Говор Горана Комара на представљању књиге ''Херцеговина у Боки - темељи модерног Херцег – Новог (Владиславићи, Магазиновићи, Јовановићи, Војновићи)''

К О Н Ц Е П Т

Говор mp3

Бивша резиденција владике Саватија Љубибратића на Топлој

Ова књига штампана је током 2007. године и она чини синтезу мојих архивских и теренских истраживања прошлости и исходишта Херцег – Новога каквога ми данас знамо и живимо. Ако она садржи упућивања на темеље модерног Новог, тада би требало да буде приказана на другачији начин. Ја сам се ипак одлучио да и ово дјело прикажем у сједишту српских архијереја Саватија и Стефана. У мени је данас саздана одрешита упорност да мојим суграђанима, докле могу допријети, кажем да је пуна два вијека провођена механизација и фрагментација историјског наслијеђа Херцеговог града и да овај затирачки поступак улази у завршницу. Овај град има своју велику, чак репрезентативну политичку и црквену историју и он мора наћи начина да превазиђе и потисне себичност, партикуларизам – партизам и непотизам. Он нема много времена. Овако, како сам одлучио, да у Новоме прикажем ово дјело, тако је, вјерујем, најбоље. Немамо новчана средства довољна да допремо шире. Али, ово је можда начин да фактографија ове књиге оживи и да у њој нађете своје темеље који су исписани реалним именима и презименима личности које су израстале у личности европског и свијетског формата а које су ваш крај гледале као свој завичај и праг.

Допустите да учиним једну илустрацију. Када Ви данас узмете луксузна и у довољној мјери помагана дјела, укупни утисак о историјскоме ходу Новога је сигурно сљедеће: то је обично, сасвим обично, ничим изузетно, ничим крупно, ничим жртвено. Ево примјера. Пише да је први начелник новски, топаљски Нико Злоков. Када таквим луксузним дјелом које ће допријети свугдје, широко и масовно, избришете првог трибутарног капетана Топаљске општине Сима Милутиновог (Магазиновића), не дакле да га ставите у круг ничим изузетних, већ га напросто изоставите, тада сте збрисали историју крупног корака, крупног приноса, привлачну великоме свијету, њему препознатљиву и савим компатибилну, историју континуитета. А тај континуитет обиљежава чак, то је и најмање важно, и потпуна крвна, сродствена непрекидност новске политичке елите под тровјековним окупацијама.

Ова књига пружа историју Морејског рата са наглашеном визуром Драчевице и Херцеговине. Та историја је прожета сликом кретања главарских фамилија Херцеговине, а онда је, обимним расправама о новским родовима истакнут средишњи сегмент: личност и дјеловање, политичко и црквено прегалаштво, првог топаљског начелника Сима Милутиновог. Када бих успио да данашњим Новљанима укажем на историјки формат овога капетана, првог челника наше општине, био би то јако велики резултат.

Темеље модерног Новог, темеље његове модерне и Аустријом изнова обновљене општине, створиле су неколике фамилије. Магазиновићи и Јовановићи нису били познати историјској науци. Овом књигом ја сам настојао увећати и сазнања о чувеним Војновићима и Владиславићима.

Илустрације ради, казаћу Вам да је новски посједник Матеј Павлов Владиславић живио у овоме граду а да су његови преци архијереји Стефан и Симеон. Топаљски, савински Живковићи и њихов главар капетан Николај, епитроп манастира Савина, припадао је овоме братству. Овдје не говоримо о паштровским Живковићима. Ова фамилија јесте најприје позната по Сави Владиславићу. ''Утврђује се на основу аутентичних докумената које је испитао наш љубљени племенити г. Андреа Мемо... да гроф Сава Владиславић потиче из породице племените Владиславића у Илирији, која је кроз више вјекова записана са титулом грофова'' – баш у вријеме формирања Топаљске општине од истога дужда Јована Корнера.

Жарковићи – Магазиновићи. Како разријешити просторне дистанце? Срђевићи, Гацко – Сливница – Површ? Најближе сродство – једна фамилија! Казује то тврђе од било чега опорука Сима Милутиновог. Велика питања историјској науци. Услов градње темеља националне историје Новога вијека.

Јовановићи. Посве непознати. Вука помиње Сенат. Директни учесник код меморандума 1701., први потписник, син Вуковој - вишеструки мандатар Топаљске општине на мјесту капетана. Врхунац политичког, вањског дјеловања ове општине.

