ДРАЧЕВИЦА
ЧАСОПИС
ДРУШТВА ЗА
АРХИВЕ И
ПОВЈЕСНИЦУ
ХЕРЦЕГНОВСКУ
Година II, Број 3.
ХЕРЦЕГ-НОВИ
2004
ИЗДАВАЧ:
ДРУШТВО
ЗА АРХИВЕ И
ПОВЈЕСНИЦУ
ХЕРЦЕГНОВСКУ
SOCIETY FOR ARCHIVES AND HISTORY OF HERCEG-NOVI
АДРЕСА
РЕДАКЦИЈЕ:
Херцег-Нови,
Прве бокешке
бригаде 13
ТЕЛЕФОН:
067 514 583
ГЛАВНИ
И ОДГОВОРНИ
УРЕДНИК:
ГОРАН
КОМАР
РЕДАКЦИЈА
ЧАСОПИСА:
ГОРАН
КОМАР
ЈЕРОМОНАХ
САВА
ТВРДОШКИ
НЕБОЈША
РАШО
ЛЕКТОР:
ТАМАРА
КОМАР
ТИРАЖ:
200
ЧАСОПИС
ИЗЛАЗИ ДВА
ПУТА ГОДИШЊЕ
КОРИЦЕ
АРХИМ.
НИЋИФОР
ДУЧИЋ
ПЕЧАТ
ПАРОХИЈЕ
МОЈДЕШКЕ
Друштво
за архиве и
повјесницу
херцегновску
је
регистровано
у
Министарству
правде
Републике
Црне Горе 15.
маја 2003. године
(бр.02-1720/03, ред. Бр. 2060)
Штампање
овог броја су
помогли:
Илија
Матковић са
Жвиња
Биро
КОНТО Игало
♣
Зоран
Ђуров
Шабовић
Мојдешке
цркве
(сепарат
рукописа
Мојдеж –
прилози за
хронику села
и родослове)
Село
Мојдеж се
налази на
шест
километара северозападно
од
Херцег-Новог
односно, асфалтним
путем, на око
четири
километра од
Игала. “Закренув
путем од
Игала уз
гомилу
послије једно
пола сата уз
брдо хода
долази се до
једне омање
црквице, а то
је Света
Неђеља. Ту је почетак
села Мојдежа” [1].
Село
Мојдеж се
налази на 42° 30' 11''
северне
географске
ширине и 18° 28' 35''
источне
географске
дужине.
Састоји се од
засеока:
Подпланина, Мијокусовићи,
Поробићи,
Ковачи,
Влаовићи и Горње
село и једна
је од 21 месних
заједница које
припадају
општини
Херцег-Нови,
Бока Которска,
Република
Црна Гора.
Мојдеж
је широј
јавности
познат по
млиновима
којих је
некада било 21,
мештанима
међу којима
су познати и
признати
спортисти,
тренери и спортски
новинари,
трговци,
поморци,
занатлије,
политичари,
туристички
радници.
Последњих
неколико
година село
се често
налази на новинским
ступцима
због
клизишта
које је попримило
размере
катаклизме.
Међутим,
мало је
познато да би
Мојдеж могао
понети
епитет бокељске
Свете Горе.
Епитет има
своје утемељење
у чињеници да
се на не баш
тако великој
територији
коју село
покрива
налази чак пет
цркава. То су:
црква Светог
Вазнесења Христова-Свети
Спас, црква
Света Неђеља,
црква Мале
Госпојине - Госпођиница,
црква Свете
Тројице
(Тројичина
црква) и
црква
Рождество
Светог
Јована Крститеља
као и
рушевине
једног
средњевековног
манастира,
манастира –
Потпланина.
Истина,
црква Свете
Тројице
(Тројичина
црква) једним
својим делом
припада
суседном
селу
Ратишевини
док црква Рождество
Светог
Јована
Крститеља
данас припада
Суторини.
Вреди
међутим
подсетити да
је и ова
црква била
мојдешка у
време када су
Здоци (данас
засеок
Лучићи у
Суторини) и Мојдеж
били једна
целина. Стога
и не чуди чињеница
да један део
мештана
Мојдежа ову
цркву и даље
сматра
својом. “Можда
све то може
доприносити
гледишту Мојдежана
који
присвајају
цркву Светог
Јована, а
сасвим је
извјесно, да
је у стара
времена она у
свом гробљу
састављала
оба села”[2].
