РАТИШЕВИНА

 

СРПСКО – ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР ПОТПЛАНИНA

 

 

            Село Ратишевина лежи у брду на сјевер од данашњега новског града а негдашњег административног средишта овога краја којe бијаше смјештено у Топлој. Може се рећи да је пјешице дохватљиво за један сат хода. Спада у низ насеља топаљских која се подижу извише линије обалских села, односно села уз алувијалне увале Боке, овдје суторинске, дотичући својим опсегом и распоредом старина и суторинско влажно земљиште и планинско, кршевито, мокрињско и каменско, оцједито. Ратишевина лежи, дакле, на брдскоме прагу Боке који сачињава други сеоски и културни прстен Горње Боке, прстен репрезентативни, који је у вијеку велике новске политичке и културне обнове уграђивао своје прваке у њен управни механизам. Можда, видјећемо, сразмјерно броју житеља села које спада у мања горњебокешка села, и изразитије него други. Ратишевина носи и живе нововјековне остатке херцеговачке властеле. Сусједни Мојдеж, видјећемо, индиције присуства најзначајнијег хумског и требињског властелинског рода Љубибратића. У томе затамњеномом одломку драчевићке историје, састављају се Ратишевина и сусједни Мојдеж у историјском језгру оба насеља које и данас носи име Миокусовићи[1]. Посједује ово село још нешто што га чини веома значајном тачком драчевићке црквене историје: остатке манастира Рождества Пресвете Богородице званога Потпланина који је овдје стајао још за турскога доба, а који је у Бечкоме рату обнављао запустјелу Савину.

            Још је нешто упадљива карактеристика развојног хода Ратишевине: органско свезивање и рекли бисмо, функционално преклапање са сусједним, западније смјештеним Мојдежом. Понајмање због заједничког укопавалишта у порти парохијалне цркве Свете Тројице. Калуђерска улица, између цркве Свете Тројице и остатака манастирских зграда и млина, све је само не источна линија раздвајања два села. Њени родови састављали су се и у дубљој историјској старини Херцеговине и Драчевице у главним дипломатским пословима својега народа, за времена патријарха Јована (Кантула), у заједничкој цркви која је сабирала и мојдешке и ратишевљанске фамилије и три херцеговачка и бокешка манастира: Косјерево, Потпланину и Савину. У сагледивом развојном току нововјековне прошлости ових средишта Цркве, може се слутити и подржавање и обнављање ових тачака управо таквим редослиједом, од Косијерева ка Савини, као што је већ посвједочено за другу једну развојну линију од Милешеве, преко Тврдоша ка Савини.

            Житељство Ратишевине чини састав старога елемента који је овдје стајао за турске владе, прије Првог Морејског Рата (1684 – 1699)[2] и дијела привилегованог становништва које је у то вријеме овдје приспјело. Овим радом желим изнова указати на расадничко средиште Херцеговине које је пружило своје прваке Драчевици, а то бијаше требињска Површ из које је придошла фамилија Јовановића (могуће Николића). Николићи се у Топлој јављају 1992. у лику Јована покојног Милутина. Такође, и Косијере у Ријечкој нахији, одакле су пристигли чланови фамилије знаменитога попа Андрије.

            И једни и други бијаху истакнутим учесницима Бечкога рата и стекли су проходност у млетачки домен гдје су Јовановићи оставили јасан печат и траг у политичкој историји Топле.

Снажна развојна линија историјског политичког надограђивања овога краја очитује се крупним учешћем Ратишевљана у управним тијелима Топаљске општине при чему се одликовао капетан Вуковој Вуков (Кнежев - Јовановић) у неколика мандата. Његов је случај, троструког капетанског мандата, изузетан у топаљској историји 18. вијека. Ратишевина је, очигледно, у концу 17. вијека, када Драчевици прилази одређен број херцеговачких фамилија, постала привлачним мјестом које ће омогућити снажно трговачко поморско и политичко узрастање долазећих родова међу којима ће се у томе смјеру истаћи Сабљичићи (Сабљице) и Познановићи. Ратишевљански Сабљичићи регрутовали су млетачке официре и подофицире, свештенике и главаре (кнезове), али и поморске капетане и трговце кроз два вијека њихове бокешке историје. Најмање двојица калуђера из овога рода служили су у манастиру Потпланина (Висарион и Иларион).

            У селу, на вишем предјелу према Каменоме, стоји завјетна црква Свети Врачи Козма и Дамјан. Ова је црква вјероватно ограђена у средњем вијеку и од њенога је завјета подизана парохијална црква Свете Тројице.

            Ратишевина посједује изворе добре воде. Посједује и врло солидне куће на својим старим стаништима организоване у фамилијаране агрегате. Лежи на земљишту на којему је било расједања и рушења породичних зграда.

            У селу по старини живе: Деретићи, Рисанчићи, Ћетковићи, Мијаљевићи, Поповићи, Радмани, Радовићи, Лепетићи, Сикимићи, Познановићи, Пиљуровићи, Гојковићи, Сабљичићи (Горње село) и Бачановићи, Черовићи, Томашевићи и Сикимићи (Доње село). Као исчезли род помиње се: Шиндак.

            Границе села. Доња или јужна граница, према Суторинском пољу од Табеле (стара раскрсница на путу који је од Гомиле водио на Табелу и На Гајине ка Требињу и Херцеговини), преко Доње Oграде Радманове, затим на мргин Балабанов Градац, Варе и Ћукош. Од Тебеле креће западна граница према Мојдежу на Гајине (Гај), под Цркву, До Тројичине цркве, Калуђерском улицом, Марушицом, Међом до на Вијенац. Уз Међу се простиру Поробића баштине. Сјеверна, према селима Мокрине и Камено, од цркве Св. Пророка Илије, југоисточно на Нишин до – Главање, даље источно на Марину пећину – Главање, затим на кршевити предио Суварица код Ратковића у Каменоме. На овоме мјесту граница Ратишевине пада ка нижем предјелу западном ивицом Радовића долова у Радовање, поред завјетне цркве Св. Врачи Козма и Дамјан, да би се спустила у Рајев до према Сушћепану. Одатле, западним ободом Липовице силази на Стране Пиљуровића те силази на мост Тртор на старом мојдешком путу. У смјеру суторинске увале граница села тече потоком Тртор до За Луку Бачановића, па западније на Велашеву кућу у Ћукошу, даље према Залединку[3], поред Градца гдје излази на стари мојдешки пут на Тaбели[4].

            Извори у селу. Оштрозуб, Врба, Пиљурица, Стразин и Јажа и Трепетљика на Шипак. Извор Оштрозуб лијечи. То је свето мјесто.

            Одломци сеоски. Пиљурица, Познановићи, Миљановица, Крш (На Крш), На Шипак, Радановица, Потпланина.

            Подаци оца Сава Накићеновића. Помиње родове: Деретиће (4 к.), Пиљуровиће (2 к.), Поповиће (5 к.), Рaдмане (3 к.), Бачановиће (4 к.), Познановиће (5 к.), Сикимиће (3 к.)[5]. Отац Саво казује како је у вријеме његових истраживања село имало тридесет и осам кућа и стодеведесет и два житеља[6]. Изоставља низ родова.

            У оквиру описа парохијалне цркве, отац Саво помиње натпис, као да га је видио, а који казује име војводе Вукашина Анђелића, те да је извађен ''назад неколико'' из цркве. Приликом описа старина у селу каже отац Саво: ''У Ратишевини је црквица св. Врачеви, која је проста, са једним окном звоник, у форми лађице ограђена у XVII в., и то дозволом Топал паше, којему платише 500 гроша. Трећа црква Рождество Богородице, ограђена је кад и Врачеви, а величине као и она. Близу ових црквица постоје неке развале о којима народ вели, да је био манастир, у овисности ман. Косијерева''[7].

            У Доњем селу леже трагови цркве Свете Варваре која је порушена. Уколико би узели да је тачан податак из млетачке земљишне књиге учињене 1702, године, која представља реплику оне најстарије из 1690. (Корнерове) која укључује цркву Светога Марка[8], којој нема сигурног трага, тада би у селу у прошлости, свакако у разним периодима, стајало чак пет цркава:

            ● Свете Тројице, парохијална (Потпланина)

            ● Свети Врачи Козма и Дамјан (Радовање)

            ● Света Великомученица Варвара (На Шипак)

            ● Свети Јеванђелист Марко (Марушица)

            ● Рождество Пресвете Богородице (Потпланина)[9]

И за турске управе овдје је лежао манастир који је био везан за херцеговачко Косјерево. Говори о томе једна исправа из млетачког времена. Наиме, генерални проведитор Данијел Долфин који је потписао неколико јако важних аката за историју Цркве у приморским српским земљама[10], 12. октобра 1695. године дао је Никодиму Милисавићу, игуману манастира Косијерева и његовим калуђерима којих бијаше дванаест, земљу у Новоме коју су уживали још за турске власти, стављајући услов да за винограде плаћају нешто више од три лире, а за оранице преко двије лире по једноме канапу[11]. Занимљиво је да провидур додјељује земљу у Новоме пет година након помена светога братства у Мојдежу, млетачком земљишном књигом из 1690. године. Исти венецијански достојанственик тада се обраћа и херцеговачким калуђерима смјештеним у Савини[12].

Осим тога, у Ратишевини је живо предање о древноме манастиру у којем су стајале калуђерице на опсегу Доњега села, испод брда Градац, покрај Трепетљике, те да су у некоме ратном разарању калуђеице прешле на предио Потпланине. Будући да у дохватљивим исправама нигдје нема сестринства у Мојдежу и Ратишевини то ће бити да је овдје манастир стајао пуно прије млетачког и савезничког заузимања Новога 1687. године[13].

Политички разлози за обезбјеђивање инструмената за раст српске заједнице у новсоме опсегу, леже у увијек истицаној потреби Венције да сачува најкрупније постигнуће Бечкога рата, али и у још једној релацији која тиче улоге високих црковних протагониста у ратном метежу и у крилу Млетачке републике и њених ратних залагања и интереса, али и у млетачкоме сагледавању утицајног опсега митрополита Саватија који је већи него што се раније знало[14]. Из тога разлога и овдје ћу се дуже задржати на личности владичиној како би још једном подвукао значај овога архијереја.

