ДРАЧЕВИЦА

ЧАСОПИС ДРУШТВА ЗА АРХИВЕ И ПОВЈЕСНИЦУ ХЕРЦЕГНОВСКУ

Година I, Број I

БРОЈ ЈЕ ПОСВЕЋЕН УСПОМЕНИ ЕПИСКОПА ГЕРАСИМА ПЕТРАНОВИЋА

ОВАЈ БРОЈ ИЗЛАЗИ БЛАГОДАРЕЋИ СРЕДСТВИМА КОЈА СУ ПРИЛОЖИЛИ ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ (ЈЕВТИЋ) И МАНАСТИР ТВРДОШ

ИЗДАВАЧ:

ДРУШТВО ЗА АРХИВЕ И ПОВЈЕСНИЦУ ХЕРЦЕГНОВСКУ

SOCIETY FOR ARCHIVES AND HISTORY OF HERCEG - NOVI

АДРЕСА РЕДАКЦИЈЕ:

ХЕРЦЕГ – НОВИ, ПРВЕ БОКЕШКЕ БРИГАДЕ 13

ТЕЛЕФОН: 067 514 583

E – MAIL: rnebojsa@cg.yu

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:

ГОРАН КОМАР

РЕДАКЦИЈА ЧАСОПИСА:

ГОРАН КОМАР

ЈЕРОМОНАХ САВА ТВРДОШКИ

НЕБОЈША РАШО

ЛЕКТОР:

ТАМАРА КОМАР

РАЧУНАРСКА ОБРАДА:

НЕБОЈША РАШО

ШТАМПА:

ЈУНИОР, Н. БЕОГРАД

ТИРАЖ:

150

ЧАСОПИС ИЗЛАЗИ ДВА ПУТА ГОДИШЊЕ

КОРИЦЕ:

ЕПИСКОП ГЕРАСИМ ПЕТРАНОВИЋ

ПЕЧАТ ВЛАДИКЕ САВАТИЈА (ЉУБИБРАТИЋА)

РИЈЕЧ РЕДАКЦИЈЕ У ПОВОДУ ПРВОГ БРОЈА

Одавна се указује потреба за заснивањем једнога друштва које би, у граду Новом, ван домашаја и утицаја извршне власти, зачело акцију проналажења, сабирања и објављивања културно – историјског блага које је овај град сачувао у наслијеђе приморским Србима и васцијелом народном и црквеном корпусу, као угловњак и гранични мргин српске земље. То је наслијеђе распарчавано, разношено и уништавано, а у временима туђинских и домаћих окупација и забацивано на окрајке стручних и научних, ријечју, официјелних историографских публикација. Створена је опасна слика научне зграде у историографији Новога и околине му, која није подизана на темељима које је, извјесно, могло подупријети архивско благо града. У одређеним, веома значајним сегментима, та је слика и кривотворена.

Часопис Друштва за архиве и повјесницу херцегновску оснива се са циљем да допринесе попуњавању пукотина у домаћој историографији о Новоме, које зјапе, и које су попуњаване окупационим талогом, али и да се наслони на значајни низ вриједних дијела о прошлости Новог.

Новски архиви леже у неколике тачке: Архивском одјељењу Државног архива Црне Горе у Херцег – Новом, архивама манастира Савина и парохијским црквеним архивама, али, један значајан и углавном недоступан дио лежи у породичним заоставштинама Новљана. Значајна документација чува се и у Архивском одјељењу Државног архива Црне Горе у Котору, као и у Хисторијском архиву Дубровника, Архиву Српске академије наука и умјетности, и негдашњем Архиву Југословенске академије знаности и умјетности. Ми смо до данас загазили у све регионалне архиве, и у свим архивима учинили напор преписивања или снимања грађе која нам се чинила важном за историју града и свих његових насеља. Намјера нам је, да кроз овај часопис, пружимо одабрани дио тога новскога наслијеђа.

Увјерени смо, такође, да наше укупне прилике, у вријеме тегобног распарчавања јужнословенске државне заједнице, којом се, суштински, разријешава само једно основно балканско питање: српско питање, у слици нужног дисконтинуитета завичајне науке о Новоме, које су силом прилика, отвориле државне установе, може бити простора за покушај да једна невладина асоцијација, пружи континуитет. Вјерујемо да ће се у будућности покретати такви пројекти. Коначно, наше искуство које је изњедрила друга половица 20. вијека, говори да је пуно националног блага сачувано, и сигурније чувано, управо у окриљу приватних збирки и архива. Друштво за архиве и повјесницу херцегновску настојаће да знатан дио своје активности управи према тим приватним архивима, у којима, то је сасвим сигурно, леже крупни документи за историју града.

