Др Горан Ж. Комар

КАМЕНО КОД ХЕРЦЕГ НОВОГ

672 ГОДИНЕ ПОМИЊАЊА СЕЛА

ХРОНИКА

Говор г. Жарка Становчића на представљању књиге ''Камено'' Горана Комара

Камено, 22. марта 2008

Драги Камењани, поштовани гости,

Из Мјесне заједнице Камено позвали су и мене да учествујем у представљању дјела нашег Горана Комара ''Камено код Херцег – Новог 672 године помињања села – хроника'' издавача Друштва за архиве и повјесницу херцегновску које је ових дана изашло из штампе.

Не знам по к ојем критеријуму су позвали мене. Није моје да ја просуђујем о томе. То су могли, или хоће, и други, сада или у будућности која долази, која просуђује и смјешта свако дјело у колективној баштини нашег народа и трага који остављамо за нама будућим генерацијама.

У сваком случају, ја припадам једној од најстаријих генерација Камењана, па и сам баштиним дио спознаје наше прошлости и поносно сам то носио у себи ма гдје одлазио, пролазио, живио, па тако могу нешто рећи и о самом дјелу које представљамо и препуштамо јавности.

Дакле, као такав, могу рећи: пред нама је капитално дјело историјског трајања генерација Камењана и нашег села, почев од првог помињања његовог имена у далекој 1335. години у нотарским књигама Котора гдје се именом помиње први Камењанин као Смолета син Доброслава и Благоје Прволовић.

Тих 672 године историјског трајања нашег села Камено, аутор прати на основи историјске грађе познатих архива, кроз дјела европских научника – историчара: Орбина, Шафарика, Јиречека и других, па наших Ћоровића, Цвијића, Дворниковића, Ђурића, академика Дејана Медаковића и многих других из библиографије на крају књиге, који, сваки, из свога научног интересовања обрађује токове историје народа, у природном и историјском контексту.

Обриси, па и неки преломни токови те историје били су, тицали су се, и многоструко одражавали на Херцег – Нови, загорска села и наше Камено, посебно за трајања српске средњевјековне државе Немањића која је у државотворним, цивилизацијским достигнућима свога времена била узор држава у тадашњој Европи и којој је и наш поменути први Камењанин био поданик и наравно нама ближе токове за времена босанско – херцеговачких краљева и херцога који су владали и нашим селом у Драчевици, па затим под окупацијом Турака, Млечана, кратко Француза, Аустроугарске... до ослобођења из 1918. године, стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославије, што је у различитим политичким системима, испоставило се, било немјерљиво и трагично изгубљено историјско вријеме са становишта примарног националног интереса српског народа – стварања његове националне државе!

Аутор ову Хронику заснива и на историјској грађи и дјелима наших културно – историјских хроничара и публициста: Тома Поповића, Сава Накићеновића, Срђана Мусића, Петра Шеровића, Максима Злоковића, Рада Радовића, Велимира Радовића, те наших савременика Илије Пушића, Миша Лазаревића, Драгане Радојичић, било да је ријеч о обичајима, природи тла, клими, историјским реликвијама, утицају других култура, земљорадњи, виноградарству, поморству, трговини, просвијети, емиграцији.

Том научном и хроничарском фундусу аутор приноси своје непосредно истраживање и спознају баштине генерација и генерација Камењана, у корелацији са другим културама – политикама и утицајима, те одразу на развој Херцег – Новог и нашег села у њему. И нарочито природног ареала каменог: имања, баштина, шумарака, слабашних извора, безводног земљишта и камењара, планине, брда и обронака: од Зеленца, Котобиља, тајног брда, до Зушја, Борића, Диздарице, од Љесковца, Петрове главе, Дражњег брда, Вилин кука, Ћетовића њиве, те комплекса За Вратло, Субри, Радоштаку, Воденима јамама, Драгани, Мишковића греди, Дубоком долу итд. И човјека, Камњанина у датом природном окружењу и политичком контексту како се свакодневно бори за репродукцију живота, како брине о заједничким интересима и потребама села, како се воде и поштују одлуке сеоских скупштина, како се бирају часни и угледни људи да учествују у односним властима и штите интересе сељана било да су капетани општине, судије, начелници и други главари, о поштовању обичаја, високог степена међусобног домаћинског односа сељана, о преданости вјери Српске Православне Цркве, како се досежу, спознају, како данас кажемо, цивилизацијске вриједности живота.

