Др Горан Комар

СЕЛО ТРЕБЕСИН КОД ХЕРЦЕГ – НОВОГ
(ОГЛЕД О НОВСКОЈ МИГРАЦИЈИ И СЕЛУ)

Издавач:

Слободна књига, Београд
Друштво за архиве и повјесницу херцегновску, Херцег – Нови

За издавача:

Владимир Максимовић
Горан Комар

Лектор:

Тамара Комар

Штампа:

Јуниор, Н. Београд

Тираж:

150

ШТА САДРЖИ ОВА КЊИГА?

·Како је Требесин заснован у доба састављања Срба који долажаху у вријеме Ираклија и старих житеља Илирика о којима ни данас не знамо ништа; ·Шта о древним становницима Илирика казује Павле Јозеф Шафарик?; ·Како су у њему и у вријеме српске господе и турске власти стајали само Срби; ·Kако су Требесињани учествовали у бојевима Кандијског рата и Морејским ратовима; ·Како су калуђери Аврамовићи из овога села бранили српство и Православље; ·Ко су били архимандрити Георгије и Леонтије, требињски и савински монаси; ·Како је архимандрит Леонтије кандидован за владику далматинског и бокешког, да наслиједи преосвећеног Стефана; ·Како се развијала Црква у новскоме крају и Требесину од најстаријих црквених времена до пада Венеције; ·Како су Требесињани помагали Цркву?; ·Ко је све живио у Требесину за млетачке владавине?; ·Како су Требесињани градили цркву Св. Томе?; · Како серзенте Томица Вуковић дарива кућу у Котору манастиру Савина; ·Ко је држао земљу у Требесину 1837. године?; ·Због чега је ово село знаменито у читавом српству?

УВОДНЕ РИЈЕЧИ
КРАТКИ ПРЕГЛЕД ПРОШЛОСТИ
ПОДСЈЕТНИК
ТРЕБЕСИН У ВРИЈЕМЕ МЛЕТАЧКЕ УПРАВЕ
ТРЕБЕСИЊАНИ У МОРЕЈСКОМ РАТУ
КОРНЕРОВА ЗЕМЉИШНА КЊИГА (ТРЕБЕСИН) 1690. ГОДИНЕ
Требесин - Бадоеров катастар
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У ДРАЧЕВИЦИ
КУЋЕ У ТРЕБЕСИНУ ПО СТАРИНИ
НОТЕ ОД СОЛИ СЕЛА ТРЕБЕСИН И СУШЋЕПАН
ЋИРИЛСКА ДОКУМЕНТА СЕЛА ТРЕБЕСИН
КАТАСТАРСКА МАПА ТРЕБЕСИНА ИЗ 1837. ГОДИНЕ
ЧИТУЉА СВЕШТЕНИЧКЕ ФАМИЛИЈЕ АВРАМОВИЋ ИЗ СРБИНЕ (ТРЕБЕСИНА)
ЧИТУЉА ФАМИЛИЈЕ ПАЛИКУЋА ИЗ ТРЕБЕСИНА
ОСТАЦИ ЧИТУЉЕ ФАМИЛИЈЕ ЋОРОВИЋ
ВИДАКОВИЋИ У ОПШТЕМ ЛИСТУ ТВРДОШКО - САВИНСКОМ И РОД ЂАКОНА СТЕФАНА АВРАМОВИЋА
ПАРОХИЈАЛНА ЦРКВА СВ. АПОСТОЛА ТОМЕ
ЗАПИС СВЕШТЕНИКА ЈОВА Н. АВРАМОВИЋА
ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ

УВОДНЕ РИЈЕЧИ

          Требесин је једно од најмањих, и по старини најмањих села, на херцегновској територији. У 18. вијеку чинио је једну парохију са сусједним Сушћепаном, а касније је овој парохији било придружено и Камено. У овоме селу стајала је чувена свештеничка фамилија Аврамовића, којa би, према предању, моглa припадати истоме роду као и оравачки Аврамовићи. Ово се село истакло знатним бројем свештеника и калуђера Српске Православне Цркве и чак су четири његове фамилије дале истакнуте службенике Цркве.
           Село лежи у предјелу који раздваја планинску Боку са низом њених села савијених подно горског вијенца Орјена и алувијалних равњака уз обалу.
  Требесин сам посматрао као дијете са каменских греда које га и дијеле од полеђинског и планинског предјела, који, иако лежи у непосредној близини, не  одликују  јужне визуре и мирни  рељеф.
Ваљда ме је у дјетињству привукла  слика  узаног, али видно уређеног земљишта  једног  од најмањих горњебокешких села. Послије, када  сам  почео са исчи-тавањима архивске документације планинских  села Бо-ке, и већ објавио неколике књиге, пожељех да се озби-љније позабавим Требесином који је и својим именом показивао на дубоку српско - словенску старину, јер тамо гдје стоје мјеста са оваквим именом, несумњиво су лежа-ла древна култна мјеста нашега народа.
Снажан потицај за стварање оваквога дјелца дадоше ми и сами Требесињани  из фамилије Видаковића који су добро познавали и памтили старине свога села, а ипак, као што то бива код наших приморских Срба, бијаху заборавили неке важне истине из блиске историје сопствене фамилије, као на примјер, да су требесински Видаковићи дали једног значајног савинског игумана, оца Софронија (18.вијек), или Аврамовићи значајног савинског архимандрита и црквеног дјелатника у отпору Унији – оца Лаонтија, или Паликуће, требињског еписко-па Авксентија.
Дакле, као и код других Бокеља из горњега дијела залива, некако се овдје у Требесину поновила слика невјероватно наглог прекида историјског памћења његових, иначе за прошлост заинтересованих житеља. Друго,  што  ме је  опредјелило да се упустим у овај посао, бијаше видљиво српско  опредјељење Требеси-њана које се чувало као мало гдје у приморју. Знао сам да је сачувано јако малo докумената из предмлетачког периода, најприје  да  нема никаквих знатнијих извора из доба отоманске управе Драчевицом, а да се у Котору могу наћи само узгредна, фрагментарна обавјештења о овоме  насељу у средњевјековном раздобљу. Зато сам планирао да пружим, у  најгрубљим цртама, слику разво-ја српске народне историје у приморју, па затим, да пређем на расправљање историје овог мјеста у  Новоме  вијеку, у којем је стварано обиље записаних обавје-штења. И овдје, кaо и у другим мјестима Боке и цјелоку-пног јадранског приморја, важи правило: оскудност записаних извора, а богатство материјалног културног наслијеђа које привлачи необичношћу и богатством. Док чекамо озбиљна археолошка ископавања требесињских и уопште новских старина, задовољимо се скромним прегледом  прошлости  овога  српског села које и са свога скровитог положаја, обдареног највећим бога-тством крашког подорјенског предјела: живом водом која овдје избија у изобиљу, наговјештава дубоку древност. И заиста, у првом сусрету са запретеним требесињским споменицима, као да не може истраживач учинити нити корака!
Што сам више откривао Требесин, слој по слој, аналогно фрагментованим бљесковима памћења његових житеља, уочавао сам паралелност српске народне истор-ије, паралелни ход двије главне спознајне линије од којих је она стаменија истакнутија и боље описана од странаца него ли од Срба. Одлучио сам се, дакле, управо у овоме дјелцу, ослонити на запажања и резултате неколицине великана славистике који су припадали прошломе вијеку који су вјеровали византијском владару Константину Порфирогениту о доласку Словена и Срба у оквиру аварско – словенске колонизације Балкана за Ираклија, али су, такође, вјеровали и у присуство једног древнијег словенског контингента на балканској вјетрометини. Не би ми то било могуће да наша значајна и патриотска средишта знања и науке нису у последњих неколико година успјела на превођењу и штампању веома знатних дјела о Српству и Словенству Балканског полуострва, испуњених научном објективношћу и словенским патри-отизмом.
Вјерујем да нема боље прилике, за мене, као писца историје Драчевице, да своје виђење српског народног политичког и црквеног хода по узаним земљама јадра-нске обале, управо у дјелцу о српском селу Требесину пројавим, у мјесту, које је стајало у самоме средишту земљишног опсега ове још неистражене српске жупе од старине и господства, од владара и ратника, од козара и 'ајдука.
Још је нешто примјетна одлика Требесина. Висока брига о парохијалној цркви Светог Апостола Томе, која је довршена у другој половини 18. вијека, и сасвим нејасно предајно придавање веће важности овој цркви него то одређује њен статус сеоске парохијске цркве. И заиста, посједујемо свједочење старих Камењана о среди-шњем положају требесињске цркве на предјелу који окупља села Камено, Требесин и Сушћепан до половице 19. вијека. Могла је тај положај црква задобити у вријеме када су свештеници Аврамовићи, који су аутохтони Требесињани, остваривали свој високи положај старе свештеничке лозе која је дала тридесет свештеника и шест калуђерица. Од малог броја родова у Требесину су стајала три или чак четири рода која су била свеште-ничка. Готово половина! По томе је Требесин прибрајан бокешким селима која су јако дуго давала сопствене парохе.
      Подизање парохијалне цркве концем 18. вијека бацило је у прашину заборава значење и старост друге двије светиње у овоме селу: цркве Светога Апостола Петра и Павла и древног манастира Пресвете Богоро-дице. То је питање у овоме часу, до извођења археоло-шких ископавања, неријешиво.
      Село Требесин у скромном просторном обухвату, није дозвољавало значајна, па чак ни најмања усељавања и ремећења једном постигнутога поретка и броја фамилија. Биће то тековином новога доба. Јасно је да је овај скромни простор, са великом продуктивном спосо-бношћу, морао бити веома привлачан. Када се догодила смјена становништва, да ли је то било у Морејском рату, да ли се овдје затекло нешто старијег становништва, све су то питања која се морају дотаћи. У сваком случају, као и у другим  мјестима  Боке, може се лако доказати да обавјештења која је прикупљао кућански свештеник Саво Накићеновић почетком 2О. вијека, о времену досељења горњебокешких фамилија, нису увијек и сасвим тачна. Оставља се овдје један снажан наговјештај да је у Требесину, као и другдје у Драчевици, Морејски рат изазвао помјерања неких старих  фамилија, које  су након учешћа у ратноме метежу стизале натраг на своју земљу и грабиле земљу и привилегије.То су специјална питања и ми ћемо их касније расправљати.
      Такође, одговарајућу  пажњу посветићу разматра-њу привилегијалног питања и својинских односа у Требесину од конца 17. вијека (Корнерова земљишна књига 169О. г.) до почетка 19. вијека (Аустроугарски катастар - мапа 1837.г.). Ово с разлога  што се у недоста-тку старијих од 1687. године докумената, ваља окренути земљишним књигама и својинским односима који никада не говоре искључиво о простом власништву над земљом.
      Требесин представља готово идеалан модел за изучавање нововјековне  прошлости Драчевице и освје-тљавања одређених врло запретених питања која  оптере-ћују нашу  завичајну историографију, а с временом, када се створе услови за  археолошка ископавања у овоме селу, и освјетљавање проблема Средњега вијека Боке Которске.
      Коначно, и овом приликом ваља скренути пажњу на неопходност коришћења архивске грађе која се односи на бокешка села, а која лежи у архивима Боке. У замаху објављивања монографских дјела о новским насељима, ова се грађа упадљиво заобилази, па се чак заобилази и већ штампана документација наших села. Бока не може трпјети од проблема који оптерећује неке полеђинске  континенталне  крајеве који не располажу архивима.
      За потребе овога рада ми смо прегледали архивске фондове Архива Херцег – Нови (Политичко – управни списи и Топаљска комунитад). Настојало се на селекти-вној презентацији докумената која припадају селу Требесин, не би ли се приближили стварни социјални и економски односи краја у доба у којем се Требесин са цијелом Драчевицом највисочије подигао на немирном обзорју Јадрана у његовој записаној историји. Али, најприје, жељело се пружити расположивих, још необја-вљених пописа глава фамилија из друге половице 18. вијека. У саставу са млетачким земљишним књигама из конца 17. вијека, из времена Морејског рата, то је непревазиђени извор јер поред могућности коју пружа за евидентирање старих и исчезлих фамилија, он пружа и добру прилику за прудубљавање сазнања рецентних фамилија о њиховим старим. Ми смо били склони да спорадична јављања имена у документацији Млетачког архива у Херцег – Новоме, донекле забацујемо, као непоуздани збир вијести о мјесту живљења неке особе и фамилије. Дакле, само оно што је уписано у Ноте од соли државе Новске у томе погледу сматрамо поузданим. Чак ни земљишне књиге с почетка 18. вијека не дају потребну сигурност код лоцирања сједишта новских фамилија.
      Једну необичност носи и сазнање о недостатку пописа становништва новских села из доба аустроугарске управе. Такође, и катастра из времена почетка аустроуга-рског доминиона. Стара Млетачка Република је у првим данима своје власти у Боки, у заокруженом њеном територијалном опсегу, отпочела посао на изради једне земљишне књиге која ће тек у наше вријеме сасвим немјерљиво добити на важности у изучавању социо – економских односа у Драчевици под Венецијом. Но, могуће је да су задуго катастарске мапе попут ове коју дајемо у овоме раду, израђене 1837. године, носиле функцију цјеловите катастарске књиге.
      Ми смо приређену грађу пружали у цјелости и у препису на савремено вуковско писмо јер смо увјерени да је то искључиви, продуктивни начин презентације наших ћирилских листина. У склопу монографских дјела о нашим селима ваља гледати да се ова документација учини посве доступном читаоцу. Тешкоће са снимањем и копирањем докумената у установама Државног архива Црне Горе чине да ми не можемо приложити факсимиле докумената. Такође, сматрамо да и крајње могућности домаћих штампарија у опонашању старог ћирилског писма ни случајно не задовољавају захтијев за оним што обично зовемо пружањем документа ‘’оригиналном орто-графијом.’’
      Вјерујемо да је одавна прошло вријеме за изноше-ње великог народног блага које чувају наши цивилни архиви, као и архиви Цркве у облику збирки докумената. Све то како би омогућили писање валидних народних историја српских насеља у будућности.  