У Ратишевини је у освит млетачке управе било смјештено сједиште српске епископије, за коју вјерујем да је лежала у манастиру Рождества Пресвете Богородице (Потпланини) те да је у њој сједио епископ Исаија (Лакетић). Према времену у којему се помиње, могуће и епископ Теодосија. Разговјетније него други извори говори о другоме српском епископу у околици града Новога руски путопис Петра Андријевича Толстоја који је под 19. јуном 1698. године забиљежио: ''Близу града био сам у православној цркви, гдје сам видио мошти светаца... Код те цркве живи православни митрополит и под његовом влашћу има не мали број епархија у српском народу. Сви Срби говоре словенским језиком и свете службе у цркви служе на словенском језику. У многим мјестима код Срба има много светих икона и књига московског писма и штампе. Недалеко од града Херцег – Новог живи други православни митрополит и овај у српском народу има у својој епархији велики број цркава. Ова ова митрополита поставља благочестиви патријарх српски који је православне вјере и живи у граду Будиму... Поред митрополита Саватија, овдје је дакле стајао још један српски достојанственик. Гдје друго до у Ратишевини? И у документима која је сабрао заслужни Јован Радоњић, помињу се двојица епископа у Новоме. Баш некако у то вријеме. У вези са неуспјелом акцијом которског бискупа Марина Драга у наговарању српских архијереја да ступе на пут Уније, а поводом извјештаја бискупова од 15. јула 1697. године[15]. 

Да погледамо што о приликама у Боки под Турцима казују неки стари љетописи. У маниру онога времена  ни овдје, крај овог значајног прилога, није указано на извор. Каже се да је 1686. године управу Цркве у Далмацији примио епископ Теодосија, а да је прије њега био епископ Максим[16] који са граматом пећког патријарха, који га именује својим Нaмјесником, пређе из Турске (Херцеговине?) у Горњу Далмацију (стоји:“данашњу Боку Которску”) године 1653., и прими власт над тамошњим предјелом, а с допуштењем млетачке владе. Епископ Теодосија примао је плату од провидура Долфина а по декрету издатом у Херцег-Новоме 13. септембра 1693. године. Љетопис даље каже: “Епископ Исаија Лакетић. Послије смрти Епис. Теодосије, Патријарх Пећки пошље свога Намјесника за Боку Которску с граматом Еп. Исаију године 1695.” Овдје посве јасно стоји да је епископ Исаија послат у Боку. Стоји још, да је он затражио све што је уживао његов предчасник, епископ Теодосија, као и да је епископ Исаија у доба управе провидура Алвизе Моченига, остао ускраћен за потврду повеље коју му је издао провидур Данијел Долфин. Сигурно данас знамо да је овај епископ овдје стајао барем до 1697. године! Љетопис тврди да је тада тражио потврду привилегија.[17] На тај начин састављају се свједочења путописаца и говор млетачких исправа из Бечкога рата.  

Управo овај Љетопис говори о присуству у Горњој Далмацији епископа Василија који је у вријеме владике Теодосија добјегао у книнску област, и то око 1692. године али да он “није назначен био као намјестник Патријарха.”[18]

Ово питање присуства владике у Боки у вријеме Кандијског рата је јако крупно, ако не и угловно питање бокешке нововјековне црквене историографије. Осим тога, потенцира овај Љетопис још нешто. У Боки је у часу када владика Саватије ступа на сцену, и када га средишња власт у Венецији признаје за епископа новоослобођених крајева, стајао и други правилни епископ Исаија[19].

Оба су епископска сједишта код града Новога. Једна од кључних, још давно објављених исправа која свједочи присуство другога архијереја у Драчевици јест писмо Ивана Болице провидуру, начињено концем 1689.године. Иван Болица пише провидуру Алесандру Молину 1. децембра 1689. помињући слабо здравствено стање цетињскога владике, те даље казује: ''Задужио сам мог синовца да побуди Владику на размишљања, како би Ваша Екселенција, послије његовог одласка, могла наћи замјену у приморском Владици који се налази на подручју Херцег – Новог''[20] Свакако, овај је извјештај учињен прије доласка у Драчевицу владике Саватија којему је тек 1695. признато право управљања подручјима Боке и Далмације, те дијелова Херцеговине, и овдје се несумњиво ради о приморском епископу.

Стоји један сложени исказ провидура Данијела Долфина, значајног за историју Цркве у приморју, учињен писмом Сенату из Читлука 26. јуна 1694. године, а којим се указује на оклијевање ''неких Грка, несједињених хришћана, на територији Херцег – Новог, који нису отпочели грађење манастира за десет монаха.''[21] Ово питање је инструментализовао сам Апостолски нунциј а за тачно развиђање је одређен которски провидур. Наиме, казује Долфин о оклијевању калуђера. С тим у вези могло би се тражити објашњење за став српских калуђера у исчекивању повратка на старевине у ратом захваћеној Херцеговини што ће сљедеће године управо Данијел Долфин и одобрити[22]. Свакако, овдје се може радити о обнови и једног и другог новског манастира. Но, у томе часу стиже коначни прелазак митрополита у Драчевицу.

Владика Саватије стигао је из древне светосавске епископије Хумске, тачније из области старе Хумске епископије која је у првој половици 14. вијека дошла под босанску власт и ушла у састав народне Босанске цркве, да би Хумска епископија наставила да живи на земљишту рашких господара у Полимљу па је добила име Лимске или Петровске епископије. У доба Твртка I Котроманића образована је нова митрополија у Милешеви будући је српски краљ проширио домене на сјеверозападну Рашку. Ова се Милешевска Тврткова митрополија касније прозива Херцеговачком када је у половици 15. вијека Стефан Вукчић добио назив херцега. Касније, у 17. вијеку дјелила се на Херцеговачку са сједиштем у Требињу и Полухерцеговачку (Захумску) која је управо обухватала предјеле јужне Херцеговине, дакле старе Хумске епархије. Она је по староме сједишту названа Петровском. Ипак, пракса је каткада донијела састављање двају епархија под једним владиком. Захумски епсикопи управљали су Херцеговачком епископијом. Међу њима управо Саватије Руђић, Герасим, Нектарије, Мелентије, Арсеније и Авксентије (у распону: 1687 – 1739)[23].

У вријеме када је преосвећени Саватије[24] ступио на историјску позорницу Јадрана, православни Срби и Грци на спољашњем динарском пасу, стајали су под управом Васељенске патријаршије преко млетачко – далматинског архиепископа (филаделфијског), али се ова ситуација радикално измјенила са прихватањем уније од стране овога архијереја. Када се велики дио територије Херцеговине, Морејским ратовима, нашао под влашћу ове државе а будући да се митрополија херцеговачка простирала на доменима Венеције, митрополит је као егзарх пећкога трона пренио могућност управе на патријарха. Таква је ситуација задржана за све вријеме млетачке владавине у приморју. Патријарх се сматрао врховним поглаваром српскога народа и у Далмацији и Боки. Далмација је већ у вријеме патријарха Арсенија улазила у титулатуру српских патријарха. Ово питање постаће кроз 18. вијек веома релативизованим у католичким круговима, а понајвише од задарских шрелата Вићентија и Матије.

            Преосвећени Саватије je имао значајног удјела у историји Црне Горе и њене митрополије. Он је рукоположио владику Саву Очинића (Калуђеровића) у Новоме, а присуствовао је рукоположењу владике Данила (Петровића) у Сечују у Барањи 1700. године, којом приликом је одржан велики црквено – народни Сабор који је водио патријарх Арсеније и који је рјешавао важна питања из црквеног и народног живота. Високопреосвећени Сава Очинић хиротонисан је у Савини 1694., у њеној Малој цркви, од тројице архијереја, дакле, поред митрополита Саватија, од митрополита Симеона (Љубибратића) и владике Герасима[25].

Преосвећени Саватије је учесник знатног црквено – народног Сабора у Сечују којим је, поред осталога, рукоположен јеромонах Данило Петровић за митрополита Црне Горе. Зна се да је Калиник покушао да протури својега кандидата, а такође, и которски бискуп Марин Драго, но њихов домашај није ишао даље од римских бискупија, па је црногорски Збор изабрао Данила, сина његушког трговца Шћепца Калуђеровића. Јеромонах Данило је могао кренути ка њему ближој Пећи да га за митроплита посвети Грк Калиник, али је он пошао у Угарску гдје га је посветио Арсеније III Црнојевић, уз присуство митрополита: захумског Саватија (Љубибратића), сремскога Стефана, бачкога Јефтимија, јенопољскога Исаије, вршачкога Спиридона, зворничкога Герасима, у једној веома свечаној церемонији[26]. Учиње се то дана 29. јуна 1700. на Петровдан. Патријарх је предао синђелију којом су утврђени предјели његове управе, међу којима се не набраја Нови! Митрополит Саватије бијаше веома утицајни учесник Сабора у Сeчују на којем су донијете одлуке са далекосежним значајем за развитак Цркве. На овоме Сабору митрополит Саватије је именован егзархом пећкога патријарха[27]. Овим је учињена пуна верификација дјела владичина у згуснутоме низу догађаја од 1693. до 1700. године.

Шта је, међутим, посве непознато, а што откривамо благодарећи труду презаслужног Јована Н. Томића у документацији његове заоставштине у Архиви Српске Академије Наука. Наиме, високопреосвећени Саватије је од српског сабора именован за патријарха са сједиштем у Пећи, највјероватније на сабору 1700. године. Владика је, након огорченог отпора Сабору да прихвати опасну дужност, за свога Намјесника у приморју именовао калуђера Ђорђа који је сједио у манастиру Савина, којему је дао епископска овлашћења. Према писму владичином, овај избор је потврђен од турске средишње власти. Овај необично важни документ који лежи у саставу неколика писма послата у Венецију 1702., пружићу овдје у преводу господина Ђорђа Бубала.

Писмо митрополита Саватија Алвизе Моченигу:

''Аловизу Моћенигу поздрав од архиепископа Саватија јурисдикције Херцег – Новог... Обавјештавам Вас по налогу господина Бадоера, ванредног провидура Котора, како вољом Божјом и одлуком Цркве и благословом Арсенија, патријарха Пећи, Србије и Бугарске, који се сада налази у Угарској, и на сабору других црквених и свјетовних личности провинције Србије и Бугарске и епископа који у тој земљи исповједају грчки обред, изабран бих гласањем и по закону да будем патријарх пећки умјесто горепоменутог патријарха Арсенија (mi elessero coi voti e per ordine che fossi patriarca di Pech sostituito al predetto patriarca Arsenie), јер он више не може да се врати у своју дијацезу будући да је са њим пошао бројан хришћански свијет. Због тога молим Вашу екселенцију да не буде незадовољан овим, да нам не укине плату и одузме куће и земљу јер желимо увијек бити дуждеви поданици (e portargli ogni avviso). Ово мјесто Пећ је у сусједству Албаније.. Господ Бог зна с каквом вољом сам прихватио овај избор, али био сам изабран од стране црквеног сабора. Како ћете бити обавјештени од ове господе провидура и каваљера, пружио сам огорчен отпор али паша и епископи турски остали су непоколебљиви и сам султан издао је ферман (ha mandato il suo decreto) и сви су ме молили да идем. Остављам у својој кући и Богу једног доброг свештеника, калуђера Ђорђа[28] као викара да у свакој прилици чува цркву и народ. Дао сам му потпуно епископско овлашћење и нека буде препоручен узвишеном господину. Не знам шта ће бити у Турској. Из разлога... (нч) нећу се вратити. Позрдав и благослов. Писах ово 2. августа 1702. Саватије, архиепископ херцеговачки''[29].