Широка крашка поља изнад мора, љетом спржена, уоквирена брдима попут бокешких, угловњак српске земље кнеза Мирослава и браће му, домовина красног Јеванђеља захумског кнеза, то је завичајно исходиште све новске Боке.

Тенденција умањивања значаја, или чак изостављања показивања било каквог значаја у Морејским ратовима житеља Херцеговине и старе Боке је довела до екстремног става њихова брисања из историографије. Но, то није тако. Они су на своме челу имали и изузетно значајног архијереја о којему смо у последње вријеме дали неке нове чињенице. Тако дознајемо да је владика представљао крупан чинилац у међудржавним релацијама свога времена. Осим тога, Херцеговци су са Новљанима и осталом Боком и те како учествовали у битакама оба Морејска рата. И када постоје малобројна документа, какво је писмо владике Саватија Зану Грбичићу, тада су писци историје дужни да се на њих осврну, а научни поступак налаже и анализу околности и укупног политичког контекста.

Српски Нови вијек у Боки обиљежен је дјелима колективног ктиторства, саборног подизања православних вреднота, како је то посвједочено и натписом из Мале Светоуспенске савинске цркве из средине 16. вијека. Ова обнова стигла је баш у вријеме поновнога успостављања Пећке патријаршије (1557) и дјело је манастирског братства које је, старањем јеромонаха Пајсија учинило оправке на цркви, али и неке кораке на живопису.Овакво, колективно ктиторство постаће раширеним обликом даривања Цркве баш у вијеме обновљене Пећке патријаршије. И управо ће требињски и новски Магазини у вијеку млетачке управе у Горњој Боки постати предводници свих знатних народних дјела, почевши од подизања Световознесењске Саборне топаљске цркве која ће бити довршена 1712 – 1714. године, за епископа Саватија (Љубибратића). Освећена руком владичином 1713. године, у круни дјела које је водио Симо Милутиновић Томаша Магазиновић. Kaда се говори о историјском ходу Цркве у новскоме крају, заиста, у празнини грађе која би освјетлила тмину која притишће 16. и 17. вијек, двије необично важне дохватљиве тачке показује управо колективно прегнуће савинских калуђера на челу са јеромонахом Пајсијем и попом Вугдагом чија имена сјаје са натписа у Малој савинској цркви (1565) и такво једно замашно дјело на топаљском саборишту са почетка 18. вијека на челу са владиком Саватијем и капетаном Симом Милутиновим Магазиновићем. Оваква дјела подсјећају, међутим, на још нешто. Она говоре о снази и дјелатном механизму народносног попуњавања и обдржања жупе Драчевице у доба турске и млетачке управе кроз зубачка метанастазичка врата. Управо кроз зубачко грло разливали су се снажни утицаји црквене политике у доба јерарха из братства Соколовића не би ли утврдили стари бокешки угловњак

Од доба патријарха Јована и ослободилачких покрета са знатним европским посланствима које је обиљежио окретни калуђер Дамјан Љубибратић, спаљивања Милешеве и кретањем њених драгоцјености ка требињскоме манастиру, до доба патријарха Пајсија који ће метнути печат на унијатски продор Франческа де Леонардиса, Савина ће стајати у тишини османске доминације, али ће у часу нових ратних метежа Бечкога рата (1684 – 1699) отворити своје двери најкрупнијим споменицима средњевјековног и новијег наслијеђа два стара епископска средишта Херцегове земље као мјесто највеће безбједности и мјесто дјелатне безбједности. Милешевски калуђери пренијели су повељу Деспота Стефана Лазаревог сина у Тврдош, а тврдошки, послије уништења њихова манастира, у Савину. Овдје, на топаљском земљишту, неће ово наслијеђе лежати забачено, него ће постати основом за градњу веома промишљеног културног и политичког живота бокешких и херцеговачких Срба. На том наслијеђу саградиће се модел отварања овог старохерцеговачког изолата према главним политичким средиштима Јадрана у низу вањских искорака топаљске аутономије, на захтјевима који своје темеље не траже у плитко укопаним ратним заслугама, већ дубоком наслијеђу српске православне црквености ове земље, тачније, на праву насљедника. Насљедном праву на земљу. Тако је казано у документу велике народне конференције у Попову пољу 1693. године. Херцеговачки Срби траже да нико не дира њихове старевине у Боки. Овај захтјев из 1693., изречен управо у Попову, пред прелазак херцеговачких фамилија у Драчевицу, говори о моралном формату поповских и требињских кнезова Војновића и Магазиновића који су његови потписници. Они ће га пронијети кроз читави 18. вијек. Данас не можемо рећи одакле су сви крупнији Војновићи стигли у Нови, али можемо утврдити поријекло најпознатијег: пуковника Милоша. И изнова се јавља питање потпуног заборава у мјестима поријекла ових значајних историјских српских родова.

