској, у манастиру Тврдош.

* Др Горан Комар, Савинске читуље новских фамилија, манастир Савина, Херцег – Нови, 2001. Збирка фамилијарних читуља херцегновских породица, махом из села Топла и Савина, али и Мојдежа, Каменога, Мокрина. .

* Др Горан Комар, Бока Которска – културно – историјски водич, Слободна књига, Београд, 2002

* Др Горан Комар, Срби и комунизам прије комунизма, -рукопис.

* Др Горан Комар, Драчевица - хроника новска од искона до пада Венеције, Слободна књига Београд, Српска народна странка Подгорица, Београд, 2003

* Др Горан Комар, Црква Рождество Светог Јована Крститеља на Лоберу (Херцег – Нови – Суторина), Херцег – Нови, 2002.

* Архив Херцег – Нови (Државни архив Црне Горе – Архивско одјељење Херцег – Нови)
а. Политичко – управни млетачки архив (ПУМА)
б. Топаљска комунитад (ТК)

* Историјски архив Котор – Политичко управни списи (ИАК)

* Архива манастира Савина – 18. и 19. вијек

* Породична архива Петра Вуковића – Требесин (купо-продајни уговори, 19. вијек)

* Породична архива Николе Бронзића – Камено (купо-продајни уговори, 19. вијек)

* Породична архива Јова и Василија Адамова Видаковића – Требесин (Катастарска мапа из 1837 г.)

* Архива Српско – православне парохије Требесин – црква Светог Апостола Томе – Требесин.

* Архива Српско – православне парохије Kућанско – пођанске – Херцег – Нови

Повратак на главну страну