КРАТКИ ПРЕГЛЕД ПРОШЛОСТИ

ПОДСЈЕТНИК

      На територији Горње Боке, којој припада и село Требесин, стојећи у самом средишту територијалног опсега средњевјековног града Новога (Светога Стефана), ма гдје му стајало примарно средиште, леже остаци бронзанодобске културне епохе. Леже овакви трагови у гробним гомилама које је наша службена историјска наука приписивала искључиво праисторијским становни-цима јадранске обале – Илирима, који заиста, као стара балканска етничка групација, чине историјски посвједо-чене прастановнике Боке. Употребу бронзе, пратила је и појава неких занимања која су потицала развитак металургије и заната, па се у то доба почеше  јављати живе трговинске везе и размјена. Вјерује се да су почеци бронзаног доба аналогни зачецима процеса индоевро-пеизације који је могао да захвати широка индо - европска пространства. Данашња наука истиче немогу-ћност разликовања и препознавања етничких група старога Балкана у ранобронзанодобском периоду (2ООО - 15ОО г.п.н.е.). Но, свакако, у томе добу, овдје је окупљена једна широка групација која је названа пеластичком. У даљем току, на Балкану се развила диференцијација двају главних скупина Трачана и Илира, а сјеверније од њих, Дарданаца, Меза, Дако - Гета и осталих. Граница која је дјелила Илире и Трачане могла се оцртати као слив Мораве и Вардара. За номадске сточаре Индоевропљане, везују се, на  примјер,  велики   камени ножеви пронађени у оближњем предјелу треби-њске Ластве, дакле са наспрамне стране масива Орјена.
          Једна важна детерминанта овога периода су гробне гомиле. Ми данас са сигурношћу можемо рећи да је веома мали број оваквих гомила у Боки археолошки истражен а да, истовремено, бројни и често употребља-вани и цитирани антички писци дозвољавају да се предио Боке покаже као у самоме средишту онога простора који су насељавали Илири. Сахрањивање се обављало у каме-ним цистама у згрченом ставу или су покојници спаљи-вани. Данас се зна да је било могуће да су у гробове одлагани веома знатни прилози. Примјер опет налазимо у тзв. ''Кнежевском гробу'' са Мале груде код Тивта.
       Из сљедећег знатнијег историјског периода, гво-зденог доба, у његовој најранијој фази - халштату, зна се да је обиљежен спаљивањем и сахрањивањем пепела у урне (култура поља са урнама). Још је нешто каракте-ристично за овај период: егејска сеоба. У Хомеровој Илијади помињу се неки народи који су у овим миграцијама узимали маха, на примјер, Дануани.То би свакако могли бити Данајци, затим Скардини и Турше - Етрурци. Хили су као знатнији контингент једне веће групације која је ове продоре носила и давала им крупну снагу, могли припадати илирској заједници. У то доба десио се чувени Тројански рат, порушена је држава Хетита, биљеже се продори поморских народа у Египат гдје су се зауставили у судару са фараоном Рамзесом III.
      Из овога доба, остале су шупље бронзане сјекире - келтови које смо последњих годинама виђали у прива-тним збиркама у Херцег - Новом.
      Такође, истакнуто је мишљење да би познати цр-тeжи у Липцима могли припадати другој фази халштата.
      Раздобље које је трајало од 5. вијека прије Христа, па све до тога часа, зове се латенски период. Балкан је у то вријеме управљен  ка Егеју и Медитерану.То је врије-ме неке нејасне грчке колонизације јадранске обале и отока, али из тога доба стижу и писани извори грчке провинијенције о Илирима. Вјерује се да се амбиције грчких колонизатора на овоме парчету обале Јадрана нису оствариле, те да је значајније везивање трговинских емпориона јаче посвједочено за веома ограничен број тачака.
      А први помен народнога имена Илир, стоји код Аполодара. Ово је име преузето из грчке митологије. Илири су настали као резултат сједињавања индоевро-пских и непознатих аутохтоних елемената старога Балкана. Грчки пјесник Алкмеонид помињао је Илире у 7. вијеку прије Христа Спаситеља. На простору између Боке и Пељешца стајаху Плереји. Псеудо Скилаксов периплус помиње Енхелејце у дијелу Рисанског залива и крајевима јужније од њега. И Пирусти су такође стајали у Боки.
      О политичким приликама у вријеме Илира постоје стари писани трагови о прогону македонског краља Аминте из његове земље. Са овим догађајем и почиње некаква записана повијест овога народа. Средином 4. вијека прије Христа, дакле у вријеме када је већ јеврејски народ држао писану редакцију старозавјетних текстова, поменут је илирски краљ Плеурат који живљаше у доба македонског краља  Филипа II (359 - 336). Догађаји који су усљедили у 3. вијеку увели су Илире на свијетску историјску позорницу. Грци Еолци и Ахајци, заратили су са македонским краљем Деметријем II а његова се држава граничила са илирском. Овај је, да би се супро-тставио Грцима, позвао у помоћ илирског краља Аргона који је био син Плеурата. Аргонова удовица бијаше Теута, моћна и амбициозна владарка која је широко опкорачила међе илирске земље. Освојила је Крф, опсједала Епидамнос, Ису и Аполонију. Римски Сенат се умјешао у сукоб. Посланици, браћа Луције и Гај Кору-нкани стигли су у Теутино сједиште Рисан. Како прего-вори не успјеше, започе Први илирски рат који је трајао непуну годину (229), да би Теута затражила мир.
      Други илирски рат избио је 219. године прије Христа и донио је озбиљан али ипак привремени слом илирске државе.
      Трећи рат са Римом водио је Генције 168 - 167. године. Он је поражен под Скадром. Ипак, побијеђени Илири добили су широку унутрашњу самоуправу. Луције Аниције је у Рим понио велико богатство илирске земље. Римска власт бијаше везана уступцима. Један регионални династа, Балајос, у Рисну је ковао сопствени новац. Осим тога, ваља споменути широки Батонов устанак против римске доминације у освит Христовог доба, између 6. и 9. године, који је озбиљно уздрмао велику државу.
     Овако како смо изнијели политичку историју Илира, тако се обично у  свим великим синтетичким прегледима предхришћанске историје Балкана о њима пише. Али, раније, у прошломе вијеку, када су се сви европски истраживачи живо занимали и постављали темеље балканске праисторије, створена су посве опре-чна гледања на проблеме палеобалканских етничких групација, њихове територијалне досеге, њихове етничке и карактерне сродности и исходишта. Било је великих истраживача који су у почетку 19. вијека Илире сматрали дијелом огромне словенске породице. Најбоље је да овдје одмах цитирамо Павла Јозефа Шафарика: '' Након ових навода о великом мраку у епохи спуштања новијих Словена на Дунав и преласка у Мезију и Илирикум, која ће се јасно утврдити, као што се надам, новијим и строжијим испитивањем досадашњег мишљења, морамо се окренути даљем одређивању пранасеобина Словена у Европи према наводима Суровјецког. Ту пре свега пада у очи противуречност, у коју се према мом мишљењу Суровјецки тако заплео, што је у историјском, првом делу своје расправе, сасвим одбацио порекло новоевро-пских Словена од старих Илира, а након тога, на крају дела, сматра, да су балтички Венди отргнути кретањима Келта од јадранских и да су потиснути у тесне границе између Карпата, Висле и Балтичког мора. Могло би се поверовати да Суровјецки није убрајао јадранске Венде у Илире, само да се не заборави, да Херодот назива Енете изричито Илирцима (L.I.s.196) па се ова сумња повећава зато што је убрајао у племена ових Венда и Истране, Далмате, Осериате, Стулпине, Таулантине и др., који су ипак били по свим предањима прави Илири. Разлози због којих се он противи Словенству старих Илира, нису ништа мање него довољни. Јер пре свега, историчара ништа не везује, да одреди ширење Словена из Илирикума на север у тако касној епохи, као што су то учинили Оssolinski  и  Prazmowski и након њих Voigt између осталих, где је она у супротности са историјом, али Нестор уопште не одређује време догађаја. Претпо-стављена, али недоказана хипотеза Суровјецког о десловенизацији јадранских Илира не може да науди истини ствари. Јер ако су каснији Илири били деслове-низирани, стари то ипак нису били и према томе би могли бити очеви северних Словена. У Ростоку, Кемни-цу, Старграду, Штетину, Кривитцу, Тесину, Плауну итд. нема више данас Словена и наjмање људи мисли на то, да су тамо некада били, али историчар то зна. Када не би постојали докази пред очима свију, зар не би учени аристарси збуњени предрасудама прогласили након хиљада година првобитно словенство ових градова за учене снове усијаних патриотских глава? Исто тако мало се може према томе закључити, да Илири нису више постојали у време враћања Словена, тако је ова претпоставка произвољна и одбачена историјом. Јер да су стари Илири били сасвим истребљени и да Словени нису нашли ништа, као '''urbes erutas per totum Illiricim'' или пустињу без људи, одакле, како би било могуће да постоје скоро код свих старих географа и историчара наведена места у Илирикуму, још данданас под својим старим именима са малим изменама? '' (с.1О2)
      Још каже Шафарик: ''Да је Суровјецки имао више слуха за сагу о којој пишу Нестор и Кадлубек, он би од самог почетка значајно изменио свој суд о Илирима. Није за чуђење што тражим да се користе саге где се ради о повесном утемељивању. Непристрасни историчари се давно слажу у томе, да се и народној саги да за право, да она мора да попуњава неопходно празнину, тамо где су нас напустили споменици од гвожђа, камена или перга-мента.'' (с.1О3).
      П.Шафарик је истицао примјере њемачких или грчких предања која су уграђена у историје ових народа. Опомиње да је Суровјецки презриво одбијао прастаре саге Словена о њиховом поријеклу. Он је међутим, вјеровао да су једну прастару сагу имали пред собом словенски најстарији историчари Нестор, Кадлубек, Богуфал и остали, када су говорили о Словенима ''да су у Илирику ратовали са Галима и одатле отишли...'' (с.1О3)
      У овој расправи Шафарик је пружио непрева-зиђену језичку анализу за Словене кључних дјелова Несторове хронике, коју смо добили на српскоме језику благодарећи издању Архива Војводине. Овдје Шафарик додирује и писмо римскога бискупа папе Јована X.
       Једно је сигурно: овај истраживач је вјеровао и написао да су Келти у својим раним продорима покрену-ли Словене (Илире) са Дунава и јадранске обале. Он дакле, узима да се то догодило у 6.вијеку прије Христа. Каже још Шафарик: ''Али да они (Словени,додатак аут.) нису на основу двоструке историјске индукције и становишта народне саге о приоритету Словена у односу на Келте на Јадранском мору и на Дунаву слепо веровање, доказује најзад и етимолошка анализа топогра-фских личних имена, које нам нуди историја у Илири-куму и пограничним земљама у великом броју''.
      Ваља на овоме мјесту скренути пажњу на обимна истраживања акад. др Ранке Куић која је пронашла огромни број заједничких ријечи код Келта и Срба, укључујући и оне најстабилније топониме.
      У закључку је Шафарик казао да се велика словенска породица простирала у најстаријем добу од сјеверне Сарматије преко Карпата и Дунава, дубоко наниже, до Јадранског мора. Он је увјерен да су Келто - Гали савладали и дјелимично потлачили Јужне Словене (Илире) који су ту од давнина живјели помјешани са тракијским и епирским народима, дакле, онако како то и свједоче антички извори. За њега је то била ''историјски доказана чињеница'', без чијега прихватања остаје истор-ија старога Илирикума и његових дјелова ''за вјечност један почетак'' (с.124).
      Ето онако како је писао Павле Шафарик на почетку 19. вијека, тако ће и остати до почетка 21.вијека. За нас данас, који читамо официјелне историје Илирику-ма - ништа, ама баш ништа није јасно. А веома давно, Словени су у својим великим узорима могли наћи сигурни путоказ, онако како су то учинили Њемци или Грци. Име Српско несумњиво је старије од словенског. Шафарик је први утврдио да име ''Срб'' стоји код Плинија и Птоломеја, као име једне сарматске народности између Меотије и Волге. Јадранским Венетима и Илирима било је познато име ''Срб'', јер то показују имена њихових градова: Сорвиодарум, Сербетиум, Сорба, Сербинум. Са Келтима се на историјској позорници појавило име Венде, Винде, за потчињене пранароде, и због тога се ово име налази у млађим грчким и римским  историјама (с.13О).
      Све  је више историчара који у своје синтетичке прегледе најстарије историје Балкана уграђују јасне опсервације о снази илирског конгломерата изражавајући сумњу у тврдњу о потпуноме брисању илирског елемента на овим просторима са наступањем римске доминације. Неки то заиста чине у политизирању историје не би ли везали сопствене пројекције показивања етничких индивидуалности неких српских саставница, попут црногорске, уз логичке и научно утемељене старијом историографијом тезе о преживљавању Илира. Осим тога ваља истаћи и ток службене наше историјске науке која је врло јасно сликала политичке и социјалне односе у доба римске доминације старим илирским земљама. Остављање самоуправе, уклањање стационарних трупа из Далмације  итд., све  је то добро познато, а ипак се са пуно сигурности каже: Илири су нестали! То не може бити. Може бити само то, да су овдје, инфилтрацијом снажног келтског елемента, у давна времена, утемељене неке скупине које ће се на историјској и предајној позорници наших динарских крајева указати као ''необја-шњиви'' Кричи, Букумири, Матаруге, и слично.
