Д Р А Ч Е В И Ц А

 

ЧАСОПИС ДРУШТВА ЗА АРХИВЕ И

 ПОВЈЕСНИЦУ ХЕРЦЕГНОВСКУ

Година II, Број II

 

 

ХЕРЦЕГ – НОВИ

2004

 

 

 

ИЗДАВАЧ:

ДРУШТВО ЗА АРХИВЕ И ПОВЈЕСНИЦУ ХЕРЦЕГНОВСКУ

SOCIETY FOR ARCHIVES AND HISTORY OF HERCEG - NOVI

 

АДРЕСА РЕДАКЦИЈЕ:

 

ХЕРЦЕГ – НОВИ, ПРВЕ БОКЕШКЕ БРИГАДЕ 13

ТЕЛЕФОН: 067 514 583

E – MAIL: rnebojsa@cg.yu

 

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:

ГОРАН КОМАР

 

РЕДАКЦИЈА ЧАСОПИСА:

 

ГОРАН КОМАР

ЈЕРОМОНАХ САВА ТВРДОШКИ

НЕБОЈША РАШО

 

ЛЕКТОР:

ТАМАРА КОМАР

 

РАЧУНАРСКА ОБРАДА:

НЕБОЈША РАШО, ГОРАН КОМАР

 

ШТАМПА:

ЈУНИОР, Н. БЕОГРАД

 

ТИРАЖ:

200

 

ЧАСОПИС ИЗЛАЗИ ДВА ПУТА ГОДИШЊЕ

 

КОРИЦЕ:

+ЕПИСКОП СИМЕОН КОНЧАРЕВИЋ

ПЕЧАТ +ВЛАДИКЕ САВАТИЈА (ЉУБИБРАТИЋА)

 

Друштво за архиве и повјесницу херцегновску је регистровано у Министарству правде Републике Црне Горе 15. маја 2003. године (бр. 02-1720/03, ред. бр. 2060)

 

 

§

[Akad. Ranka Kuić]

 

 

KELTSKI TRAGOVI U BOKI I CRNOJ GORI

 

 

            Malo se koji stručnjak u nas sistematski bavio proučavanjem keltskih tragova u našoj zemlji. Ja to činim tridesetak godina i došla sam do iznenađujućih otkrića koja su mi donela članstvo Srpskog naučnog društva u Beogradu, kao i članstvo u Keltskoj, tačnije Velšanskoj Akademiji nauka i umjetnosti (Yr Academy Gymraeg, Great Britain). Otkrila sam, između ostalog, oko šest stotina istovetnih, i po obliku i po značenju, reči u kamrijskom, t.j. velšanskom i srpskom, značajan broj imena boginja vode i reka u našim rekama, veći broj naziva planina, tvrđava i naselja u nas koja su po poreklu keltska, odnos simbolike boja u našoj narodnoj poeziji prema keltskoj, i t.d.

            Ovoga puta želela bi da istaknem tragove keltskih, prvenstveno kamrijskih ili velšanskih naziva mesta, kao i nekih reka u Crnoj Gori i Boki.

            Zanimljiv podatak pronašla sam u našoj reči ''katun'' koja na velšanskom doslovno znači: cytun (čitaj: katun) – nešto na čemu se složilo, pakt, ugovor, dogovor.

            Živopisna reka Lim nosi keltsko značenje, jer na keltskom jeziku znači: llyn – llym, - piće, voda, jezero.

            Ime bokeškog grada Tivat takođe potiče od velšanske reči: tywydd (čitaj: tivad/t) – u značenju: pesak.

            Tako i drugi bokeški grad Budva potiče od velšanske ili kamrijske reči boddfa (čitaj: bodva), u značenju: plavljenje, velika vlaga, poplava.

            Perast je sastavljen od sledećih reči: peryv (čitaj: perav) – gospodar i yst (arn), čitaj: ast (arn); što daje: pera – gospodar, i ast – okuka, zavoj, u značenju: Gospodareva okuka.

            Risan potiče od osnove rhysfa – tvrđava, dakle od ris, tvrđava i od an – naš, što znači naša tvrđava.

            Kumbor, od Cum (čitaj: kum) – dolina i bore – jutro, u celini: Jutarnja dolina, Istočna dolina.

            Podi, od boddy – potpopiti, poplaviti, preplaviti.