Црква
Светог Вазнесења
Христова-Свети
Спас је
парохијална
црква. Налази
се у засеоку
Ковачи.
Типични је
представник
црквеног градитељства
Херцеговине
са изгледом
какав
показују све
наше сеоске
цркве
обнављане
током
осамнаестог
и
деветнаестог
века. То је
једнобродна
грађевина са
полукружном
апсидом
управљеном
пут истока.
Звоник је на
преслицу са
три окна. На
јужној
страни
отворена су
три
полукружно
засвођена
прозора, од
којих је
трећи, ближе
олтарској
апсиди мањих
димензија. Са
северне
стране брода
отворен је
само један прозор.
Под цркве је
поплочан
каменом.
Олтар је издигнут
за висину
два, на
средишту
заобљена и
такође од
камених
плоча
израђена,
степеника.
Слика
61. Црква
Светог
Вазнесења
Христова-Свети
Спас
Детаљ
који
привлачи
пажњу свих
који цркву посете
је ктиторски
натпис
уграђен у
њеном
прочељу.
Натпис је
изванредно
очуван,
читљив у
целости и омогућава
да се утврди
једна
градитељска
фаза цркве
Светога
Спаса у
Мојдежу из 1744.
године, дакле
знатно
раније него
је то писао
наш заслужни
истраживач
Саво
Накићеновић
који је
написао да је
црква
саграђена 1771.
године.
Препоручено
читање [3]
натписа је:
ИС
+ ХС
произвољнијем
оца
и
дејством
сина
и
поспешенијем
васе
с(ве)таго
д(у)ха обнови
се
и
сагради
црква
с(в)етое
вазнесеније
х(ристо)во у
ље(то)
1744
Стари
ћирилски натпис
посве
одређено
говори о
години
обнове цркве
па је за
веровати да
је црква
знатно старија
и да припада
градитељском
наслеђу Боке
од пре турске
окупације.
Натпис у прочељу цркве Светог Спаса
О
именима
мајстора
који су
израдили
иконостас
ове цркве говоре
два извора. У
студији попа
Сава Накићеновића
на коју се
позивају
готово сви
аутори
радова о Боки
Которској на
ту тему пише: “Иконостас
је радња у
српско-византијском
стилу радња
Т. и В.
Ђиновских из
Дибре”.
Из
писма које 26.
јануара 1873.
године Герасим
Петрановић
упућује
пароху у
Топлој види
се да су се
мештани
Мојдежа
годину дана раније
обратили за
помоћ у
опремању
своје парохијалне
цркве као и
за отварање
школе на
матерњем
језику. Препоручено
читање
наведеног
писма гласи:
Пречастивоме
Гдну Протопрзвитеру
и Пароху
у
Топлој
Будући
они правосл.
Христијани
Парохије Мојдешке
у писању
своме од 31
Декем.пр.г.
изложише
преубого ста=
ње у коме се
Црква њихова
парохијална
налази до=
тично
ствари
црковних, то
сам намјенио,
од ствари што
нам их је
Премилостиви
Цар нам Франц
Јосиф I на
постра=
дане цркве у
Епархију
овој
одредити и
мени односно
ра=
сположење са
истим
повјерити
благоутробно
изволио:
пода=
рити нешто и
реченој
Цркви
Мојдешкој и
то 1 одежду
1. путир
1.кадионицу
2.кандила
1.Евангелије
1.праз=
дничну минеју
и 1. службеник.
Извијестиће
Пречасност
Ваша отоме
речене хри=
стијане о
овоме, да
пошљу
својега
повјереника
ди=
гнути
подарене
ствари
придавши нам
јајо да се
праведно
надам, да ће
они како при
посвећивању
истих, тако и
свагда
савакучним
молитвама призивати
благослов
Божи=
ји на
Премилостивогга
нашег Цара и
Отца Франца
Јо=
сифа I. и
сав
Преслајни
дом његов.
