РИЈЕЧ НА ПРЕДСТАВЉАЊУ КЊИГЕ БОРИСА ВУЈОВИЋА

''УМИРЕМ ЗБОГОМ ВИДИМО СЕ''

У ХЕРЦЕГ - НОВОМ

11. АПРИЛА 2008. ГОДИНЕ

Поштовани Новљани!

Ви се добро држите под окупацијом.

Дозволите да вечерас овдје изнесем неколико дубоко личних ставова.

И послије Тито – Тито, или нешто компликованије: И послије Савеза комуниста – Савез комуниста, и овим би учинио један могући сажетак порука које доноси Бокељ Борис Вујовић, као Бокељ, давно сам примјетио, мисаоног тока обиљеженог богатом асоцијативношћу. Ја чак вјерујем да је Бориса и као ствараоца снажно обиљежила завичајна Бока јер се овдје мисли у сликама. Има ли изворније и аутентичније слике Медитерана од бокешке са мање синтетичких свијету дариваних средоземних сторија и мање наслаганих елемената у Медитерану Фернана Бродела и других великих упућеника?

Васкршња порука насловом, пред Васкрс у Новоме гдје се радосна вијест прославља у једном народном Збору а не у сузбијању отачког и ђедовског Збора у тегоби.

Moje дубоко поштовање за аутора ове књиге происходи из најмање двије лако докучиве тачке. Свагдања потреба за састављањем, окупљањем у једну раван репрезентативности, не по вањском сјају, већ по ваздашњој потреби да се препозна биљег за примјер, стваралаца који су своме народу пружали образованошћу, грађанским положајем и орјентацијом. Друго, изњедрено из тога оквира, припадност породици патриота који су заговарали ред, али која, као многе и данас и јуче у моме крају, свој смисао за ред, свој грађански положај, не доведоше на безбједни оквир обједа у подне. Ово је аутор који је показао високи активизам. Који није развио увјерење да утисак о сопственој вриједности може морално оправдати дубоку пасивизацију, потпуно одстрањивање из живота заједнице, склањање од ризика, укривање става. Само овдје може подземље формирати државу и прозвати се државником. У потпори замашнога дијела народа. Али, док само један свједочи историјску линију развоја српске фамилије Боке и Црне Горе, читава зграда црногорског сецесионизма се тресе у темељу.

Ова књига развија погледе аутора у два оквира. Један је вањски, у положају његовог народа спрам других народа, и унутрашњи, типично бокешки, о којему се овдје, колико до јуче, говорило само у народу, у фамилији и кафани.

Афоризми и погледи на друштво, стару Боку и Црну Гору и Монтенегро, цртежи, кроз које грумените, згуснуте слојеве ја могу само учинити неколико пресјека које, вјерујем, могу заинтересовати новску публику.

Борис Вујовић гледа на монтенегринизацију као на већ виђено: кроатизацију или исламизацију. Ако дозволите, ја бих казао и сљедеће. Не може ни једноме припаднику српскога народа данас бити драго да гледа слике тога процеса, али може му бити јако тегобно да разумије оно што мора разумјети: Српски народ је учинио историјску, политичку верификацију народносног идентитета Сербо – кроата и Себро – бошњака. Српске су скупштине удариле печат и ратификовале став и политичку тежњу хабзбуршке куће која је и иначе на народе из аустроугарског клупка гледала као на компликацију у развојној линији своје Богом дане владарске фамилије започете млађим братом императора Карла V који је и те како дотакао обале Боке. Она је почела и завршила у 16. и 20. вијеку са двојицом Фердинанда. То је само хабзбуршка круна спашавала саму себе у свезивању уз језуитски покрет и антиреформацију. Ствар која се у своме трајању и развитку нас није требала тицати. Ма смо опет, раздробљени, загазили у беспућа. Босна у средњем вијеку? Да ли је морала српска државна политика и верификовати тезу о безусловној и несумњивој јеретичности босанске цркве коју је наводно баштини њен народ и тако поставити темељ бошњачкој нацији? На прву велику свијетску изложбу на којој је наступила Титова Југославија Тито је понио - стећке. Шта друго? Да свијету покаже особена знамења средњевјековне Босне која су створили богумили Бошњаци, а Срби, непрегледне колоне укопане у њихово племенито, ужаснуто цијеломе свијету поручују име Оца и Сина и Духа Светога и сликају знак крста и ја не знам може ли и Борис изразити овакву слику ужаса. Ја сада не знам може ли се што промјенити. Ево од 1979. до данас почели смо нас неколицина ићи и по овој средишњој балканској земљи и говорити само што кажу стећци, али – тешко, неизвјесно, можда узалудно. Наш свијет тешким чекићима по гробним биљезима, па у подумјенте. Од Зубаца до врха Босне. Не замјерите ми, о овој књизи се не може говорити весело.