      Али, да пређемо сада на сликање историје нашег приморја у доба римске управе.
      Када су довршени велики илирско - римски ратови у освит Христовог доба, већ у 11. години Далма-ција задоби статус римске провинције. Власт Рима спроводила се преко Намјесника који је обједињавао цивилну и војну власт. Онако како је овај најстарији познати историјски модел оцртан, тако ће Бока и Далмација живјети и у наредне двије хиљаде година. Са ситним административним и репресивним апаратом у њеним градовима, на земљишту њенога народа који је из слободе својих гора проматрао и упамтио огромни низ туђинских управа које су га мало или нимало дотицале јер за то нису имале никакве потребе.
      Читава провинција подијељена је на три конвента са средиштима у Скрадину, Солину и Нарони. Сваки од конвената се дијелио на општине а ове опет на декурије. На челу конвената сједио је савјет чијим је сједницама руководио предсједник биран на једну годину. За нас је, такође, важно напоменути да је територија Боке обухва-ћена Наронским конвентом.
      Власт Рима била је организована тако да је примјетно слабила са удаљавањем од административних средишта. Познато је и то да су римске власти будно пазиле на регију источног Јадрана и да је Рим у жељи да наметне свој културни утицај овдје подизао опида из којих се настојало на романизацији. Таква средишта бијаху Рисан и Агрувијум у Боки. Задржавајући унутра-шњу самоуправу муниципији су задржавали и своје домицилно становништво. На измаку 1. вијека нигдје у Далмацији није више било стационарних римских трупа.
      Илири су живјели груписани у својим старим родовским агрегатима, у стању, у којем ћемо на историјским хоризонту Средњега вијека затећи наше динарске Србе и њихове далеке сроднике, дакле, у оној темељној и најотпорнијој установи и организационој јединици старог српског друштва  чије резидуе и дан данас тражимо у свим сегментима друштвеног индиви-дуалитета српског друштва.
      На територији Боке распрострте су гробне гомиле у којима су се несумњиво укопавали стари Илири, али је примјећено и укопавање средњевјековних Срба у ове гробнице, као и везивање најстаријих цркава васколике Старе Херцеговине, као и оних карактеристичних српс-ких гробних споменика - стећака уз овај комплекс.У Требесину, лежи само једна гробна гомила на предјелу ''Под Стражник.'' Дужни смо, такође, поменути овдје један јако велики споменички комплекс из старих време-на на каменским Странама, на предјелу који раздваја планинска села Камено и Жлијеби, састављен од знатног броја гробних гомила које маркирају линију раздвајања ова два села, али која пружа утисак извјесне концентр-ације ових споменика са доста ширега предјела. Но, све су то питања која чекају будућу српску археологију која ће употријебити најмодернија средства за проучавање гробница старих Илира на овоме парчету јадранске обале које је ипак представљало њихово територијално среди-ште.
      Крупни реформски захвати Диоклецијана (284 - 3О5) и Константина (3О6 -337), а могуће је да је већ Диоклецијан подјелио државу на четири префектуре (Орјент, Илирик, Италија и Галија), све су ове обласне јединице подјељене на дијацезе, а ове опет на провинци-је. У састав Илирика, ушла је Мезија са шест провинција од којих је једна била Превалис.
      Црквена средишта организована су на овоме простору од половине 4. вијека. Можда већ и послије Миланског едикта 313. године, у вријеме салонитанског епископа Прима. Провинција Превалис била је од конца 4. вијека прикључена префектури источног Илирика са средиштем у Солуну. У вријеме Теодосија (379 - 395) подигла се солунска црква до пуне самосталности. Црква источног Илирика наступала је самостално и није допуштала римскоме бискупу да јој тај статус ограни-чава.
      На почетку 5. вијека Превалис је лежао под управом дијацезе Дакије. Послије коначне подјеле држа-ве коју је учинио Теодосије, ова је област за на вијек остала у оквиру Византије - Источног римског царства, увијек лежећи у положају пограничне области.
      У доба византијског суверена Атанасија I, на територију Византије упали су Гети. Из ових времена упамћен је један рисански епископ: Севастијан који је уживао високи углед међу епископима источног Илири-ка.
      Са конца 8.и почетка 9. вијека зна се за епископа Јована чије је име, могуће, урезано у фрагментима из цркве Св. Петра и Павла у Бијелој.
      У 9. вијеку, у Боку су упали Сарацени који су направили велике штете, разрушили градове и цркве.
      Онако како је у Бијелој изразитије него ма гдје у Боки његован култ Светога Петра и Павла, да се ово насеље у давнини називало земљом или земљиштем Светога Петра, тако се уза стари Требесин веже петропа-вловска традиција у лику његове цркве Светога Петра. Може се чак казати да су само у Бијелој и Требесину и подигнуте цркве са посветом Светоме Апостолу Петру, а свакако, треба скренути пажњу на утемељење Богороди-чиног култа у ова два мјеста, у ове двије тачке Боке. Њене су старине у овим селима тако древне да се губе са историјског обзорја. У Требесину стоји предање о манастиру Пресвете Госпође.
      Старе паметарнице свједоче о великоме броју српско - далматинских владара прије него су се у Травунији и Дукљи подигли они владаоци које је историјска наука преузела из не много поузданијих хроника у основном и данас владајућем методу: компара-цији два главна изворника: попа Дукљанина родослова и списа ''Моме сину Роману'' византијског суверена Константина Порфирогенита. Наши стари историчари доводили су се у забуну у погледу реда владара и непрестано су истицали потребу урањања у она раздобља наше народне историје прије светородне династије Нема-њића.
      У 1О. вијеку византијски темат Далмација обухва-тао је и Котор. Ово је вијек  у којем су успостављане чвршће везе између српских области а у то вријеме подигао се српски велики жупан Часлав (931 - 96О). Послије њега одвојила се Босна и Приморје, а Дукља је била на најјужнијој тачки српске земље. Дукљанске столујуће владаре Византинци су називали ''кнезовима Далматинаца''.
      У 1О.вијеку дошла је још једна, Самуилова, похара Рисна и Котора.
      У освит 11. вијека, Самуило је одвео српског кнеза Владимира у Преспу, а кћер му Косара ослободи кнеза и дође с њим у Дукљу. Када је Самуилов синовац погубио Светог Владимира на вратима цркве у Преспи, у 1О15. години, диже се требињски жупан Драгомир да поврати српско земљиште. У часу када се жупан приближио Котору, његова се властела привидно подложи а све вријеме чекаше прилику да се ослободи жупана. На отоку Светог архистратига Гаврила, Драгомир би погу-бљен, највјероватније у цркви која је овдје стајала. Послије овог догађаја Котор је изнова потпао под Византију. Једно старо предање које је привлачило пажњу наших старијих историчара и свештеника, говори о укопавању Драгомира у древној цркви Св. Сергеја и Вакха у Подима.
Стефан Војислав, насљедник Драгомиров, владао је Драчевицом. У његово доба Срби су остварили велику побједу над Грцима под Баром 1О43. године.
      Војисављев син Михаило (1О51 - 1О81) остварио је велико окупљачко дјело. Прозвао се краљем 1О77. године, а његов насљедник краљ Бодин прикључио је и Босну. Послије, током 12. вијека, краљ Градина који је успио на одржавању мира у земљи, и краља Радослава који је у окриљу Византије управљао српским Поморјем, ствараће се подлога за поновна државотворна дјела нашега народа у 13. вијеку. Краљ Радослав сједио је у Котору и називан је кнезом которским. И приморје, и Котор, уздићи ће се до велике славе и утицаја у немањићкој држави.
      Још док је Радослав управљао земљом, а то бијаше све до 117О., подиже се у Рашкој велики жупан Деса, а за њим Првослав, син Завидин, а брат Мирославу, Страцимиру и Стефану Немањи. Бока је, а са њом и Требесин, дуго стајала у саставу Травуније. Византијски хроничар Георгије Кедрин, показује како су Грци приморске владаре помињали са титулом ''кнез Срба'', ''првак Срба''. То свакако због њихова познавања српске историје и српске државе приморске из времена прије Намањића.
      Стари историчари су биљежили предања о поријеклу Немањића са приморских страна, из Подгори-це, или чак Луке крај Требиња. Свакако, оваква предања имао је у виду и М. Орбини када је писао своје дјело (16О1), а такође, треба поменути велику важност коју Немањином оцу или стрицу, Деси, придају мљетачке фалсификоване повеље, када се настоји овим повељама захватити у широке балканске просторе тада се позива на владара Десу. Могуће је да његов гроб лежи управо у старој цркви Петропавловској у дно требињског поља.
      У нашим кратким разматрањима политичке истор-ије Поморја, ваљаће у будућности изучити једно специја-лно питање, а то је начин разграничења црквених дијаце-за у вријеме подизања примарног средишта зетске епископије почетком 13. вијека од стране Светога Саве. Како је он и у Стону утемељио столицу  Хумске еписко-пије, то би било занимљиво видјети како се то разграни-чење одразило у Боки. Ми смо склони мишљењу да је новски дио Боке припадао Хумској епископији, јер је то тако наслијеђено и касније је Бока у чврстоме окриљу Захумске епископије. Тако то налаже и традиција.
      Од 1243. до 1276., на власти У Србији бијаше најмађи син Стефана Првовјенчаног Урош I, који је носио титулу краља српске и поморске земље. Уз ову личност везује се једна занимљива преписана повеља која је придодата дјелу непознатог аутора ''Кратки опис Зете и Црне Горе''.
      Овај рукопис достављан је у 18. вијеку, посре-дством једног српског трговца у Аустрију не би ли се штампао, а доживио је да буде препоручен за уништа-вање. Ми смо сасвим сигурни - управо због прилога које садржи а за које је непознати аутор тврдио да је своје преписе учинио са оригинала који су у то доба чувани у Цетињу. Повеља о којој говоримо може представљати препис са веома старога изворника и има све елементе повеље, а говори о великом значају и ширини подручја Светога Архистратига Михаила.
      Српским приморјем је дуго управљала краљица Јелена, а њу је наслиједио унук Стефан. Према млета-чком попису из 131О/11., краљ: ''Диоклије, Албаније, Хума и Приморске области.''
      За владавине насљедника Стефановог, Стефана Душана, српска држава је досегла највиши друштвено економски развитак у Средњему вијеку.
      Што се тиче припадања Требесина и цијеле Горње Боке Хумској епископији, у 14. вијеку, ми то видимо и из чињенице да катедрална црква у Вали бијелској Полага-ње Ризе Пресвете Богородице носи у својој аутентичној апсиди из почетка овога вијека лик епископа Данила хумскога.
      Када се угасила немањићка династија, државни-чку перјаницу Српства преузела је босанска династија Котроманића која је и своје прве значајне окупљачке кораке начинила на српском Поморју. Када се у љето 1353., упокојио босански бан Стеван II Котроманић, на трон је привремено сјео брат му Владислав, односно млади му син Твртко. На сабору у Милама Стеванова удовица је постигла да се у Босни испоштује начело династичког наслијеђивања и регионални великаши подупријеше Твртка. На почетку своје владавине он се суочио са великом и упорном пријетњом: угарским краљем Лајошем који је више пута кретао експедиције ка средишту српске земље. Ове је акције подупирао и кретао Рим. Босанско Српство се одупрло Угрима. У вријеме ових ратних метежа у Босни, Драчевицу је држао, као и сву земљу од Рудника до мора, жупан Никола Алтомановић. На кратко, у јесен 1373. године, заузели су је Балшићи, а затим је Твртко заузео Требиње и Конавле. У јесен 1381. године, почео је Твртко подазање новога града негдје у простору Суторине, могуће, на узаном предјелу између села Сушћепан и Ђурђевог брда. Његово име, бијаше Свети Стефан, а одабрано  да покаже везаност Твртка на Немањиће и наслијеђивање старог култа Светостефанског у Драчеви-ци који је овај босански владар овдје затекао.
      У вријеме владавине Стефана Косаче читава обала од Омиша до Рисна улазила је у састав босанске државе. Из 15. вијека лежи у Драчевици неколико споменика који се приписују овоме владару или његовоме насљеднику Влатку. Династија Косача није изневјерила темељна опредјељења својих претходника и у граду Новоме је послије 1473. године, подигнута црква Св. Стефана.
      Када је Херцеговина потпала под власт Турака, доста је Срба прелазило у приморске крајеве. Из 154О. године, објављен је, заслугом г. Јасмине Ђорђевић, један дефтер нахија Драчевице и Риђана у којему се село Требесин не помиње, односно, помиње се на мјесту између Ратишевине и Сушћепана село Михач. Постоје озбиљни разлози да вјерујемо да се у овоме топониму крије Требесин, јер је Требесин задуго носио власништво над земљиштем на простору до Мијаљ брда. А Михач свакако потиче од Мијаљ брда, крупне тачке у рељефу наше околице. У вријеме када је овај попис начињен, Турци су успијели да након кратке владавине Шпанаца врате своју важну луку: Нови. То је постигнуто на начин тежак, уз велике губитке и пустошења околине. Иако је за очекивати да се послије турског заузећа Новога управо српско становништво склањало, у попису је забиљежена огромна већина српских породица.