Владика Саватије стављен је тако у изузетно тежак положај, јер је у Пећи већ Грк Калиник. И када не би стајали други докази о избору владичином, ово писмо убједљиво говори о овоме избору. Владика предупређује нежељене кораке млетачких власти у односу на његову имовину у територији Венеције. Изражава велику бојазан за живот. Али, погледајмо шта казују други, свезани извјештаји млетачких властодржаца сукладно тврдњи владичиној.

На унутрашњој страни корица једне савинске рукописне књиге[30] стоји кратка ћирилична биљешка која казује да је владика Саватије власник књиге. Пружићу овдје транскрипт биљешке:

 

Сија молитавник Саватија

вл(а)д(и)ке захлмскаго митрополита

 

вл(а)д(и)ке захлмискаго

митрополит архиепископ

архимандрит

 

У другоме дијелу биљешке, који је упадљиво одвојен од првог дијела којим се помиње власник књиге, само су набројане титуле и архимандритски чин владичин. Но ту јасно стоји: arhyepiskop.

 Из писма А. Моченига упућенога 22. августа 1702. из Задра у Млетке, види се да су се ствари на сабору одиграле тачно како пише владика: ''...Према обавјештењима из писма Ђованија Болице од 2. јула и саопштења епископа Бусовића изасланици патријарха Арсенија III отишли су на Цетиње да траже старе привилегије јер је изгледа патријарх у завади са другим великодостојником који столује у Пећи. У вези са овим је писмо, такође овдје прикључено, херцеговачког архиепископа Саватија, који борави на територији Херцег – Новог Овим писмом саопштио ми је свој избор за намјесника (viceregente) у Пећи горепоменутог патријарха који је сада у Угарској одакле није у стању да управља подјељеним пуком...''[31]

Из ових исправа види се да је митрополит Саватије под чијим је утицајем и дошло до прелажења одређенога броја старохерцеговачких фамилија у Драчевицу биран за пећкога патријарха у тешком часу, а калуђер Ђорђе (Даниловић) управљао је једно вријеме, прије архимандрита и митрополита Стефана (Љубибратића) Црквом у Драчевици. Бијаше то вријеме првог игумана потпланинског Исаије.

На тај начин, објелодањивањем ових исправа које смо пружили у дјелу ''Српска Православна Црква у Херцег – Новом'' пружа се ново свијетло на питање разлога доброга положаја владичиног код Венецијанаца. Он је био изузетно значајна личност и у међудржавним релацијама. Његов избор потврђен је, по тврдњи владичиној, и на средишњој турској власти. О повјерењу које је уживао код Сабора српских архијереја и главара да и не говоримо.

У то вријеме, патријарх Арсеније очигледно настоји обезбједити присуство своме најпоузданијем човијеку у Пећи. Ни случано у томе часу није могло бити познато какаву ће мисију одиграти патријарх Калиник I. Ово писмо Саватијево ваља гледати у неколике равни. Прво, он казује да га је читави црквено – народни сабор изабрао уз његово одлучно противљење. Уколико би се овдје радило о кавоме избору намјесника, не би било потребно саборско одлучивање. 

Нема сумње да је управо владичина улога у Бечкоме рату и она позната у подупирању ратних дјела Млетачке републике, посредовањима према главарима и патријарху, али и његово високо рангирање у тијелу Српске Православне Цркве, учинило да се овдје нашему народу отвори поље за несметани развој. Видјећемо из прилога овој књизи, како топаљаски прваци на челу са Вуковојем Вуковим из Ратишевине у писму синдицима инквизиторима 1719. године у једном критичном часу помињу декрет из 1701. године, а не онај финални, којим се ствара комунитад 1718. године.

У часу када је овдје у Боки започет посао на утврђивању границе између Млетачке републике и Отоманске империје[32], Мојдеж, са Потпланином, остаде у млетачкоме домену. У Ратноме архиву у Бечу чува се цртеж мргина, прегледна мапа новске и рисанске територије који је начинио сам комесар за разграничење Ђовани Гримани а на којему је уцртано насеље Ratisseuina као агломерат кућа, Moides са одломком Muscosscuich са којим се источније додирује Planina раздвојена потоком. Предио који је на овом цртежу комесара Гриманија означен као Планина лежи западније и ниже Ратишевине (Горње село) уоквирен двама потоцима (Детаљ цртежа у прилогу).

Манастир Потпланина лежао је за вријеме млетачке управе Новим у домену мојдешком. Први писани трагови леже и млетачким земљишним и катастарским књигама, почевши од старе књиге катастра новских земаља коју је дао израдити генерални проведитор Ђ. Корнер 9. октобра 1687., а коју млетачки мјерник Франческо Барбиери доврши 1690. године. Уписан је, у територијалном оквиру Мојдежа. Маркиран је посјед у Суторини и Мељинама. Манастир је уписан путем свога светога братства: ''Calogeri Padri'' са тринаест чланова.

Комплетна земљишна књига довршена за владе провидура Ф. Бадоера 1704. године укључује у селу Мојдеж оце калуђере у броју од осам, а у попису власника земље стоји: calogeri di Santa Trinita који посједују земљишта Vinogradina и Versina[33].

Ваља, свакако, у овај преглед уградити и податке које пружа ова млетачка земљишна књига која укључује цркву са посветом Свима Светима: Terra arativa in grebano della chiesa di Tutti i Santi, loco detto Versine као и земљиште на предјелу Radovagni. Дакле, тамо гдје лежи црква Свети Врачи Козма и Дамјан.

Такође, књига Катастра кућа, дућана и млинова у Мојдежу из 1726 - 1782[34]. године укључује власнике млинова: Craglievich Jacob: ''Calogeri di Moides''; Calogeri R. R.: ''Jasa''. Иста књига помиње власнике Milich Drasco, Milich Illia, Gumurovich Nicola[35], Andrich Sava: ''Ottplanine''[36]. Велику важност носи податак из Бадоерове земљишне књиге Херцег – Новог и Рисна из 1704. године која открива припадност цркве Свете Тројице Мојдежу (chiesa di SS Trinita)[37], док у Ратишевини стоји уписана црква посвећена Свима Светима (chiesa di Tutti Santi)[38]. У вријеме израде млетачких земљишних књига (1692) Ратишевина је имала 165 житеља, од чега 38 бијаше способно за оружје, 49 стараца и жена те 78 дјеце[39]. Земљишна књига довршена 1690. укључује у селу цркву Светога Марка. Међу власницима земље Sablich Sime Prette[40]. Тако је, поред оца Андрије Стефанова Косијера, овај свештеник из рода Сабљичића најстарији за којега знамо да је стајао у Ратишевини. Поп Филип Сабљичић држао је 1704. године земљишта Dubrava, Prussi Grob, Orasach, а харамбаша Драшко Сабљичић Podvoglie, Ograda, Prasila. Драшко и Иван Сабљичић, баштину уз мргин Ledinach.

            Но, поред попа Сима Сабљића, у најстарији млетачки катастик Новога уписан је Prette Gionisca. Mлетачки биљежник управо је овако уписао овога свештеника, и заиста, нама не би било могуће учинити покушај транскрипције овога имена. У Ратишевини су, дакле, до 1690. године живјела двојица попова. Помена светога братства манастира Потпланина још увијек нема јер је манастир припадао Мојдежу.                 

                Ратишевина је сигурно у Бечком рату послужила смјештају епископског средишта. Са помјерањем свештенства Захумске епархије биће овај стари православни насип ојачан управо свештенством из Херцеговине, а такође, приспјеће овдје један мањи број свештеника из Старе Црне Горе (Ријечка нахија).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Црква св. Врачи Козма и Дамјан

                                                на предјелу Радовање уз границу

                                                са селом Камено. Могуће утеме

                                                љена у средњем вијеку.

 

 

 

 

 

 

 

Послије ћемо видјети како се кроз прву половину 18. вијека јављају игумани потпланински који су обнашали дужност и савинских старјешина, на челу са знаменитијм архимандритом Арсенијем Милутиновим (Калуђеровићем) и јеромонахом Исаијом (Витомировићем).

Потпланина је, још у 18. вијеку, могуће на прелому вијека, могла постати савинским филијалним манастиром. Тако казује и отац Кирил (Цвјетковић) који је Потпланину обишао са својим игуманом Арсенијем а од њега је свакако дознао о статусу разрушеног манастира. Сигурно је да су све снаге биле управљене ка подизању Савине[41].

У вријеме избивања владике и патријарха Саватија, 1704., овдје је, како смо видјели, довршен потпуни катастар за владе провидура Ферига Бадоера. Успостављен је ред свагдањег живота и започето снажније увећавање посједа манастира у Ратишевини. Има знакова да је обнова Савине текла колебљиво. У освит вијека манастир је представљао отац Симеон[42], затим Ђорђе, па Арсеније.

За нас је код одређивања предјела на којему је стајао манастир значајна свака исправа. Од још веће важности су подаци из млетачких земљишних књига а она Бадоерова казује да су Петар и Јован Ђуриновићи држали виноград на мјесту Planina. Управо овако овај предио уписује млетачки комесар за разграничење са Отоманском империјом Ђовани Гримани[43] на његовоме цртежу границе учињеном његовом руком 1701. године чије детаље овдје прилажем.

У то вријеме митрополит Саватије путовао је у Свету Земљу, а дужност епископа за Боку и дио Херцеговине вршио је отац Ђорђе (Даниловић) из манастира Савина[44].

Владика Саватије се 1705. године вратио из Свете Земље и до 1707. године ће се потписивати као Vescovo di Topla. Већ 1909. он ће проширити јурисдикцију на читаву Далмацију укључив и манастире Крупу, Крку и Драговић. Чак се може рећи да је у архивској документацији Архива Херцег – Новога у првој четвртини 18. вијека манастир Потпланина заступљен подједнако оскудно и подједнако убједљиво као и савинско средиште.

