Ми дипломци
Београдског Универзитета
(БУ) из херцегновског
краја, овом Академијом
прикључујемо
се прослави његовој
200-годишњици.
Као једном
од најстаријих
– припало ми је,
са осјећањем части,
да, као један од
њих, подсјетим
и нешто кажем
о његовом значењу
и утицају на токове
живота – на развој
херцегновског
краја, као и о дипломцима
Новљанима који
су својим умјетничким,
научним, стручним
и духовним радом
у другим срединама
оставили већ неизбрисиви
траг.
Чиним
то као дипломац
Правног факултета
од прије „пола
вијека”, који је
као и многи други
имао срећу да
слуша предавања
у чувеној „петици”
корифеје разних
дисциплина правних
наука: Радомира
Лукића, Михаила
Константиновића,
Милана Жујовића,
Мехмеда Беговића,
Андрију Гамса,
Смиљу Аврамов
и других, који
су дио великог
сазвијежђа професора
великана БУ током
његове историје,
чија дјела баштине
генерације у нашем
крају, Боки, Црној
Гори, некад Југославији
и у свијету!
Моја
генерација долазила
је у Београд – путујући
„ћиром” по 48 сати
преко Шаргана,
и фасцинирана
великим градом
пела се Балканском
улицом са кофером
под мишком, и у
њему поред осталог,
са топлим вуненим
чарапама које
су нам мајке спремиле
за зиму која ће
доћи, а већ код
„Москве” растајали
смо се – неки су
хрлили ка филозофском,
филолошком, природно-математичком,
техничким факултетима
– ка предавањима
знаменитих професора:
Милоша Ђурића,
Рашка Димитријевића,
Радомира Кашанина,
Ернеста Стипанића;
а други ка медицинском
факултету, музичкој
и ликовној академији
у другим крајевима
Града.
Сви они,
као и они прије
и послије њих,
оставили су неизбрисиви
траг свог рада
– постојања Београду,
Србији и универзалној
науци, а многи
њихови дипломци
уградили су свој
живот сагласно
свом знању, струци
и моћи, херцегновском
крају, Боки и Црној
Гори.
За првих
120 година Велике
школе односно
БУ, српски народ
херцегновског
краја проживио
је дугу историју
под окупаторима,
Млечанима, Французима
и Аустроугарима.
Они су,
полазећи од своје
геополитике за
освајањем туђег,
мада су подстицали
извјестан инфраструктурни
развој, давали
привилегије и
утицали на цивилизацијске
помаке, а имали
су неприкривене
тежње за потирањем
наше самобитности
као српског народа
и унијаћењем.
Али нијесу
успјели.
Остали
смо своји на своме,
и у примјерном
саживоту, добросусједству,
са мањинским припадницима
других заједница
и других вјероисповијести.
Као и
сваки народ смо
имали духовно
– свијетовну елиту,
школовану у Задру,
Грацу, Бечу, која
је као матица,
иако у различитим
државама, сарађивала,
дописивала и договарала
се о духовним
и националним
питањима које
је вријеме постављало
пред народом:
са Матицом српском,
Сремским Карловцима,
уједињеном српском
омладином, Светозаром
Милетићем, Лазом
Костићем, Стојаном
Новаковићем, Јованом
Цвијићем и др.
Био би
гријех не поменути
имена тих подвижника:
протосинђела
Кирила Цвјетковића
чију је аутобиографију
као своје издање
издала Краљевска
српска Академија
1894. год., владику
Герасима Петрановића,
Тома Поповића,
др. Лазара Томановића
који је докторирао
право у Грацу
као стипендиста
Матице српске
1874.год., попа Саву
Накићеновића
чије је дјело
„Бока” као антрополошко
– географску студију
објавила такође
Краљевска српска
Академија 1913.год.,
чиме је та тад
највећа српска
научна установа
препознала значење
тих дијела за
свој народ.
Ту су
и Марко Цар, писац
и историчар, повјереник
Српске књижевне
задруге, касније
Инспектор министарства
просвете и дописни
члан САНУ, те знаменити
др Петар Шеровић,
историчар и демограф,
такође дописни
члан САНУ; Владика
горњокарловачки
Симеон Злоковић
који је завршио
Богословију у
Београду а докторирао
у Берлину.
Послије
И свјетског рата
млади средњошколци
херцегновског
краја похрлили
су на факултете
БУ и многи се вратили
свом крају као
професори, инжењери,
љекари, а међу
њима помињем Сава
Бајковића, проф.
Вука Мандића,
инж. грађевинарства
Симића. Основана
је чувена Учитељска
школа, Реална
гимназија, почео
је развој туризма,
занатства, развој
разних спортова,
добротворних
друштава и већ
тада Херцег Нови
постао је „мека”
развоја ватерпола
– спорта којим
ће касних педесетих
година херцегновљани
са Јадраном освојити
два узастопна
првенства ондашње
Југославије и
били носиоци игре
репрезентације
и свеукупног развоја
ватерпола у Југославији,
а та славна спортска
имена су: Божидар
Станишић, браћа
Дабовићи, Уљаревић,
Павловић, Замбелић,
пок. Марић, Станко
Злоковић, а Чуквас,
Билас, Чоловић
и пок. Радан и Шуберић
били су носиоци
игре Партизана
и Црвене Звезде
и допринијели
развоју ватерпола
у Београду.