            Boan, keltska reka (u Irskoj), od istog imena, te boginja vode, Boan, postala je naša Bojana.

            Dubrave, u vezi sa dyfr (čitaj: duvr) – voda.

            Kabo, tj. na velšanskom Cabo (čitaj: kabo) – uglačan, znači: uglačan kamen. Zaista, uvijek se ovim terminom označavaju veoma strmi, litičasti grebeni.

            Pirin do – od pyr (čitaj: pyr) – u značenju: gospodarev do.

            Durmitor – duw – bog, u značenju: Božiji plašt.

            Pirin do – pyr – gospodar, u značenju: dolina gospodara.

            Pirina poljana (pod Orjenom) – pyr – gospodar: gospodareva poljana

            Torina – od Tor – provalija.

            Pirlitor: pyr (čitaj: pir) – gospodar, tor – ogrtač, plašt, u značenju: gospodarev plašt

Lisina, od llys (čitaj: lis) – dvorac.

            Aber – sliv, reka, od aber.

            Nevideo, od newydd – nov.

            Duba, od dub (wilh) – grob.

            Branovo polje, od bran – vrana, dakle, verovatno, Vranino polje.

 

 

 

 

 

Literatura

 

(Strabo), The geography of Strabo, Translated by H. C. Hamilton and W. Falconer, Henry G. Bohn, London, 1957.

C. Ivlivis Caesar, De bello Gallico, Biblioteca Scriptorum Graecorum. Knjižnica Gece Kona, Beograd, 1924.

(Диоген, Антоније) ‘’На путу до далеког острва Туле’’, Translated from Geek into Serbo – Croat by Jelić V. Mostovi, the journal of the Association of Lit. Translators, XVII, 2 (66), April – June, Belgrade, 1986.

(Херодот) Херодотова Историја (I and II), Превео Арсенић Милан, Матица Српска Нови Сад, 1986.

Mac Bain, Alexander, Etymological dictionary of the Gaelic language (Scotch Gaelic) Sterling Eneas Mac Kay, 1986.

Holder, Alfred, Alt Celtischer sprachatz. G. B. Teuber, Leipzig, 1896.

Smith, W. P. Director, Map of Roman Britain, Published by the Ordnance Survey, Fourth Edition, n .d.

Bannister Rev. John, A Glossary of cornish names. Williams and Norgate, London, Edinburgh, 1871.

Ferguson, Samuel, Ogham inscriptions in Ireland, Wales, and Scotland, David Douglas, Edinburgh, 1887.

Rhys, John, Lectures on the origin and growth of religion as illustrated by Celtic heathendom (Third Edition). Williams and Norgate, Oxford, 1898.

Gorrain, Donnchardh, F. Maguine, Gaelic personal names. The Academy press, Dublin, n. d.

Macbain, Alexander, An Etymological dictionary of the gaelic language, Eneas Mackaz, 1911.

Pokorny, Julius, Ireland, Erster Band, Verlag von Friedrich Andreas Berthes, A. G. Gotha, 1916.

Watson, J. William, The history of the celtic placenames in Scotland. William Blackword, Edinburgh, London, 1926.

Rhys, John, Celtic folklore: Welsh and Manx. Vol. II Clarendon Press, Oxford, 1931.

Stamo, Dudlet, The british isles. Mathuen, London, 1932.

Morton, N. H., In search of Scotland. Methuen, London, 1932.

Mellich, J., ''Uber der Kroat Flussnamen Kupa'',('Zeitschrift fur Slawasche Philologie') (Herausgeben von Max Vassmer), Band H. Otto Harrasowich, p. 126, 1933.

 

 

 

Zaključak

 

 

            Pruženo je tumačenje za imena nekih gradova u Boki Kotorskoj i za neke široko raširene toponime u Boki i Crnoj Gori. Imena mesta mogu biti jako indikativna za prepoznavanje i otkrivanje događaja iz davne i zatamnjene istorije našega naroda, i stare religije i mitologije ovoga prostora.

 

 

In memoriam

 

 

            Проф. др Ранка Куић, дипломирани англиста, магистар англистике у великој Британији, академик келтистике у Великој Британији, редовни професор Филолошког факултета у Београду, књижевник и књижевни преводилац, аутор је око пет стотина научних и стручних радова, члан многих домаћих и страних научних и стручних удружења, носилац угледних награда, поред англистике, бавила се интензивно келтским студијама из којих је објавила већи број радова.

