ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ МИТРОПОЛИТИ САВАТИЈЕ И СТЕФАН ЉУБИБРАТИЋИ
Преузмите МР3 снимак са промоције
Излагање Горана Комара на представљању књиге ''Митрополити Саватије и Стефан Љубибратићи – прилози биографијама''
Црквена кућа Саборне цркве Св. Спаса на Топлој, 13. децембар 2008. године
(Концепт)
Благодарећи спремности нашег домаћина, протојереја ставрофора Рада Бубање, пароха топаљског, и црквеног одбора топаљског, већ неколико година гледамо да ово мјесто, које је подигао владика Саватије, утемељујемо као мјесто представљања историјских књига, и то, свакако, у сасвим споредној функцији ове древне светиње. Када смо у мају 2003. године заснивали наше друштво, тада смо имали јасан став да настојимо на објављивању и откривању нових историјских чињеница а не на компилирању података које изразито обиљежава многе публикације које носе име научних. Пружићу један примјер који показује како изгледа истинско помјерање утврђених и много пута поновљених теза, а примјер одабран мјестом на којем смо се окупили. Ове године ја сам објавио документ из манастира Савина који јако, јако убједљиво говори да је барем једна од ове три топаљске цркве овдје стајала и 1605. године. Можда баш црква Свегога Ђорђа? Један такав документ у темељу уздрмава концепт тако високо подигнут у домаћој историографији о смјени становништва, православном ''клину'', измјени етничке слике овога краја у Морејском рату. Баца и другачије свијетло на Топлу као насеље? Због чега владика Саватије, визионар, силази у Нови, због чега немамо ни једну исправу која говори о његовом боравку у Савини, због чега већ најстарији катастар Новога довршен 1690. утемељује Саватија као пивског владику у Подима, са посједом у Топлој, и врло је могуће, калуђерима у Топлој? Никада не заборавите манастир Потпланину у Ратишевини. (О овој исправи коју сам поменуо можемо касније разговарати ако код Вас буде занимања. Сада само да истакнем да постојање цркве свједочи висока млетачка судска инстанца).
Дозволите да казивање о владици почнем једном ријечју савинског игумана оца Јустина. Отац Јустин је много, много читао. Читао је дјела умјетничке књижевности (посебно радо Андрића) и доста историјских књига, како је сам говорио, од корица до корица. Почетком двијехиљадитих, дошао сам у његову келију и сјео преко пута њега, на хоклицу. Он је, и поред другога непосреднога повода за овај сусрет, изрекао двије реченице. Прво: ''Треба изучавати српску историју преднемањићког периода'', на што сам ја слегнуо раменима, и друго: ''Ваља истраживати Соколовиће'', на што нисте могли не помислити на завичај оца Јустина. На то сам рекао: ''Има одлична студија о Мехмед – паши'', да би отац Јустин казао да ју је читаву прочитао, и да ту, везано за ту породицу, чека још велико и непознато поље.
Владика Саватије је упорно, у својеручним записима, а највише их је у Савини на једном мјесту, казивао ''отачаством од Пиве'' или чак ''Пивац'' и вјерујете и ово истраживање убједљиво говори о дубокој вези са Соколовићима, преко Пивљана Гаговића и Руђића. Јер Саватије и Стефан су Руђићи, а они поред утемељења у Пиви имају и темеље, и то средњевјековне, и у требињској Шуми и Конавлима. Као Љубибратићи. [Архим. Арсеније Гаговић сам казује да је поријеклом Руђић – родоначелник Гаговића кнез Вукашин Руђић; пећки патријарх Саватије Соколовић такође од Руђића]. Склон сам да вјерујем казивању самога архимандрита, као што сам склон да вјерујем и казивању владике Саватија у другој једној јако крупној ствари.
Владика је постриженик Тврдошки. То је сигурно. Сам је записао. Запис се чува у Мокринама гдје и оригинални антиминс патријарха Арсенија III Чарно-јевића. Заслугом Мокрињанина Никше Гојковића.