Све то аутор чини с љубављу као да сам проживљава тај живот прошлих генерација на овом тлу, што одражава, како према савременим научним сазнањима кажемо, исти генетски код једног народа каменско – херцеговачког крша.

Дозволите ми, драги гости и наши Камењани да апострофирам на неки од преломних историјских догађаја, односно на манифестације животних активности Камењана у токовима историјског трајања, независнк од самог слиједа Хронике, и одраза укупног цивилизацијског развоја на тај живот, на мукотрпну борбу за опстанак на сувој, сиромашној безводној земљи, на образовању генерација у сагласју са прогресом човјечанства увијек у окружењу нашега села у различитим државама и додирима са другим цивилизацијама, културама...

У тим токовима историје, ту на микро плану, како наш народ каже од ''памтивијека'' чувале су генерације Камењана свијест о свом српском идентитету – припадности српском народу, јуче и данас. Уз своје жртвовање, наравно. И у рату с Турцима, Французима, учешћа у Херцеговачким устанцима, пробоју Солунског фронта, борби против фашизма...

Битка са Турцима одиграла се у подножју Тајног брда – Гручалици, у једном кланцу, гдје су, према предању, четири стотине Херцеговаца под вођством Саве анђелића и харамбаше сава Кујачића и стотину осамдесет Црногораца, под вођством Милије и Петра Радовића, изненада, у зору, напали Турке, разбили их нанијевши им велике губитке па су се преостали у нереду и расулу повукли ка Требињу.

Турци су, њих око четири хиљаде, под командом Топал паше надирали ка Херцег – Новом у намјери да одбију хришаћне у ослобађању града и помогну турским посадама у утврђењима, али, поражени, нијесу успјели, и посаде су се предале. Војвода Анђелић је погинуо а спомен на његову смрт уклесна је у стијени у подножју Тајног брда, непосредно уз данашњи пут за Камено.

Браћа Милија и Петар Радовићи остали су живи, добили су земљу и привилегије од Млечана и они су родоначелници више генерација, познати су кнежеви, главари, видари, добротвори, хроничари, интелектуалци који и данас живе у Херцег – Новоме, Београду, Нишу.

Здање у коме смо вечерас, школу, подигао је Глигор Радовић свом селу из туђине 1880. године.

Послије ове битке херцеговачки Срби насељавају Камено, по одобрењу млетачких власти, и све данас постојеће фамилије потичу из околине Требиња до Невесиња, сем великог братства Мандића, досељених из Горње Мораче, а враћали су се и Срби старосједиоци сатре Драчевице, Каменога, који су били протјерани, разбаштињени и негдје друго преживјели турски зулум. Млетачка република, као развијенија цивилизација онога времена, схватајући значај хих одважних Срба и хришћана за одбрану њених граница и интереса на мору од Турака, доприносила је развоју Боке, херцегновског краја, па и нашег села, тако да је оно, већ 1690. године имало непотпуни катастар непокретности, и у цјелини 1704. године са уписом власника имања што је доприњело, како данас кажемо, правној сигурности сељана и посједа па је било мало међусобних спорова, учвршћивало се добросусједство и колективна свијест о заједничким интересима, што је заиста видљиво из записника сеоских скупштина када се одлучивало о бројним питањима сеоског живота.

Оснивање српске Топаљске општине 1718. године имало је велики политички и економски значај за развој читавог херцегновског краја до кога није дошло вољом Венецијанаца по себи, већ као резултат захтјева, борбе за то Срба који су живјели на томе простору па је тако млетачки провидур наредио да се неки проглас објави на српском језику 1721. године, а данас у држави у којој живимо чине све да затру тај језик.

Угледни домаћини, Камењани, различитих генерација за постојања Топаљске општине учествовали су у њеним органима власти као капетани, начелници, судије, повјереници.