                Др Ранка Куић је била истакнути истраживач на пољу компаративистике (српска народна поезија и њен утицај на свијетску књижевност, келтска и српска култура, келтски језици и српски). Говорила је енглески, њемачки, француски, италијански, пољски и руски. Објавила обимну студију Српско – келтске паралеле.

 

 

 

 

§

Др Ђорђе Јанковић

Филозофски факултет Београд

[текст преузет из: Митолошки зборник, б. 2.

Центар за митолошке студије Србије, Рача, 2000, 95-106]

 

 

 

НЕКЕ ОСОБЕНОСТИ СТАРОГ ПОГРЕБНОГ ОБРЕДА СРБА

 

            Проучавање погребних обреда из прошлости веома је сложено. Подразумева примену различитих наука, међу којима је прва археологија. На овом месту биће размотрени само неки основни подаци о погребу Срба, добијени археолошким истраживањима током последње деценије XX столећа, како би се стекла општа слика о посмртним обредима. У нади да је ово тек нови почетак проучавања, само ћу упутити на основну литературу.

            Стари погребни обред Срба познат је из дела средине X столећа, "Златни лугови", арапског научника  Масудија.[1] Набрајајући словенске и поједине друге народе према старијим изворима, он издваја неколико словенских народа, као што су Волињани, Срби, Руси и други, наводећи и неке податке о њима. Како у свом делу наводи Лангобарде, Аваре и Дуљебе, очигледно је да Масуди користи неке старије изворе. Наиме, Лангобарде и Аваре поразили су и покорили Франци на прелазу из VIII у  IX столеће, а Дуљеби се више не спомињу у писаним изворима савременим Масудију. То сужава датовање Масудијавог извора на VII и VIII столеће. Ако се претпостави да су извори података били Словени Мале Азије, они који су прешли на арапску страну крајем VII столећа, онда се и Масудијеви подаци о Србима и другим Словенима односе на VII столеће.

            Према Масудију, Срби су били особен и од осталих Словена посебно поштован народ, који је покојнике, укључујући и владаре, спаљивао заједно са њиховим јахаћим коњем, те су по томе слични Индусима. Овај податак понавља и Ибн Даста. Да се спаљују као Индуси, још се изричито бележи за Русе. У одсуству наших писаних података или других писаних извора, последња археолошка открића у значајној мери објашњавају на шта су арапски научници мислили издвајајући Србе од осталих Словена, и упоређујући нас са Индусима.

            Срби се у Средњем веку јасно и једноставно археолошки распознају по остацима споменика подигнутих покојним, познатих под именом громиле.[2] То су најчешће мале хумке, пречника око 4-5 м, које садрже остатке обреда посвећених умрлима и древног споменика који је током времена нестао. Подизане су на простору за то одређеном од стране оснивача породичног насеља. У громилама по правилу нема остатака покојника, ни спаљених, ни сахрањених. Како су изгледали давно нестали дрвени споменици, од којих су једва сачувани темељи, донекле показују мраморови, надгробни споменици  Срба позног средњег века. За  њих је у време аустроугарске окупације уведен ненародни назив "стећак", који није познат у топонимији. Изглед и украс мраморова, као и надгробни споменици новијег времена, потврђују податке прикупљене археолошким истраживањима громила, допуњују их и показују континуитет.

            За умрле који су спаљивани, прво је подизано одговарајуће обредно станиште. У њега је полагано тело умрле особе пре спаљивања, док је припремана погребна ломача и гозба. У обредном станишту је прављено и огњиште, у које се преносила ватра из куће. На њему се вероватно спремала нека обредна храна. Има примера да је кућно огњиште растурано, а његови делови полагани у громилу. После погреба је паљена нова ватра у кући. За оне који за живота нису имали своје огњиште, није прављено ни обредно. Са спаљивањем леша уништавано је и обредно станиште; можда су његови дрвени делови коришћени са ломачу. Затим су на исто место сипани остаци од тризне, ако их је било – делови поломљеног посуђа и отпаци хране (кости), као сведочанство да је гозба обављена. Понекад се може наћи неки женски предмет, који, као својеврсна жртва, откуп, сведочи да је то громила удовичиног мужа. Подаци о спаљивању коња нису установљени. Потом је на истом месу подизан споменик, често на каменом постољу, у виду мале дрвене зграде. Ту је приређивана и даћа, чији остаци могу бити просути на исто место. Понегде је уочено кађење тла или темеља громиле жаром. Посуђе коришћено у обреду, на пример за купање мртваца, закопавано је у посебне јаме. Неизгорели остаци умрлих сипани су вероватно у реке, потоке и поноре.

