ИЗЛАГАЊЕ ГОРАНА КОМАРА НА ПРОМОЦИЈИ КЊИГЕ ''ХЕРЦЕГНОВСКЕ ЗНАМЕНИТОСТИ''

ТРГ ОД КЊИГЕ, ХЕРЦЕГ – НОВИ, 28. ЈУЛИ 2006.

Ову књигу, скупа са дјелом Топаљска комунитад, дакле књ. 2., која није довршена до овогодишњег Трга од књиге, објављујем у 200 –тој годишњици уништења манастира Рождества Пресвете Богородице у Ратишевини.

Mojа истраживања у пољу политичке историје Драчевице под Венецијом, показују да је овај крај са освитом венецијанске управе ушао у раздобље великог напретка. У вањскоме смјеру он непрекидно настоји на поновној успостави своје митрополије. Одржавању економских концесија у складу са тековинама дуждевог дукала 14. јула 1718. године. Он чини ванредне и дјелотворне вањске искораке путем организованих посланстава у Млетке, Задар и Котор. Води уредне књиге расхода. Дочекује и испраћа државне званичнике. Јавно и правилно мијења своја управна тијела. Суди путем суда Добрих људи и суда четворице у прекршајним процесима, али и кривичним. Увијек у присуству капетана. Развија поморску трговину и своје богатство јако интензивно уграђује у развој своје Цркве. Опорукама обухвата најкрупније тачке Цркве на источномедитеранском басену. Кључно доприноси и подржава душки чин, рукоположење протопрезвитера Симеона Кончаревића уз пројекцију уређења епархије далматинске и бокешке са егзархом грофом Нектаријем Љубибратићем. Чува и употребљава темељна акта млетачке државне политике. Износи аргументе за повраћај епископије у позитивном праву Венеције упозоравајући на одговарајућа акта Ватикана. Његов укупни ход у пољу политичке и црквене историје свједочи потпуну правилност његова вањског наступа, као и јаку упорност у пословима враћања митрополије у јадранско приморје.

Венецијанска управа је донијела велика добра цјелокупном бокешком приморју и низ предјелних аутономија заснован у 18. вијеку које је све чинило искључиво српско житељство ове земље начиниће темељ српске бокешке зграде неразрушив до дана данашњега. Саграђен је заправо уредни начин живота, саграђен културно -вјерски модел подизања српско –православног протективног и перспективног прстена не у инклинирању медитеранском свијету, већ пуног препознавања његових кодираних саставница. У оквиру Топаљске комунитади засноване 1718. године, Ратишевина и њени житељи одиграли су истакнуту улогу на челу са готово заборављеним Јовановићима и њиховим капетаном од комунитади Вуковојем Вуковим, троструким мандатаром ове српске општине, те његовим оцем Вуком којега је помињао и млетачки сенат. Ратишевина и сусједни Мојдеж сабирали су се од 1690. а да ли и колико раније – не знамо, па све до 1806. односно 1843. око манастира Пресвете Богородице – Потпланина у Мојдежу и Ратишевини. Ова књига доноси низ игумана и калуђера овога манастира од оца архимандрита Исаије до оца јеромонаха Никодима. распон: 1690 – 1843. године. Манастир Потпланина био је епископским сједиштем до конца 17. вијека. Овдје пружам десетине архивских доказа и подсјећам на први рад који је упозорио на остатке манастира госпође Марије Црнић Пејовић из Херцег – Новога.

Мало је бокешких фамилија које су попут Сабљичића из Ратишевине дале толики низ свештеника и калуђера, млетачких официра и главара и кнезова своме крају. Познановићи, такође, у низу главара, трговаца и помораца. Између 62 брода тзв. велике обалне пловидбе на концу 18. вијека бригантином ''Милорадовић'' заповједао је капетан Василије Познановић. Такође, ту су Деретићи, Бачановићи, Пиљуровићи, Радовићи, Глоговци, Станићи, Рисанчићи, Поповићи, Сикимићи, Черовићи, Радмани, Гојковићи, Лепетићи, Мишевићи, Ћетковићи, Мијајловићи, Будечи, Милићи, Лучићи, Ковачићи, Радојевићи.

Читави 18. вијек обиљежен је упињањем Новљана да врате своју митрополију у Боку, у Топлу. И у томе послу предњачили су у средини 18. вијека топаљски главари, а у томе раздобљу истакао се, троструким капетанским мандатима Вуковој Вуков Јовановић из Ратишевине. Његова писма млетачким провидурима, која доносим у овој књизи, представљају мале историјске прегледе новске историје краја 17. и прве половине 18. вијека.

Коначни став Топле у поводу епископије у приморју изражен је јасно биљешком од 21. јуна 1751. а све то поводом избора и хиротоније Симеона Кончаревића: ''Капетан и суђе и главари и старјешине састали се, и одабраше да се постави за архијереја нашега, васећастје отац господин: протопрезвитер Симеон Кончаревић, а за архимандрита и обштега ексара код владике господин: оца протосинђела Нектарија Љубибратића, и на њиова имена писмо учинише и сви потврдише, Стало се 5 дана, и одиле двије суђе у Рисан с барком. Спенчало се --- Л 46: 15'' Надаље се казује како се даровало протопрезвитеру Симеону Кончаревићу и протосинђелу Никанору Рајовићу ''за пута'' један барио вина који је узет у Тодора Зипанчића што је пренешено на Топлу.

