Поди илуструју српску поморску традицију на Јадрану, а састављени у својој општини, са Топлом, све најдаље домашаје српског по

ИЗЛАГАЊЕ ДР Г. КОМАРА НА ПРЕДСТАВЉАЊУ КЊИГА: ''СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У ХЕРЦЕГ – НОВОМЕ'' И ЗБИРКИ АРХИВСКИХ КЊИГА СРПСКО – ПРАВОСЛАВНЕ ПАРОХИЈЕ ПОЂАНСКЕ И ТОПАЉСКЕ КОМУНИТАДИ (ХЕРЦЕГНОВСКЕ ЗНАМЕНИТОСТИ, КЊ. 2., 3.)

УЗ УЧЕШЋЕ ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ И МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО – ПРИМОРСКОГ Г. ДР АМФИЛОХИЈА И ДР ВЛАДИМИРА ЈОВИЋЕВИЋА.

ХЕРЦЕГ – НОВИ, 29. МАЈА 2007

Поди илуструју српску поморску традицију на Јадрану, а састављени у својој општини, са Топлом, све најдаље домашаје српског поморства на Медитерану и Црноме мору, путем сопствене и руске ратне и трговачке морнарице коју су подизали. Матичне књиге парохије пођанске јесу велика драгоцјеност српскога народа на вањском динарском пасу, то је риједак споменик јер припада 18. вијеку, то је слика реда свагдањег, то је и историјска слика путање којом је овај народ корачао са осталим јадранским саставницама да стане у ред народа континуитета који су чувале његове народне конференције у Попову 1693., меморандуми 1701., молбе и представке 1718. и огромни низ захтијева за одржање митрополије до конца 18. вијека којима су Топљани предњачили, па онда и меморандуми Црне Горе и Брда влади млетачкој. Истовјетна стремљења, истовјетне жртве и бриге. Није довољно Новоме данас показати исправу из Сремско карловачког патријаршијско – митрополијског архива која казује да је прогнани новски митрополит Стефан био викар патријарха Мојсеја и кандидат за темишварског епископа на мјесту упокојеног и нашој науци непознатог епископа Јанићија Владиславића из најзнаменитијег српског рода 18. вијека, а родовски, њихова суграђанина, да је владика Стефан тријумфовао на првом историјски посвједоченом референдуму српског народа на тлу данашње Хрватске, и првог референдума уопште у српској историји, којим је сав народ казао ''Ја нисам унит, него син Источне Цркве'', притиснут државном пресом и пријетњом глађу и сиромаштвом, расијан по туђим тлима. Колику је то центрипеталну снагу носила српска матица кад је њено земљиште сезало до крајњих тачака домашаја њених тестамената, сабирајући традиције и градећи Цркву од Истока. Је ли тај тријумф доказ да је нама данас измакнуто тле под ногама? Да смо сви, па и овдје у Боки, у Новоме, научени да стојимо на туђему, да градимо на туђему, да смо као сламка бацани, како је говорио отац Јустин, са једне земље на другу земљу. Да ли је довољно показати вјероватне домашаје политике цариградског патријарха Доситеја, савременика патријарха Арсенија Чарнoјевића којега је васиљенски патријарх назвао Тринаестим Апостолом, изузетно снажног и пробитачног дипломатског кора хришћанских држава у Цариграду за вријеме Морејског рата, избор новског епископа Саватија за патријарха у окупираним земљама Космета и Србије, сјео он или не сјео на свети пећки патријаршијски престо. Да ли је довољно показати низ архимандрита, јеромонаха, од оца Арсенија Милутиновића који је заправо почео подизати велику савинску цркву, преко скромних записивача Софронија Видаковића, ђакона Стефана Аврамовића, напаћеног архимандрита Данила Јовановог, архимандрита Симеона Ивковића, обновитеља манастира Ваведења на Жањицама, низа бококоторских викара савинских јеромонаха и архимандрита који су уздржали ход Цркве и ход народа у ходу древне Источне Цркве. Није довољно показати да је род савинских Владиславића – Живковића дао двојицу српских митрополита Стефана и Симеона, да је владика херцеговачки Герасим припадао роду Рупића. Али јесте довољно да се у овоме свијету зачне и утврди знање да припада народу континуитета који се кретао по сопственоме племенитоме, укопавао у сопствено племенито и да је главни садржај покрета и револуција 19. и 20. вијека изокретање сопственог у туђе и племенитог у обично, светих сасуда и повеља у прашину коју разносе вихори, цијепање груде земље баштинске, завичајне, у бестрагије страха и туђинштине. Да, тако пише у историји: Ваш бокешки завичај је кућа без темеља, поповски Поповцима, требињски, љубомирски, и сви други завичаји куће без темеља. Туђа земља и отета, не рађа. А српска митрополија и српски приморски архијереји, од давних давнина до данашњих, уздржаше ход њихових старих да роди слатко воће на српском племенитом. Зато српски народ има своју државу у отргнутом државном оквиру Црне Горе у својој митрополији и епископиј. Овим исправама које чине исписе из књига протокола Топаљске општине утемељује се и чини доступним садржина правног оквира високе српске аутономије, дајући само концентрат главне документације расејаване по новојугословенским политичким средиштима, а сачуване у граду Новоме, тачније оно што је враћено из Задра 1953. године, камо су је однијели талијански окупатори пред капитулацију. Одавде је и повеља деспота Стефана изнијета у Котор у руке Луке Радоњића из фамилије од владике Петра II прогнанога гувернадура Вуколаја, одавде је односио и Иван Кукуљевић Сакцински. Одавде се има још што износити или криво показивати. Због тога објављујем ову грађу па макар и у оваквој скромној опреми. Ово су темељи Новске општине. Она не може бити ништа друго него то што пишу управе Топаљске општине. Ја позивам управу града Новога да прими овај попис управних гарнитура Топаљске општине 1718 – 1799. године са педесет и четири управна тијела, педесет и четири капетана од комунитади, дакле начелника општине са њиховим судијама и писарима како би на прикладан начин овај попис био истакнут на видљивом мјесту у згради новске општине.