            Покојницима који су сахрањивани, вероватно није подизано обредно станиште, већ само споменик. Пре подизања споменика вероватно су вршене неке обредне радње, као што је чишћење тла кађењем. У мањи или већи дрвени споменик, могли су да се полажу остаци тризне, даће, делови огњишта умрле особе. И у сам гроб такође су полагани остаци тризне – поломљене грнчарије и отпаци од хране (животињске кости). У Свачу код Улциња, уз гробницу коришћену током  VI-XI столећа, нађено је тризниште са границе  VI и VII столећа – каменом поплочана површина са поломљеном грнчаријом, животињским костима и паљевином.[3]  Гробови  VIII-IX столећа са комадима грнчарије и животињских костију, установљени су недавно на Црквини у Шипову (Пљевља).[4] Сличних примера има и касније.

            Од доба Светог Саве више нема познатих примера подизања споменика на посебном месту, већ се они постављају над гробом. Међутим, низ старих обичаја је сачуван, кроз обичајно право и закон. Коњ је и даље имао посебну улогу. Као што је изношена или гашена ватра на огњишту умрлог, тако је слично коњ, уместо да се убије, предаван владару, јер не припада наследницима умрлог. Под турском окупацијом, коњ умрлог свештеника предаван је епископу. Међутим, неки наши епски јунаци убијали су свог коња. Ови примери показују да је суштина старих обреда задржана веома дуго. Уместо да се коњ убије како би био са својим господарем и у свету бесмртних душа умрлих ратника, сада се предаје владару или епископу-владици, односно посреднику. Они на тај начин преузимају улогу Агнија (огањ), који душе умрлих преводи из телесног у бестелесни свет.[5]

            Сачувана су и материјална сведочанства о погребним обредима и схватањима Срба у Позном средњем веку. То су мраморови, камени надгробни споменици XIV-XV столећа.[6]  Прављени су и од дрвета, што је вероватно било уобичајено у  XIII столећу. Покојник се сахрањује  увек испод њих, па и када се налазе у црквама. Најчешће се праве као средњевековни споменици подизани на громилама, у виду неке грађевине, али сада правоугаоне основе, подобно раци. Појављују се и споменици у виду стуба или крста, који су по правилу подизани заслужним ратницима. Облик стуба води порекло од старијих дрвених стубова – споменика, а мраморовима у виду крста узор је био крстоображен камен, знамење победе, постављен на Косову пољу после битке. Поред тога, низ мраморова је у виду ковчега или саркофага. Рељефне представе на мраморовима, уколико се занемаре оне ређе, натписи и обичне шаре, могу се поделити на хришћанске (крстови, винова лоза и слично), затим на сталешке – ратничке (ратник на коњу, оружје, штитови) и обредне, са приказаним обредним колима, борбама ратника и ловом. Овакви споменици прављени су у XIX-XX столећу.[7] У језгру старе Рашке, у планинским и шумовитим областима Подриња, Полимља и Таре, прављени су дрвени сандуци изнад раке, понекад украшени. У каменитом појасу од Црне Горе до Книнске Крајине, прављени су сандуци од камених плоча, а на њима могу бити представе ратника (стојећи лик, на коњу, ратник у борби, само оружје), светитеља и других. У Поморављу су најпознатији крајпуташи, чести и на гробљима.

            Из овог кратког прегледа археолошких података, јаснији су Масудијеви подаци о Србима у VII и VIII столећу. Наглашавање погреба слично индуском постаје разумљиво: док остали Словени подижу хумке над сахрањеним пепелом спаљених покојника, Срби сипају пепео вероватно у реке, потоке или поноре. И данас се понекад одећа умрлих оставља на гранама поред потока. Хумки без сахрањених остатака покојника има на северозападним словенским просторима,[8] где су такође живели Срби, уз друге Западне Словене. У последње време има више откривених таквих примера за Новгородске Словене.[9] Они су правили отворене надгробне споменике или са отвором, гдје је остављана храна за душу умрлог. У том погледу Срби су били сличнији Грцима и Романима.