Топљани су, заиста, активно подржали избор Симеона Кончаревића. Види се то из драгоцјених биљешки почевши од 20. сетенбра 1751. које говоре о даровима босанском владици Гаврилу Мијаиловићу и ерцеговачком владици Аксентију Паликући, затим из биљешке 1. отонбра 1751. о састанку на Топлој како би се проучила књига и копија од патенте преосвећеног господина Симеона Кончаревића новога владике. Сљедеће године биљежи се плата ''Еркулу Миоцићу што је преписао шупљику у либро која је предата пресвјетлом. господину. ђенералу Балби за владику – Л .. 6'' Коначно, под 7. сетенбра 1752. помиње се и овај трошак: ''Капетан Гаврило узе за један мјек што је справљена ракија Преосвећеном. Господину. Владици Симеону Кончаревићу каде је пошао у Требиње да се посвети.

Још једном скрећем пажњу на писмо митрополита Саватија Љубибратића од августа 1702. које сам недавно објавио, а којим он тврди да је на Сабору од патријарха Арсенија и Сабора, изабран за партијарха у Пећи.

Другим одјељком књиге изнова евоцирам историју Магазиновића који су у лику Сима Милутиновог који је био први начелник Топаљске општине 1718. г., а то је историјско језгро новске општине, био је главни ктитор Саборне цркве Св. Спаса, аутор првог медерног Правилника српске општине, велики ктитор и дароватељ манастира Савина, бранилац њеног организационог устроја према слову дуждевог дукала 14. јула 1718. и то је прецизни датум заснивања новске општине, из брака његове кћери Ане и Васиља Војновића рођен је Митар. Митрови синови билу су најзнаменитији Срби свога времена, међу њима и чувени Ђорђе Војновић, а из његова брака са Касандром Ангели Радовани Јово Војновић, а његови синови бијаху Косто и Ђорђе Војновић – Ужички. Дакле, један од оснивача Новске општине и несумњиво њен први трибутарни начелник, рођен је у Сливници у требињској Површи а његова најстарија укопавалишта бијаху на Тројичној главици на вратима Требиња. Укопан је испред Мале савинске цркве поред владике Саватија. Са изласком Топаљске комунитади током августа, видјећемо дефинитивно ко су били новски начелници и новске управне гарнитуре током великог вијека Срба. Ако је 18. вијек велики вијек Срба, како казује Скерлић, тада је тај вијек највећи вијек српскога поморја. Због тога сам ставио аутентични цртеж из једне топаљске књиге на насловну корицу ове свеске.

Наш крај и наш град морали су у своме тристагодишњем развојном циклусу остварити раст и успјешну финализацију културне мисије драчевићких Срба која је интензивирана у освит 18. вијека. То се, међутим, није догодило. Први знаци рушења бокешког наслијеђа јавили су се у вријеме пада Млетачке републике 1797., подјелом Боке на политичке партије. Њоме се јавља процес распачавања, јер овај народ није имао конструкцијске и кохезивне чиниоце које би уздржале његово традицијско приношење особеног националног наслијеђа дохватљивом свијету. Вријеме беспартијности у приморских Срба оставили смо за собом са великим 18. вијеком. Вријеме партија започето 1797. године сузило је новски медитерански досег, скратило његов корак, а само се величином његова корака преко мора могла и може мјерити његова успјешност и његове перспективе. Тренд урушавања зачет је у вријеме аустријске управе а врло снажно трасиран у другој половини 20. вијека када је Нови кренуо путем сусједног града – републике: Дубровника. Најприје је изгубио самопоштовање. Затим се одрекао свога наслијеђа. Занемоћали Дубровник пустио је генерала Лористона кроз своје капије јер је већ био на свршетку своје националне историјске путање. И Нови је на корак од пуштања Лористона. И овај ће Лористон тражити да му он отвори своје капије само из разлога што му је тегобно обилазити његов град на путу ка своме знатнијем и удаљенијем циљу. Српски брозовски космополитизам друге половине 20. вијека је рушио тековине српског црквено – културног и сасвим универсалистичког дјелатништва који у своме опоручном, завјештајном дотицању пресветог круга светиња полази од Житомислића а завршава на Синају. Све тачке које су дотакли брзи новски бригантини у јакој поморској трговини овога краја дотакли су новски опоручиоци и тим су завјетом прекорачили Медитеран са високих херцеговачких и бокешких гора на гору синајску. Дозволите ми да утврдим да је све, ама баш све, што данас можемо показати у овоме граду, да је за показивање, дјело старохерцеговачких његових житеља из 17. и 18. вијека. Темељно обиљежје историјског политичког дјелатништва Новога града није низ политичких компромиса, већ високи динамизам политичке акције. Његови ратишевљански капетани из 18. вијека врло снажно су доприњели таквој историјској слици.

Ми и овом књигом о бокешком селу Ратишевина обиљежавамо велике јубилије Боке и читавог српскога народа: 300 година од упокојења патријарха Арсенија III Црнојевића, 100 година од упокојења владике бококоторског Герасима Петрановића и 200 година од уништења српског манастира Потпланина у Ратишевини.