Сачуван је у Млетачком архиву старога новскога Архива један документ који је важан за историју манастира Потпланине. Црква Свете Тројице се помиње као манастир. Један се Мојдежанин који би могао бити у каквоме пословном одношају са потпланинским светим братством, Јаков Краљевић, поменут у читавој серији исправа новскога Архива, бијаше 14. новембра 1712. године подвргнут судскоме процесу због неких повреда калуђера манастира Свете Тројице у Мојдежу[45]. Такође, послије завршетка последњег великог млетачко – турског рата (1715 – 1718) у којему су Драчевићани издашно учествовали, помиње се братство Свете Тројице а у вези са притужбама Продана Магазиновића због запречавања току воде преко калуђерскога имања[46]. Ова исправа из 1719. године, помаже, као и претходна, да се оцрта величина земљишног посједа манастира. Занимљиво је да је црква Свете Тројице у то вријеме посједовала земље у Мокринама које је држао Петар Лепетић[47].

О вези два новска манастира говоре и судске исправе двојице потпланинских игумана. Тако дознајемо и о ктитору манастирске Ћелије у Потпланини, калуђеру Исаији (Витомировићу) који је 1725. године оставио све непокретно имање, укључујући и ћелиjу коју је оградио сопственим новцем, манастиру Савини[48], а наредне године отац Исаија се помиње као калуђер, уз игумана Арсенија Милутинова Калуђеровића[49]. Овај савински игуман управљао је обема манастирима. У вријеме старјешинства оца Исаије овдје је стајао и калуђер Данило (Перовић)[50].

Крупан значај за историју манастира у Ратишевини носе исправе из 1726. године. Калуђер Данило Косијерац је уложио жалбу на старјешину манастира Савина због намјере да му одузме земљу[51], а такође, још пуно одређеније, калуђер Данило Косијер из Подпланине села Мојдежа у име игумана манастира Савина Арсенија Аврамовића опозива неки мандат из фебруара 1726. године[52]. Помиње се, дакле, и овдје Потпланина, те игуман Арсеније Калуђеровић, одређено као Аврамовић[53], од требесињских Аврамовића знаменитог архимандрита Леонтија, те, могуће, спор око статуса ратишевљанскога манастира.

Раздобље старјешинства оца Исаије и оца Арсенија (Аврамовића) долази у вријеме тешког прогона митрополита Стефана (Љубибратића) који је Црквом у Боки и Далмацији управљао између 1716. (0д 1719. митропoлит) до прогона 1722. и практично удаљен 1725 – 1727. године.

Важно је утврдити да су обојица калуђера помињани као старјешине оба новска манастира. У прелому вијека догодио се неки сукоб са митрополитом цетињским Савом Петровићем. У драгоцјеној књизи расхода Топаљске општине ''Либро почетка комунитади Симо Милутиновић и суђе што се пенча за комунита расодак'' /Почетка комунитади капитан Симо Милутиновић и суђе што се пенча за комунита расодак. Принесено на капетана Луку Церногорчевића и суђа на.... Либро од Спеназа/ биљежени су трошкови око поступка сређивања тих неприлика у којима је савински манастир дошао у раскорак са својом општином. Под датом 12 – фебрара 1747 – биљежи се: ''Капетан и суђе и главари састали се, каде дође књига од преосвећенога. господина. владике Саве. Донијеше је калуђери од Савине, Напали кућу, и на ову краину клетву. Стали –5- дана спенчали – Л..13:-. Николи Вучковићу што понесе књигу оцу игуману на Савину писали му комунита дали му Л..-:10''[54]. Мало касније, 20 – фебрара 1747- Капетан и суђе и главари састали се да виде чему су калуђери донијели књиге безчасне од преосвећеног. господина. владике Саве, И пође сердар Кецојевић у монастир да дође отац игуман да се смире а игуман некће доћи, У то је звао пресвијетли. господин. провидур од Новога Лесандро Бон, капетан и суђе, сердара и све главаре, и питао и(х) за књиге владичине, и сердар нареди те се дадоше књиге провидуру, спенчали су Л.. 7:13/ сума – Л 1065:14''[55]. Из даљих биљешки, под 25. фебруаром  и 8 мартом види се да је провидур Бон успјешно посредовао у измирењу комунитади и манастира. О ставу комунитади дознајемо из претходне биљешке од 22. новембра 1746. године: ''Капетан и суђе пошли у Луштицу поклонити се преосвештеном. господину. владици Сави и понијели му дар цукара и сапуна и кафе''[56]

Коначни став Топле у поводу епископије у приморју изражен је јасно биљешком од 21. јуна 1751. а све то поводом избора и хиротоније Симеона Кончаревића: ''Капетан и суђе и главари и старјешине састали се, и одабраше да се постави за архијереја нашега, васећастје отац господин: протопрезвитер Симеон Кончаревић, а за архимандрита и обштега ексара код владике господин: оца протосинђела Нектарија Љубибратића, и на њиова имена писмо учинише и сви потврдише, Стало се 5 дана, и одиле двије суђе у Рисан с барком. Спенчало се  --- Л 46: 15''[57] Надаље се казује како се даровало протопрезвитеру Симеону Кончаревићу и протосинђелу Никанору Рајовићу ''за пута'' један барио вина који је узет у Тодора Зипанчића што је пренешено на Топлу.

Топљани су активно подржали избор Симеона Кончаревића. Види се то из драгоцјених биљешки почевши од 20. сетенбра 1751. које говоре о даровима босанском владици Гаврилу Мијаиловићу и ерцеговачком владици Аксентију Паликући,[58] затим из биљешке 1. отонбра 1751. о састанку на Топлој како би се проучила књига и копија од патенте преосвећеног господина Симеона Кончаревића новога владике[59]. Сљедеће године биљежи се плата ''Еркулу Миоцићу што је преписао шупљику у либро која је предата пресвјетлом. господину. ђенералу Балби за владику – Л .. 6''[60]  Коначно, под 7. сетенбра 1752. помиње се и овај трошак: ''Капетан Гаврило узе за један мјек што је справљена ракија Преосвећеном. Господину. Владици Симеону Кончаревићу каде је пошао у Требиње да се посвети...''[61]

У томе преломном времену, Потпланина већ стоји као филијални манастир савински. Но, погледајмо, ко су били свештеници у Мојдежу и Ратишевини у то доба када је Топла настојала на обнови правилне приморске епископије.

У вријеме старјешинства оца Арсенија Савинског, и главарства Јова Сабљичића, у Ратишевини је служио поп Филип Сабљичић. Овај свештеник задобио је неке оранице од сердара Николе Дамјанова Кецојевића уговором о поклону учињеном 1. септембра 1730. године[62]. Када је Јела удовица Мија Мискина из Ратишевине чинила тестаменат у 26. јула 1742. сачинио га је поп Филип парох у Потпланини[63].

Бијаху и други Сабљичићи ктитори манастира Потпланина.Калуђер Иларион Сабљичић учинио је 26. септембра 1783. изјаву којом половицу брашненог млина у Мојдежу купљену уговором од 14. јула 1754. од Петра и Митра Краљевића из овога села није прибавио на свој рачун, него на рачун манастира Свете Госпође у Савини, па тиме овлашћује манастир на поменуту половицу млина укњижену на његово име[64]. У другој половици 18. вијека, пред пад Венеције, у доба кнеза Јова Сабљичића 1778. бијаше свештеник у Ратишевини поп Мијо (Мијаил) Сабљичић, а касније, 1786. у доба кнеза Тома Милутиновог Познановића, Симо Сабљичић, који је потекао од старога попа Сима, бијаше тутор цркве Свете Тројице[65].

Извјесно је и развидно из судских исправа како су знаменити Сабљичићи кроз вријеме млетачке управе у Драчевици гледали да увећају посјед манастира Потпланина.   

Манастир Потпланина лежао је од половице 18. вијека у саставу Ратишевине. Но, овдје је могуће утврдити и сами час преласка овога мојдешког одломка у оквир Ратишевине. Ванредни провидур Винченцо Дона одредио је капетана комунитади Јована Аврамовића и сердара Николу Горакућу да одреде којој парохији треба да припадне тринаест фамилија које стоје у Потпланини. Одлука је донешена 1741., Потпланина је припала Ратишевини са образложењем да им је ово село ближе него парохија села Мојдеж[66].  

У првој половини 18. вијека мојдешки парох бијаше поп Јово Милановић који је 1748. или нешто раније удао кћер за попа Луку (Лучића), али је за ту прилику, за опрему кћери, узајмио новца у калуђера јеромонаха Мојсеја Лучића за којега вјерујем да је стајао у Потпланини. Јеромонах Мојсеј је учинио рецевуду попу Јову који се чини дужним за трошак аљина његове кћери. ''На 1748. мјесеца. јола 7. Чиним ову рецевуду ја исти калођер Мојсеј Лучић колико поарчи за аљине кћери попа Јова Милановића из Мојдежа која се удала за попа Луку. И по великој моби и заклетви истога попа Јова који ми облега пред мојом браћом кнезом Марком и братом Савом на говору свадбе код цркве светога Јована да ће ми до године лијепо платит и измирит што гоћ скројим и метнем на његову кћер...''[67]

Јеромонах Мојсеј Лучић упутио је тужбу провидуру на двојицу мјештана Мојдежа који су ударали на његову кућу. Ова тужба носи прецизну датацију: ''На 1763 по грчки марта 1 у суботу увече на уру ноћи у Мојдежу''. Јеромонах Мојсеј моли провидура Новога да представи његов предмет ''Сенату на пресвијетли кансел од десет а писаћу ја и послат Ивана да идемо тамо да се видимо с ким имат будем...'' Међутим, јеромонах Мојсеј се позива на свједоке ''...а ево ми коншилука Мијата Думовића и Тодора и Шћепана Митрова и свега села нека кажу како су чули и виђели по њиховој души...''[68] Двије недеље касније стигла је наредба провидура Николе Марије Бамба главару Ђуру Брајевићу да предузме кораке.

Сљедеће године на 15. марта јавио је јеромонах Мојсеј новом жалбом на мојдешког пароха попа Јова Милановића због старога дуга. Именовао је тумача Андрију Фонтану за заступника у спору, али је у тужби поменуо и брата, кнеза Марка и младожењу, синовца попа Луку.[69] Јеромонах Мојсеј наступио је као свједок на једноме уговору из 18. јула 1764. којим је Марко Андрић узео десет цекина у Јова Стојанова Поробића[70].