Што се
пак тиче
зграде за
школу и
учитеља за
које
нам се речени
христијани
препоручише,
упутите их да
се
зато обрате
на Њ.К.Среско
школско
вијеће у
Котору које,
по
постојећему
односноме
закону, о
томе се старати
и
сходна
средства
зато
употребљавати
има.
У
Котору 26.јан 1873
Герасим
Петрановић
У
Шематизму
православне
епархије
бококоторско-дубровачке
за 1881. годину на
страни 27 поп
С.П. (највероватније
се ради о
познатом
пароху
Мојдежа
Спиридону
Поповићу)
пише: “Нови красни
иконостас
парох.
световазнесенске
цркве
израђен је г. 1880
од
иконорезаца
и сликара В. и
А. браће
Ђиновских из
Дибре, и са црковним
срествима и
остраг
назначеним прилозима
уложена је за
исти свота од
900 ф.” [4]. Нема
дакле сумње
да су
иконостас
израдила браћа
Ђиновски али
спорна
остају
њихова имена.
Још једно
питање је
отворено до
данас. Када
се саберу
наведени
прилози
поставља се
логично
питање: Ко је
уплатио
разлику до 900 ф.
коју наводи
поп Спиридон
Поповић?
Реална је
претпоставка
да су остатак
суме приложили
сами мештани,
али о томе, на
жалост, нису
пронађени
писани
трагови.
Иконостас
цркве Светог
Вазнесења
Христова
Свети Спас
Црква
је више пута
обнављана а
последњи пут
после
земљотреса 1979.
године.
Година
уклесана у
један камен
на самом
звонику
цркве могла би
да указује на
годину
његовог
обнављања или
на годину
једног од
обнављања
читаве цркве.
Забележени
су и велики
радови који
су обављени 1938
године. Том
приликом
реновирана
је црква и
уређена
порта.
Фотографија
непознатог
аутора
овековечила
је овај догађај.
Нема сумње да
је учешће у
радовима узео
већи број
мештана али
се на основу
фотографије
зна да су у
радовима
сигурно учествовали:
Стеван
Влаовић (држи висак
уз врата и
једини је на
слици који на
глави има
качкет;
Митар
Богданов
Влаовић (стоји први
с лева); Петар
Димитријевић
(стоји у
отвору врата
са мацом
преко рамена)
[5];
Мирко
Вујовић (држи
руке на
леђима); Томо
Котлаш (држи
руку на
дугачкој
греди); Јован
Влаовић (у крајњем
левом углу на
зиду); Обрад
Трипковић
(испод њега
десно од дуге
даске). На
жалост, није
било могуће
идентификовати
преостале
људе на
слици.
Радове
је
финансирао
Глиго Перов
Поробић који
је као младић
отишао у
Америку али,
као и многи
Мојдежани,
родну груду
никада није
заборавио.[6]
Обнова цркве 1938. године
Мештани
Мојдежа су, у
складу са
својим материјалним
стањем, имали
обичај да
цркви Светог
Спаса
завештавају
дарове.
Основана је претпоставка,
са обзиром на
љубав и
поштовање
коју мештани
исказују
према својој
парохијалној
цркви, да је
оваквих
прилога било
и више али се
овом приликом
наводе само
они за које
сам , до сада,
пронашао
писане
трагове[7]:
“године
1876. Шпиро
Гојковић
цркви св.
Вазнесења
поклања
једно
сребрно
канђело;
године 1884. Глиго
Миловић
поклања
сребрно
кандило од 100 ф;
године 1891. пок.
Крсто
Поповић 1
сребрно
канђело (вероватно
се ради о
поклону који
је наведен у
тестаменту);
године 1900. Нико
Вујовић
поклања икону;
године 1901.
поклања Вис.
Влада
свештеничке
одежде;” године
1902. било је више
прилога и то “христјани
Мојдешки
сребрни крст
вр. 240 кр.; Симо
Вујовић
сребрни тас
вр. 200 кр; Стеван
Брајовић
скупио међу
Србима у
Аљаској за
поправку
цркве тал. 144 и 1
кр.; године 1911.
Спасоје
Трипковић из
Америке
поклонио је 1
лиру”.
Мојдежани
који су
трбухом за
крухом
расејани
широм
планете
никад нису
заборавили
свој завичај.