Друштво је остварило значајну сарадњу са Епископијом Захумско – херцеговачком, као и Митрополијом Црногорском, али ће настојати и на покретању сарадње са Которском бискупијом и њеним парохијама у Новоме.

Име часописа одабрано је управо из разлога потискивања најдревнијег дохватљивог имена новскога краја које је живјело све до почетка 19. вијека.

Часопис је отворен за младе истраживаче и неће бјежати од објављивања прилога који отварају осјетљива и неразријешена питања из старије и нове историје града.

***

Горан Комар

ОСНИВАЊЕ ТОПАЉСКЕ ОПШТИНЕ 1718. ГОДИНЕ

(Документа)

Сачувана су два основна документа која освјетљавају догађај који је носио велике и необично повољне посљедице на развој и раст српског народног тијела и његове Цркве у Боки Которској у љето 1718 године, када четворочлана делегација “имбашадура” драчевићких, одлази у Млетке и подастире молбу за заснивање аутономије у Топлој. Наравно, о самоме догађају је писано увијек када су се пружали прегледи новске историје који су тицали 18. вијек и Морејске ратове. Одређен број истраживача задржавао се на Наредби Дужда за оснивање и устрој Комунитади у Топлој.[1] Наредба се чува у Архиву Херцег – Новог[2].

Први документ, који ћемо овдје пружити у преводу на српски, Молба Драчевићана Дужду, писан је на италијанском језику, и по свему судећи, носи датум подастирања у Млецима (14. јуна). Ми га овдје пружамо благодарећи труду покојног Јова Шпирова Секуловића, власника Издавачке књижнице, који је, по упутствима двојице познатих српских историчара, својевремено сабирао грађу за пројекат историје Боке Которске[3].

Други документ[4] се чува у архиви Светоуспенског манастира Савина, и представља препис ћирилицом наредбе Дужда за оснивање и устрој комунитади у Топлој од 14. јула. Захвата једну страницу. Препис је учинио конте Мелкиор Казимир Раковић из Сасовића који је о своме дјелу оставио биљешку на лијевој маргини.

Молба Драчевићана Дужду исписана је на четири листа. Захтијеви су сажети у девет (IX) капитула који тичу у основна питања генералног положаја српског народа Горње Боке у свјетлу заслуга за Венецију, затим, у веома прецизним и сажетим захтјевима статуса Српске Православне Цркве, економских и трговинских олакшица, државне помоћи у земљи и житу и опремању оружјем. Уводни дио молбе истиче ратне заслуге за Венецију у два рата. Из преписа дуждеве наредбе за оснивање комунитади, видљиво је да Венеција удовољава по захтјевима трговинских олакшица, концесије на земљу, шеме устроја општине, оружања, ослобађања од јавних радова, чак и у реду како су постављени у молби. Но, заобилази захтијеве другога капитула о избору епископа. Овај документ је садржински веома слојевит, и носи крупне и многоструке импликације за научно пројектовање слике положаја и наслијеђа српскога народа Старе Херцеговине у њеном високом домену: херцегновском крају.

Дужни смо скренути пажњу на велику разлику између нашег савинског превода дуждеве наредбе и онога документа на талијанском који даје Томо К. Поповић, а који се чува у градском архиву. Крупна разлика и лежи у удовољавању захтијеву из прва два капитула Молбе Драчевићана који се односе на слободу вјере: правилни устрој Цркве и могућност градње и проширивања црквених зграда. Документ из старе општинске архиве, у којој га је и видио Т. Поповић, носи, на високом мјесту ријечи: “Che assentimo che possan vivere nel loro Rito Greco Serviano, come sono sin ad hora visuti, senza esser da chi si sia molestati, potendo anche restaurare le loro Chiese e Monasterij, che ne tenessero bisogno.''

Савински ћирилични препис започиње од наредног дијела ове наредбе, која удовољава осталим капитулима Молбе[5]. Свакако, могуће је да је први лист загубљен или однешен из манастирске архиве, јер текст започиње у крајњем горњем углу листа. У томе случају, био би изостављен уводни дио наредбе Дужда. Али, мора се узети у обзир и могућност да уводни дио овом приликом није ни превођен. Превод М. К. Раковића је исписан ситним словима, а уводни дио наредбе никако не би тражио читаву страну листа. Осим тога, никако није уобичајено, у то вријеме, да се један документ раздвоји на два засебна листа, већ се користи један лист, а овај је текст, исписан ситним рукописом М. К. Раковића, сигурно могао стати на један лист. Постојала би и жеља да се тако важан документ нађе компактно сачуван на једноме листу. Но, предпоставка о намјерном изостављању дијела наредбе о слободи грчко – српског обреда, није, у коначном, доказива. To и из разлога што се превод наредбе Дужда могао наћи у саставу некога кодекса или обимније документације у којој је овај, други, засебни лист који носи превод, уметнут поред пресавијених листова већег формата који би носили први дио наредбе.