Исто тако данас у Црној Гори. Допустите да нешто упитам. У расплету југословенске државне кризе, хајде да сузимо на предреферендумско раздобље, одређене политичке снаге су понијеле акцију задржавања државног оквира Србије и Црне Горе. Због чега је било ко, ко је носио лидерску позицију, учинио признање самобитности црногорске националности и разбуцао матичне књиге Црногораца. Нека нико не замјери, али ево ја ћу рећи да би било могуће разговарати на ту тему искључиво на сљедећи начин. Објављивани су, од муслиманских историчара најранији порески пописи Старе Црне Горе. Катунске нахије, господо. Неколицина истраживача се бавила анализама ових пописа Ахмета Аличића. Посебност црногорске нације у њезиноме форсираном везивању уз Дукљу, дакле романско житељство простора Црне Горе могла би се доказивати само у доказивању превладавајућег елемента романофоних Влаха и Арбанаса на овоме тлу – што није могуће. Ван тога етногенетског оквира – нема пута. Или су заједничког поријекла са Србима, или са Албанцима. Ја не знам шта је разлог да политички лидери, међу којима је београдски доктор наука, кажу рођеној жени да су етнички Црногорци у расплету државне кризе српског народа. Нација је објективна категорија. Опростите на тешкој дигресији.

Још нешто ми лежи да кажем. Мени лично је било јако тешко слушати досјетке и богати хумор академика Бећковића на трговима Црне Горе у предвечерје референдума. Мени је, да будем искрен у моме граду, јако мучно чути име: Крунски савјет. Раздробили су нас и раслабили 1918. теже него Тито. Сав народ је вапио за установама нашега народа, за озбиљном акцијом одбране, не партијском, него националном. Да се као и Борис овом књигом на његов начин суочимо са сопственом народном личношћу и да на томе неугодном суочавању подигнемо застор црногорском сепаратизму.

Од Аустрије, потпуно смишљено, управљају окупације Србима једним методом: методом изазивања стида од самих себе. Од свога огњишта и дома и одјела и ријечи и слова. Немојте замјерити, али је вријеме да се и то каже: Нема мјеста стиду. Нови је надрастао Цетиње, Орјен је надвисио Ловћен. И историјски гледано, овдје су се одиграле највеће битке земљишног простора данашње Црне Горе. У доба Карла V – августа 1540. године. У Гручалици на Каменоме 1687. године. У Суторини 1806. године.

Ваља гледати, и Борис види опасности и замке. Никада, нигдје, гдје је наш народ доживио трајни слом државног оквира и међа и садржаја, он није одржао своју народност и вјеру. Дуже, јесте обичајни живот. И велике барокне цивилизације су пропадале јер су биле налик на зграде које су створиле, пуне површне животности, биле су позориште а стварност. Недосдтајао им је интегритет и индивидуални карактер и пуна ријеч. Из уста Бориса је крупан недостајући дио пуна гласа и пуне ријечи. Али Нови се након триста година мијења. И ако ја смијем рећи, да је Бог дао и више придошлих неће ли се Бока биолошки оснажити и спремити за нова искушења. Не замјерите што чиним тешку паралелу. Када је сјајни стари Дубровник сломљен у потресу и затим пожају пред крај 17. вијека, када му се десеткована властела, један је велики Дубровчанин са безбједнога тла Италије позивао на разбор: примите грађане у редове аристокрације. Протекао је још један вијек и стара држава је погнула своје лице и кољено пред Лористоном. Нека Нови гледа комшијски град и комшијску републику.