Планински крај За Вратло имао је немјерљив значај за наше сељане: изгон стоке на испашу почев од 2. августа, пошто се обавезно претходно покоси сијено, спремање сира у мјешине, брање дрва буковине и за продају Новљанима за огријев иза канли куле за зиму која долази, за ваљење леда из ледених јама и догон коњима новским месарима, сладоледџијама, хотелу Трани... Рад тих наших ледара данас изгледа као мукотрпна сага: спуштање помоћу чекрка у хладне дубоке јаме, сјечење леда сјекирама и ћускијама, пуњење леда у јутане вреће, опет чекрци, товарење, ход по мукама. За коришћене планине Камењани су плаћали закупнину конте Буровићима из Пераста који су је добили од Млечана као признање за допринос у рату са Турцима и ослобољење Херцег – Новог, али су га средином 19. вијека, узимајући у зајам, купили од Буровића и парцелисали на поједине власнике, према њиховом учешћу у куповини.

Око коришћења Вратла било је сукоба Убљана и Камењана, махом угоном стоке ради напасања и појења од стране Убљана у простор нашега села, али су сукоби рјешавани поравнањем пред судом у Котору 1888. године. Суд у томе поступку одаје признање кнезовима Андрији Драгојловићу и Сави Становчићу на међускобном разумјевању и договору по којем међу осталим, камено допушта Ублима да његови сељани могу узимати воду ''за пити'' из извора и јама у каменском дијелу планине.

Аутор пише ослонцем на архивске документе и о бављењу поморским пословима Камењана за времена која Хроника досеже. Па тако, из пописа становника Каменог из 1808. године, у којем се наводе само мушке главе свих фамилиоја, види се, да су дванаест младића ''у мернаре''. За фамилију Обиловић из засеока ратковићи, може се рећи да је у неколико генерација поморска још од средине 18. вијека. Петар, Ђорђе, Марко, били су капетани дуге пловидбе и сувласници или власници бригантина, као и Петар Становчић, који је 1825. године посједује такав брод. И Љетопис Матице српске 1832. године пише о Србима на мору, смјештајући их у Боку. Часопис наводи имена стотину и два капетана ''Серба'' и називе бродова које они заповједају. Међу њима, из села Камено Ђорђе Обиловић, Петар Становчић, Петар Јововић и Крсто Балтић, као да су из Новога, али су камењани генерацијама преносили да су они из нашег села.

Мада вечерас није наше да о томе говоримо, али овај документовани историјски есеј одражава осјећање високе националне свијести, о припадности једном народу, ма колико су његови дјелови међусобно удаљени и у другачијим се геополитичким приликама налазили.

То исто осјећање о припадности свом народу, његовој вјери, привржености родном крају, својим ближњима, селу, за његов напредак, изражено је код исељеништва у прекоморске земље камо су одлазили ''трбухом за крухом''. У питању су десетине и десетине исељеника, буквално из свих каменских породица: Мандића, Булута, Стијепчића, Кујачића, Обрадовића, Ратковића, Радовића, Бронзића, Јововића, Вуковића... Они су у том расијању међусобно повезани, помажу се, обавјештавају једни друге о догађајима у домовини, учествују у раду исељеничких друштава и не заборављају помоћ својима. Не заборављају и зов свој народа у једној од пресудних епопеја његове историје, као што је Солунски фронт. Тамо смо имали тројицу добровољаца: Вуковић Радова Бошка, Стијепчић Шпирова Милана и Вуковић Андријиног Душана који је указом краља Александра из јануара 1920. године одликован златном медаљом за храброст и добио земљу у Панчевачком риту. Пишући о емиграцији аутор поред многих помиње Лазара Јововића који је као угледни исељеник живио у Сан Франциску а стари Камењани говорили су да је био конзул Краљевине Србије у том граду. И заиста, када сам био предјседник општине Херцег – Нови, скупа са одборником др Ђорђе Будечом 1990. године, у посјети Аранђеловцу казао нам је извјесни господин Адамовић или Аћимовић, пензионисани амбасадор и начелсник Архиве Министарства Спољних послова СФРЈ да је заиста Лазар био конзул Краљевине Србије што кореспондира са чињеницом да је Србија са Америком закључила тзв. Конзуларну конвенцију 1881. године.