Но, да видимо шта недостаје ћириличном препису конта М. К. Раковића а што стоји у документу који је пружио Томо К. Поповић: “...Дошавши у Нашем Одобрењу Посланици Подручја Херцег – Новог да им буде прочитано и предато у дупликату како слиједи: Положивши за дужи временски период са Подручја Херцег – Новог искрене и постојане доказе оданости и вјере у Наше Господство, не само добровољном посвећеношћу Јавној Власти, него најјачим залогом вриједности, очевидно како у прошлом тако и у текућем Рату, у обома у којима нису пропустили да пролију крв и жртвују животе Јавним Славама, праведно су себи посредовали потпуну јавну омиљеност и наклоност. Са осјећањима у подударности са овим долазе од Нас присутних примљена успостављења, које у име речених Подручја имате ви Посланици однијети у вашој Споменици, те склоност душа наших да се задовоље у могућем они Најдражи Поданици, дошли смо до одлуке да вам објавимо.

Да привољавамо да им се омогући живјети у њиховом обреду Грчко – Српском, као што су до сада живјели, без да буду од икога узнемиравани, могавши још и обнављати своје Цркве и Манастире када то сматрају за потребно.”

Дакле, сасвим сигурно, интегрални текст дукала изоставља одговор на захтијев другог капитула Молбе о правилном избору епископа.

Молба Дужду, носи 118 подједнаких редова, исписаних с краја на крај страница, уз биљешку ћирилицом у 5 редова. Документ је добро очуван, није оштећен влагом и мољцима и не носи знатнија механичка оштећења. У цјелости га је писала иста рука млетачког писара, изузев, могуће, ћирилске биљешке којом се потврђује предаја документа Сенату.

Други документ, препис наредбе Дужда за оснивање комунитади у Топлој, садржи 37 редова исписаних ћирилицом, уз биљешку од 5 редова на лијевој маргини о имену писара и обавјештење да је наредба “преписана ис латинскога у словински перивој од језика.” Документ је добро очуван.

МОЛБА ДУЖДУ ЗА ОСНИВАЊЕ КОМУНИТАДИ У ТОПЛОЈ

Преведри Принципе,

Ово је први пут да Вам се до земље клањају становници херцегновског краја; иако их краси иста вјера и једнако поштују Вашу Свијетлост, ипак су се сврстали у три групе: први су се препустили уживању у држави и прије него што је Херцег – Нови задесила оволика срећа чијем остварењу су, опет, и они сами веома допринијели; други су нашли уточиште под влашћу међу онима који благосиљају мир и најзад, трећи који су се зачас приклонили садашњем рату.

Колико је бројно ово троврсно становништво, које само споља гледано, чини јединствену заједницу, толико је сиромашно тло подручја на којему живе. Због сурових разграничења у прошлости, његов најбољи дио још стење под варварским јармом турске владавине.

Окончаће се, ипак, њихово жалосно стање, јер ће, Божијом помоћи, ова славна народна војска, у предстојећем ратном походу, повратити поменуту територију у некадашње границе, као што ће повратити своје изгубљено самопоуздање и своју пријашњу снагу.

Међутим, у јадном је стању становништво и на овој садашњој земљи, скроз брдовитој и кршевитој и не долази у обзир да се обрађује, и поред труда око побољшица, па на њој ништа не расте осим шикаре и трња.

И поред ових несрећних околности, они никада нису напустили своју родну земљу, већ су све јаче, за љубав свог народног имена, чували своју чисту вјеру којој су се заклели и у свим указаним приликама – у прошлом и садашњем рату – потврдили су је, проливајући крв и жртвујући своје животе.

Веома дуго у будућности препричаваће се у колико битака се истакло ово заслужно становништво а то још успјешније и јаче потврдити бројна часна свједочанства која подастиру на увид и знање владаоца и која чине највећу вриједност њиховом подаништву.

Па ипак, уза све то ситно претварање, занемарујући и то што су они учинили приликом освајања Заљута, приликом његове одбране, при опсади Улциња и у бројним другим тешким приликама када су донијели велики број непријатељских барјака и многе одрубљене главе, Ви морате признати да је ово становништво највише себе изложило највећим опасностима садашњега рата.

У ствари, цијена његовог залагања и његове храбрости била је добровољан пад Зубаца и тамошњих људи који су чували то мјесто као важан одбрамбени положај за читаву ту територију: стога рачуна на неку почасну титулу за ослобођење Сиња и за правовремено изведене акције у горњим крајевима Албаније.