Немамо ни један разлог да не вјерујемо да је јеромонах Мојсеј припадао светоме братству манастира Потпланина. Његово помињање сопствене куће у селу није ни мало необично, јер, видјећемо, и касније, потпланински калуђер Висарион, мјештанин, дарива млин саграђен у сопственој кући манастиру Савина.

У средини вијека, видјеће се из наших исправа, парох ратишевљански бијаше отац Висарион Сабљичић.

Током друге половице 18. вијека у манастиру Рождества Пресвете Богородице Потпланина стајали су проигуман Василије (Ђурић) [судски списи, 1761., дуговао Петру Бјеладиновићу - Ђаји][71]; калуђер Висарион Сабљичић, градитељ [1765. даривао своје непокретности Савини, саградио уљани млин у својој кући у Потпланини прије 1746][72]; Исаија и Лука Лучићи, калуђери [судски спис, 1777. Андрија Фонтана потраживао дуг од насљедника Исаије, оца Луке][73]; Мелентије Андрић, калуђер [судски спис, свједочење о упокојењу оца Мелентија 29. децембра 1796].[74]

Марија Црнић – Пејовић у своме раду примјећује да је свето братство потпланинско могло располагати и знатнијим средствима. Показује то и куповина земље у топаљских Мирковића 1763. године за стоосамдест и шест златних цекина[75].

У другој половици 18. вијека, манастир Савина је начинио један попис својих баштина који сам објавио на више мјеста[76]. Овдје се наводи сљедеће: Земља орачица и виноград, мјесто речено Јежевац и Меткова главица купљена от калуђера Исаија Витомировића, и од мештра Ивана Кашина Ка(мпа): 6: 3: 163 // Z 17: 7; Земља Бошак мјесто речено Меткова главица више Јежевца бјеше измјерена от Гаврила Станића и Пера Гуморовића паке ивенштена от калуђера – Ка(мпа): 1 // :3

Када је априла 1779. сабор топаљских – драчевићких капетана и главара одлучио о спровођењу једне одлуке млетачких власти, поменут је манастир Потпланина и његов калуђер: ysty kalu}er6 *oe podplaninom akobi do{ao damu ko *o da *oye yaki. [77]

Ноте од соли државе Новске. Вријеме у којем манастир Потпланина дође у домен ратишевљански је друга половина 18. вијека. Нота од соли державе Новске села Ратишевина учињена на млетачку Нову годину 1758. за кнеза Тома Попова (Сабљичића), сина попа Сима, у манастиру је живјело осам душа. У наредноме попису 1763. уписана је Ћелија са шест душа а кнез бијаше Јово Сабљичић. У вријеме кнеза Гаврила Радовића поп Мијаил Сабљичић је учинио 1771. учинио ноту из које се види да је братство бројало три члана, док 1778. свето братство броји исти број чланова. Ноту је учинио исти ратишевљански свештеник. У 1789. години помиње се само калуђер Никанор са двије душе које уписа поп Мијаил Сабљичић. Исто је стање и 1790. године, да би 1799. била уписана два калуђера и два ђака. Последњу ноту начинили су јеромонах Никодим Лазаревић и ''садашњи парок Василије Амрамовић'' (!) из знаменитог свештеничког требесињског рода., а за вријеме кнеза Марка Бачановића[78]

Ноте од соли државе Новске парохије мојдешке из 1763. године, на редном мјесту 33. укључују калуђера Моја са двије душе, но ова је особа смјештена на положају у ноти који би могао упућивати на другачије мјесто боравка, ван потпланинског опсега. Свакако, може бити и неки посјед, млин. Наредна нота од 1771. укључује попа Луку (Лучића) који је свједочио тачности пописа у својству мојдешкога пароха. Извјесно је да је калуђер Мојо стајао издвојено од светога братства потпланинског јер се у Ратишевини, у манастиру, исте 1763. године побрајају шесторица чланова братства. Но, видјели смо, на темељу наших ћирилских мојдешких исправа о присуству и других калуђера у Мојдежу на прелому вијека.

Поред рада М. Црнић – Пејовић, о манастиру Потпланина пружио је нешто података отац Христофор Ломбардић, парох топаљски, у Шематизму Православне Епархије Бококоторске, дубровачке и спичанске за годину 1883. упућујући на исправу којом би, наводно, проведитор Карло Пизани 19. октобра 1712. године игуману Исаији Витомировићу допустио да ужива добра даривана од Калиста Диодата 16. априла 1709[79]. Овај писац описује рушевине четири ћелије и манастирске пећи[80].

У освит 19. вијека, у часу првих великих политичких разламања славеносербског тијела све Боке, у пријетњи француске окупације, Ратишевину је обишао Константин Цвјетковић, будући савински постриженик и протосинђел који је велике муке за Православље поднио. Његово свједочење о манастиру Потпланина је јако значајно јер је прецизно, сажето и допуњава архивске вијести. Ово свједочење би се најприје односило на 1807. годину, а то је година трајања ратних сукоба у приморју и година паљења савинских конака. Овако казује бокешки и далматински исповједник, протосинђел Кирил: ''Трајући овом рату, ми смо из монастира све драгоцјеније ствари били отнели на једну русијску војену лађу, а тако и многе друге богате фамилије, бојећи се нападенија непријатељског, будући да су Французи многе домове попалили и разграбили, међу којима и један наш мали монастир, филијал овога монастира, гдје су некад епископи сједили, јесу запалили и поробили, гдје посље с г. настојатељем пошао сам да он види. Кад смо тамо дошли обилазећи он и прегледајући, видјех ја нека гвожђа на најгорњем прозору, и без да он ме видио, отидем да их скинем, али зидови будући нагорјели, испод нога сруше се и ја с висине падох на неко камење на леви бок...''[81] Овдје се заправо завршава свједочење оца Кирила о посјети уништеном манастиру, али његове ријечи говоре све. Он свакако описује зграду на спрат. Он каже о филијалноме манастиру савинскоме, он каже о епископском сједишту. Ту никакве сумње не може бити.

Манастир је свакако посјећивао бококоторски провикар архимандрит Герасим Зелић, а ево видимо из ове секвенце оца Кирила и настојатељ савински архимандрит Никанор Богетић. Осим тога, архимандрит Никанор је сасвим вјероватно онај калуђер поменут у ноти од соли парохије ратишевљанске. Савински старјешина је касније, видјећемо, донио и одлуку да јеромонаха, савинскога постриженика Никодима, смјести у Ратишевину, у Потпланину. Занимљива су питања која отвара староћирилска савинска исправа о постављењу јеромонаха Никодима из прољећа 1823. године коју ћу овдје донијети у цјелости. Наиме, овај калуђер је живио до 1843. године и овдје се упокојио. Из описа манастирских рушевина протосинђела Кирила види се да су овдје, барем на једној згради, били сачувани зидови на спрат. Тешко је повјеровати да манастир и мјештани, да подсјетимо само на старе ктиторе Сабљичиће међу којима је у томе часу било више поморских капетана, нису предузели кораке за обнову здања манастира Потпланина. Само се током 1832. године биљеже поморски капетани из Ратишевине: Михаил Сабљица, Илија Сабљица, Марко Сабљица, Стефан Сабљица и Васо Познановић, сви власници бригова, редом како су побројани: Барон Дука, Цар Лазар, Конте Штадион, Сатурно и Солето[82]. Сачуван је у Архиву Котора и попис пореских обвезника Ратишевине из времена француске окупације 1809. године који укључује сљедеће особе: Steffano Posnanovich (40 фјорина), Maria Posnanovich (25 ф.), Marco Posnanovich (30 ф.), Giorgio Posnanovich (21 ф.), Luca Posnanovich (21 ф.), Giorgio Posnanovich (30 ф.), Basilio Sumarich (35 ф.), Giovanni Sumarovich (31 ф.), Demetrio Piliurovich (60 ф.), Giorgio Piliurovich (25 ф.), Basilio Sablicich (60 ф.), Paulo Mirca (22 ф.), Gioacchino Zipancich (23 ф.)[83].        

У Ратишевини, крај цркве Свете Тројице, упокојио се 1843. године јеромонах Никодим (Лазаревић) из мокрињског свештеничког рода, који је, кажу, био последњи калуђер у манастиру Рождества Пресвете Богородице у овоме селу. Сачуван је његов надгробни крст иза апсиде цркве са натписом[84] савременом ћирилицом на пољу величине 16 са 16 сантиметара:    

 

ВЈЕЧНО ПРЕБИВАЛИШТЕ

ЈЕР(О)МОНАХА НИКОДИМА

ЛаЗАРЕВИЋА

ПОСТРИЖЕНИКа М. САВИНИ

Р(ОЂЕН). УМРО У УРаТИШЕВИНИ (!)

1843 + ИЗ БЛАГОДАРНОСТИ

ПОДИГОШЕ ПОТОМЦИ

ПОП ОБРЕН С БРАТОМ

АНДРИЈОМ И СТЕВОМ

ЈОВАН С БРАТОМ ЈОСИПОМ

И МОЈОМ . ... ЈОСИП С

БРАТАНИЋИМА ПЕКОМ

ЈЕВТОМ И СТЕВОМ

ТОМО С.

 

У петоме реду натписа, започетом усамљеним словом ''Р'' обиљежена је намјера састављача да испише годину рођења јеромонаха Никодима, што је током рада изостало. Исписана је само година упокојења. Споменик је подигла његова мокрињска фамилија на челу са свештеником Обреном. Најодређеније, сажето, о свештеницима из мокрињског рода Лазаревића казују записи у једноме јеванђељу које доноси Веселин Песторић. Мокрињску парохију служио је јереј Андреј од 1831[85]. Јован, од 1850. године. затим, слиједи исцрпнији преглед: ''Протојереј Обрен Лазаревић катихета дубровачки био је парох мокрински унук попа Андрије, а син попа Јована. Протојереј Владимир С. Лазаревић парох возућки и хршки пенз (Босна) праунук попа Андрије, унук попа Јована и братанић попа Обрена, Мокрине 25. XII 1975''[86].

