Већ
дуже вријеме,
занимајући
се приређивањем
транскрипата
старијих
ћирилских
рукописа
Боке
Которске, у
потреби
објављивања
оваквих
докумената,
јављала се
потреба за
стварање
једног
староћирилског
фонта који би
омогућио
штампање
текста
старим, пријевуковским
писмом, који
не би
представљао
имитацију старога
писма, већ би,
најприближније
могуће,
одражавао
његова
аутентична
обличја. Поступак
на стварању
фонта је
текао на сљедећи
начин.
Приликом
расчитавања
докумената у
Архиву
Херцег –
Новога, врло
интензивно у другој
половини
деведесетих
година 20. вијека,
увијек је при
руци било
једно парче
паус папира.
Онда када би
наишао на
нову варијанту
оређене
графеме,
начинио бих
њену копију
на паусу. На
тај начин, у
сусретању са
више стотина,
па и више од
хиљаде
староћирилских
исправа,
формирани су
низови словних
варијанти
који су за
поједине
графеме носили
и више од
двадесет
облика.
Коначно, на
темељу
утиска о
претежној
заступљености
одређеног
облика,
издвојено је
слово – варијанта
која
најприближније
одговара
аутентичном
писму Боке
Которске 17. и 18.
вијека. Тада
се пришло
конструисању
фонта које је
великим залагањем
обавио
господин
Жељко
Вујошевић.
Документација
која је била
предметом
мога
интересовања,
у
хронолошким
оквирима, стоји
између
почетка 17. и
конца 19.
вијека, а
припада
просторима
Боке
Которске и
Херцеговине.
Документа
су посве
разнородног
садржаја, од
обичних
стима,
опорука, до
званичних
обраћања
приморских
општина
млетачким
провидурима
и њиховим
секретарима,
као и званична
млетачка
акта која су
исписивали
талијански
преводиоци.
Техничке
тешкоће, у
немогућности
обимнијих
снимања у
државним
архивима,
немогућности
пружања
факсимила
исправа,
довеле су до
потребе да
се, каткада,
пруже
сегменти докумената
старим
ћирилским
писмом, а не
грубим
имитацијама
фонтовима који
су данас
доступни.