ТРЕБЕСИН У ВРИЈЕМЕ МЛЕТАЧКЕ УПРАВЕ

            Ни мањега ни занимљивијег села у старој Драче-вици, у непосредној близини Новога, у непосредној близини старог административног средишта Топаљске комунитади: Топле. Смјестио се Требесин, подијељен, како то обично бива са селима у динарском кршу, на Горњи и Доњи, између планинског села Kамено, старог српског насеља које се у которским нотарским књигама помиње већ 1335. године, Сушћепана са којим је за топаљске аутономије чинио једну административну цјелину и парохију, и Пода. Наниже, ка обали, већ стоји Топла у њеном старом распрострањењу до Дреновика у Сушћепану и Мељина, с ону страну савинског манастира. То су, дакле, села која окружују Требесин. Његове су границе уочљиве орографске међе, а посебно се истиче граница према Каменоме, које лежи у полеђини, ограђена оштрим стијенама. Управо су се под овим стијенама свиле требесињске куће и ту, под гредама, леже остаци старог требесињског насеља које је на тај начин чувало зиратне површине скромног распрострањења. Подно села, стајаху само цркве Светога Апостола Томе и црква Светих Апостола Петра и Павла, једна крај друге, на Томином брду. Тако су стари Требесињани ово парче зиратног земљишта, на једној благо заобљеној главици подарили својој древној светињи која нас сјећа на апостолска времена. Томино брдо, представља, дакле, сакрално средиште старог Требесина и оно лежи у готово очигледном и изразитом профаном прстену.
      Данашње насеље Требесин је производ новога доба, послије великог земљотреса 1979. године, који је оштетио старе куће, али је у потпуности поштедио стару Томину цркву.
      Само име насеља указује на постојање неке старе светиње и култног мјеста, као и сви топоними типа: Требињ, Требижат, Требесињ. Оваква насеља и мјеста увијек нас подсјећају на стара предхришћанска светили-шта Срба.
       Требесин у своме предању чува успомену на неку велику светињу, и он у своме аутентичном усменом наслијеђу веже стара времена у којима Срби још бијаху пагани, са временима хришћанским, када је у рецепцији ранохришћанских култова овдје заживјело поштивање Светих Апостола Петра и Павла и Светог Апостола Томе. Нигдје на новској територији нема живе цркве посвећене Светоме Апостолу Томи, него овдје у Требесину. У Ку-тима, у старом и средњевјековном селу Пресјека, стоје рушевине цркве Светога Tоме из 10. вијека, са веома финим каменим намјештајем оличеним у њеној олтарској прегради.
        Исто тако, петропавловски култ нема неку изрази-тију традицију у Горњој Боки и ове се цркве вежу уз насеље Бијела које се у старини називало '''Terra Sancti Petri''. Требесињска црква Светога Петра стајала је у 19. вијеку.
       У жељи да одмах, на почетку, поменемо главне требесињске светиње, поменућемо предaње о древном ''манастиру Свете Госпође'' у овоме селу. Кућански свештеник Саво Накићеновић је у студији ''Бока'' поме-нуо ово предање са назнаком да се о манастиру ''ништа не зна.'' Ипак, нешто очигледних остатака овога манастира, односно његове цркве, стоји на баштини требесињских Радовића, мало повише Томиног брда, крај старога пута за Kамено. Ове ћемо остатке касније описати.
       Требесињско становништво је у потпуности српског насељења и фамилијарна предања, која је саку-пио и забиљежио поп Саво Накићеновић до 1913., казују о досељењу махом из Херцеговине требесињских фами-лија, које у вријеме Морејског рата, а све до 1694. стигоше у Драчевицу. Ми ћемо касније, у детаљној расправи, показати погрешност прикупљених података и фамилијарне традиције. Наиме, најстарија сачувана земљишна књига Херцег - Новога, довршена 169О. године, показује присуство одређеног дијела требеси-њских фамилија неколике године раније прије 1693/94. године. Ове се фамилије овдје појављују као власници земље.
       Село Требесин је познато по доброј и непресушној води која је учинила живот његових житеља лакшим него у многим околним селима без добрих извора. То ће доприњети и великој умјешности Требесињана у повр-тларству.
       Требесин је у стара времена живио у живом привредном и културном саобраћању са својим градом. Требесињани су учествовали у управним тијелима Топаљске комунитади, али, још изразитије, као што ћемо показати, они су давали печат вјерском животу својега краја.Четири су требесињске фамилије давале свеште-нике и калуђере и међу њима се свакако издваја род Аврамовића, а затим, Паликућа који дадоше и једног архијереја Српске Православне Цркве, Авксентија, те коначно, род Видаковића од којих бијаше јеромонах Софроније, игуман манастира Савина и парох сасовићки, у другој половици 18. вијека. Био је то смјерни, писмени калуђер који је наставио вођење Општег листа Тврдошко – савинског. Овај јеромонах оковао је у сребро руку царице Јелене Анжујске која је дуго управљала српским Поморјем. Ова реликвија чува се у збирци савинског манастира. Поред оца Софронија, о савнској архиви и бибиотеци бринуо је и други један сабрат савински који је живио у његово доба. Бијаше то смјерни ђакон Стефан Аврамовић из Требесина који је заслужан за извођење акције на градњи требесињске Томине цркве.
 У попису капетана, суђа и канзалијера Топаљске општине чији је мандат почео 1. јула 1727. године, уписан је Стијепан Абрамовић у улози судије комуни-тади.
       Јован попа Николе Аврамовић био је у половици 18. вијека чланом управнога тијела Топаљске општине. Био је топаљски стимадур и суђа.
Требесин је тврда и отпорна тачка Српства у Боки. Он је своје Српство исказао путем одржања свагдањег уредног живота својега села, путем уређености његових светиња, чувања историјског памћења, па и деклара-тивне, неодступне везаности за народносно и конфесио-нално одређење његово у данашње вријеме разура народнога.
 Вријеме млетачке управе у Горњој Боки (1687 – 1797) донијеће овоме крају велико снажење његове поморске привреде и трговине. Биће, такође, испуњено жртвеним приносом драчевићких Срба у обнови њихове Цркве, која ће тећи у три документарно посвједочена замаха. Први, у доласку епископа захумског Саватија, који креће обнављање савинског светилишта и подизање Саборне Световознесењске цркве на Топлој, и он, некако, завршава и оцртава се у часу упокојења владичиног и ступања на сцену црквеног и политичког живота Боке и Даламације архимандрита савинског Стефана, његовог насљедника и синовца. У то вријеме, заснова се у Топлој општинска самоуправа. Тек што ће ступити на еписко-пску столицу, владика Стефан ће бити изложен прогону који сигурно започиње 1719/20., и Драчевица, као и сва Бока и Даламација улази у стање епископског интерре-гнума које потраја до 1750., а које је испуњено борбом приморских Срба за успоставу правилне епископске власти. У тој борби изгледа да је високу улогу носио Требесињанин, архамандрит Леонтије Аврамовић. У томе периоду, Топљани су обнављали Турцима и турско – млетачким ратовима 17. вијека, запуштене сеоске цркве. Друга половина вијека даће тешку градњу Велике Светоуспенске цркве манастира Савина. У сабирању прилога Великој цркви животе су дали игуман, архима-ндрит Данило Јованов Рајовић, и јеромонах Симеон Марковић Дракуличић, који нису доживјели да је виде завршену. Али, њихово дјело је  надживјело сусталу Млетачку републику. Отац Данило се упокојио у Истри, и предање казује да је потекао од Рајовића у Суторини. Но, то питање нема сигурну документовану потврду. И требесињски архимандрит Леонтије, о којем сигурно знамо да је припадник свештеничке породице Аврамо-вића, потписује се у својим писмима: Рајович. А једна фамилија Рајовића у 18. вијеку стоји у Требесину.
 Доба млетачке управе, донијело је указивање Требесина на историјском позорју главнога хода Српске Православне Цркве. Укупни, посвједочени принос овога малога села у часу најснажнијег културног узлета његове земље јесте принос његове црквености. Село Требесин је, међу свим новским селима, дало највећи број савинских калуђера и у два вијека, тројицу архимандрита и двојицу игумана. Један међу њима, отац Леонтије, уздићи ће се до части правилног кандидата за архијереја у периоду про-гона Српске цркве, а као насљедник епископа Љубибра-тића.
 У тренутку неизвјесности и пријетње затирањем црквеног устроја Срба у млетачком приморју, и послије тешког искуства у прогону владике Стефана (1719 – 1725/28), свакако није за епископа далматинског и бококоторског предлаган било ко.
 Током 18. вијека, у територијалном досегу Топа-љске општине, Црква је успјела на врло темељитом расчлањивању и дефинисању парохија које су, углавном, организоване по селима. Томино брдо са његовом црквом бијаше тада средиштем парохије Требесинско – сушћепа-нске и каменске и његови пароси Аврамовићи админи-стрирали су у кругу ова три драчевићка села са осам цркава: Свети Апостол Тома и филијалне цркве: Свети Архиђакон Стефан, Свети Никола, Рождество Светог Јована Крститеља, Свети Архиђакон Стефан, Свети Петар и Павле, Свети Архангел Михаило (Мијаљ брдо, могуће рушевна) и Свети Георгије (Влајовина, могуће рушевна).