Из документа, који ћемо овдје наштампати, дознаје се о разлозима преласка оца Никодима Лазаревића који је у нашим историографским чланцима помињан као последњи калуђер у манастиру Рождества Пресвете Богородице (Потпланина) у Ратишевини (уз парохијалну цркву Свете Тројице). Спор и неслагања са мјештанима Мокрина чији је отац Никодим био, те њихова упорност да га одстране из парохије, бијаху поводом за његово премјештење у Ратишевину на испомоћ ратишевљанском пароху Јевту Сабљичићу у парохијалну цркву Свете Тројице а негдашње манастирско мјесто и метох херцеговачког Косјерева, манастир Рождества Пресвете Богородице (Потпланина), који је био начет у вријеме сукоба са Французима. Вјерујем да коначно затирање манастира долази с временом, никако у једном акту, иначе веома рушилачки настројених Француза. 

 

 

САВИНА (1823)

    

Одлука савинског настојатеља архимандрита Никанора Богетића о премјештају оца Никодима из мокрињске парохије у Ратишевину као помагача свештенику Јевту Сабљичићу

 

№. 86.         м.с. 10 маја 1823

 

В(ашега). В(исоко). П(реосвештенства). ц(јелујут). в(аше) . с(вјатоје).  руцје,

 

Приходим. к в(ашем). в(исоком). п(реузвишенству) означ. како сљедује,

 

Биће више од године данах да ме моли и препоруча о(та)ц Никодим Лазаревић парох от  Мокрина да га изкључим от парохије мокринске, и како је дао у ваше руке када сте били овамо ренунцију на карту булату от исте парохије, и ја га нијесам могао изкључити него сам истога примољао да се не отриче от истије, и комодавао с његовије парохијанима како сам могао. Пак сада ове свијетле седмице дође кнез от Мокринах су шестнаест другијех говорећи да неће оца Никодима за свога пароха нипошто, зашто им не извершује службе и обрјаде церковне, за које сам много труда видио говорећи истоме да се не одриче него да им служи и свијем њима говорећи да га приме и не кћеше, за које сам писао попу Јевту Сабљичићу да им послужи за вријеме крстити дијете и (и)сповјдати болнаго и пречестити по нужди до ваше отлуке в. о. с. в. п. и р. ц.

     Н(иканор). с(авински). Никанор Архим(андрит) савински,[87]

 

            Из овога савинског документа је развидно да се историјски ход манастира ни у ком случају не завршава са упадом Француза у Горњу Боку, те да је манастир свој живот докончао у запуштању прве половице 19. вијека, свакако, у вријеме аустроугарске владавине.

            Од отоманске владавине, преко млетачког протектората, Потпланина је узрастала, мада је упадљиво даривање њених ктитора и градитеља, ратишевљанских калуђера, манастиру Савина. Као да је продужена интенција обнављања Светоуспенског манастира Савина из Бечкога рата да се уздржи савинска светиња. Нисмо склони да одбацимо ни могућност да је 17. вијеком запустјела Савина 1690. лежала у посједу Потпланине. Друго значајно сазнање лежи у подацима о другом епископском сједишту у околици града које заиста смјештамо у Ратишевину. Својим обавјештењем свједочи то и протосинђел Кирил (Цвјетковић) који је тако нешто могао чути од архимандрита Никанора (Богетића). Извјесно, манастир се угиње и нестаје са изразито затирачком француском и аустријском управом. Када је ријеч о ишчезавању остатака, рушевина манастирских зграда, вјерујем да је дио материјала употребљен за подизање провизорне црквене куће у порти цркве Свете Тројице, док је остатак, и главни дио, уграђен у цркву Свете Тројице код њене обнове. 

            Историјски ход манастира Потпланина сагледава се у вријеме дјеловања митрополита и епископа од Саватија Љубибратића (Исаије Лакетића), његова намјесника Ђорђа Даниловића, Стефана Љубибратића, Аксентија I (1687 – 1739), Филотеја Рацановића (1740 – 1751), Аксентија II Паликућића (1751 – 1763) и Стефана Милутиновића (1763 – 1766). Пренијета је тада, од владика фанариота епископска столица у Мостар. Но, новски Срби стајали су у својој политичкој аутономији непрестано тражећи обнављање епархије за Далмацију и Боку. У томе су предњачили. Послије коначног неуспјеха овога тражења, овим дјелом Боке почеће у потпуности управљати свети митрополит Петар I, а касније, у раздобљу које овдје посматрамо, далматински епископи и бококоторски викари[88]. У току читавог свог историјски потврђеног трајања манастир Потпланина лежао је углавном у територијалном досегу херцеговачких и приморских владика, а његово свето братство чинили су херцеговачки и бокешки калуђери.

Према Светом и божанственом Општему листу манастира Требињско – савинског из 17. и 18. вијека, гледајући податке за манастир Савину из 1757. године, налази се једна биљешка у склопу читуље јеромонаха и ђакона манастирских.Ево како гласи цјеловити текст: На: 1757: мјесеца, февруарија: у монастиру Саввини= Извољенијем Пречестњејшаго оца игумена Јосифа. И с совјетом в сјеја братији обитељи сеја благоизволисја обште, јеште живим= суштим, всјем вписати имена своја в књизје сеи, зовомој- Обшти лист, во спомињанија ради својего, и иње и в будуштија роди игумени, здје,

Јеромонаси Игумена, Јосифа. Нектарија: Илариона: Атанасија: Софронија: Симеона: Исаију: Данила: Теодосија: Инокентија: Серафима Висариона Антонија НИканора. Дионисија

Лик ђакон Јованна: Стефана: Герасима. Симеона.

Матеја Луку Јакова Васлија, Макрину, Петра Вуколаја Марту

[Љето Господње 1720. годишча Вједомо буди каде приидеоце Серафим в братством

1738 Ратишевина: Сабљичић[89]][90]

Манастир Косјерево заступљен је јеромонасима: Никанор. Антоније, Евгеније. Теофан. Никодим. Василије. Максим. Јоаникије.

У крупноме одјељку Обштега листа стоји Драчевица са њеним селима а започиње селом Ратишевина у којем су уписана имена приложника Требињско – савинског манастира: Нинка. Стефана. Луку. Анггелију. Ивану. Михаила. Марту. Петка. Монахију Марту. Јована Јеремију Стану Стоју.

Погледајмо сада на који начин, којим путем, су старохерцеговачки Срби улазили у заједничко наслијеђе политичке историје Венеције, како се то догодило широко састављање двају народа. У млетачко –турским ратовима од половице 17. вијека до последњег рата 1718., Херцеговина је дошла у жижу дипломатских напрезања Цариграда, Беча, Венеције, Москве и Дубровника. Један је разлог мрежа трговачких путева који су водили долинама херцеговачких ријека. Венеција је гледала да оствари циљ откидања дубровачке територије и трговине узимајући читав предио од Боке до Неретве. Њен давнашњи супарник у Херцеговини Аустрија овој ће се политици и те како супротставити. Л. Ф. Марсиљи је писао у Беч да ваља заборавити на ратно савезништво са Венецијом и подржати Дубровник. О томе је знао млетачки комесар Ђовани Гримани. Дубровник је развио јаку пропаганду у Херцеговини све са циљем да одбије Венецију од својих зидова. И у рату и у миру, Венеција стајаше као усамљен субјект. Сви су остали протагонисти нашли заједнички циљ. Дакле, у вријеме ратно и у вријеме између три рата, једини истински ослонац овој поморској сили у њеноме упињању да загосподари широким предјелима Херцеговине, да рашири своје планинама стјешњене обалске домене, бијаху  херцеговачки Срби и њихови кнезови.

Стара Херцеговина бијаше најснажнија саставница Венеције у највећем њеном прегнућу на Балкану током десет вјекова њене државне историје.

У заслугама за Венецију и трпљењу због тога посла, херцеговачке ће фамилије стизати на своје старевине у Драчевици у овим ратовима.

Како се видјело главне вијести о манастиру Потпланина леже у Архиву Херцег – Новога и то у млетачким судским списима. Али, неоцјењиво су важни подаци млетачких земљишних књига од Корнерове до Бадоерове и Нота од соли державе Новске.

Профана историја Ратишевине такође је у свом органском саставу са сусједним Мојдежом састављена у неколике развојне линије које су у Срба разламали ратови и Османска империја. У своме средњевјековном раздобљу она се креће у хипотетичким оквирима, али од тачке до тачке свог топономастичког наслијеђа, када, наједном, изиђе у поље густе фактографије коју је сачувао венецијански период њене историје. У томе пољу леже и одјеци дубље старине као свједоци њене раскошније и сасвим средоземне, морске прошлости која се преко Дубровника и балканских ослободилачких покрета распростирала преко половице значајне европске политичке мреже.

            И овдје, у Ратишевини, међу житељством овог села које сликају Ноте од соли државе Новске, веома лако, могу се раздвојити родови који чине старинарски елеменат који је, међутим, у домаћој историографији, путем дјела свештеника Сава Накићеновића, показан као дио досељеничког тијела[91].

            Погледајмо сада како је, у броју житеља, текао развитак села Ратишевина, при чему ваља имати у виду да су калуђери манастира Потпланина од половице 18. вијека прибрајани житељству овога села.

1690: 169; 1692: 165 (Мојдеж: 512); 1704: 127; 1758: 210; 1763: 237; 1771: 213; 1772: 222; 1778: 239; 1780: 225; 1787: 215, морнара: 16; 1789: 233, кућа: 41; 1790: 223, кућа: 41; 1793: 245; 1799: 244, кућа 42[92].

 Флуктуације житељства Ратишевине јако изразито илуструју социјално –економске токове овога предјела у раздобљу одвијања великих млетачко –турских ратова[93], дакле између 1690. и 1758. године. Погледајмо како се у Бадоеровом катастику[94] (1704.) јавља само 23% власника замље уписаних у најстарији сачувани млетачки катастар провидура Корнера[95] начињен четрнаест година раније, за ратнога стања. [Именом и презименом: Gomurovich Pero: Gomorovich Pero, Jovanovich Vuco: Juanovich Vuco, Giuro Radovich: Radovich Giure, Sablicich Drasco: Sablich Drasco, Zutcovich Simo: Suppcovich Sime]. У Бадоеровим катастику нашло се 35 % презимена из старога катастра. Није могуће не уочити колебање броја житеља у вријеме завршнице Бечког рата, можда управо у вријеме међудржавног разграничења Османске империје и Млетачке републике (1699 – 1701). Мирни раст биће остварен кроз другу половицу 18. вијека.