У Савини је Саватије боравио пуно, пуно прије 1693. или 1695. године. Сам то пише. Запис је у Савини. Ево транскрипта у мојој књизи.
Водио је свој народ у двије велике и кључне битке Морејског рата: на Книн и под Нови. Сам пише. Још на Гацко, на Требиње (три пута), с провидуром на Љубомир. Зато су га у Венецији уважавали. Његово дизање на устанак источне Херцеговине допринијело је стратешким помјерањима, па аустријски генерал Доневалд узима Градишку и више тврђава у Славонији. Све је то олакшало продор Завише Јанковића у Босну. Неуспјеси ће довести до буне у Цариграду у којој ће бити уморен султан Мехмед. Владика доводи Дробњаке на млетачку страну. Каже владика: ''...с моијем пуком кристијани који смо дошли на службу сваку и под крило пресвијетлом принципу...''
Саватије и Савина, то је давнашња ствар. Још 1682. он чита један Зборник у овоме манастиру. Сам пише.
Када је 1689. године Венеција гледала да придобије пећког патријарха Арсенија главни посредних био је владика Саватије.
Овдје доносим писмо Саватијево надбискупу Андрији Змајевићу послато из Мориња 29. дец. 1691. године којим он одговара на захтјеве Пераштанина. [Коментар].
Саватије је у Новоме извршио хиротонију митрополита Саве Очинића Калу-ђеричића.
Саватије стоји на првоме мјесту међу архијерејима на најсвечанијем Сабору у Барањи 1700. године, кaда је за цетињског митрополита хиротонисан Данило Петровић.
Године 1695. од самога Дужда је признат за епископа.
Сада, уважени пријатељи, долазимо на нешто изузетно крупно. Ја сам то Вама већ саопштио, али, с временом, дошло се до још података. Саватије је, не знамо одакле, провидуру Моченигу написао невјероватно писмо на дан 2. авг. 1702. године. ''...вољом Божјом и одлуком Цркве и благословом Арсенија патријарха Пећи, Србије и Бугарске..., а на сабору других црквених и свјетовних личности провинције Србије и Бугарске..., изабран бих гласањем и по закону да будем патријарх пећки умјесто горепоменутог патријарха Арсенија...'' Даље моли, а све ово по налогу которског провидура, Моченига да чува његове баштине, да не укине плату. ''Господ Бог зна с каквом вољом сам прихватио овај избор, али био сам изабран од стране црквеног сабора''. Он каже да је турски султан издао ферман. Кући оставља калуђера Ђорђа (то је, утврдили смо, Даниловић из Зубаца) као викара, ''да чува Цркву и народ''. Потписао се као Саватије, архиепископ херцеговачки.
Ја у потпуности вјерујем владици. Отпор српског епископата, Арсеније дефинитивно ван Србије и Космета. Нема повратка. Грк Калиник, наметнут, на пећком трону. Морамо мислити на морални и политички формат васељенског патријарха Доситеја, снагу дипломатских мисија у Цариграду. У томе часу, Арсеније износи намјере за масовно прсељење у Русију. Арсеније шаље изасланство на Цетиње да донесе привилегије које доказују да је увијек српски патријарх, а не грчки, имао власт у Пећи. Знајте још нешто. На сабору у Ср. Карловцима 29. септ. 1707. већина епископа је тврдила да је Арсеније ''на мјесто себе поставио другог патријарха''. Домаћи историчари нису знали за овај документ из Венеције, који је у земљу из Венеције донио Јован Томић, па су оцјенили ту тврдњу нетачном. Ту је тврдњу изнијела већина која је заговарала цјеловитост Цркве са сједиштем у Пећи. У овој књизи је дата опсежнија анализа прилика.
Владика је ускоро путовао у Свету Земљу, одакле се вратио 1705. године и то баш на Топлу.
Од 1707. управљаће Црквом у читавој Далмацији и Боки.
Ја вечерас желим само да новској публици, у мјесту живљења владике Саватија, не улазећи у детаље који су изнијети у књизи, кажем да је Саватије личност од међународног формата и угледа. Да је дошао на старију бокешку катедру, Максима, Теодосије и Исаије који су боравили овдје на Топлој. [Коментар новијих дјела католичких историчара].