ТРЕБЕСИЊАНИ У МОРЕЈСКОМ РАТУ

       Велики Морејски (Бечки) рат који је на измаку 17. вијека захватио и наше крајеве, довео је до великог и значајног ангажовања бокешких и околних Срба на страни Венеције. Нарочито се у томе погледу истакла Херцеговина и то они њени дјелови који су у старини чинили главне саставнице Травуније. Дакле, околина Требиња, Попово поље, Љубомир и Зупци. Млетачке власти већ су у вријеме својих првих сондирања и осматрања ове земље, како се примакоше Новоме, настојале да привуку што више херцеговачких Срба у своје збијене редове. Познато је да су регионални прови-дури награђивали ''пребјеге'' са отоманске територије и таква документација сачувана је из онога трогодишњег периода у којем су млетачке снаге, заузевши Кумбор (Миочевиће), прикупљале снагу за коначну акцију под Новим којом су и обезбједиле најсјајнију побједу Венеције у овом великом медитеранском ратном метежу. На крају, када се у Карловцима буду сводили рачуни овога рата (1699), показаће се да је то једино значајно постигнуће Републике Св. Марка. Венеција је знала шта је у стара времена обухватала новска територија, па је током преговора у Сремским Карловцима у своме истицању захтијева за задржавање освојених територија у Херцеговини подвлачила чињеницу припадности требињске области граду Новоме.
       У ратним догађајима под Новим учествовао је Захумски епископ Саватије Љубибратић. У савременим млетачким извјештајима то је његово учешће скривено, као уосталом, и учешће и допринос српског контингента, али, владика је истицао своју улогу и величину одреда који је приложио савезничкој побједи. Из предања новских фамилија зна се о његовој помоћи устаницима у вријеме када је као захумски епископ столовао у Тврдошу. Управо за ову личност везује се, по предању, и долазак требесињског рода Паликућа у Драчевицу, али, исто тако, и један дио необичне активности неких припадника ове фамилије на почетку 18. вијека.
       Будући да ћемо у овоме раду ми издашније расправљати мигранатско питање у историји Драчевице у хронолошким оквирима млетачко - турских ратова од Морејског рата до оног последњег великог сукоба 1714 - 18. године, морамо се задржати на извјесним доказима о новском, драчевићком поријеклу неких требесињских фамилија, онда, када је то поријекло јасно истакнуто у листинама тога доба. У оваквим случајевима дужни смо дати предност изворима над фамилијарним предањем, нарочито у случају када се оваква запажања простиру на знатнији дио старих драчевићких фамилија. Шта је прави мигранатски слој становништва Горње Боке у 18. вијеку, а шта не? Биће то питање од кључне важности за сагледавање социјалног оквира Драчевице у великом вијеку Срба, изучавање привилегијалног питања и својинских односа. А нарочито у свијетлу кривотворења новске историје у другој половини 2О. вијека, када је у научној јавности пласирана теза о пребјегалачком карактеру драчевићког Српства 18. вијека. И село Tребесин се тако прибраја осталим новским насељима која су већ послужила као модел за рушење ове већ широко и у народу Боке прихваћене тврње да је сво новско Српство добјежало у Морејском рату на простор Горње Боке, на млетачку територију, и то још посве организовано и потакнуто од Млетачке републике, не би ли крхко постигнуће Републике заштитило од Турака. Дакле, увијек је, у читавој стручној историографској продукцији нашега града и Боке, у читавој периодици и амбициознијим монографским дјелима која су се занимала Новим у Морејском рату и 18. вијеку, истицано да су новски Срби овдје стигли као граничари, на туђу, а не српску земљу. Било је чак потпуно невјероватних тврдњи у оцртавању карактера Српске Православне Цркве у Драчевици која је означена као мигранатска црква! Као да у овоме крају Срби нису стајали и прије Морејског рата, као да овдје нису држали претежни дио до нас доспјелих цркава, као да документа 17. вијека ништа не говоре о конфесионалној и народносној припадности становништва новског прије млетачко - савезничког заузећа Новога, као да се ништа не зна о политичком и привредном систему у Османској држави на окупираним земљама. Но, то је посебно крупно питање новске историје, и овдје је важно казати да и мали Требесин може послужити као модел за показивање српског народносног карактера Драчевице у предратном периоду и за показивање чистога континуитета нашег народног елемента.
       У овом великом рату учествовала је и Аустрија која је почетком деведесетих година постизала велике успјехе. Сви важни фактори у региону, укључујући и Дубровачку републику са њеном окретном диплома-тијом, настојали су на придобијању Херцеговине. Сви су у часу када се млетачка акција приближила Требињу и другим предјелима у дубини Херцегове земље, заприје-тивши Дубровнику, настојали на убјеђивању Херцего-ваца да остану на својој земљи, само је Венеција агитовала за прелазак под крило принципово у новозапо-сједнуте крајеве у Боки. А то бијаху старе и високе тачке Херцеговине у којима су Требињци имали посједе, родбинске везе  и старе послове. Осим тога, требињски главари тачно су знали оквире Старе Херцеговине и они су припадност Драчевице својој земљи истакли са великим јасноћом у документу са народне конференције у Попову 1693. године на којој су договарани модалитети преласка у Боку. Поред осталога, захтијевано је да нико не дира ''наше старевине''  цркве и манастире које су у селима.
       Да погледамо има ли каквих вијести о учешћу Требесињана у Морејском рату, или чак раније, у Кандијском рату. Оваквих драгоцјених вијести тражимо у збирци докумената из регионалних архива која се односе на збивања у три рата 17. и 18. вијека, коју је приредио М. Милошевић и сарадници. Видаковићи су посигурно учествовали у окршајима Кандијског рата  (1645 - 69.) и то управо у Боки. Сачуване су листине 17. вијека које то свједоче. Један Видаковић бијаше са новске стране укључен у активности млетачких снага. Он је учествовао у заштити Лепетана, скупа са Поповићем и Жеравицом, а под заповједништвом капетана Пераста Вицка Мазаровића. Ову је наредбу о замјењивању млета-чког одреда под Лепетанима издао ванредни провидур Ф. Орио у јануару 166О.године.
      Ова особа помиње се и у операцијама на дубровачкој територији током 1684. године, дакле у часу када су Млечани већ држали Кумбор, али још пуне три године чекали на велико предузеће заузимања Новога.
       Jош на почетку рата почело је ускакање турских поданика на млетачку територију и то на територији од Задра до Будве. Понекада су ангажоване и велике групе. Могло је у то вријеме бити пресељења и задржавања на млетачкој територији. Да би заштитили границу Турци су образовали погранични кордон пандура који су прику-пљани по српским селима. Заповједници су били новски или требињски муслимани.
       Када се у листинама овога времена каже да је неко ''из Новога'' тада то може да значи само двије ствари, а обје поткрепљују нашу тврдњу о поријеклу ових особа из Драчевице. Најприје, да се истиче да је неко потекао из Новога под отоманском влашћу, дакле, неко ко учествује у ратним активностима Венеције, или чак може значити да нека особа у условима ратног метежа повремено и борави на турској територији у Новоме. Чак ни то није немогуће. Наравно, није случај Видаковића усамљен, и има доста таквих докумената која потцртавају новско поријекло млетачких активиста из Морејског рата.
        Ево изузетно значајног документа који се чува у Архиву града Котора, а који нам је дариван у вриједној збирци докумената из бокешких архива насталих у три рата 17. и 18. вијека који су тицали Боку, а коју је, са сарадницима, приредио др Милош Милошевић. Концем маја 1686. године, дакле више од годину дана прије него ће савезници освојити Нови, арамбаша Никола Вида-ковић из Херцег - Новога, молио је да му се обнови чин са платом. Поменуто је ријетко залагање оца са шест синова, материјалне тешкоће бројне породице на чијем челу је стајао Никола Вуков Видаковић.
       У то вријеме Видаковићи су пловили и учество-вали у акцијама на мору, па је један од браће, Стефан, учествовао у експедицији фуста, гаета и фелука са Вицком Бабовићем и Сладојем Томашевићем, дјелујући на подручју од Боке до Бојане.
       Од велике важности за поткрепљивање тврдње да су Видаковићи стари Новљани, стоје двије ствари: земљишна књига провидура Ф. Бадоера из 17О4. године, и чињеница да нигдје на територијалном опсегу Драчеви-це и Топаљске комунитади нема Видаковића. Они се по старини везују искључиво за Требесин. Каснија расеља-вања су друга ствар. Бадоеров катастар је за разлику од претходног, Корнеровог, довршеног 169О. године, уносио једну новину која ће се показати као најзнача-јнији маркер за индиковање миграната из Морејског рата, а то је ознака н. h. (novo habitante = нови становник). Ова ознака  не стоји уз имена Видаковића, власника земље у Требесину, као што стоји уз имена власника из родова Паликуће и Аврамовић.
      Такође, дужни смо истаћи учешће Паликућа (Паликућића) у сукобима Морејског рата. Они су веома истакнути протагонисти овога сукоба у Боки. Све вијести о Паликућама, браћи Дамјану, Драшку, Вучуру и Сладоју, потичу из 1687. године, пред освојење Новога. Дамјан се истицао у четовању на дубровачкој и новској територији, а није им било страно ни дјеловање на мору. Када је фебруара 1717. године ванредни провидур додјелио земљу браћи Дамјану и Драшку Паликућићу, у величини од десет кампа (у то вријеме велика површина), истакнуто је потврђивање раније одлуке из 1695. године те како се захтијеву удовољило због добре службе у текућем рату и бројне породице од десет мушкараца способних за оружје.Те 1695. године, Драшко Паликућић је водио чету.
      Паликуће су укључени у све млетачке земљишне књиге, али крај имена власника земље у Требесину стоји ознака ''n. h.'' Фамилијарно предање Паликућа говори о досељењу са владиком Саватијем без одређења времена. То заиста доживљавамо као обавјештење које може одго-варати истини. Паликуће су на почетку 18. вијека блиски сарадници владике захумског Саватија, а осим тога, требесињски род Паликућа дао је у старини једног архи-јереја Српске цркве, Авксентија.
      Као и Видаковића, ни Паликућа није било нигдје ван Требесина и у пописима 18. вијека везују се искљу-чиво уз ово насеље. То је уосталом, случај са претежним дијелом фамилија овога села.
      У новскоме Архиву се чува и документ из почетка 18. вијека који говори да су Паликуће, као своју фамилијарну капелу, цркву Светога Саве Српскога на Савини даривали манастиру!
      Ето, тако су стари Требесињани као многи Драче-вићани, учествовали у Морејском рату и задобили земљу и привилегије. Сасвим је могуће да је са успостављањем мирнијег живота, послије 169О. године, када је већ у Новоме успостављена прва земљишна књига, и дио старих драчевићких фамилија учествовао у новој расподјели земље, као и новодосељени. Овим кратким подсјећањем само смо жељели показати двовалентни карактер ''колонизације'' бокешког драчевићког села на измаку 17. вијека и снажно присуство старинарског елемента у овоме крају Боке.
 Постоји огромна разлика између досељеника и повратника!
      Ипак, најпотпуније, учинићемо то показивање прегледавањем најстарије сачуване херцегновске земљи-шне књиге чију је изрaду највјероватније покренуо Ђероламо Корнер, главни заповједник флоте која је уз припомоћ Срба освојила Нови 3О. септембра 1687. године. Ни десет дана касније, 9. октобра, овај провидур је дао да се изради један земљишни катастар који је и довршен 169О. године. У њему стоје подаци за сва новска насеља изузев оних која ће се разграничењем из 17ОО. године наћи под управом Отоманске империје (Бајкове Крушевице и Суторина). Осим тога, насеље Бијела је обрађивано касније и довршено тек 1693.
      Ова књига садржи податке о власништву на земљи, величини посједа и разврставању посједа на обично земљиште и винограде и висини пореза  на земљу.Такође, она уноси важни податак о броју чланова домаћинства. Она не доноси информацију гдје лежи земљиште у власништву. У томе правцу нема никакве ознаке. Иако је својевремено, проф. Г. Станојевић, објавивши Бадоеров катастар из 17О4. године, на темељу задарског изворника, закључио да ова земљишна књига носи главни значај у прикупљању података, ми ћемо додати да она носи посве неоцјењив значај за историју Херцег - Новога у недостатку грађе из периода турске управе. За миграционо питање у Драчевици 17.и 18. вијека она ће у компарацији са Бадоеровом књигом, која већ представља заокружену земљишну књигу, постати извором првога реда.
      Једно од питања које може бити важно за оцјену ове земљишне књиге, али и за сагледавање својинских односа на земљи у почетку млетачке управе у Новоме, јест и питање: шта означава број испред рубрике ''Anime'' која говори број чланова домаћинства. Ако посматрамо Требесин, видјећемо да је код свих власника земље у овоме селу, на томе мјесту у књизи уписан број 1О. Само код имена власника о којима књига свједочи да су посједовали земљу и на другим мјестима, стоји број 14.
      Значај Корнерове земљишне књиге налазимо и у чињеници да је изразита већина горњебокешких породица свједочила о својему досељењу у новска насеља између 1692. и 1694. године. Књига је, међутим, довршена 169О., а готово сви аутохтони родови су у њој заступљени. Када је ова дислокација уочљива у случа-јевима скоро свих новских родова, када, дакле, поприма карактер појаве, да се час досељења фиксира у 1693/94., а земљишна књига довршена неколике године раније, и израђивана пуне три године, каже да су ови родови власници земље, тада ми морамо овој појави поклонити високу пажњу. Морамо истаћи да нешто са фамилија-рним предњима о времену досељења није у реду. У потпуности отпада могућност да је свештеник Саво Накићеновић који је израдио антропогеографски студију ''Бока'' 1913. године, у почетку 2О. вијека, прикупљајући податке од појединих обавјештача из новских села, начинио грешке, па је послије, штампањем репринта Савовог дјела дошло до контаминације српско - бокешких фамилија погрешним подацима из ове јако тражене књиге. Таква би погрешка Сава Накићеновића била искључена у његовом родном селу у којем његова фамилија представља стари елеменат. А то је тамо веома уочљиво. И у Кутима стоји грешка.
      Ми смо, стога, сигурни да је дислокација о којој је овдје ријеч, појава која своје узроке налази у времену Морејског рата, у времену ратног метежа у којему је стварана земљишна књига генералног провидура Корне-ра. У вријеме када су прикупљани подаци, новске фамилије су се враћале на своју земљу. Новски предио био је тренутачно испражњен усљед ратних операција и могуће, притиска Турака и Млечана. И домицилне фамилије, макар и поједовале доказе о власништву над земљом, појављују се у положају новодосељених. Или чак, подређеном положају. Јер нове породице које су стекле заслуге за млетачку ствар и те како су се нашле у привилегованом положају. Свједочи то и нова земљишна књига из 17О4. године. Новодосељени су они крај чијих имена стоје титуле, или чинови млетачких официра! У доба метежа, у недостатку, ранијег катастра, јер Турци Нови напуштају под часним условима, са барјацима и оружјем, па је за вјеровати да су понијели и свој архив, читав посао почиње изнова. У томе часу, и стари власници земље и нови, или потенцијални власници наступају и налазе се у једнаком положају. Изузев слоја привилегованих, за Републику заслужних.
      Када се води рачуна о важној новини коју уноси земљишна књига из 17О4. године (књига провидура Фериго Бадоера), а то је ознака ''n. h.'', тада може бити сасвим могућим да се овдје, у односу ове двије књиге, указује на историјском хоризонту једна огромна множина старих и старијих фамилија, међу онима крај чијих имена не стоји ова ознака. Не желимо тврдити да је то случај када су у питању све такве фамилије. Али, то је популација коју у будућности треба истраживати. Могла се у вријеме Морејског рата јавити интенција код свих породица да се наметну и прикажу као новодосељене. Ваља водити рачуна о још једној, могућој, и сасвим политичкој пројекцији и импликацији овога проблема. Срби у Драчевици и иначе Срби по свим крајевима које је захватао Морејски рат, у вријеме када су помјерани са својих огњишта, када су се дизали у сеобе, показали су извјесну нетрпељивост или отпор спрам Млетака и Аустрије, дакле спрам ''католичких држава.'' То је посвједочено великим збиркама докумената које су у последње вријеме штампане. Могли су се они у то доба опредјељивати за турски протекторат. Ми смо и раније истицали огромне заслуге за млетачку ствар оних фамилија које су имале снагу за покретање народа, јер једино је Млетачка република на томе настојала. А то је покретање ишло веома колебљиво, на махове, па се чак може показати да нису сви из породица увијек одлазили у млетачку Боку.
      У срединама у којима на темељу предања или каквих дубровачких и которских листина знамо за старије њихово становништво, нема међу овим породи-цама оних крај чијег би имена стајала ознака ''нови становник''.
      Све су то разлози да вјерујемо да ова ознака не носи поруку, како је то вјеровао проф. Глигор Станојевић у недовољном компарирању обје књиге, а прву и не помиње, да се  ознака односи на досељене послије Карло-вачког мира (1699). Са овом ознаком има имена из Корнерове књиге 169О. године. Само стога ова предпо-ставка Г. Станојевића отпада. Благодарећи великом труду проф. Г. Станојевића, штампан је катастар Херцег – Новога и Рисна из 1704. године.
      Наш је закључак, прије него пређемо на приказ Требесина у 169О. години, да се међу фамилијама које су уписане у књигу Ђероламо Корнера из 169О., а које су у Бадоеровом катастру из 17О4. године уписане без ознаке  ''нови становник'', крије велики број старих, домицилних фамилија Драчевице које је Морејски  и Кандијски рат затекао у њиховим новским домовима. Она документа која смо раније помињали, а која се односе на Видако-виће и Паликуће, то на примјеру села Требесин, показују.
      Када се погледа што је забиљежено 1913. (''Бока'') о требесињским породицама, видјећемо да су скоро све уписане у Корнерову књигу. О Аврамовићима стоји да су дошли испод Голије и не пише када. О Вуковићима да су стигли из Гацка 1693. О Видаковићима стоји да су доселили из Трњина у Црној Гори 1687. О Трипковићима да су доселили из Херцеговине прије 26О година, што ће рећи половином 17. вијека. О Паликућама С. Накиће-новић говори да су из Мостаћа са владиком Саватијем, дакле око 1694., и Доклестићима из Бањана, 1692. године.
      Када се погледају ови подаци, тада је јасно да је кључна фамилија за постављање хипотетичког модела ''миграције'' за село Требесин, фамилија Видаковића.
      Треба још казати да се у земљишној књизи помињу породице којих овдје нема међу рецентним становништвом, а има их или нема међу новским становништвом уопште. Интересантно је да су се све требесињске фамилије које је поменуо поп С. Накиће-новић 1913. године одржале до данас у Требесину, изузев Доклестића који стоје у Новоме.
Уважени научник Јован Радоњић објавио је важно и замашно дјело о римској курији у јужнословенским земљама од 16. до 19. вијека. Стоји у овоме дјелу и документ који јако освјетљава прилике и догађаје у судару двије цркве на измаку 17. вијека у Боки. У овоме документу стоји : ''... пошто су Млечићи освојили требињски град, спустили су се у новљанско приморје многи српски калуђери. У близини Новога начинили су прво мало склониште, али су од прикупљених милодара марљиво приступили послу и брзо подигли два манастира, у којима су нашли склониште два српска епископа. Њихов долазак преврнуо је све од горе до доле. Они не само да врше духовне функције у околини манастира (Савине), носећи литије у пратњи многобро-јног народа. Али, не само опат Пераста Вићентије Змајевић, него и бискуп которски, Марин Драго, много се узбудио и узнемирио. Како се млетачке локалне власти нису усудиле да саме на своју руку предузму нешто против Срба и њихова клира, молио је бискуп Драго опата Змајевића нека преко свога рођака Буровића спречи ово зло. Буровић је нешто предузимао али не с особитим успехом.''
      Из овога извјештаја се потпуно јасно види неколико ствари. Прво, нема говора о подизању изнова два српска манастира који би били подигнути на склоништима. Управо зато што се овдје ради о манастиру Савина, који је могао стајати запуштен за Турака. Други манастир може бити само Поптпланина (Рождества Пресвете Богородице, метох манастира Косјерево код Велимља).
      У сљедећем документу, који даје др Ј. Радоњић, још одређеније се говори о католичкој акцији према српским епископима. ''Поред Будве која му је, због несређених тамошњих прилика дала више посла него читава његова дијацеза, обратио је бискуп Драго нарочиту пажњу Србима у Новом и околини. Ступио је чак у везу с двама српским владикама у околини Херцег - Новога, али је 15. јула 1697. са жалошћу јављао кардина-лу Леонарду Колоређо да није могао да их наговори да искрено приступе католичкој цркви...''
      Посве се јасно види да су у новској околини, у томе часу, стајала два српска епископа и то показује низ млетачких докумената објављених у последње вријеме. Ми данас сигурно знамо да је поред владике захумског Саватија, у Новоме стајао и бококоторски епископ Исаија (Лакетић). Заслуга је ових архијереја што се у том преломном часу Новљани не нађоше на путу Уније.
      О снажном српском народном тијелу у Драчевици, у  вријеме турске управе, говоре извјештаји римских свештеника - сарадника римске Конгрегације за ширење вјере, па тако извјештај фра Санта из Сплита, помиње села у новскоме крају: Требесин, Камено и највјеро-ватније дио Мојдежа, Брајовиће, из којега се види да су сви становници ових села Срби. И овај извјештај настао је у вријеме дјеловања Конгрегације, у првој половини 17. вијека. Осим тога, постоји извјештај которског бискупа Вућентија Буће од 17. новембра 1629. године у којем каже ''...у градовима Херцег - Нови и Рисан, и околним мјестима, где, осим Турака и шизматика, живи више од 5О католика''. Дакле, одавна су штампана документа која дефинитивно указују на етничку слику, која помажу да се прикаже етничко и конфесионално стање Драчевице у току 17. вијека, у  збиркама заслужнога др Марка Јачова, који је штампао документа Конгрегације за ширење вјере у Риму. Осим тога, Јачовљева збирка баца свијетло на период дубоке отоманске управе у Драчевици, а то је почетак и прва половица 17. вијека.
      Такво је стање морало бити затечено од Млетака, у изразитом преовладавању српскога елемента. У којој је мјери ратни метеж избацио Србе из њихових домова тo не знамо. Познато је да је у вријеме када је Млетачка република загосподарима дијелом Горње Боке до Кумбора, дошло до озбиљних акција на новској терито-рији које су завршиле паљењем три села. Владика Саватије затекао је тако своју приморску земљу рушевну и запуштену. У томе часу, морао је да се одупире покушајима римских бискупа и веома утицајног Ивана Буровића, друге по реду личности у управној хијерархији Новога, која иначе носи заслуге за разорење манастира Тврдош. Владика је Млечане добро упознао у Морејском рату. Он је, уосталом, у њему и те како учествовао, па чак и у акцијама под Новим. У Историјском архиву града Котора чува се његово писмо гувернеру Живу Грбичићу, објављено трудом С. Мијушковића, у којем наглашава сопствено учешће у бици: ...'''и да сам дошао у почело битке Новога с мојом пуком''. О боравку владичиноме у Савини, говори и једна петохљебница коју помиње Т. Поповић, коју је начинио чувени Нешко Пролимлековић половином 17. вијека.
      Он је овдје, у Савини, а затим и у Топлој, смјестио сједиште епископије за Боку и васколику Далмацију, и то је истина која се данас много пренебрегава. Дакле, од часа када га је млетачки Сенат признао за епископа новоослобођених крајева (Боке и Херцеговине) а то бијаше у 1695. години, па све до коначног протјеривања насљедника му, владике Стефана Љубибратића из Боке 1728. године, овдје стајаше средиште митрополије боко-которско - далматинске. То је непобитна ствар. Сарадник владичин био је и Требесињанин, Херцеговац Дамјан Паликућић. И иначе, сарадници и повјереници двојице владика бијаху из ових новских села, увијек оданих својој народности и Српској Православној Цркви.
      Посве је сигурно да се на историјском хоризонту 17. вијека, и његовом добро документованом продужетку у великом вијеку Срба, Требесин указује као чисто српс-ко село.
      Ово мало село дало је неколике свештеничке куће. Поред Аврамовића, са којима се у броју српско – православних свештеника и калуђера не може поредити ни један род у Горњој Боки, ту су и Видаковићи (савинс-ки игуман, отац Софроније).