У најстарији, Корнеров катастар презименом су уписани: Sablich Sime Prette, 5 чељади, један и по камп и три пертига земље за обрађивање; Sablisich Drasco, 5 чељади, 250 пертига, 3 кампа и 106 пертига винограда; Milovich Giovo, 6 чељади, 1,5 кампа и 7 пертига, пола кампа и 260 пертига винограда; Radovich Giure, 6 чељади, 2 кампа, 1 камп и 80 пертига винограда; Milanovich Milos, 2 чељади, пола кампа и 180 пертига; Covacich Piero, 6 чељади, 2 кампа и 154 пертига са 205 пертига винограда; Gomorovich Pero, 1 чељаде, 300 пертига; Versisfignia Illia, 3 чељади, 1 капм и 270 пертига; Suppcovich Sime, 5 чељади, 2 кампа и 60 пертига; Arappovich Stipe, 6 чељади, 1,5 кампа и 1 камп винограда; Cucavicich Marco, 7 чељади, 3 кампа; Cucavicich Giure, 4 чељади, 3 кампа и 40 пертига; Giurinovich Petho, 7 чељади, пола кампа и 40 пертига; Manstanich Vuco, 10 чељади, 200 пертига; Radinovich Seculo, 7 чељади, 150 пертига; Juanovich Vuco, 5 чељади, 3,5 кампа и 5 кампа винограда. Именом оца: Pero Damianov, 8 чељади, 2 кампа и 310 пертига, 1 камп и 30 пертига винограда; Nicola Nicov, 7 чељади, 2 кампа, пола кампа и 260 пертига винограда; Stipan Gabrilov, 6 чељади, 1,5 кампа и 70 пертига, 1 камп и 80 пертига винограда; Pero Micov, 6 чељади, 1,5 кампа и 1 камп винограда; Micho Savin, 3 чељади, 1 камп и 180 пертига; Lazaro Pethov, 3 чељади, 1 камп и 180 пертига; Vucasin Giovanov, 3 чељади, 1 камп и 180 пертига; Stipan Giovanov, 3 чељади, 1 камп и 100 пертига са 150 пертига винограда; Stoia Savina, 1 чељаде, 300 пертига; Vido Marcov, 5 чељади, 2 кампа и 10 пертига; Mande Giovanova, 1 чељаде, 300 пертига Saida Bulla Turcha, 2 чељади, пола кампа земље и 170 пертига винограда; Prette Gionisca, 1 чељаде, пола кампа и 40 пертига земље; Chiesa di San Marco 1 камп[96].    

            Уколико бисмо жељели истаћи личност која је стајала на опсегу Ратишевине а на обзорју политичке историје Драчевице корачала у више поновљених капетанских мандата за живота знамените Топаљске општине, тада је то свакако Вуковој Кнежев. Ово је једина личност која је на чело општине стала три пута: 28. августа по грчаски 1732, са суђама Јовом Вучиновим, Стијепом Злоковим, Петком Бокановићем и Симом Говчевићем, те канзалијером Јовом Жарковићем; 14. октобра по грчаски 1745. са суђама Марком Мирковићем, Игњатијем Вујатовим, Марком Ожеговићем, Јовом Лакетићем и канзалијером Матом Богића Јововића; те 6. јуна по грчаски 1756. са суђама Лесандром Живковићем, Филипом Желалићем, Симом Кочетановићем и Гаврилом Мандићем те канзалијером Петром Петровићем Ђурковићем. Ко је био Вуковој Кнежев, којој је фамилији припадао овај топаљски угледник и званичник који је, ето, у три мандата изабран да представља комунитад? Извјесне забуне и несигурности могли би изазвати подаци из Нота од соли державе Новске, наравно, само када би изостала обавјештења из топаљских општинских исправа сабраних у књигама комунитади. Пружићу стога, овдје, цјеловито једну потврду општине  од 15. априла 1793. из које се разабира и стојно мјесто фамилије којој је припадао Вуковој Кнежев. ''Сједочимо ми капетан и суђе од превјерне комунитади од Топле державе новске с нашом заклетвом коме се чека, како Нико Вукојев Јо(в)ановић син покојнога господина капетана Вукоја Јо(в)ановића из Ратишевине од исте комунитади новске од годишћа 39. како по његовој феди од кршчења од 23. марча 1754. раста средњега длаке на костањ, који има бити за капетана на брод именовати, трабакула св Јо(в)ан, јест судит вјерни од преведре републике млетачке и јест од добра гласа, и који има своје станије на исто мјесто у Ратишевину, и ужива привелеђе и оженцион и грација, и који није никада навигао с бандијером Ешћерије, него вазда навигао на бродове покривени с бандијером светога Марка и који је навигао у све годишћа осам и цирка. на судите бродове под бандијером светога Марка и ову допушћамо на питаније више реченога Ника Вукојева Јо(в)ановића да се може служит чему буде требовати, и за увјереније подпишујемо се и постављамо наш печат братински с Топле державе новске на 15 априла 1793, сербски. Глиго Јанковић капетан од комунитади Јоко Лазаревић суђа од комунитади Панто Павковић суђа од комунитади Лесо Накићеновић суђа од комунитади Васо Ђурасовић суђа од комунитади Илија Матишоровић канцалијер од комунитади.''[97]

Други значајни документ је настао 14. марта 1793. и он потврђује мјесто живљења Јовановића у Ратишевини. То је потврда о крштењу Ника Вукова Јовановића из брака Вуковоја и жене му законите Канде коју је издао поп Мијаил Сабљичић парох у Ратишевини[98]. Овај је Нико, рођен у марту 1754. био син топаљског општинског капетана Вуковоја Кнежева и његове жене Канде. Јасно је да су у Ратишевини у другој половици вијека стајали Јовановићи. Огромна је штета што су изгубљене матичне књиге које су, очигледно, вођене и у другој половици 18. вијека, онако како су вођене у Подима и Топлој. Добили би више сигурних података о фамилији. Књиге су вјероватно спаљене у рату 1806. године.

Kaпетан Топаљске општине Вуковој Вуков бијаше чланом општинског суда који је засједао 17. новембра 1735. године на Топлој у спору господина Богића Петровића и његовог шегрта Бошка Лазарева. У саставу суда учествовали су и Васиљ Кнежевић, Илија Бјелопавловић и Антонио Никићевић.[99] Само са ове општинске исправе развидно је да је Вуковој Кнежев, капетан Топаљске општине, син учесника Бечкога рата кнеза Вука Јовановића.

Књига расхода Топаљске општине доноси слику пословања њене управе од 14- отонбра 1745 – по грчаски на Топлој вароши од Новога...'' што је датум почетка капетанског мандата Вуковоја Вукова и сљедеће управне гарнитуре: ''...Марко Мирковић суђа, Игњатије Петровић суђа, Јово Лакетић суђа, Марко Ожеговић суђа, Матије Јововић канзалијер...''[100]  У вријеме одвијања његова управљања општином, биљеже се сљедећи знчајнији трошкови: вишеструка путовања до Котора ванредном провидуру ради послова око уљаних млинова, плате писарима и преводиоцима, али и куририма, међу којима је и Ратишевљанин Лука Бачановић (3 јан. 1746), трошкови у рјешавању спора Бијељана и Пераштана (16. феб. 1746), али и додјељивања соли.

У доба капетанског мандата Вуковојевог 1745. године, учињено је врло значајно посланство Топљанина Марка Мирковића у Млетке, гдје се Марко бавио земљишним питањима трију новских цркава, али и једним другим крупнијим питањем приморске епископије. Могуће је да је његова управа трајала необично дуго. ''На 30- априла 1750- Ка(пета)н: и суђе и сви главари састали се учинили збор да промјене ка(пета)н(а) и суђе, и тако некћеше га промјенити него га конфермаше у писму да стоји у владању докле доспије обште ђело суђа Марко Мирковић за које је послат у Млетке...''[101]

Kaпетан Вуковој Вуков је 30. маја 1751. сабрао цијелу комунитад пред саборном црквом и молио да се обезбједи замјена њега и његове управне гарнитуре, што је удовољено избором капетана Гаврила Квекића са Пода[102]. Тако се да утврдити да подаци из пописа управних гарнитура Топаљске општине чуваних у Архиви ЈАЗУ нису сасвим тачни, односно да не одражавају реално трајање свих управа.   

Нико Јовановић је уписан у ноту од соли парохије ратишевљанске у 1793. години као суђа и глава фамилије. Идући унатраг, и у ноти од Ратишевине за 1790. годину, док у ноти из 1789. стоји ''Нико Вуковојев''. У претходној ноти ова је особа уписана као ''Нико Капетанов''. ''Нико Капетанов'' стоји и у најстаријој у новскоме архиву сачуваној Ноти од соли села Ратишевина из 1758. године[103]. Несумњиво, дакле, овај Нико Капетанов мора бити друга особа. Нико Вукоја Јовановића је рођен у Ратишевини од Канде Јовановића три године прије него је настала најстарија Нота.

Бечки или Морејски рат започет је 1684. године а вођен између неколике савезничке чланице, Аустрије, Венеције и Пољске те Отоманске империје. У Боки, готово да је започет млетачким операцијама под Новим у којима су се, судећи по драгоцјеним и садржајним извјештајима провидура Антонија Зена, у ствари, сукобили околни Срби, млетачки повјереници са драчевићким Србима који су бранили своје куће и посједе[104]. Провидур А. Зено више пута је амбициозно ударао на Нови, а о једном таквом озбиљном покушају у прољеће 1684. године пружили смо прилог објављивањем млетачког државног извјештаја из јуна те године[105]. Овај удар бијаше грађен на поморским снагама што никада није било довољним у покушајима узимања овога града. Као млетачки повјереници главни српски протагонисти узимања Новога три године касније, јавиће се и Јовановићи у вријеме генералног провидура Далмације и млетачке Албаније Ђероламо Корнера, главног заповједника здружене флоте која је пожњела коначни успјех, али успјех који је увелике трасирао предузимљиви Антонио Зено. Овај провидур је заслужан и за прве озбиљније додире са српским првацима Старе Херцеговине.   