Настављајући свој пут започет побједама, народ је навалио од Херцег – Новога до Требиња с једне и до Корјенића с друге стране, сијући пустош и паљевину утиснуо је призоре ужаса, као сведочанства своје храбрости.

А какве су тек доказе изнијели пред очима владара који им додјелио свету дужност – приликом освајања Царина и Попова, приликом заузећа куле у Лугу оружаном силом, и најзад, приликом опсаде Бара, када се не би укротила њихова варварска охолост, да није било њихове смјелости; можда би се, игром судбине та опсада била свела на какво злосрећно погубљење, с обзиром да су својом храброшћу онемогућили сваку помоћ од стране Турака, о чему свједоче живи докази генералног провидура у Далмацији. Колико год их коштале све жртве и толико проливене крви у свим тим приликама, ипак су дивним знамењем овјенчали своју неуништиву вјеру.

Како је народ Херцег – Новога досад много учинио у корист свог поштованог Принципа, више од тога дугује истом принципу; стога обећавају да ће у будућности још више чинити.

С обзиром на толике жртве које су у међувремену принијели на олтар рата и мира, имају разлога да се ти браниоци радују, јер се сматрају исто тако вриједни у погледу оданости и вјере као и остали њихови сународници, а сами су сиромаси и гоље, и без и најмањег добитка од стране јавне добротворности.

Потреба, дакле, за обезбјеђењем свог опстанка и честита жеља да се покажу као и остали, много су допринијеле да отправе своје изасланике и то оне који се понизно клањају великом пријестољу, и који се по први пут сматрају срећним што ће видјети Принципа и смјерно му предати ову молбу:

1. Да становници Херцег – Новога, који су сви православне вјере, смију и даље да живе са истом вјером и да им осим тога, буде допуштено да проширују и поправљају православне цркве и манастире који се налазе на поменутој територији, и то без ичије забране.

2. Да њиховом свијешћу увијек управља владика из Херцеговине, који је њихове вјере и њиховог језика, језика славенског, као што се у прошлости увијек чинило; владику, пак, мора да посвети патријарх такође њихове вјере, а у његовом одсуству три владике исто тако њихове вјере, и да се нико, ни под каквим изговором, не умијеша.

3. Да јалово земљиште херцегновског подручја, које је скроз брдовито и кршевито, а уз то подложно обурвавању у море воденом бујицом, буде милошћу државе опроштено од тешких даћа које плаћа, тј. од 3,10 лира на замљише под виновом лозом, а 2,10 терасасто земљиште по Далмацији и обрадиво земљиште, јер много пута шкрт принос није могао да покрије порез.

4. Да буду изузети од пореза њихови домаћи производи, као и приходи од трговине њима у свим мјестима честите државе.

5. Да се и покојним поданицима, њима и њиховим насљедницима, као што је то случај са живућим поданицима који су се предали у руке државној власти, осигура властита земља, земља коју су сами, оружјем у руци на овом подручју освојили, и нека то имовинско право добије примјерену одредбу у парохијалној цркви у Топлој, предграђу Херцег – Новога.

6. Пошто непријатељи пријете оружјем на границама овога краја, а стално се повећава број поданика за одбрану, они моле да им се додјели 500 пушака албанске израде, 6 застава и 1 барјак.

7. Како су прошле године имали слабу жетву и оставили необрађено оно мало њихове земље, а због тога што су у вријеме сјетве кренули у опсаду Бара, нека само ове године добију 600 стара жита као државну помоћ.

8. Да браниоцима Херцег – Новога буде допуштено да формално и физички оформе комунитад како је то учинило остало становништво Албаније, којом ће управљати капетан, четворица суђа и један писар да их бира општина, да их сваке године смијени; да буду овлаштени да смију пресуђивати у грађанским споровима који би у општини настали; да кривичне спорове воде државни представници који би, једнако као и капетан били плаћени по 20 фјорина мјесечно из државне благајне.

9. Да се ослободе сваког мануелног рада осим служења владару под оружјем, у хитном случају изненадног избијања рата.

И док је Ваша Преведра и Премилостива Власт толико дуго отезала с молбама становника Херцег – Новога, дотле привилегије које су они тешким сузама и понизно молили, уживају већ више вјекова неки околни народи и поданици Ваше Свијетлости, а то су становници Макарске, Пољица у Далмацији, као и народ Грбља и Паштровића у Албанији.

Херцег – Нови, 14. јуна 1718.

(нечитка ријеч латиницом, прецртана) Нека се достави...

Чиновници:

/исписано шест имена латиницом, нечитко, осим имена: Никола, Марко)