КОРНЕРОВА ЗЕМЉИШНА КЊИГА (ТРЕБЕСИН) 169О.ГОДИНЕ

Catastico di Trebesin 1
                                 to
Deve dar adi soprad:
per il' canone de tereni posede
nella villa di Trebesin
per l' anno 169O

Damian Palicuchia 7 l,5 120 2,5 -        9 - 9

Prette Duca                9      2         40      2         60     12 -9

Rade Raiovich           13     7        140      -           -       10-10

Gielle Milina                   2       -          78        -          136   1

Vucovoi Comnenov      3      0,5       -         1,5      l00    7

Rade Gancalovich            6       2,5       -           -          270    7-12

Giure Troiancuich          6      2,5      -        -          180    7 - 3

Paulo Vucoievich           5       2,5    l00   -           -        6 -13

Milos Milich                  4        1      180    -         200   4 -  1

Sime Milich                    4       0,5    110   1        140   5 -18

Radule Ilich                     4       0,5     290     -        200   3 - 6

Matiass Musalievich        6        2        296      -         -        6-  2

Giovan Lesich                   8       3        190    -        -        8-   4

Danola Mitrova              4      0,5      140   1       8O   7

Pero Lazarevich               5        1         166      1        8O   7

Tomas Vucovich             4      0,5     -         3         -      11- 15

Millia Vucovich             5       0,5     -          2        60    8-  11

Ivan Radioevich            8       3        240    -         -       8 -  8

Sfitta Giovanova             3      0,5      260     -         -        2-  4

Luca Radovanovich          4       l,5       230   0,5     40     6 - l1

Pettar Vidacovich      6      2,5      -     -      -        6-   5

Vuco Vidacovich            7        2,5     6        0,5     270    9-  8

Millia  Giovanovich          5         1,5      156      0,5      5        6-  3

Micaelo Deschetich         7         0,5      60       1,5      179   7- 13

Bosco Savich                   6         0,5    140     1          296   6- 15

Stana Vucova                   1          0,5      -          -          -       1 -  5

Mare Mitrova                   1          -         -          0,5     140   2-   9

Gelle Milutinova            1        0,5     -          -          -        1-   5

Chievana Giovanova         1         0,5     -          -         -        1-   5

Sfitcho Vuletich                10        -        180     1         40      4-  7
Svignie e Spuglie               10      3          -           -           -         7-10

Ducha Iasich,Vucadin
Stiepanovich,e Sfitcho
Petrovich                          19      3,5      -           2,5    200   18-l0

Iagnos Echimovich          9         2,5       -         -          -         6 -5

Mircetta Craglevich        10       -          -       1       50     3-15
Rattisevina                         10     1,5       -        -          -        3-15
Suttorina                           10    1        280    -           -        3-10

Damian Craglevich          8         -          -         0,5     256   3 -1

Vucasin Giolovicich         10       -          -          1         57      3-16
Suttorina                           10      3         -           -          -         7-10

Raso Zuanovich             8         -          -          0,5     256    2-10
Suttorina                           8       1,5       -           -           -         3-15

Pettar Gialovicich            10       -          -           1         57      3-16
Suttorina                            10     2,5      200    -          -         7

Marco Sparavalo              7         -          -          0,5     179   2 -13
Suttorina                           7        2        160     -           -        5 -12

Millia Bubalo                 3         -         -           -          231    1 - 4
Suttorina                           3        0,5     -           -          -         1 -4

Giovan Giovanovich         5         -        -         0,5     25      1-18

Gruizza Radoevich       4    -       -      0,5    -         1-15
Suttorina                             4       0,5     278      -          -         1-18

Giovo Vuievich                5        -         -         0,5     25      1-18

     У темељнијем прегледу дисперзије овдје укључе-них презимена, поред требесињских родова помињу се и други родови који се чврсто везују уз насеља Драчевице или одређене предјелне цјелине. За нас је важно укључи-вање презимена Јовановић које се веже уз насеље Топла, али и села Ратишевину и Сушћепан. Дакле, онај предио који су стари Драчевићани из околних села доживљавали као насеље Драчевицу. Има ту и каменских презимена, као што је Радојевић (Брешнарић), затим, суторинских, као што је Рајовић, па и мокрињских, као што је Лазаревић, и мојдешких, као Вујовић. Још је једно знача-јно презиме укључено у књигу провидура Корнера. То је Краљевић, које се по старини везује уз Топлу и околна села. Међутим, морамо истаћи да је већи дио презимена из ове књиге немогуће везати уз Требесин или околна села, те да припадају или вањском кругу или изразитоме мигранатском елементу који је стигао из веће даљине. На тај начин, може се сагледати просторна дисперзија фами-лија укључених у Корнерову земљишну књигу у селу Требесин. Издвојићемо, стога, презимена која су распор-еђена у три круга, или три дистанце, кратку, у непосре-дном окружењу топаљских насеља, која граниче са Требесином, средњу, на периферном прстену Драчевице, и дугу која налази ова презимена у удаљеним крајевима.
      У краткој дистанци, распоређена су, према Корнеровом катастру, сљедећа презимена: Vidacovich, Gancalovich, Milich, Lesich, Vucovich, Giovanovich, Craglievich, Vuievich.
      У средњој дистанци стоје: Giancalovich, Vucovich, Giovanovich, Petrovich, Vuievich.
      У дугој дистанци налазимо, могуће, презиме: Sparavalo.
      У насељу Топла, уписани су 169О: Triffon di Lucca Vidacovich. У селу Поди, Сасовићи, Казимир и Брајкови-на, уписан је: Gancalovich Giure, док у Мокринама стоји: Gancalovich Milutin. У селу Ратишевина уписан је: Milich Giovan. У селима Камено и Мокрине уписан је: Vucovich Sava, Vucovich Pero, Vucovich Giure. У селу Мојдеж стоји: Giovanovich Bose, у Топлој: Giovanovich Tripcho.
У Мокринама: Vuco Sava Safich. У Бајковим Крушевицама је уписан: Petrovich Sava. У Сушћепану и Топлој: Craglievich Giovan, Craglievich Pettar e Savo, Craglievich Lazar e Damian. У селу Мојдеж, као и у Мокр-инама и Каменом су уписани: Vuievich Vuco, Vuievich Mattias, Vuievich Radoe, Vuievich Stiepan. У Мокринама стоји: Bubetich Petcho. У Каменоме је уписан: Radoevich Sredan. У селу Мојдеж и Здоци уписан је: Vuletich Mile-tta.
      Може се из овог прегледа видјети да претежни дио уписаних презимена ипак лежи у  краткој дистанци у својој просторној дисперзији, уз велику ограду који правимо у односу на уписе власника земље са именом оца. Власници земље из села Требесин, уписани у Корнерову књигу, ипак се везују уз насеља са којима Требесин катастарски граничи.
      Код уписа у Бадоерову земљишну књигу, 17О4. године, ова ће презимена остати без ознаке: ‘’n. h.’’ - нови становник.
      Упоређењем двије земљишне књиге, власника уписаних посве једнако или веома слично, те посебно, власника са презименом нашли смо сљедеће стање:

Требесин - Бадоеров катастар:

Abramovich - Duca Poppe, Batlaich - Piero, Vidaco-vich - Piero,Vuco, Vucovich - Tomaso, Jovo, Vidich - Vucich, Vuletich - Mileta, Giagnetcovich - Sava, Jaxich - Duca, Lazzarovich - Jovo, Simo, Lechich - Ivan, Magazinovich - Prodan, Matcovich - Milia, Palicuchia - Damian, Pavcovich - Ivan, Radanovich - Luca, Racovich- Nicolo,Doclestich - Bosco, Stoian Mihailov, Xivcovich - Giuro.
У рубрици: ''Notta dell anime della villa di Trebesin'' уписана су сљедећа презимена: Abramovich, Vidacovich, Vuletich, Vucovich, Doclestich, Lazarevich, Palicuchia. Из исте рубрике сазнајемо број житеља: Gente d’ arme: 37, vecchi: 2, done: 41, putte: 29, putti: 23.
      У овој земљишној књизи тражили смо особе које укључује прва земљишна књига провидура Корнера. Нашло се свега 19% власника а да можемо са сигур-ношћу рећи да су уписани и именом и презименом или коректно именом и именом оца.То су:

Vucovich Tomas, 17O4.g.: Tomaso (Gobiliach, Peclina, Zgrada, Gorgne Selo)
Vidacovich Petar, 17O4.g.: Piero (Obale, Culine, Megie, Vert, Do)
Vidacovich Vuco, 17O4 g.: Vidacovich Vuco (Zacrilevina)
Jasich Duca, 17O4.g.: Jaxich (Pretoch, Do, Miladich)
Lesich Giovan, 17O4.g.: Leschich Ivan
Palicuchia Damian, 17O4.g.: Palicuchia Damian. (Berdoch, Pretoch)