Сви они
завршили су неки
од факултета БУ,
и као стручњаци
у својим професијама
остварили своје
животе.
Велики
дио интелектуалне
елите из херцегновског
краја послије
И свјетског рата
остао је у Београду.
Да поменемо
најистакнутије:
доктор Симо Милошевић
био је професор
медицинског
факултета, проф.др.
Милан Злоковић
на архитектонском
факултету један
је од зачетника
„модерне” у архитектури,
а неки од његових
пројеката – остварења,
као дијечија клиника
у Тиршовој је
под заштитом државе
као културно историјски
споменик, а и код
нас у Боки остварио
је значајно дјело
– рисанску болницу. Његов син
Ђорђе, професор
и академик САНУ,
један је од конструктора
храма Св. Саве
на Врачару.
Многи други
истакнути инжењери,
правници, љекари,
оставили су свој
траг у Београду,
Србији, Црној
Гори и херцегновском
крају.
Послије ИИ свјетског
рата генерације
студената студирали
су на појединим
факултетима БУ.
Један
далеко мањи број
студирао је у
Љубљани, Загребу
и Сарајеву према
планским квотама,
јер још није био развијен
Универзитет у
Подгорици. И овај
дио наше интелектуалне
елите дао је свој
обол развоју нашег
краја.
Иначе,
рачуна се, како
генерације преносе
једна на другу,
да је на БУ дипломирало
између 1200 и 1500 младих
из нашег краја
од његовог оснивања.
То свакако није
књиговодствени
салдо. Можда нас
је било више или
мање, али су сви
у свом времену
допринијели развоју
општине, тако
да је Херцег Нови
била једна од
десет најразвијенијих
у СФРЈ.
Из Херцег
Новог, долазећи
из разних средина, нарочито
из Црне Горе, потиче
велика плејада
умјетника из чувене
Умјетничке школе
у Херцег Новом,
а међу многима
су: Дадо Ђурић,
Урош Тошковић,
Бато Правиловић,
Миленко Жарковић,
пок. Митко Булајић,
вајар академик
ЦАНУ пок. Лука
Томановић, те
академик ЦАНУ
Војо Станић, наш
суграђанин, који
нас и даље и заувијек
задивљује својим
сликарством са
одсјајем мора
и доброћудном
разузданошћу
медитеранаца.
Сви они
завршили су Ликовну
академију у Београду,
а наша галерија
носи име Новљанина
Јосипа – Бепа Бенковића,
који је био један
од вођа антифашистичког
студентског покрета
на БУ и као такав
страдао, а оставио
траг и као талентовани
сликар.
Из генерације
старих сликара
Новљана не можемо
заборавити Мата
Ђурановића.
И у садашњем
времену дипломци
БУ из херцегновског
краја у најпродуктивнијем
стваралачком
добу, и још активне
значајне личности
из свијета музике,
позоришта, науке,
стварају у различитим
срединама.
Ту су наши
Даринка Матић-Маровић,
професор Музичке
академије, диригент,
која се, као и вечерас
са КУД-ом „Обилић”
и његовим првацима,
штедро одужује
свом родном крају
и шири музичку
културу свог народа
по овом великом
свијету, затим
проф.др. Гојко
Ненадић, чувени
мостоградитељ,
његов ученик проф.др.
Душко Лучић, Декан
Грађевинског
факултета у Подгорици,
академик САНУ
др.Војислав Становчић,
драмски писац
Стеван Копривица,
књижевник Никола
Маловић и др.
У непрекинутој
нити универзитетских
наставника и научника
Новљана су десетине
професора, доцената,
асистената на
БУ, Универзитету
у Подгорици и
широм свијета
- средња и млађа
генерација, као
што су Берислав
Злоковић, Милан
Милановић, Марина
Накићеновић, Бошко
Радовић, Вјекослав
Сагер, Александар
Ракић, Владан
Лучић, Ивана Саулачић,
Јефто Терзовић,
Јасна Јововић,
Вељко Радуловић
и други који остварују
високе научне
и стручне домете.
Сјећамо се
и нажалост рано
преминулих професора
БУ, др. Срђана Мусића,
професора Филозофског
факултета, др.
Душанке Хајдуковић,
професора Економског
факултета, др.
Бранислава Дерића,
професора Природно-математичког
факултета и др.
Ивице Зградића
професора Медицинског
факултета.
Данас живимо
у другим геополитичким
условима. Живимо
у држави Црној
Гори гдје сагласно
својим капацитетима
Универзитета
у Подгорици, студира
велики дио наших
завршених средњошколаца
што је природно
и логично, и већ
више генерација
уграђује себе
у друштвени развој
и наше средине.
Али, за већински
српски народ овог
краја, од неизмјерљивог
је значаја за
његов духовни
и културно-национални
идентитет чињеница
да велики дио
свршених средњошколаца
студира на факултетима
београдског Универзитета.
И, да завршим
називом једног поглавља
из романа „Сеобе”
великог српског
писца Милоша Црњанског:
„Велики плави
круг и у њему звезда...!”
као метафору за
значење Београдског
Универзитета
за херцегновски
крај у садашњости
и будућности која
долази.
ХВАЛА!
Жарко П. Становчић,
адвокат
Херцег
Нови, 29.03.2008.