РАТИШЕВИНА

 

СРПСКО – ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР ПОТПЛАНИНA

 

 

            Село Ратишевина лежи у брду на сјевер од данашњега новског града а негдашњег административног средишта овога краја којe бијаше смјештено у Топлој. Може се рећи да је пјешице дохватљиво за један сат хода. Спада у низ насеља топаљских која се подижу извише линије обалских села, односно села уз алувијалне увале Боке, овдје суторинске, дотичући својим опсегом и распоредом старина и суторинско влажно земљиште и планинско, кршевито, мокрињско и каменско, оцједито. Ратишевина лежи, дакле, на брдскоме прагу Боке који сачињава други сеоски и културни прстен Горње Боке, прстен репрезентативни, који је у вијеку велике новске политичке и културне обнове уграђивао своје прваке у њен управни механизам. Можда, видјећемо, сразмјерно броју житеља села које спада у мања горњебокешка села, и изразитије него други. Ратишевина носи и живе нововјековне остатке херцеговачке властеле. Сусједни Мојдеж, видјећемо, индиције присуства најзначајнијег хумског и требињског властелинског рода Љубибратића. У томе затамњеномом одломку драчевићке историје, састављају се Ратишевина и сусједни Мојдеж у историјском језгру оба насеља које и данас носи име Миокусовићи[1]. Посједује ово село још нешто што га чини веома значајном тачком драчевићке црквене историје: остатке манастира Рождества Пресвете Богородице званога Потпланина који је овдје стајао још за турскога доба, а који је у Бечкоме рату обнављао запустјелу Савину.

            Још је нешто упадљива карактеристика развојног хода Ратишевине: органско свезивање и рекли бисмо, функционално преклапање са сусједним, западније смјештеним Мојдежом. Понајмање због заједничког укопавалишта у порти парохијалне цркве Свете Тројице. Калуђерска улица, између цркве Свете Тројице и остатака манастирских зграда и млина, све је само не источна линија раздвајања два села. Њени родови састављали су се и у дубљој историјској старини Херцеговине и Драчевице у главним дипломатским пословима својега народа, за времена патријарха Јована (Кантула), у заједничкој цркви која је сабирала и мојдешке и ратишевљанске фамилије и три херцеговачка и бокешка манастира: Косјерево, Потпланину и Савину. У сагледивом развојном току нововјековне прошлости ових средишта Цркве, може се слутити и подржавање и обнављање ових тачака управо таквим редослиједом, од Косијерева ка Савини, као што је већ посвједочено за другу једну развојну линију од Милешеве, преко Тврдоша ка Савини.

            Житељство Ратишевине чини састав старога елемента који је овдје стајао за турске владе, прије Првог Морејског Рата (1684 – 1699)[2] и дијела привилегованог становништва које је у то вријеме овдје приспјело. Овим радом желим изнова указати на расадничко средиште Херцеговине које је пружило своје прваке Драчевици, а то бијаше требињска Површ из које је придошла фамилија Јовановића (могуће Николића). Николићи се у Топлој јављају 1992. у лику Јована покојног Милутина. Такође, и Косијере у Ријечкој нахији, одакле су пристигли чланови фамилије знаменитога попа Андрије.

            И једни и други бијаху истакнутим учесницима Бечкога рата и стекли су проходност у млетачки домен гдје су Јовановићи оставили јасан печат и траг у политичкој историји Топле.

Снажна развојна линија историјског политичког надограђивања овога краја очитује се крупним учешћем Ратишевљана у управним тијелима Топаљске општине при чему се одликовао капетан Вуковој Вуков (Кнежев - Јовановић) у неколика мандата. Његов је случај, троструког капетанског мандата, изузетан у топаљској историји 18. вијека. Ратишевина је, очигледно, у концу 17. вијека, када Драчевици прилази одређен број херцеговачких фамилија, постала привлачним мјестом које ће омогућити снажно трговачко поморско и политичко узрастање долазећих родова међу којима ће се у томе смјеру истаћи Сабљичићи (Сабљице) и Познановићи. Ратишевљански Сабљичићи регрутовали су млетачке официре и подофицире, свештенике и главаре (кнезове), али и поморске капетане и трговце кроз два вијека њихове бокешке историје. Најмање двојица калуђера из овога рода служили су у манастиру Потпланина (Висарион и Иларион).

            У селу, на вишем предјелу према Каменоме, стоји завјетна црква Свети Врачи Козма и Дамјан. Ова је црква вјероватно ограђена у средњем вијеку и од њенога је завјета подизана парохијална црква Свете Тројице.