Током 1718/19. вођен је у Котору кривични процес поводом повређивања конте Драгутина Милошевог Вујновића у Рисну и који у потпуности освјетљава мјесто поријекла конте Милоша и његове фамилије из Бобана. Наиме, 12. дец. 1717. хирург Ђорђе Никикијевић (од старих новских Гонзага) дао је изјаву како је лијечио капетана Драгутина Вујновића који је рањен у руку, ма не опасно по живот. Ова је изјава дата у Новоме. Из даљих исправа у предмету сазнаје се да су Драгутина напали Мато и Нико Катурићи у Рисну, те да је Драгутин син Милоша. Драгутина је бранио Јован Лупур из Кута и Властелиновићи а сердар Ћеловић није прискочио. Процес је пренијет у 1718. годину. Васиљ Вујновић је извјестио да је његов брат Драгутин у Далмацији. Кључно за наше питање је исказ сердара Драгутина Вујновића и свједочење Продана Магазиновића из јесни 1719. године. Најприје, сердар Драгутин подноси приговор на одбрану починиоца Ђура Миситића у шест тачака. Он казује да је Миситић рођак Катурића чијег стрица Manovivicha су убили људи из једнога села које је близу онога из којег је покојни сердар Милош Вујновић. Дана 23. септ. 1719. године наложено је Јовану Буровићу да позове свједоке из села, те кнеза Продана Магазиновића из Топле и обезбјеђено је саслушавање кнеза Продана који је 25. септ. 1719. казао сљедеће. У овим крајевима је обичај да се из освете убије рођак убице, а ако не, онда макар неко из те општине. Он каже да су убице Маноловића из Шуме (требињске) и да је то село близу села Бобани (Bobagni) из кога је пок. Милош Вујновић. На тај начин несумњиво дознајемо о мјесту поријекла кнеза Милоша и његове фамилије. Занимљиво је да се у свим судским исправама његово презиме пише у облику Вујновић (Vuinovich).

Уколико би нешто у раду на припреми ове књиге донијело одређени напор, то је свакако покушај тражења копче новских Војновића са старим Војновићима, нећу казати средњевјековним, ма било какве копче са дубљим вјековима. Нисам имао начина ван изучавања и расчлањивања породичних читуља које леже у необјављеним изворима које сам током деведесетих година преводио у договору са владиком Атанасијем.

Више пута понављаном анализом имена, уз драгоцјену помоћ г. Небојше Драшковића код упоређивања података из турских пореских дефтера, могле су се поставити одређене претпоставке:

1. Бобански Војновићи из Рапти су Војновићи конте Милоша, млетачког пуковника. Вјероватно да се уз ово село веже и Војин из Морејског рата (Војин из Рапти).

2. Поповски Вујновићи, уколико би заиста, како каже Општи лист, стајали у Дријењанима или Драчеву, пружају читуљу са могућим родословом који може указивати на њихово поријекло (предио егзодуса) из Старе Црне Горе.

Најприје је извршена ''унутрашња'' анализа читуља, при чему је као реферални низ узет онај низ имена из читуље знаменитог топаљског конте Ђорђа Кнежевића – Војновића која је морала настати концем 18. или почетком 19. вијека. Она је одабрана јер пружа најдужи низ имена, макар та имена не била сложена редом. Осим тога, она обухвата, по свему судећи, и Кнежевиће – Војновиће и Сердаревиће – Милошевиће. Друго, што сам учинио јест проналажење једне маркантне тачке међу именима у понуђеним читуљама која се лако препознаје и веже уз одређени период времена. То је, свакако, пуковник Милош са његовом женом Достињом и сином Драгутином Војновићем, дакле размеђе 17. и 18. вијека. Милош умире 1718. године, на завршетку рата. Најприје сам имена из читуља из Рапти и Попова тражио у низу ниже од Милоша, дакле, ближе 19. вијеку. Степан подударности и присуства у овоме низу је врло низак. Онда, навише у низу, у дубину 17. и 16. вијека. Ту је већ одмах било видљиво да је читуља бобанских Во-јновића јако, јако подударна у именима Никола, Данојла, Стојан, Јован, Вуин, Стоја, Љиљана, Воин, Јања, Јован, Воин, Данојла, Петар, Милош, Достиња, Драгутин. Дакле, 69, 56 %. Даље, када је упоређен низ имена испод Милоша, степен подударности је био никакав. Није уочено ни једно једино име. Ипак, морам због тога предпоставити да су се ови бобански Војновићи у доба Милоша и жене му Достиње, можда и код преласка под крило Принципово, раздвојили, остали у Херцеговини, некуд можда и одселили. Наравно, ово сужавање визуре које сам учинио, раздвајањем низова имена до Милоша и од Милоша не пружа пуну сигурност код орјентације у времену, јер читуље не морају слиједити хронологију. Само, дајем предпоставку да је дошло до физичког цијепања фамилије током Морејског рата.

