Горан Комар

Друштво за архиве и повјесницу херцегновску

Савјету Филозофског факултета Београд

Врло недавно, Филозофски факултет Београд, наступио је као суиздавач богато опремљене књиге У Богородичином врту аутора Саше Брајевић, чије смо радове, у последње вријеме, могли читати у склопу одређене библиотеке издавача Clio. Ауторку доживљавам као изузетно упућену у културну историју Боке Которске, и читава релација, читава интенција овога писма никако није управљена ка личности и дјелу аутора, већ искључиво ка установи Филозофски факултет Београд. Ауторка очигледно познаје црквену историју и наслијеђе Западног хришћанства у Боки и цјенимо да је њен рад крупан принос бокешкој културној и црквеној историографији. Може се слободно рећи посве незаобилазан.

Дјело које је повод за моје обраћање је насловљено: ''У Богородичином врту, Богородица и Бока Которска. Барокна побожност западног хришћанства'' а као издавачи су наведени Филозофски факултет Београд и приватни издавач PlatΩ.

Наиме, аутор сасвим разговјетно, поднасловом дјела, одређује домашај и обухват дјела ка наслијеђу ''Западног хришћанства'' (=Барокна побожност западног хришћанства).

Нашу пажњу привукло је поглавље ''Бока Которска као краљевство Богородице'' (53) ''Богородичини храмови на стартегијским тачкама Боке Которске'' (59).

Овај преглед, логички, почиње Жањицама, дакле, најистуренијом тачком бокешког култа Пресвете Богородице ка отвореном мору, манастиром Ваведења Пресвете Богородице, у потпуности га опредјељујући Римокатоличкој цркви. Друге светиње, на ''стратегијским тачкама Боке'' које припадају Православљу не дотиче, и такав приступ, свакако, обезбјеђује поменути поднаслов дјела. Ипак, остаје питање децидности наслова поглавља историографског карактера, који би сугерисали обухватање преосталих заиста веома многобројних цркава и манастира на подручју Херцег – Новог који припадају Православљу. Само на новском подручју два манастира: Савина[1] и Рождество Пресвете Богородице[2] међу којима би макар један могао сезати у доба Цркве прије раскола. Но, ауторка пише искључиво о римокатоличким светињама. Уколико разумијемо потребу скока са Арзе на Вериге, тада ипак, морамо скренути пажњу на чињеницу доступну широј културној јавности. Наиме, манастир Ваведења припада и сада и кроз најдуже периоде историје Православљу, иако је присуство францисканског реда на овоме мјесту посвједочено у одређеним краћим раздобљима. Ауторка, а најприје установа каква је Филозофски факултет Београд, дужна је указати макар на дилему у историјској науци која се јављала поводом конфесионалне припадности манастира на Жањицама. Поводом ове дилеме водио се у доба аустроугарске монархије, у вријеме владике бококоторског Герасима, и судски спор којим је црква припала Православној цркви. Ауторка своје казивање о цркви Ваведења оснива само на ауторима П. Буторцу и И. Пријатељ – Павичић. То је упадљиво недовољно. Без намјере да улазим у детаље, скренућу пажњу само на сасвим доступне исправе објављиване од озбиљних приређивача током друге половине 20. вијека.

Постоји једна исправа која носи огромну важност за сагледавање историјске ретроспективе манастира Ваведења Пресвете Богородице на Жањицама. Из писма се види да је Католичка црква учинила и притисак према овоме средишту Православне цркве. Може се рећи да је писмо које је тим поводом 1. септембра 1755. упутио владика Сава Петровић провидуру Ђустину Болду, доста оштро интонирано. Каже владика: ''Дајемо на знање вашему преузвишеном господству како нијесу довољни ваши бискупи и попови црквама које су ваше да се у њих Богу моле, него хоће и наше да узму које су вазда наше биле, а то је иста света Госпођа у Жањиц која је вазда била збора михољскога и данас је њихова, пак чујемо да ишту кључеве и неке новитаде да чине што приђе није било и вас наговарају да се мути крајина и пук.''[3] Тешко да се може наћи значајнији документ за историју Цркве Ваведења у Луштици током 18. вијека јер ово писмо свједочи да је манастир стајао са читавом црквом са кључевима. Изузетно је важно, када се гледа на конфесионални састав житељства Луштице и сусједних комунитади, погледати једно раније писмо владике Саве од 31. децембра 1738. провидуру којим изражава негодовање дјеловањем ''вашијех фратарах који су на оток под Кртоле; чине једне неприлике што нијесу први чинили, вљеру нашу псују и не стимају ни зашто, муче христијане и крсћане тудије теке се чудимо што чине. За то, господине пресвијетли, много ће ти људих посједочит да у Кртоле и у Луштицу није било от старине ниједнога латинина, но све хрисћани от нашега закона, ма сад има и латинах.''[4]

Ово је писмо учинио архијереј који је савременицима важио као мирни, повучени човјек и сигурно су притужбе мјештана и српскога свештенства биле велике. Ова тврдња митрополита сасвим одговара нашим резултатима о продоласку католичких фамилија у вријеме дубоке млетачке управе и то, свакако, углавном арбанашкога поријекла. О арбанашкој колонији у Боки говори низ исправа из млетачких архива.[5]

Заиста, притисци на Православље у Боки чине једну значајну и широко познату и препознатљиву карактеристику дотицаја двају конфесија која, у нашој визури, захтијева само високи опрез код рецензирања радова на тему Боке и бокешког наслијеђа. Без намјере да улазимо у приказивање литретуре о манастиру Ваведења, скренућемо само пажњу на обнову од стране архимандрита Симеона из Савине у 18. вијеку, као и на Поменик луштички из манастира Савина који сам прередио прије неколико година а који је издао манастир. Број калуђерица из Луштице током 17. и 18. вијека је огроман и ни један други бокешки предио чији су поменици сачувани не може се са Луштицом поредити.

У Боки, а нарочито Новоме, нисмо превише осјетљиви на јављања римокатоличких издавача који у последње вријеме, у складу са својим погледима на бокешку историју, штампају дјела П. Буторца који указује на аутохтону заснованост ''унијатског покрета'' међу бокешким православцима. И шира културна јавност познаје очигледне чињенице из историје католичког прозелитизма у овоме дијелу јадранске обале. Но, веома смо осјетљиви на појаву дјела којим се присваја православно наслијеђе уколико таква дјела издаје београдска установа. Сасвим добронамјерно, са позиције слабијег и мањег, са периферије српског етничког и културног досега, захтијевамо да београдски Филозофски факултет, када убудуће ријеши да такне наш завичајни простор, приђе јако озбиљном упознавању и расчлањивању рукописа који му се нуде. Ово није први пут да ова установа наступа као издавач дјела која (што није случај са дјелом С. Брајевић) погађају национално и конфесионално одређење и меморију православних Бокеља.

Повратак на главну страну

[1] Д. Медаковић, Манастир Савина, Филозофски факултет, Београд, 1978. Са комплетном литературом. Низ радова Г. Комара међу којима и интегрална електронска издања.

[2] Г. Комар, Херцегновске знаменитости, књ 1., Херцег - Н>ови, 2006

[3] Ј. М. Миловић, Јевто М. Миловић, Зборник докумената из историје Црне Горе (1685 – 1782), Историјски институт Црне Горе, Цетиње, 1956, 245