Са тога топаљског прага Топла ће обгрлити читави познати свијет, она ће путем својих суграђана и земљака довести до отварања и фиксирања Источног питања, трговинског замаха у комплетном опсегу Адрије, заокружавања у млетачком државном оквиру читаве Боке од Паштровића до Конавала у систему обалских комунитади, постављања и учвршћивања сједишта метрополијске катедре у Топлој која обухвата сву Далмацију, разношења славе њених трговаца и дипломата диљем Русије, градње репрезентативног културног наслијеђа српског народа у приморју и концентрисања светиња и драгоцјености у великом народном благу које чувају новске цркве и манастир. Једном ријечју, велики 18. вијек је документован новским и которским списима канцеларија млетачких провидура и канцеларије Управе Топаљске општине. У томе, у дохватању и показивању ове документације леже циљеви нашега рада.

Убјеђен сам да су велика достигнућа 18. вијека припремљена током два претходна и ја видим огромну снагу народа који је изнио отпор Турцима и велике млетачко – турске ратове, славно доба народа који је у та два вијека задржао отоманску оштрицу на вратима Европе.

Свакако да се зачетак овакве званичне орјентације херцеговачких Срба у немањићким исходиштима и наслијеђу налази у времену патријарха Јована Кантула које је изнијело сасвим рафинисану немањићку традицију, по први пут разговјетно, као неписани народно – црквени политички програм. Тај 16. вијек биће добом првих додира са Руском црквом. Није случајно да се тада у Срба јављају први родослови који сежу до Немањића.