      Упоређењем презимена, нашло се свега 28% преосталих из прве земљишне књиге.
      Заиста, током четрнаест година колико је проте-кло до израде Бадоеровог катастра, догодила се значајна измјена, па многе фамилије, које су се у старој књизи појавиле као власници земље, у овој новој, то више нису. У међувремену, град Нови и његова околина стајали су у стабилности, и једини велики догађај који се могао одразити на свеукупну демографску слику, па и структу-ру власништва над земљом, био је Карловачки мир и његова посљедица у Боки, повлачење Гримани линије, која је подјелила Драчевицу на отомански и млетачки дио. Требесин је остао у дијелу који припада Млетачкој републици. Вјероватно је у томе часу дошло до отпадања дијела старијих власника земље уписаних у Корнерову земљишну књигу. Због чега - то данас не можемо са сигу-рношћу рећи.
      Но, оне старе фамилије које су стајале у Требесину 169О. године, и које тамо стоје и у наредних три стотине година, нису уписиване са ознаком нови становник. Ми дакле не споримо да је у вријеме Карлова-чког мира, односно разграничења између Отоманске империје и Млетачке републике током 17ОО/17О1. године, могло доћи и до извјесне измјене у својини над земљом у Требесину, али скрећемо пажњу да се ознака ''н. h.'' никако не може односити на новодосељене послије Карловачког мира, јер они стоје као власници земље и 14 година раније, у Корнеровој књизи. Уколико би се са сигурношћу узело да ова ознака заиста означава само новодосељене, а није мало разлога да се у томе правцу размишља, онда би слој старијег становништва био потенцијално много већи и знатнији него што нас то учи предање које је некако забиљежио поп Саво Накићено-вић, скоро пуних двјеста година послије ових догађаја.
      У прилог таквога промишљања овог проблема који је један од кључних у историографији о Новоме у 17. и 18. вијеку, говоре и подаци из извјештаја католичких бискупа Конгрегацији за распростирање свете римске вјере, у почетку 17. вијека, али и удаљени пописи нахије Драчевица из 16. вијека. Из свих ових извора види се изразита доминација српског становни-штва града и околине му.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У ДРАЧЕВИЦИ