Али, као феномен Каменог, истичу се каменски просвјетари, још из доба Аустрије, прве Југославије до савременог доба, који су у своме времену оставили траг у свијести многих генерација. У питању су десетине учитеља, наставника, професора, а стручњаци из просвјете кажу да их је само послије другог свијетског рата било толико да су могли покрити једну читаву осмогодишњу школу, па чак и гиманзију. Овај аспект из живота Каменога и није по себи предмет Хронике и то заслужује посебну пажњу и посебну сторију, али, било је ето прилике да се и томе нешто каже.

Завршавам оним што нам аутор открива, вертикалу духовности наших насеља, која их је одржала, као и свијест о томе што је први архиепсикоп, просветитељ, законодавац, државник Сава Немањић оваплотио својим дјелом за свој народ и његову будућност.

Под водством нашег протојереја Марка Бронзића и учитељице Мирославе Становчић, сељани Каменога, Требесина и Сушћепана, далеке 1939. године, дали су своје прилоге за изградњу храма Светог саве на Врачару. Пописани су сви приложници. Али, те далеке 1939. године на позив Црногорско – приморске митрополије, фонду владике Рада одазивају се и тада веома сиромашни Голуб Зорић и Нене Булут и уплаћују шездесет динара.

На крају, још једном захваљујем аутору на труду које је дао дјело великог значаја за Камено, за наш херцегновски крај у Боки, за спознају оног што смо и ко смо.

Говор др Горана Комара приликом представљања књиге ''Камено код Херцег – Новог – 672 године помињања села'' одржан у згради Основне школе у Каменоме,

задужбини Глигора Радовића, 22. марта 2008. године

- концепт –

Поштовани Камењани, поштовани гости,

Морам, прије него кажем неколике ријечи о историјскоме ходу овога села, казати да је овај мој поглед на Камено саграђен у жељи да покажем главни и несумњиви ток његове историје. Никако нисам имао намјеру да овим исписујем историје каменских породица.

По моме увјерењу, ово је далеко пречи задатак. Ви свакако знате да сам ја у последњих десетак година објавио низ историјских монографија новских села. Дозволите да сада истакнем главну намјеру мојих врло опсежних истраживања у архивима Боке која сам у последње вријеме проширио и на неке велике архивске установе у Србији и иностранству. Иако сам ја у нивоу историографске литературе постигао ту намјеру, преостао је тежи задатак да истину коју сам успио поткријепити архивском грађом пренесем житељству овога краја. Услијед низа несретних по читави наш народ околности током последњег вијека стварања и истраживања створена је једна опасна теза о измјени етничке слике Боке Которске у вријеме Морејскога рата, дакле у вријеме које Камењани познају по предњима својих старих, то јест, њиховоме казивању да су овдје доселили између 1687. и 1695. године. Чак је било аутора који су писали да су бокешка српска села настала у то доба. А погледајте, Камено се под тим именом помиње 1335. године што ће рећи пет година послије српске побједе код Велбужда и годину дана прије сусрета српскога владара Душана са Андроником III. И даље, кроз вјекове, живи Камено на оштром бриду између мора и планине и помиње се у неким државним хартијама, црквеним документима, мноштву исправа приватно – правног карактера. Житељи Каменога, ваши претходници на овоме тлу, гледали су подизање Новога града Стефана Твртка I Котроманића. Камено је старије од Новог. Помиње се 1444. у повељи Алфонса V, помиње се 1540. у турском пореском попису, 1637. у извјештају фратра Санта из Сплита који каже који народ и које вјере у њему живи.

Камено посједује своју земљишну књигу која је довршена 1690. године, дакле ево равно 318 година. Овдје, у овој књизи, леже подаци из овога млетачкога катастика који ће вам казати ко су били власници земље у овоме селу 1690. године. Ја само желим да вас, поштовани Камењани, потакнем да погледате једну ствар. У дјелу заслужног попа Сава Накићеновића ви сте читали, или сте слушали од ваших старих, да су ваши преци, преци одређене породице, овдје доселили на примјер 1695. године са Војновићима или владиком Саватијем Љубибратићем. Шта ако у овој земљишној књизи која је, понављам, довршена 1690. а започета 9. октобра 1687., нађете свога претка? Јавља се још један проблем. Млечани су овдје израдили још један катастар, комплетан катастар који је довршен 1704. године. У овоме катастику одређени број власника земље уписује се са ознаком ''нови становник''. Сви који су уписани са овом ознаком су заиста досељавани као главари и кнезови са подручја читаве источне Херцеговине, знају им се стара станишта и они су углавном привилеговани становници венецијанске државе. Доселили су све унатраг до 1687., придружили се млетачкој армији, вршљали по Боки, становали у Перасту. Ја сада морам да вас питам: Када је овдје досељена множина осталих власника земље поред чијега имена не стоји ознака ''нови становник''? Ова књига помиње десетине исчезлих родова села Камено. Многи међу њима, али и неки међу вама, трајали су и сахрањивали се овдје пуно прије Морејског рата. Гроб код Јован цркве све говори. Он припада класичном добу стећака и не може бити млађи од 16. вијека.