            Значи да Масуди није без разлога подвукао посебност Срба, приказавши је само кроз сажет опис погреба. За сада се могу сагледати два временска слоја у нашим погребним обичајима. Први слој је исконски, припада добу народа који је образовао Индоевропљане, дакле добу прије више од  3.500 – 4.000. година. Основна одлика њиховог погребног обреда је спаљивање тела. Човек има бесмртну душу, заробљену у телу; породица, пријатељи и остали из средине покојне особе морају да спале тело, да би се душа што прије ослободила, иначе могу да сносе последице. Ништа из материјалног света не може да стигне у бестелесни свет, па се зато храна и друго намењено души умрле особе, морају спалити заједно са њом. Пепео покојника се у почетку чува склоњен у гробу. По аријевској традицији, не спаљују се испосници – божјаци, односно калуђери, као ни труднице и деца, јер су они чисти. У гробљима калуђера око наших манастира, налажени су гробови младих жена и деце.[10] Друга одлика је поштовање претка у више степена: из куће управо умрлог претка износи се ватра, она коју је умрла особа упалила, и преноси се у за то подигнуто обредно станиште, а потом, уколико се кућа није угасила, наследници пале нову ватру, док се покојнику подиже споменик; затим кроз подизање и одржавање највећег споменика утемељивачу насеља и породице на новом месту, па сећање на претка рода или племена и сећање на исконског претка целог народа, што се огледа у улози владара-владике као посредника до нетелесног света. Трећа одлика је спаљивање јахаћег коња са умрлим ратником. Коњ и кобила су имали велику улогу у митологији и космогонији од времена припитомљавања коња око 1700. старе ере. У старој Индији је владар отварао врата својој души жртвовањем коња, и тако омогућавао сједињавање са божанским.[11] Коњ одлучује о судбини ратника, може да спречи његово учешће у бици, да допринесе његовој победи или погибији, да га рањеног спасе. А Бог, врховни владар, за себе узима најбоље ратнике, јуначке и чојствене, тако што омогућава њихову погибију у материјалном свету, па је тако било и у Косовској бици.[12] Отуда се надгробни споменик у виду крста или означен крстом, а са приказаним оружјем, подиже витезу ваљано погинулом у борби са злом.[13] Четврта одлика је прослављање гозбом и игром (тризном) ослобођења душе умрле особе од тела и њен одлазак у вечни живот.[14] Гозба се примењује и данас, са заборављеним смислом, а понегде се до недавно играло и посмртно коло.

            Други слој би био нечување спаљених остатака покојника, односно уверење да у њима нема ничег од душе или личности умрлог. Сипају се у воду, јер је море предодређен победник над земљом коју полако гута – преостале честице тела ће у сваком случају доспети до њега.[15] Овакво уверење код Срба, Индуса и других, који нису чували пепео умрлих, може се временски определити од настанка схватања, сазнања о неодређености душе, о њеној посебној природи, негде од доба Буде и Платона. Нема података када су Срби усвојили таква схватања, јер најстарије познате громиле потичу из IV столећа нове ере. Потпуно нематеријалној души по смрти човека, за напуштање тела предвиђеног за сахрањивање, није препрека ни само тело, ни гроб ни надгробни споменик на путу за бестелесни свет; није јој потребна никаква храна, па ни обредна. Другим речима, живот после смрти више се не замишља као живот уживања, већ као живот у врлини и складу, без искушења. То показује усвојен погребни обред, што може бити последица само веома ране евангелизације Срба, мада је мало вероватно да су сви припадници народа били тога свесни.

            По цару Константину VII Порфирогениту (913-959.), Срби су покрштени у доба цара Ираклија (610-641.), дакле око 250 година пре Словена Подунавља. Данас, последњих година XX столећа, откривени су и археолошки докази тог раног покрштавања. На Превлаци код Тивта, где се археолошки истражује манастир Архангела Михаила, посведочени су Срби од најкасније VII столећа.[16] У Тврдошу, манастиру Успења Богородице код Требиња, чији је први храм подигнут у време цара Константина Великог, док је манастир успостављен најкасније у VI столећу, установљено је истовремено словенско, свакако српско присуство.[17] Постојање српских громила већ крајем IV столећа у Далмацији,[18] указује на извесност још ранијег покрштавања Срба. Тек треба археолошки истражити улогу апостола Павла у покрштавању Срба и Словена, забележену у предањи&#