            Ратишевина посједује изворе добре воде. Посједује и врло солидне куће на својим старим стаништима организоване у фамилијаране агрегате. Лежи на земљишту на којему је било расједања и рушења породичних зграда.

            У селу по старини живе: Деретићи, Рисанчићи, Ћетковићи, Мијаљевићи, Поповићи, Радмани, Радовићи, Лепетићи, Сикимићи, Познановићи, Пиљуровићи, Гојковићи, Сабљичићи (Горње село) и Бачановићи, Черовићи, Томашевићи и Сикимићи (Доње село). Као исчезли род помиње се: Шиндак.

            Границе села. Доња или јужна граница, према Суторинском пољу од Табеле (стара раскрсница на путу који је од Гомиле водио на Табелу и На Гајине ка Требињу и Херцеговини), преко Доње Oграде Радманове, затим на мргин Балабанов Градац, Варе и Ћукош. Од Тебеле креће западна граница према Мојдежу на Гајине (Гај), под Цркву, До Тројичине цркве, Калуђерском улицом, Марушицом, Међом до на Вијенац. Уз Међу се простиру Поробића баштине. Сјеверна, према селима Мокрине и Камено, од цркве Св. Пророка Илије, југоисточно на Нишин до – Главање, даље источно на Марину пећину – Главање, затим на кршевити предио Суварица код Ратковића у Каменоме. На овоме мјесту граница Ратишевине пада ка нижем предјелу западном ивицом Радовића долова у Радовање, поред завјетне цркве Св. Врачи Козма и Дамјан, да би се спустила у Рајев до према Сушћепану. Одатле, западним ободом Липовице силази на Стране Пиљуровића те силази на мост Тртор на старом мојдешком путу. У смјеру суторинске увале граница села тече потоком Тртор до За Луку Бачановића, па западније на Велашеву кућу у Ћукошу, даље према Залединку[3], поред Градца гдје излази на стари мојдешки пут на Тaбели[4].

            Извори у селу. Оштрозуб, Врба, Пиљурица, Стразин и Јажа и Трепетљика на Шипак. Извор Оштрозуб лијечи. То је свето мјесто.

            Одломци сеоски. Пиљурица, Познановићи, Миљановица, Крш (На Крш), На Шипак, Радановица, Потпланина.

            Подаци оца Сава Накићеновића. Помиње родове: Деретиће (4 к.), Пиљуровиће (2 к.), Поповиће (5 к.), Рaдмане (3 к.), Бачановиће (4 к.), Познановиће (5 к.), Сикимиће (3 к.)[5]. Отац Саво казује како је у вријеме његових истраживања село имало тридесет и осам кућа и стодеведесет и два житеља[6]. Изоставља низ родова.

            У оквиру описа парохијалне цркве, отац Саво помиње натпис, као да га је видио, а који казује име војводе Вукашина Анђелића, те да је извађен ''назад неколико'' из цркве. Приликом описа старина у селу каже отац Саво: ''У Ратишевини је црквица св. Врачеви, која је проста, са једним окном звоник, у форми лађице ограђена у XVII в., и то дозволом Топал паше, којему платише 500 гроша. Трећа црква Рождество Богородице, ограђена је кад и Врачеви, а величине као и она. Близу ових црквица постоје неке развале о којима народ вели, да је био манастир, у овисности ман. Косијерева''[7].

            У Доњем селу леже трагови цркве Свете Варваре која је порушена. Уколико би узели да је тачан податак из млетачке земљишне књиге учињене 1702, године, која представља реплику оне најстарије из 1690. (Корнерове) која укључује цркву Светога Марка[8], којој нема сигурног трага, тада би у селу у прошлости, свакако у разним периодима, стајало чак пет цркава:

            ● Свете Тројице, парохијална (Потпланина)

            ● Свети Врачи Козма и Дамјан (Радовање)

            ● Света Великомученица Варвара (На Шипак)

            ● Свети Јеванђелист Марко (Марушица)

            ● Рождество Пресвете Богородице (Потпланина)[9]

И за турске управе овдје је лежао манастир који је био везан за херцеговачко Косјерево. Говори о томе једна исправа из млетачког времена. Наиме, генерални проведитор Данијел Долфин који је потписао неколико јако важних аката за историју Цркве у приморским српским земљама[10], 12. октобра 1695. године дао је Никодиму Милисавићу, игуману манастира Косијерева и његовим калуђерима којих бијаше дванаест, земљу у Новоме коју су уживали још за турске власти, стављајући услов да за винограде плаћају нешто више од три лире, а за оранице преко двије лире по једноме канапу[11]. Занимљиво је да провидур додјељује земљу у Новоме пет година након помена светога братства у Мојдежу, млетачком земљишном књигом из 1690. године. Исти венецијански достојанственик тада се обраћа и херцеговачким калуђерима смјештеним у Савини[12].