Осим
контакта са
родбином и
слања помоћи
члановима
породице или
братства водили
су рачуна и о
томе да
помогну
изградњу или
одржавање
објеката од
општег интереса
за село.
Нарочиту
пажњу
посвећивали
су својој
цркви. Своју
захвалност
мештани су,
једном
приликом,
изразили и у
писаној
форми[8].
Текст
захвалности
о којем се
овде говори, упутили
су, у име свих
мештана,
тадашњи тутор
цркве Гојко
Велаш и парох
протојереј
ставрофор
Петар
Поповић.
Да је
ова црква
значајна и у
народу веома
цењена
говори
податак да су
прилоге
давали и људи
који нису из
Мојдежа па
чак и они
који су
римокатоличке
вероисповести.
У поменутим
новинама
наведени су:
Глиго
Поробић, Јован
Косић, Лазар
Познановић,
Тодор
Деретић,
Данило
Тарана, Саво
В. Радојичић,
Миле Прцовић,
Јован П.
Сулавер, Петар
Поповић, Нена
Бјеловић,
Антон Видак,
Ђорђе
Карантоне,
Јован Главаш,
Тони Калалас,
Лео Соко,
Нене Гугел,
Јован
Коколојанас,
Ђорђе
Милардовић,
Мике Микић,
Ђорђе Гомбакси,
Теодор Папас,
Едуард Орндт,
Јак Јамес,
Данило
Ковачецић,
Мартин
Енердат, Ник
Путица, Раде
Ћурчић, Ј.Л.
Робинсон, Ник
Кухуцка, Илија
Д. Поповић,
Спасоје
Трипковић,
Милка Будеч,
Крсто
Миласовић,
Савета Косић,
Вуко Вилов,
Стево
Којович,
Савета
Којовић,
Стеван
Вујовић, Маре
Мрачевић,
Лука Љубибратић,
Томо
Климовић,
Раде Мишевић,
Божо Катић,
Томо Влаовић,
Маре Влаовић,
Ђуро Влаовић,
Ана Влаовић,
Андрија
Милиновић,
Милена Милиновић,
Илка
Милиновић,
Митар
Обрадовић, Марко
Замбелић,
Обрен Косић,
Шпиро Гудељ,
један
Американац,
Јованка
рођена Велаш
и Марко
Давидовић,
Илија
Маловразић,
Маре Маловразић,
Јоко
Пантовић,
Јово
Франичевић,
Стево
Ковачевић,
Милица
Митровић,
Раде Гркавац,
Ђорђе
Петровић,
Ђорђе
Анђелић,
Јован Анђелић,
Лука
Милановић,
Марко Куљача,
Илија
Правица,
Илија Судић,
Шпиро Судић,
Илија Медиговић,
Саво Динкић,
Митар
Поробић, Дано
Поробић,
Марко
Поробић, Аћим
Поробић, Нане
Радојичић,
Вукосава
Корвин
рођена
Вујовић, Ђуро
Андрић, Ђуро
Познановић,
Јован Зорић,
Франк Корвин,
Савета
Поробић, Ђуро
Бошњак и Божо
Радунчић.
Сребрни тас поклон Сима Вујовића
Верске
обреде је,
током
историје
цркве, у Мојдежу
вршио већи
број
свештеника.
Године
1675. парох,
протопрезбитер
у Мојдежу био
је
Лу(о)мбардић.
Поуздано
знамо да је 1748.
године
односно, ако
желимо да
будемо
апсолутно
прецизни,
7.јула 1748.
године, парох
Мојдежа био
Јован-Јово
Милановић.
Око 1770.
године парох
Мојдежа био
је поп Лука Лучић.
Помиње се у
Нотама од
соли године 1771.
када његово
домаћинство
броји пет
чланова. Био
је ожењен са
ћерком попа Јова
Милановића.
У
периоду 1789-1799
парох
Мојдежа био
је Теодор Милановић.
За ову
прилику
вредно је
подсетити на
двојицу,
некадашњег и
међу
мештанима
најпознатијег
попа
Петра-Пера
Шпировог
Поповића и садашњег
Радомана
Бубању.