У вријеме Другог Васељенског Сабора 381. године, постављено је устројство хијерархијских односа, па је свака регионална црква имала свој синод који је бринуо о вјерском животу али и бирао свога епископа, дакле, уживао високу аутономију. Црква се на територији Боке држала везе са главним сједиштем у Цариграду.
Зачетак црквене јерархије веже се уз дјело Апостола Петра који је установио модел организовања Цркве, који ће, заправо, остати и до дана данашњега: епископи у градовима са првим епископом-митрополитом на челу црквених регија. Хришћански првосвештеници су поста-вљани на мјесто паганских протофламина.
Зна се посигурно да је хришћанство обасјало Даламцију у вријеме Петрово. Свети Јероним, говорио је о Павловој проповједи у Илирику, а стоји и обавјештење Епифанија Кипарског о присуству Апостола Луке у Далмацији. Висовачки фрањевац и историчар Вињалић писао је у 18. вијеку да се у Светоархангелском манасти-ру у Далмацији чувало парче даске са урезаним стихо-вима ‘’на словенском језику’’ у спомен боравка Апостола Павла .
У вријеме одвијања овога процеса, може се тражити хипотетички оквир за утемељење првих црквених зграда на Јадрану, па и у Боки. Може се вјеровати да су најстарије цркве у Боки подизане у првим вјековима хришћанства. Просторни обухват Горње Боке је каракте-рисан живим присуством цркава посвећеним Пресветој Богородици и Светим Апостолима. Новска традиција говори о дубокој старости свих светилишта обиљеженим и огрнутим плаштом Пресвете Богомајке у Драчевици. У Требесину, Под Стражником, лежи остатак манастирске цркве Пресвете Богородице. Тако казује предање.
У доба у којем се датују најстарији пронађени остаци цркава у овоме дијелу залива, провинција Превалис лежала је под црквеном јуриздикцијом дијацезе Дакије. Послије коначне подјеле римске државе коју је извршио Теодосије Први, Превалис за навјек остаје у оквиру Византије, налазећи се у положају пограничне области.
Када је Лав Први (440-461) упутио посланицу илирским епископима не би ли подигао углед солунског егзарха у Илирику, ови му одговорише одбијањем његових упутстава, а неки међу њима, укључив и Сенеци-ја Превалитанског, игнорисали су папску енциклику. Све до одвајања Источног и Западног царства, усљед хенотикона цара Зенона 481., епископи Превалиса препу-штени су својој традиционалној аутономији.
Веће промјене у црквеној организацији у Превалису донијеће образовање архиепископије Јустинијана Прима 535. године. Ова архиепископија обухватала је већи број провинција, међу којима и Превалис.
Папа Гргур Први (590-604) опомињао је префекта Илирика Јобина 592. године да не упливише у црквене послове. У то вријеме развио се оштри сукоб овога римско-га бискупа са егзархом Равене Романом који бијаше у тјесном пријатељству са рисанским епископом Севасти-јаном. Рисан је, дакле, стајао у шестоме вијеку као еписко-пско сједиште.
У Бијелој, леже остаци неке базилике из 6. вијека и то на мјесту Петропавловске цркве која чува и име неког епископа Јована. Вјерује се да је овај епископ живио и делао између 797. године и првих деценија 9. вијека.
Са новске територије није остало никаквих писаних трагова о црквеном животу. Овдје ће, заиста, археологија казати своју ријеч и само ће се на темељу пажљивих ископавања сваке древне црквене тачке моћи исписивати рана историја Цркве у Драчевици.
Овај крај чува своје предроманичке црквене зграде у Сушћепану (Св. Стефан) и Кутима (Св. Тома).
Кроз најдуже периоде своје историје, Драчевица је припадала црквено-територијалној јуриздикцији Хумске епископије. Ова је епископија у диптисима Српске архие-пископије рангирана као трећа, послије Жичке и Зетске. Одувијек је захватала крајеве који и сада припадају овој дијацези.
Границе Хумске епископије пружале су се од Боке, обалом до Неретљанске крајине, а онда преко Дувна и Прозора до Иван-седла крај Коњица. Захватале су високо-херцеговачке крашке масиве Бјелашнице, Височице и Трескавице, а одатле се пружале Дурмитору и Сињаје-вини до Пљеваља, Пријепоља и Бијелога поља и Колаши-на. Манастир Морача припадао је овој епископији, као и Никшић са планинским масивом Орјена и жупом Драче-вицом.
Најстарије сједиште Хумске епископије бијаше у Стону, у манастиру Пресвете Богородице на Стонском брду. На овоме мјесту леже и данас гробови неколицине хумских епископа. Владимир Ћоровић, када пише о значају Хумске епископије, каже да је Свети Сава своју црквену организацију изводио према једном система-тском плану. ''У две епископије, где је католички елеме-нат био моћан, у зетској и хумској, Св. Сава је очевидно намерно за седиште епископа, односно за централу акције, изабрао крајње периферијске тачке. Он зетском епископу не бира место негде у унутрашњости земље, него у манастиру Архангела Михаила на Превлаци, у Боки Которској; а хумском епископу одређује место у Стону, а не негде у требињској области или око средњег тока Неретве. Сава је новим епископијама наменио улогу, да на тим крајњим изложеним тачкама буду светионици православља, да на самој државној граници будно бдију над интересима српске цркве, и да у непосредној близини активне которске и дубровачке католичке цркве паралишу њихов утицај.'' Овај аутор се осврће на шири политички оквир и указује на опасност коју је Србија у то вријеме осјећала спрам поремећених снага на Балкану, оснивањем цариградског Латинског царства. Он вјерује да се Свети Сава овдје наслонио на дјело свога стрица, захумског кнеза Мирослава, опоми-њући нас на познати сукоб између кнеза и сплитске надбискупије. Мирослав је одбио да прими папиног легата.
У вријеме насљедника Мирослављевог, кнеза Пе-тра, види се то из папских писама, стонска и требињска бискупија стајаху празне.
У вријеме сина Мирослављевог Андрије, ова је област сезала од Неретве до Травуније, али скупа са Стоном. Дакле, баш у часу у којем се припрема поста-вљење бискупа у Стону, а око тога се радило 1216., и касније, Свети Сава одређује Стон за епископску кате-дру.
За првог епископа, постави Свети Сава оца Иларија, часног и преподобног старца. Први, дакле, владика, који је вршио власт у Требесину, након успостављања самосталне српске Цркве, бијаше старац Иларије.
У Драчевици је ова епископија, у своме освиту, посједовала неколико цркава посвећених Пресветој Богородици и управо ове цркве припадају најстаријем српско-православном црквеном градитељству овога краја. То је разлог да требесинско предање о присуству у старини ''манастира Свете Госпође'' под Стражником, ваља доживијети веома озбиљно. На мјесту високом, које гледа на залив новски лежи и данас крупна часна трпеза од неке старе цркве коју помену само требесињски свештеник Јово Аврамовић у једној биљешци. Он овдје начини и скицу трпезе . Знатнијих трагова каквој грађевини овдје нема, но није ни копано, а може бити да се материјал односио за градњу цркава на Томином брду, ако није манастир у каквоме рату ужасно разрушен. Требесин је, дакле, од давнина, од часа заснивања Хумске епископије, руком Светога Саве Српскога уграђен у окриље ове свете, морем осољене, српске епископије.
Хумска епископија и Драчевица у њој била је продужетак древне Апостолске цркве на просторима југоисточног окрајка динарског била. Од доба Светог цара Јустинијана, посједујемо трагове цркава у темељима цркве Светих Петра и Павла у дно Требињског поља. Српски народ улазио је полагано у зеједничко наслијеђе апосто-лске вјере, у окриљу Византије, чије је културно и цркве-но наслијеђе до данашњега дана живо у приморју.
Управо је црквена историја Захумља дала главни печат профаној историји Драчевице. У једном периоду из којега није преостало јасних и директних вијести, биће управо Српска црква она снага која ће сачувати успомену, како на најважније политичке догађаје, тако и на оно што зовемо реалном етничком и социјалном сликом Драчевице 13. вијека. Архиепископ Сава је у Стону поставио сједи-ште епископије. Први епископ бијаше Иларије који се помиње 1239. године, на једноме станку Дубровчана и Омишана. Зна се да су послије њега овдје резидирали епископи Спиридон и Методије. Ово важно средише Српске цркве погодио је половицом 13. вијека снажан земљотрес, и доћи ће до пресељења катедре у правосла-вни манастир Св. Петра и Павла у Полимљу. Хумски епископ бијаше у освит 14. вијека и Јевстатије, а послије 1305/6., и Јован.
У Хуму је епископску катедру држао и један Немањић, брат краља Уроша I, Сава II. Он бијаше епископом до 1263. године, када је постао архиеписко-пом. Владимир Ћоровић је вјеровао да је Сава кратко вријеме овдје боравио, јер га архипископ Данило не помиње у Стону, али је овај истраживач своју тврдњу градио на податку из Лимске повеље .
Хумски владика Данило помиње се 1317. године. То ће управо бити ваљан путоказ за промишљање питања припадности и реалних утицајних домена над Црквом у Драчевици, јер је овај владика, каснији српски архие-пископ Данило Други, наступио као ктитор једне знамените црквене зграде у Драчевици: цркве Полагање Покрова Ризе Пресвете Богородице у бијелској Вали. У апсиди старе цркве насликан је портрет епископа Данила са грчким натписом.  Када је Данило 1324. постао архиепископом, наслиједио га је на хумској стонској катедри епископ Стефан.
Но, да закључимо, у приморју, о којем у Драчевици говори и живо предање, остварена је пуна синтеза са, у овоме очигледном узлету немањићке државне и црквене политике,  пропадајућом традицијом венедиктинаца. Нема сумње да су далматински сабори римокатоличке цркве на почетку 12. вијека били подједнако уперени и против венедиктинских тековина и српске народне цркве јадра-нске обале и њенога залеђа. Како су учени Венедиктинци баштинили глагољску и ћирилску традицију и поред старе забране словенског богослужења, сасвим је сигурно да немањићко Православље у своме главном замаху на Јадрану и стара венедиктинска баштина нису могли доћи у сукоб. Може се само установити да Светосавље доноси обнову и наставак палестинско-египатског предања и ћирилометодијевског дјела у њиховом латинском и јелинском изразу. Свети Сава је по повратку из Палестине нарочиту пажњу посветио земљама свога рођења и владарског постављења. И Венедиктинци су овдје затек-ли грчке-српске манастире. Врло крупно средиште Цркве, манастир Св. Сергија и Вакха на Бојани основао је Јустинијан у 6. вијеку. Исти је случај са старим еписко-пским средиштем Херцеговине – манастиром Тврдош. Такође и најстаријим остацима Петропавловог манастира у дно Требињског поља.
Наша обала била је под управом Византије све до половице 10. вијека, а двјеста година касније, избјегло је у иконоборачким распрама мноштво грчких и других источних калуђера на ове стране.
Тек ће Четврти Крсташки рат донијети коначност раскола на двије Цркве. Свети Сава ће уредити самоста-лно организовање српске народне цркве, и он ће, као први српски архиепископ основати двије приморске еписко-пије: Зетску и Хумску, на Стонском брду. Драчевица ће од тога часа припадати Хумској епископији, и то, како смо видјели не само у погледу црквено-територијалног уплива, већ и у сваком другом: етничком, миграторном, културном. Двојица владика стонских постали су главе Српске Православне Цркве. Ово црквено сједиште је у вријеме маџарске окупације Босне и Хума, средином 13. вијека, измјештено у задужбину кнеза Мирослава, цркву Светих Петра и Павла. Краљ Урош, потврдио је једном повељом добра која су раније била дата стонском манастиру. Но, и концем 13. вијека, у Стону се помињу лица која припадају стонском епископу. Ову су епископију погађали ратови почетком 14. вијека, Милутинови са Дубровником и Младеном Шубићем. Она је тада, по свему судећи, запустјела. Ипак, сачуван је фрањевачки извјештај са конца 14. вијека из којега се види да на Стону до половице вијека ‘’није било помена о култу католичке вере, јер ту становаху калуђери и свештеници рашки.’’
Када се покушава писати о ходу Цркве у примор-ју, и особито, Драчевици, ваља се осврнути на прилике у којима живи Православна црква на ширем простору. Тешко се налази докумената који изравно говоре о вјери простога народа и која би освјетлила тананија питања вјере.
На Мијаљ брду, на предјелу Сушћепана, стајала је црква Светог Архангела Михаила уцртана у млетачки катастик (1702). Али, Мијаљ брдо је и мргин сеоски и баштине Требесињана стеру се до ове тачке. Овдје је недавно ископана једна мала табла од меканог метала која представља раскидани фрагмент неког већег парчета за коју вјерујем да је као гробни прилог одложена у некрополу на Мијаљ брду. Ова табла носи ћирилски запис изузетно спретног аутора са 22 реда на страни А, и 20 до 21 редом на страни Б. Последњи редови стране Б носе на четири мјеста стари знак за број 10. Запис исписан гребањем по мекоти материјала, може се опредјелити у 18. или 17. вијек. И поред  великих оштећења, благода-рећи одличном цртежу госпође Р. Ћапин, може се уочити неколико читавих ријечи. На страни А, ред VI носи ријечи: ...врто се... са троногим ‘т’; ред VIII, могуће, ријечи: ...чисто лојњаком...; ред IX ријеч: ...змија...; ред XII ријеч: ...свезан...; ред XVIII ријеч: ...нижиницам...; и ред XIX ријеч: ...родом... На страни Б уочава се у VI реду ријеч: ...дивотниви... са словом ‘?‘ и титлом; у VII реду ријеч: ...молитву...; у VIII реду ријеч: ...тиринупун...; у IX реду, могуће, ријечи: ...очевом .створи...
Заиста је могуће докучити да је ова табла одложе-на у гроб или цркву и да садржи дио неког молитвеног записа. Занимљива и са своје, у великом дијелу необичне ортографије, обилатог коришћења лигатура, високе спре-тности њенога аутора, она свједочи о молитвеном и завје-тном набоју њенога састављача.
Бокешки Срби планинског предјела, мада не само планинског и сеоског предјела, нису напуштали старе навике, нити у практиковању и организовању вјерског живота, посебно начину сахрањивања (овдје се ствари мијењају у последњем вијеку), па и у теолошко-филосо-фском гледању на основана питања вјере. Вјера бокешких Срба планинскога предјела је у пракси хришћанска вјера православнога модела, али, у правилу, изостају теолошка продубљавања специфично хришћанских догми. У исто, вријеме, посебно у сјеверозападној Боки, Срби показују огромну устрајност у своме конфесионалном опредјељењу у свим историјским периодима, снажно наглашавајући важност задржавања линије кретања “наших старих”. У одупирању Унији, одбрана се темељи на императиву одржавања српске вјере, са очигледним народносним ослањањем на етнички принцип, одбијајући све неетничке утицаје. У томе етничком карактеру српске хришћанске вјере, лежала је њена огромна снага јер је она увијек ангажовала укупне потенцијале живућих образаца старе српске религиозности, макар на подкогнитивној колективној дјелујућој равни, уклопљене у модел хришћа-нске религиозности, у мјери у којој је она допирала и започињала свој живот у удаљеним предјелима бокешког – драчевићког села.
Српски народ у Боки показаће велику отпорност унијаћењу. Аутентично српство Боке преживјеће све насртаје, и опстати и када у другим сусједним и даљњим приморским областима оно буде сузбијано и затирано. Оваква снажна отпорност морала се градити на врло јаком колективном осјећању обавезности за одржавање свега онога што заједница представља. Требесин је онолико снажна тачка организационог устроја Српске цркве у приморју, колико је његова  историја нерасвје-тљена. А уопште није освјетљавана. Његов генерални историјски ход заправо се у сачуваним архивима и показује кроз ход његовог приноса црквеном животу Топле, Драчевице, Боке и Далмације.
Но, да започнемо са неколико ријечи о стању Цркве на јадранској обали у вријеме које је претходило великим млетачко – турским ратовима 17. и 18. вијека.
У читавоме објављеном корпусу документације о Српској цркви римске провинијенције и остацима домаћих архива, коју смо започели добијати дјелом епископа Никодима Милаша (1899), Требесин се указује као упоришна тачка Православља, мада ми не смијемо историју Српске цркве писати кроз историју католичког прозелитизма.
О историји прозелитских акција одавна су писали наши историчари.  Најопширније, свакако, епископ Далмације Никодим Милаш.  Захваљујући њиховом дјелима није могуће данас, нити било када у будућности, побијати факат изразите популационе и културне доминације српског народа у приморју.
Један од најугледнијих је Константин Јиречек. Он обавјештава о оштрој нетрпељивости католичког клера према Србима у Конавлима и Требињу.  Такође, на другој страни, у которском округу, прозелитска акција добија потицај одмах како се Котор предаде управљању Републике Св. Марка. Већ 1446., добио је которски бискуп заповјест да протјера “словенске свештенике” и да их замјени латинским. Овај је документ објавио Шиме Љубић,  занимљив и због помињања “словенских” свештеника. Тешко је докучити разлога за овакво именова-ње српских презвитера у Боки Которској од стране римских установа, ако се тиме не жели заправо упутити на карактер њихове вјере? У дуждевом дукалу од 22. маја 1455., говори се о дјелу которског бискупа Бернарда који је враћао на стотине у католичку вјеру.
Рад на Унији распростирао се пут Паштровића, старог српскога одјељка, који стајаше уз обалу и у сигурности своје Паштровске горе. Увијек су акције кретале из Котора. На унијаћењу Паштровића ангажовао се способни мисионар дон Ђорђо Вушковић, каноник Светојеронимског завода. Он је имао да ради споразумно са бискупом Котора Вићентијом Бућом. Поред њега, делао је и фра Серафин Мисеричић, но он је клонуо у раду.  Kао мисионар, био је ангажован и Лука Болица. Он је обилазио српску кнежину Ораховац, но такође, без успјеха.
И потпадање под управу Венеције краљевског града Котора који је у вријеме српских краљева напредовао више него икада, али и утицај Флорентинске уније, донијеће замах у затирању српских светилишта и расадничких средишта Православља у Боки. Средином 15. вијека, биће затрвен манастир Превлака у сред залива који је обновио Стефан Првовјенчани.
Toком 16. вијека, Црква ће вјероватно у Драчеви-ци одржавати своје наслијеђе у преовладавајућем српском народносном елементу. О тој већини казује и дефтер нахије Драчевице из 1540., дакле у години након турског заузећа Новога. За очекивати је да оштрица Рима овдје није досегла српску Цркву и њен организациони устрој. Али, заиста, када се посматра распон ставова које је Венеција изразила спрам српскога народа и његове Цркве у приморју, то се граничи са невјероватним. У прољеће 1514., и Дужд и римски бискуп одобравају градњу православне цркве Светога Георгија у Млецима . У 1521. папа Лав X штитио је православне Грке у Далмацији од латинског клера сматрајући их сједиње-нима са Римом. И млетачка влада се током прве половице 16. вијека кретала сасвим сукладно одлукама римских бискупа и 1542. каже да грчки свештеници могу вршити службу само у случају да је одобрe латински бискупи . Ипак, у љето 1569., издат је дукал за заштиту правосла-вних млетачких поданика.  Oдлучније кораке у заштиту и размах активности приморских Срба и Грка, пружиће Венеција тек у вријеме Кипарског рата.
И у то вријеме било је успјешних акција на покрштавању српских калуђера. У једној ‘’дисертацији’’ архибискупа Вицка Змајевића, каже се како је један требињски игуман Симеон, у вријеме Кипарског рата пошао у Рим и исповједио се пред папом Александром VII, па га је папа даривао црквеним утварима које се и данас, наводно, чувају у Савини, пренешене из Тврдо-ша .
Требесин је, са његовом жупом, стајао на грани-чној линији Правослаљава, и он ће у часа када римска курија током прве половине 17. вијека крене озбиљније и систематичне кораке за уништавање Српске цркве у приморју, бити помињан у извјештајима римских прела-та.
Током читавог 17. вијека напори Рима неће сустајати. На прелому вијека, 1655. године, одређен је био од великог понтифекса Доменико Бубић из Будве.
Тако су, дакле, текле акције римске цркве на унијаћењу српскога поморја. Оне су започињане одмах са потпадањем Котора под управу Венеције и текле су до данашњег дана непрекидно. У читавоме томе току, међу свим областима свеколиког српства спољашњих Динари-да, тешко да се може издвојити нека коју одликује тако висока и спретна отпорност унификацији са Римском црквом као Бока Которска. У настојању да подреди све православне латинским дијацезама, Рим, као обавезујући догмат, као темељ и формално утемељење оваквога захти-јева истиче мишљење како не може у римокатоличким државама да буде формално-правно признато постојање православних хришћана јер су то шизматици и јеретици. Уколико пак, на државним територијама оваквих држава каквим случајем станују православни, они се морају сматрати сједињеним са Римском црквом. За овакве “групе” је употребљен назив “Грко-католици”, чиме се сугерише чињеница унијаћења. Овакво опште учење Рима изложено је у були Папе Пија Четвртог, од 16. фебруара 1564. године, те има важност обавезујућег догмата Римске цркве.
Но, историја српске цркве у Далмацији којом нас је задужио епископ Никодим Милаш, пружа објективну слику поступања Венеције у овоме питању. Млетачка влада, руковођена државним интересима дјеловала је аутономно, или слиједила црту који је повлачио млетачки патријарх и папски легат у Млецима.
У средини 17. вијека, прије догађаја који ће у Морејском рату потресати српско поморје, у вријеме Папе Александра VII, снажи католички радикализам који ће изазвати компромитацију неких темељних тековина Републике Св. Марка у градњи грађанског друштва најснажније медитеранске државе у више вјекова узбур-кане прошлости Средоземља.
Ова је прошлост – прошлост Републике на мору и њеним доменима на обали. На јадранској динарској обали живе од давнина Срби који су се нашли у територијалном домену Венеције. У великом њиховом вијеку, у којему се догађају крупна помјерања народа, у којему се заокружава етничка територија, српски се народ неће сударити са Прејасном републиком. Проналазиће се модалитети културног прожимања, вјерског толерисања и економске сарадње и потпомагања. Венеција ће започети свој преко-морски континентални живот у територијалном домену српског народа – динарској планинској народносној и културној језгри. Високи израз оваквог генералног става средишње власти у Млецима ипак су српске аутономне општине и кнежине у млетачкој Албанији. Такав став биће компромитован са неколика удара римских биску-пија и млетачког Сената на Српску Православну Цркву у динарском домену Венеције.
Од почетка 17. вијека језуитски ред који је обично носио непредвидиве и опасне кораке против приморског Српства, није имао мјеста у Млетачкој републици. Снажењем утицаја римске курије, у средини 17. вијека, и оснивањем Конгрегације за ширење римске вјере, 1622., млетачка влада ће декретом из 1657., отворити простор за рад овоме реду. Став према Српској цркви се мијења и она постаје изложена грубим утицајима унијатских бискупа. Суштински, ако бисмо жељели кратко потцртати ситуацију у којој се за вријеме Млечана нашла српска Бока, онда би то изгледало овако: агресивни римока-толички бискупи су у личностима регионалних млета-чких провидура налазили или нису налазили кореспо-нденте и сараднике на пословима унијаћења. Сама држава, дакле Средишња власт, никада се није окупирала фактом изразите доминације Срба у Боки. Она је градила једну и данас препознатљиву нит делања и градње става који би се могао назвати и грађанским и демократским и није стварала неке озбиљније системске претпоставке за рушење српског народа и његове Цркве. Али, када би которски или задарски надбискупи нашли сарадника у провидуру, тада би се кретале акције које су своје формално утемељење налазиле у старим актима римских бискупа.
Которски бискуп Вићентије Бућа пише 17. новембра 1629. Конгрегацији: “У градовима Херцег-Нови и Рисан и околним местима где, осим Турака и шизматика живи више од 50 католика...”  Надаље, драгоцјен је извјештај фратра Санта из Сплита у којему се помињу села Требесин, Камено и вјероватно одломак Брајевићи у Мојдежу. Из овога се извјештаја јасно види да су сви становници ових села православни Срби.  Поред ових села помиње се и једно планинско село: Убли. Фра Санто овако пише о Ублима: “In Uble vi sono case numero 15, et anime numero 100 tutto sismatici”
Цјеловитије сликање црквених и вјерских прилика и распри у приморју у 17. и 18. вијеку није могуће ако се не прикључи један крупнији политички и црквени сегмент који је кроз читави тај период гледао на прикључењу својему оквиру предјела Горње Боке. Пуна је истина да је овај крај задржао и показао снажну интенцију сасвим аутохтоног избирања својега свештенства и епископства. То је изражено и у ставу Топаљске општине средином 18. вијека, када се одбијала канонска визитација митрополита  Саве. У пракси – тај је став превладао. Заиста, само се сликањем главног вањског хода цетињских митрополита из предпетровићког доба, може докучити такав захтијев Драчевице. Она је увијек радије гледала на Херцеговину и Далмацију.
Између 1637. и 1659. године, на челу Цетињске митрополије стоји митрополит М