Желим, такође, изразити увјерење да и само постојање овакве читуље какава је ова савинска конте Ђорђа Кнежевића – Војновића говори убједљиво за постојање породичног архива у Херцег – Новоме, јер другачије овако нешто није било могуће саставити. И овдје скрећем пажњу на казивања о спаљивању двије куће Ђорђеве због његовог истакнутог учешћа у припремању отпора Французима.

Последња у низу поповских читуља исписана у Општем листу Тврдошко – савинском (ц, са ознаком села: Дубљани) даје низ имена који сам настојао упоређивати са расположивим читуљама 18. вијека. Резултат је неочекиван. Готово у потпуности, али заиста у јако јако високом степену, ова читуља је подударна са великом читуљом Магази-новића – Томашевића фамилије Сима Милутиновог. А тек када се читу-љи Сима Милутиновог из манастира Савина начињеној 1740 (!) додају имена Магазиновића која су архивски посвједочена, подударност је скоро потпуна. Када се код упоређивања изоставе читуље уже Симове породице сачуване у књигама приложника манастира Савина (Либро от сарандара) које не уграђују имена из читуље фамилије из Дубљана, тада се допушта и предпоставка да је једна стара линија Магазиновића стајала у Дубљанима. Симо Милутинов је попут Ђорђија Кнежевића Војновића израдио једну сумарну, братственичку читуљу – икону на дрвету 1740. Он је, дакле, био челни и најугледнији братственик који је, вјероватно, посједовао архиву јер, напросто, није могуће памтити низ датума који она садржи.

Сада, пређимо на поповски род Војновића. Ово је развојна линија поповског рода која показује високи степен подударности са неким јако древним пописима. Сасвим намјерно, тражио сам ова имена у именима пореских обвезника подручја Старе Црне Горе из 16. вијека. Наравно, мјесто на које је нарочито требало гледати јест село Војинићи које се чак у једноме дефтеру назива Војновићи. Уочена је упадљива подударност у низу горњих, челних имена поповских Војновића са родом војинићких становника чак до 1477. године, што ће рећи првих пописа овога подручја под отоманском управом.

На тај начин, отворена су врата Старе Црне Горе.

Стара Црна Гора и Стара Херцеговина, то је у етничком смислу једна земља. Један народ. Дубоко повезан. Још не познајемо своје земље у довољној мјери.

Овом књигом пружа се каталог управних гарнитура Топаљске општине под влашћу Венеције.

Педесет и четири управе гарнитуре. Само за венецијанске управе. Је ли то основ и разлог да овај град наступи смионије, слободније у тражењу додирних тачака, ослоних тачака у великоме свијету? Или ће се и даље само бавити провинцијалним братимљењима? Модерни Нови није заснован у вријеме Аустрије већ у вријеме Венеције 1718. године. Ђорђе Војновиић Ужички био је чукунунук Сима Милутиновог.

Град Нови, да би живио, да би сачувао традицију, и тешким искушењима и ломљењима које ће у будућности донијети све систематичнија и дубља монтенегринска државно – партијска оштрица, мора макар препознати и великоме свијету показивати своја стварна исходишта и слику историјског хода у томе свијету. Хајде да на крају ово поставим сасвим упрошћено: којим се питањима бавио Сенат Млетачке републике 1701 – 1797. године спрам бокешких Срба, посебице Новљанских, а којима се бави италијанска влада или парламент између 1991. и 2008. године? Чак није наодмет рећи још нешто: дајте списак питања које је расправљао млетачки сенат у 18. вијеку која се односе на Црну Гору и списак питања која се односе на Боку у томе раздобљу.

Повратак на главну страну