ПЕТАР-ПЕРО (2.7.1858-
) Шпиров Парох
у Мојдежу
дужи низ
година, све
до пензионисања.
Одликован је,
за четрдесет
година
службе,
почасном
колајном[9].
Један је од
најпознатијих
Мојдежана.
Био је први и
дугогодишњи
председник
српске земљорадничке
задруге у
Мојдежу. За
свештеника
је рукоположен
17. фебруара 1879 у
Мостару а за
протојереја
1924. године у
манастиру
Савина. Био
је ожењен са
Милицом
рођеном
Краљевић.
Њихова деца
су
Ђорђије-Ђуро
(4.3.1881), Јованка (27.6.1882),
Тодор (13.3.1884-5.11.1888), Благоје
(1.4.1886), Савета (27.1.1888),
Јован (30.5.1889-6.8.1889),
Љубе (30.8.1890),
Вукосава (13.4.1892),
Јован[10]
(16.1.1892-18.1.1892), Маре (31.1.1895-24.9.1981),
Душан (2.2.1896),
Шпиро (29.5. 1898),
Илија (25.7.1899), Шпиро[11]
(25.7.1899). Сахрањен
је, поред
осталих
свештеника из
мојдешког
братства
Поповић, у
гробници на
гробљу код
цркве Светог
Спаса.
Факсимил
печата и
потписа
најпознатијег
пароха
Мојдежа-попа
Петра
Поповића
Радоман (28.01.1952- ) Бубања Рођен
је у
Беранама.
Парох је прве
херцегновске
парохије
који
истовремено
опслужује
парохије
каменску,
мокрињску и
мојдешку.
Богословију
у Призрену
завршио је 1972.
године.
Рукоположен
је у чин
ђакона 22.03.1974. а у
чин јереја 24.03.1974.
године. Члан
је
Епархијског
црквеног
суда. Веома
је омиљен у
народу а
један је од
најзаслужнијих
људи за
обнову
задужбине
Саватија
Љубибратића
на Топлој. На
Малу
Госпојину 2004.
године садејствовао
је Његововом
Високопреосвештенству
Митрополиту
Црногорско-приморском,
зетско-брдском,
скендеријском
и егзарху
Светога
Пећкога
трона
Господину др Амфилохију
приликом
освештања
цркве Мала
Госпођа.
Изградњу
пута који
Мојдешко
гробље спаја са
главним
сеоским
путем као и
зида око порте
такође је
финансирао
Глиго
Поробић. У знак
захвалности
мештани су му
подигли две спомен
плоче. Прва
се налази на
једном камену
на самом
почетку пута.
Друга
плоча се
налази изнад
источне
улазне
капије у
гробље
односно
порту цркве и
на њој пише:
ЦРКВЕНА
ОГРАДА СА
КУЋОМ ПОДИГНУТА
1965. ГОДИНЕ
ДЈЕЛО ЈЕ ВЕЛИКОГ
ДОБРОТВОРА
РОДНОГ
МЈЕСТА МОЈДЕЖА
Потребно
је нагласити
да је “кућа” која се
овде помиње а
која се
налази са
леве стране
од западног
улаза у порту
постојала и
раније а о
чему најбоље
сведоче
сачуване
фотографије
из периода
пре 1965. године.
Поређење
садашњег и
некадашњег
изгледа
очито говори
да су средства
која је
уложио Глиго
Поробић
уложена у реконструкцију
“куће”.
Бригу
о цркви водио
је црквени
одбор у који су
улазили и
мештани који
су имали
улогу благајника
и контролора
финансија
цркве-тутори.
Туторе цркве
бирао је
Црквено-Општински
Савјет а
строго се
водило
рачуна да се
ради о
угледним и
поштеним
мештанима.
Тутори
цркве светог
Спаса, у
периоду 1877-1909,
били су:
Трипко
Поробић, Ђуро
Режић, Тодор
Брајовић (година-1877);
Васо
Поробић, Јоко
Велаш, Јово
Влаовић (година-1879);
Васо
Поробић, Јоко
Велаш, Јово
Влаовић
(година-1881);
Васо
Поробић, Јоко
Велаш, Јово
Влаовић (година-1882);
Васо Поробић, Јоко Велаш, Јово Влаовић (годин