Слиједи казивање о митрополиту Стефану Љубибратићу.
Младост, архиђакон 1705. године, Топла
Устоличење 1719. Грбаљ
Тешкоће и прогон, дисертације Вицка Змајевића
28. дец. 1721. извјештај консултора Дужду. Већ сам га објавио. То је нов документ стигао из ДА Венеције. Суштински, правничка одбрана владике Стефана. Контра которског провидура Фланђинија. Чак кажу: ''...отац Стефан у својству грчког епископа, постављен од стране српског патријарха, посветио цркве свог обреда на задовољство народа, забранио чиноде-јствовање појединим паросима и свештеницима због њиховог незнања и неспособности и замјенио их другим прикладнијим и спосбнијим, звао на поштовање не само властитог обреда већ и закона и поука Христових, позивао народ на вјерност дужду...''
Сарадња са архим. Леонтијем, Пођанином Јовом Лупешковићем
Прогон 1722, али и боравак овдје током 1725.
Викар патријархов у Београду 1726. Дјела у Београду и значај Архива у Ср. Карловцима. Он је поставио темеље новом патријаршијском двору у Београду, градио подруме овога двора... Подржава ђаке. Сарађивао и пома-гао владику Викентија који је касније изабран за поглавара Српске цркве.
Сарађује са Максимом Суворовим.
1728. постављен за епископа Костајничко – зринопољског и Лике и Крбаве.
1727. предложен од Мојсеја Петровића за темишварског епископа. Ово писмо открива да је био старији него се раније писало.
1731. оснива школу
Марта 1732. велика побједа на пописивању државне комисије. Референду-мско питање сугерише припадност унији.
Упокојење 1737. године и укоп у манастиру Гомирје.
Прогањан читавог живота. Дјеловао на два краја динарског опсега, на двије крајње тачке српског етничког досега у два најјача историјска удара на његову Цркву и народ. Наслиједио стрица Саватија у одбрани од уније. Два пута одређен за најжешћи бој. И он је побједник у тим бојевима, јер то свједоче историјска документа која су нам оставили млетачки правници, теолози и филозофи. Они су гледали непристрасно.
Покојни господин Симо Јованов Вујовић из Мојдежа дошао је десетак пута у моју ординацију. Свакога пута је говорио о историјским траговима боравка владике Саватија у Новоме, на Топлој, и измјенама имена топаљских владичиних топонима. Када сам прије неколико година званично предложио да се дио Његошеве улице јужније од Саборне цркве, назове именом владике Саватија, да се саставе Саватије и Његош, потомак онога владике Данила за чији је откуп Саватије сакупио хиљаду дуката, нисам могао проћи ни ниво мјесне заједнице Топла.
У ова изузетно тешка времена цијепања и раскола, када се све српско цијепа и комада, да подсјетимо на времена много тежих притисака када српски епископат није дао ни наговјештаја колебања. Саватијево и Стефаново вријеме Велике сеобе, и најтежег, државним и црквеним средствима помагано, уништавање Српске цркве, није дало ни најмањи резултат. Потпуно јединство епископа који нису пришли унији. Сва питања рјешавана на саборима. Да Бог да снаге нашем народу да и из овога метежа изађе и отпочне мирни раст, најприје тамо гдје мора да буде најмир-није. Драги суграђани, Вама желим поручити само једно. Пуно је разлога да сачувамо традицијски ход овога мјеста и са гледишта његове политичке историје, као концентрата свег ваљаног наслијеђа Старе Херцеговине која је одавде излазила у Свијет, али и као мјеста велике црквене традиције. Јесте са великим и насилним прекидима, али овдје је од владике Максима 1653. до Доситеја Јовића 1931. године дјеловала епископија. То је 278 година испуњено свијешћу о бокешком владича-нству. Између, најупечатљивији Саватије и Стефан, па владика Герасим. Велика обавеза за много снажнија здружена, организованија прегнућа данашњих Новљана.