Осим тога, у Ратишевини је живо предање о древноме манастиру у којем су стајале калуђерице на опсегу Доњега села, испод брда Градац, покрај Трепетљике, те да су у некоме ратном разарању калуђеице прешле на предио Потпланине. Будући да у дохватљивим исправама нигдје нема сестринства у Мојдежу и Ратишевини то ће бити да је овдје манастир стајао пуно прије млетачког и савезничког заузимања Новога 1687. године[13].

Политички разлози за обезбјеђивање инструмената за раст српске заједнице у новсоме опсегу, леже у увијек истицаној потреби Венције да сачува најкрупније постигнуће Бечкога рата, али и у још једној релацији која тиче улоге високих црковних протагониста у ратном метежу и у крилу Млетачке републике и њених ратних залагања и интереса, али и у млетачкоме сагледавању утицајног опсега митрополита Саватија који је већи него што се раније знало[14]. Из тога разлога и овдје ћу се дуже задржати на личности владичиној како би још једном подвукао значај овога архијереја.

У Ратишевини је у освит млетачке управе било смјештено сједиште српске епископије, за коју вјерујем да је лежала у манастиру Рождества Пресвете Богородице (Потпланини) те да је у њој сједио епископ Исаија (Лакетић). Према времену у којему се помиње, могуће и епископ Теодосија. Разговјетније него други извори говори о другоме српском епископу у околици града Новога руски путопис Петра Андријевича Толстоја који је под 19. јуном 1698. године забиљежио: ''Близу града био сам у православној цркви, гдје сам видио мошти светаца... Код те цркве живи православни митрополит и под његовом влашћу има не мали број епархија у српском народу. Сви Срби говоре словенским језиком и свете службе у цркви служе на словенском језику. У многим мјестима код Срба има много светих икона и књига московског писма и штампе. Недалеко од града Херцег – Новог живи други православни митрополит и овај у српском народу има у својој епархији велики број цркава. Ова ова митрополита поставља благочестиви патријарх српски који је православне вјере и живи у граду Будиму... Поред митрополита Саватија, овдје је дакле стајао још један српски достојанственик. Гдје друго до у Ратишевини? И у документима која је сабрао заслужни Јован Радоњић, помињу се двојица епископа у Новоме. Баш некако у то вријеме. У вези са неуспјелом акцијом которског бискупа Марина Драга у наговарању српских архијереја да ступе на пут Уније, а поводом извјештаја бискупова од 15. јула 1697. године[15]. 

Да погледамо што о приликама у Боки под Турцима казују неки стари љетописи. У маниру онога времена  ни овдје, крај овог значајног прилога, није указано на извор. Каже се да је 1686. године управу Цркве у Далмацији примио епископ Теодосија, а да је прије њега био епископ Максим[16] који са граматом пећког патријарха, који га именује својим Нaмјесником, пређе из Турске (Херцеговине?) у Горњу Далмацију (стоји:“данашњу Боку Которску”) године 1653., и прими власт над тамошњим предјелом, а с допуштењем млетачке владе. Епископ Теодосија примао је плату од провидура Долфина а по декрету издатом у Херцег-Новоме 13. септембра 1693. године. Љетопис даље каже: “Епископ Исаија Лакетић. Послије смрти Епис. Теодосије, Патријарх Пећки пошље свога Намјесника за Боку Которску с граматом Еп. Исаију године 1695.” Овдје посве јасно стоји да је епископ Исаија послат у Боку. Стоји још, да је он затражио све што је уживао његов предчасник, епископ Теодосија, као и да је епископ Исаија у доба управе провидура Алвизе Моченига, остао ускраћен за потврду повеље коју му је издао провидур Данијел Долфин. Сигурно данас знамо да је овај епископ овдје стајао барем до 1697. године! Љетопис тврди да је тада тражио потврду привилегија.[17] На тај начин састављају се свједочења путописаца и говор млетачких исправа из Бечкога рата.  