До конца 16. вијека рапидно је смањиван број српских спахија и кнезова који су губили положај у феудалним структурама отоманске државе. Под удар је дошла и Пећка црква. Турски феудализам уништава феудалне елементе у српском друштву сводећи их на безначајне чиниоце. Током 16. вијека стара властела посве ишчезава, дакле, ишчезава до непрепознатљивости у историјским документима. Ипак, у том раздобљу Срби пружају изузетан отпор окрећући се црквеном градитељству, спахије чувају црквено наслијеђе и настаје замах ктиторских давања и у Херцеговини и у Црној Гори. Званична српска историографија изразито релативизује раширену појаву истицања племенитога поријекла код нашег народа дајући једну општу оцјену и утисак формирања кнезовских и главарских позиција наједном, по снази и ниоткуд. ''Китили су се разним одличјима, поручивали грбове, састављали родослове (или су то други за њих учинили), чували по ћилерима повеље и берате, уписивали се по манастирима као приложници, чинили завештања да им се име сачува за васцели српски род.'' Свакако да је било настојања да се из ничега створи аристократски оквир, али ипак, остаје питање турског признавања главарства и величине. Заиста, у западни свијет је било могуће изнијети било шта. За тај свијет и његова политичка средишта могло је бити довољно и нешто што ми зовемо револуционарним заслугама. У томе смислу заиста је необично инструктиван догађај у Венецији код Анђела Порта када Војин и Васиљ Војновићи траже признање племства користећи се Орбиновим старим родословом са конца 16. вијека. У томе часу они располажу могућношћу да саставе далеко исцрпније родослове својега братства на темељу фамилијерне архиве о којој ја сигурно вјерујем да се налазила у Новоме показујући то постојањем читуље кнеза Ђеорђија Војновића са прелома вјекова 18. и 19. Ова читуља је могла настати искључиво на темељу неке фамилијарне архиве. Она није спаљена у двијема кућама конте Ђорђија на Топлој јер је сачувана у манастиру Савина. То је мој циљ. Да изнађем оно чиме су стари српски родови располагали у својој кући. Примјер: Војновићи код биљежника Порта у Млецима пристају на нешто крајње окрњено и проблематично. За туђи свијет, свијет Запада, то је признање племства била само једна у низу декларација. Било је политичког интереса. А ми на томе што је њима понуђено 1771/72. на темаљу дјела католичког писца Орбинија, већ дуже од вијека казујемо да они не могу имати везе са старим косметским средњевјековним Војновићима.

Једна од разлика између историјске и аграфске баштине народа лежи у способности градње сопственога наслијеђа на сопственим архивима. Одвише, наша је историографија кретала тражећи инструментриј у далеким одјецима ма и знатних дјела своје дјеце на страни, у странствовању, гдје су се уграђивала у туђе политичке системе, морнарице, ријечју, ход других великих народа па су се њихова прегнућа сматрала доказом вриједности и пробитачности херцеговачких родова. Тим путем су се подизали на историјском обзору Војновићи и Владиславићи. Тим путем, остаће други крупни родови у сјени историје. Тим путем, у нодохватљивости или тежој дохватљивости старих ћирилских архива из млетачке јуриздикције, ствараће се утисак о непостојању матичног наслијеђа српског народа, а народ који нема покретно наслијеђе нема ни матично земљиште. Нема земаљски опсег од Бога и Божијим промислом дариван. Када не посједујете матичне архиве своје земље који говоре о дјелима у њиви Господњој која свакако јесте другачија од свих других, ваше ће наслијеђе да се пише као историја неписменог народа. Залуду прегнућа Срба у руској дипломатији или морнарици.

И Цвијићева школа са њеним великим приносима, даје утисак непрестаних сеоба и пресељења. Увијек се код нас понавља теза о дошљацима који силазе у туђа државна окриља, превиђајући модел сталног посве тврдог, ирационално снажног везивања Срба за своју земљу, за своју кућу крај пута. Родови о којима говоре ове књиге подигли су се на српском катастарском земљишту. Наша је историјска наука одавна морала крочити на тле историје свакодневнице својега народа у приморју, историје породица, историје детаља, чак историје катастара. Тако је разговјетан програм српског народа исписан у захтијеву Млечанима на требињском сабору 1693. године. Само на томе програму, дохватањем резултата његова промицања кроз дјела српских земљорадника, трговаца, караванџија, поморских трговаца и ктитора који су у крајњем досегу потврђивали непобитност свога трајања на спољашњем динарском пасу, од цркве Св. Ђорђа у Венецији до албанских манастира, па унакрст, од Житомислића до Горе синајске, може се изнијети народна историја Срба на морем осољеној граници српства којој је Нови највисочија тачка.

Народна паметарница српског народа у приморју јесте састав једне сасвим земаљске, катастарске и детаљне историографије, историографије о окретном, постојаном народу и бокешким вратима његовим, као историографији о континуитету, неповредивом јуридичком принципу наслиједства, и историографије о крајњим досезаним узлетима нашега свијета на страни. Српски народ чува државне печате које је утискивао у своју земљу, у своје племенито. Једнак је принос Цркви и народу сиромашне каменске старице Анђе из почетка 18. вијека и великог руског царског савјетника Саве Владиславића. Овом историјом новске и бокешке Цркве ја сам настојао да поменем множину српских руку које су градиле српско парче медитеранског свијета. Рука расколника може да копа само по сопственој личности а личност народна и држава народна лежи у згради црковној и обичајној коју подржавају свијетли архијереји српски. Наша је Црква наша држава. И моћном руком својом Св. Стефан ће држати Нови докле год Нови прославља своје име.

Повратак на главну страну