Јовановићи су заиста житељи Ратишевине барем од Бечкога рата јер је Вуко Јовановић уписан у најстарији земљишни катастик Херцегновога довршен 1690. године, као и Бадоеров катастар из 1704. године. Но, Вуко је посједовао баштине у Мојдежу, Ратишевини и Сушћепану[106]. У Ратишевини је, међутим, прибројен рубрици Notte dell anime della villa di Ratisevina. Вуко је најкрупнији посједник у Ратишевини и поред присуства баштина Драшка Павковића (Orasa) конте Драгутина Ђурђевића, Продана Магазиновића, Вука Сикимића, Вука Косића и каваљера Јована Буровића (Chiuquas!). Вуко 1704. године посједује чак дванаест кампа и стодвадесет и осам тиволија. Бијаше му у кући троје способних за оружје, једна жена, двије дјевојчице и један дјечак[107]. Ко је, дакле, Вуко Јовановић? Када се јавља ово име у млетачким исправама? Још у првим данима млетачког заузећа Новога града по значајним заслугама у рату, у највећем задржаном успјеху Венецијанаца у Бечкоме рату. Помиње га млетачки Сенат у писму генералном провидуру, побједнику под Новим, Ђероламо Корнеру упућеном 13. децембра 1687. године. У похвалним ријечима провидуру и његовим дјелима, који је привукао херцеговачког владику са осамнаест кнежева, сугерише се удјељивање поклона кнезовима а потврђује ваљаност одлуке да појача активности у Херцеговини која је дала резултат убјеђивањем житеља Требиња да се дигну на оружје и међу њима, упадом харамбаше Вука Јовановића у новску кулу са седам Турака[108]. Кнез Вуко (Ивановић) помиње се и у писму провидура учињеном у водама Корчуле 20. децембра 1687. које је упућено млетачкој влади а којим се истиче изналажење инструмената одржаја венецијанског утицаја у Херцеговини путем кнеза Вука и Лазара Мирчетића у сустајању и колебању ове земље. Но овдје се говори о додјељивању кућа са по педесет кампа овим главарима[109]. То заиста педставља огромне посједе са којима се може поредити само посјед гувернатора Јована Буровића. Видљиво је заиста да је Вуко крупна фигура млетачке политике у Херцеговини током Бечкога рата. Придобијање херцеговачких главара остварено је путем пераштанскога капетана Крста Змајевића. У вријеме врхунца напрезања операција под Новим које ће донијети најкрупније задржано достигнуће Венеције у Бечком рату, којима је Вуко Јовановић био свједок и запажени учесник, стајала је опасност од Сулејман паше чије је кретање будно мотрено. Овај достојанственик је кренуо са намјером да спријечи пад Новога, но касно. У првим данима октобра, непосредно по запосједању Новога, јављано је да је паша напустио Стару Црну Гору и кренуо ка Зупцима да би се саставио са осталим турским снагама[110]. Већ 9. октобра генерални провидур је донио одлуку о заснивању земљишног кататстра Херцег – Новога. Када се посматра ритам одашиљања дописа млетачких оперативаца ка Венецији са захтјевима за интервентно награђивање српских главара тада се може, иако посредно, сагледати улога српскога народа у спречавању Сулејман паше да врати Нови у турске руке. Већ 11. тога мјесеца млетачка влада је јавила да упућује средства за набавку медаља за награђивање истакнутих учесника у освајању Новога[111].

Иако немамо архивске доказе о награђивању кнеза Вука, извјесно је да је он, поменут у писму Сената поводом дјела учињеног под Новим, награђен.

Здружене снаге Турака су се средином мјесеца повукле ка Требињу и у то вријеме расте брига средишње венецијанске власти за придобијање Срба. Извјештај провидура Корнера учињен 25. октобра садржи сажети опис стања у земљи а помиње и ''Драчевицу'' која граничи са Дубровником. У то вријеме освојен је предио Корјенићи у јужној Херцеговини с ону страну Орјена, а остварен први додир главара и кнезова Горње Херцеговине са Иваном Болицом у Грахову (махали заставама са знаком крста) који су се позивали на високе плате које је обећао провидур Антонио Зено[112].

У јесен 1687. године пао је Клобук чиме је отворена могућност за шири продор у Херцеговину, поглавито поповску и требињску област, а на крају године и Гацко са Казанцима, пише из Новога Ђероламо Корнер Сенату. У извјештају Сенату од 22. новембра 1687. говори се о орјентацији владике Саватија и предлаже јавно признање владици[113].

Додир са Вуком Јовановићем генерални провидур Ђероламо Корнер остварио је преко пераштанског капетана Крста Змајевића. Учињено је да кнезови Вуко и Лазар Мирчетић своје фамилије које су биле склоњене код Дубровчана пребаце у Нови концем 1687. године[114]. Вуко се везује уз чување кула (на Царинама?). Истиче се првенство двојице кнезова у примању вазалства млетачког лава.

Новљани су значајно учествовали и у акцијама на Царинама и Зупацима током љета 1689. године под предузимљивим ванредним провидуром Пијетром Дуодом, насљедником Антонија Зена, а затим, и у прољеће 1680. са гувернером Јованом Буровићем у Љубомиру приликом судара са требињским санџаком Пашићем у којем су однијели побједу[115]. Исто тако и јуна – јула те године у операцијама у требињској Површи и Шуми. То је био врхунац кризе која је у рату 1684 – 1699., задесила млетачку страну. Которски провидур је јављао о вијести из Новога да Сулејман паша намјерава да удари на Царине и Грахово. Царине су биле и допунски угрожаване од Дубровчана. И овога пута упућени су Новљани са Јованом Буровићем да би овај покрет носио значај тактичког маневра према надмоћном пријетећем Сулејман паши[116].

И даље, у вријеме одвијања ратних операција, током 1692/93. године, Вуко Јовановић се јавља као заповједник Царина на дубровачкој граници[117]. Могуће је да је о њему говорио млетачки гувернер Царина када је 25. маја 1690. јављао о намјери да уложи протест због хапшења Милоша Војновића[118].

Овим путем, може се, готово сигурно утврдити историјски значај ове личности у рату који је 1684. године захватио Боку и Стару Херцеговину. Вуко је и у рату стекао неки иметак и то је развидно из исправе која говори о пружању потпоре Николи Вукићевићу.

У Топлој је 1692. живио Јован Николић са Главске[119]. Стоји могућност да је овај кнез из Површи отац Вука Јовановића. И Вуковојев син је носио име Нико. Уколико би то била стварна линија топаљских – ратишевљанских Јовановића, тада би се могло, мада само предањем, оцртати њихово поријекло из Катунске нахије од значајних војвода и кнезова Николића који су прешли на Волујац, па одатле на Главску, наводно прије пораза Турака у Новоме 1687. године[120]. Од значаја за разматрања могућег поријекла главачких Кнежевића су дефтери 16. вијека и исцрпни прегледи које пружа Небојша Драшковић[121]. 

Alfier Vuco поменут је 1692. у једном дубровачком упутству посланику које је објавио Ј. Радонић. И овдје се помиње у вези са Царинама[122].

Вуко Јовановић је за трајања Бечкога рата живио у Новоме.

Кнез Вуко је 1693. пружио новчане гаранције за Николу Вукићевића, новскога житеља Републике[123]. У томе часу припреман је широки продор у дубину Херцегове земље, у Невесиње, који ће бити остварен у љето 1694. године. Ови сукоби у Херцеговини довешће и до уништења митрополитског сједишта Херцеговине, манастира Тврдош. 

            У домаћој историографији кнез Вуко Јовановић, alfier, је помињан по учешћу у једној депутацији драчевићкој у Млецима која је 19. јула 1701. године подастрла молбу за додјељивање олакшица а на темељу заслуга у Бечкоме рату[124]. У једном врло конкретном облику млетачка влада је изашла у сусрет додјељивањем новчане помоћи и земље[125]. Ову депутацију, односно њен резултат, снажно подвлачи Топаљска комунитад у писму синдицима инквизиторима 1749. године поводом најављених рушења зграда у вароши новској (Топлој). У томе часу на челу комунитади стајао је Вуковој Вуков. О догађајима у овом значајном поступку херцеговачких кнезова обавјештава Ђорђе Миловић, казујући о учешћу представника Вука Јовановића дајући садржину писма млетачким властима, али и разлажући прилике које су настале избором Милоша Војновића на сердарску функцију којим су остали главари били незадовољни. Помиње писмо које је Аловизе Моченигу упутио Вуко Јовановић те одузимање чина Милошу Војновићу[126]. Очигледно, овом ''дипломатском'' преписком, може се докучити висока улога кнеза Вука. Главари су се позивали на комесара за разграничење Ђовани Гриманија. И овдје, и из изучавања Милоша Милошевића[127], развидно је једно: кнезови и главари источне Херцеговине нису се у јако знатном дијелу, опредјељивали за млетачки протекторат све док није постало сигурно раздјељење овога дијела Херцеговине.

            Но, и поред низа исправа које се односе на дјеловање Херцеговаца ка стицању права, поменут је Vuco Jovanov у значајном попису начињеном послије Карловачког мира који доноси Глигор Станојевић. Вукова фамилија састоји се од једнога способнога за оружје и три жене[128].

            Житељи Драчевице истакли су се у последњем великом млетачко – турском рату 1714 -1718. О томе свједочи похвално слово главнога провидура Анђела Ема учињено у Задру 14. маја 1717. године којим се истичу заслуге у заузимању Зубаца али и оцртава крајњи досег Новљана у рату који су бранили Сињ. Ову исправу је пружио Томо К. Поповић у вриједном прегледу старије новске историје[129].

            Но, прије тога, у доба устанка народа Херцеговине[130] Драчевићани су узели маха и опет се расијавали диљем ове земље о коју су се отимале све велике државе. О овим догађајима врло исцрпно пише Владимир Ћоровић који у анализи прилика током 1712. године у јужној Херцеговини, описујући метеж на размеђу дубровачко – требињском, помиње кнеза Вука Ковача са Главске који је тражио да се његови сељани склоне на дубровачку територију[131]. Према овоме писцу, устаници су у одмазду 24. јуна 1712. опустошили Главску, па су одвели и кнеза Шупљеглава[132].

Према истоме аутору овој акцији прикључио се и јеромонах Стеван Љубибратић у својству Милорадовићевог повјереника у манастиру Дужима и околини[133]. Уколико би то био будући владика Стефан, ово би уносило значајну пометњу у важећу слику коју формирају владичини оскудни животописи.

Вуко Јовановић је преживио сљедећи велики млетачко –турски рат који је понио велики број Драчевићана, старих и нових, широм Херцеговине. Они су у овоме рату стекли кључне заслуге, и поред неких сустајања и неуспјеха, да им се јула 1718. додјели општина. И бијаше то кључним догађајем политичког хода Драчевице у читавоме опсегу Новога вијека. Драчевици је одлуком дужда Јована Корнера од 14. јула 1718. додјељена општина у чијем административном оквиру ће овај крај начинити темеље модерном европском устроју својега краја, а такође, доживјети најкрупнији културни раст[134]. Свакако, веома је необично да овим демократским, широким кораком Републике Светога Марка није инструментализован и стални основни захтјев Драчевићана за очување м