Управo овај Љетопис говори о присуству у Горњој Далмацији епископа Василија који је у вријеме владике Теодосија добјегао у книнску област, и то око 1692. године али да он “није назначен био као намјестник Патријарха.”[18]

Ово питање присуства владике у Боки у вријеме Кандијског рата је јако крупно, ако не и угловно питање бокешке нововјековне црквене историографије. Осим тога, потенцира овај Љетопис још нешто. У Боки је у часу када владика Саватије ступа на сцену, и када га средишња власт у Венецији признаје за епископа новоослобођених крајева, стајао и други правилни епископ Исаија[19].

Оба су епископска сједишта код града Новога. Једна од кључних, још давно објављених исправа која свједочи присуство другога архијереја у Драчевици јест писмо Ивана Болице провидуру, начињено концем 1689.године. Иван Болица пише провидуру Алесандру Молину 1. децембра 1689. помињући слабо здравствено стање цетињскога владике, те даље казује: ''Задужио сам мог синовца да побуди Владику на размишљања, како би Ваша Екселенција, послије његовог одласка, могла наћи замјену у приморском Владици који се налази на подручју Херцег – Новог''[20] Свакако, овај је извјештај учињен прије доласка у Драчевицу владике Саватија којему је тек 1695. признато право управљања подручјима Боке и Далмације, те дијелова Херцеговине, и овдје се несумњиво ради о приморском епископу.

Стоји један сложени исказ провидура Данијела Долфина, значајног за историју Цркве у приморју, учињен писмом Сенату из Читлука 26. јуна 1694. године, а којим се указује на оклијевање ''неких Грка, несједињених хришћана, на територији Херцег – Новог, који нису отпочели грађење манастира за десет монаха.''[21] Ово питање је инструментализовао сам Апостолски нунциј а за тачно развиђање је одређен которски провидур. Наиме, казује Долфин о оклијевању калуђера. С тим у вези могло би се тражити објашњење за став српских калуђера у исчекивању повратка на старевине у ратом захваћеној Херцеговини што ће сљедеће године управо Данијел Долфин и одобрити[22]. Свакако, овдје се може радити о обнови и једног и другог новског манастира. Но, у томе часу стиже коначни прелазак митрополита у Драчевицу.

Владика Саватије стигао је из древне светосавске епископије Хумске, тачније из области старе Хумске епископије која је у првој половици 14. вијека дошла под босанску власт и ушла у састав народне Босанске цркве, да би Хумска епископија наставила да живи на земљишту рашких господара у Полимљу па је добила име Лимске или Петровске епископије. У доба Твртка I Котроманића образована је нова митрополија у Милешеви будући је српски краљ проширио домене на сјеверозападну Рашку. Ова се Милешевска Тврткова митрополија касније прозива Херцеговачком када је у половици 15. вијека Стефан Вукчић добио назив херцега. Касније, у 17. вијеку дјелила се на Херцеговачку са сједиштем у Требињу и Полухерцеговачку (Захумску) која је управо обухватала предјеле јужне Херцеговине, дакле старе Хумске епархије. Она је по староме сједишту названа Петровском. Ипак, пракса је каткада донијела састављање двају епархија под једним владиком. Захумски епсикопи управљали су Херцеговачком епископијом. Међу њима управо Саватије Руђић, Герасим, Нектарије, Мелентије, Арсеније и Авксентије (у распону: 1687 – 1739)[23].

У вријеме када је преосвећени Саватије[24] ступио на историјску позорницу Јадрана, православни Срби и Грци на спољашњем динарском пасу, стајали су под управом Васељенске патријаршије преко млетачко – далматинског архиепископа (филаделфијског), али се ова ситуација радикално измјенила са прихватањем уније од стране овога архијереја. Када се велики дио територије Херцеговине, Морејским ратовима, нашао под влашћу ове државе а будући да се митрополија херцеговачка простирала на доменима Венеције, митрополит је као егзарх пећкога трона пренио могућност управе на патријарха. Таква је ситуација задржана за све вријеме млетачке владавине у приморју. Патријарх се сматрао врховним поглаваром српскога народа и у Далмацији и Боки. Далмација је већ у вријеме патријарха Арсенија улазила у титулатуру српских патријарха. Ово питање постаће кроз 18. вијек веома релативизованим у католичким круговима, а понајвише од задарских шрелата Вићентија и Матије.

            Преосвећени Саватије je имао значајног удјела у историји Црне Горе и њене митрополије. Он је рукоположио владику Саву Очинића (Калуђеровића) у Новоме, а присуствовао је рукоположењу владике Данила (Петровића) у Сечују у Барањи 1700. године, којом приликом је одржан велики црквено – народни Сабор који је водио патријарх Арсеније и који је рјешавао важна питања из црквеног и народног живота. Високопреосвећени Сава Очинић хиротонис