1716. Камено је уписано у Замбелину карту Боке. 1718. добиће новски Срби своју општину која је била смјештена на Топлој и која је даживјела Венецију. Први општински званичник са Каменога био је Сава Кујачић и то у улози судије већ у првој општинској гарнитури 1719. године, а први капетан Топаљске комунитади био је Јован Мандић 1727. године. Године 1690. село је имало 328 становника а до 1777. број је лагано растао до 364 житеља. Након једног великог пада, Камено ће се до 1799. попети на 421 становника. То је година када је довршена Велика црква манастира Савина. Још једном, темељна ствар коју хоћу да вам предочим, а то се межете увјерити из пописа чије преводе ова књига доноси, на предјелу Каменога живјеле су старе српске фамилије које су временом нестајале. Можда да ипак сада поменем ова презимена: Верњак, Савчић, Шурбат, Раковић, Чорлаја, Бакочевић, Владиславић, Чолан, Вујачић, Ковачевић, Рајовић, Лучић, Зубац, Витковић, Цацовић, Милосављевић, Стојановић и Милић. Ми данас не можемо заобићи чињеницу да је млетачко упињање да заузму Нови трајало три пуне године и да је предузимљиви провидур Антонио Зено припремио коначни успјех Ђероламо Корнера 1687. године. Ова су села у три године рата, од 1684. видјела тешке похаре и тешке муке. Она су практично испражњена. Хоћу да вас питам шта мислите у каквом се положају нашао каменски повратник, као избјеглица, без тапије на земљу и без заслуге за побједничку Венецију? Дакле, онај Камењанин којега је млетачка акција и млетачка герила предвођена Бајом Пивљанином отјерала из његове куће, спалила му дом и љетину у љето 1684. године. И о тим Камењанима ја сам желио да вечерас проговорим неколико ријечи.

Ви знате да се живот села промјенио послије откупа Каменске планине у 19. вијеку. Село је, највише заслугом кнеза Јокана, добило прилику да се подиже у његовим старим занимањима. До тада, овдје се јако тешко живјело, мада ваља истаћи да је било бродовласника из Каменога. Мала дјеца од 8, 10, 12 година, укрцавала су се на бродове и пловила. Погледајте вриједни каменски попис из 1808. године који је дат у књизи. Тешки ударац ово је село доживјело на вријеме француске експедиције и владавине. Али, подићи ће се лагано кроз вијек аустријске управе. Током 19. вијека један Камењанин, Никола Шпиров успјеће да купи више од 300 000 метара квадратних земље у четири новска села. Између 1902. и 1909. добиће Камено први и последњи водовод у планинском подручју Боке. На крају, село Камено више него остала новска села, илуструје историјске обрасце развоја медитеранског села које се својим земљишним опсегом успиње до близу 1700 метара надморске висине а ка обали силази на пар стотина метара.

Читава записана историја овога села садржана је у тегобном и неизвјесном настојању да помери своје стјешњене физичке међе. У триста година своје историје у којој ово село истински живи свој Нови вијек, Камено је половину тога времена гледало како да отвори она доња своја врата у Котобиљу и сиђе у свој град, да нађе мјесто у своме граду, и горња своја врата, да изађе у планину која даје искључиву повољност за одржање села у старим занимањима.

У крашкој безводици, на спрженом каменском пашњаку, на дохват до половице 19. вијека туђе хладовите планине, силазећи у јаме са ледом као највјештији