Европски дипломати упућују упозорења високим представницима српског народа у поводу њиховог указивања, подсјећања и ''враћања'' на историју. На чему се онда заснива европска зграда? Узмимо примјер Италије. Млетачка република, срушена од једне револуционарне снаге 1797. године, након дугог низа вјекова државне традиције, у свим кризним периодима своје историје, у великим млетачко – турским ратовима, наслањала се на Србе. Ова држава је створила велики низ предјелних, општинских аутономија, и њено сусретање са Србима на динарској страни Адрије јест дио славне европске традиције састављања и разумјевања. У томе састављању исписане су најславније странице српске историје послије косовске пропасти. То је вријеме које је изњедрило онолику множину епских пјесама, вријеме у којем су, раме уз раме, гинули Срби и Италијани. Такође и Шпанија биљежи и ствара заједничке велике побједе и поразе, тако велике да као онај под Новим 1539. још нису ни историјски валоризовани и изучени. Снага која руши свијетски правни поредак је антиевропска и анархистичка. Она је чак безусловно антиевропска. Јер да би преживјела, да би одржала концептуални оквир и снагу замаха новог свијетског поретка, она мора да сруши управо Европу. Прије него било што друго – Европу традиционалних вриједности. Други природни културни и религијски пол, онај источни, васколиког свијета, је непрегледни евроазијски свијет са његовом недокучивом традицијом и богатством. Наш српски народ није ни у једном часу стављен у дилему избора између евроатлантске и евроазијске путање (’’изнад Истока и Запада’’), јер он у таквим питањима и не може да учествује. Он је већ опредјељен и стављен у путању спаситељну, древноотачку, органски везан за двомиленијумски ход старе Европе, али, не заборавимо то, као саставница средоземног прстена! У једној видљивој равни политичког вртлога старог континета, народ који лежи на обали Средоземеног мора и који иза својих леђа све горе до крајњег леденог сјевера, нема нити један крупнији национални и државни субјект древног источног отачког опредјељења, који иза својих леђа има непрегледну празнину која поступа по ''директиви'' оних који не знају ни како изгледа најближи парк или ресторан у улици њихова становања, а камоли Свијет и његова узбуркана и древна историја, оних којима је већ и традицијским фамилијарним барем двовјековним затварањем и раздјељивањем од Свијета, од предања и предајног сазнања Свијета, одузета историја, и не само историја, него и њихова сопствена историчност јер ходају у Празнини Свијета. Свијету без Отаца и без Предања. Без садржаја богочовјечанског, па и само логички неразоривог концепта, када би га и измишљали? Без Христа - у Антихристу. Ја не знам како појединац и како лична историја може развијати личну историју? Куда смјерати и како докончати? Али снага која мијења и заузима велике земаљске просторе, која казује да има капацитет да мијења Свијет на темељима који нису Христови, а сада ћу доказати да нису Христови јер нису посвједочени дјелом, јест снага разврата и суноврата Свијету јер борави у обмани, у Празнини. Безбједна у земљском животу, далеко од Човјека, далеко од Бога. Ледена за Човјека, ледена за Бога. Српски народ који је тешко као и било који народ стављати у горњи контекст, јест народ исторични, који живи историју, који живи на размеђима. На граници Свијета којим управља снага обмане и Свијета који живи традицију. Та традиција обећава будућност и непролазност јер лежи у темељима древноотачког завјета и предања. Тај народ је у састављању са Средоземљем писао странице своје и европске историје. Па да је само глас Гетеа упућен народу који је у понављању и трагом Косова гинуо по читавом динарском систему кроз 16., 17, 18. вијек, то је глас древне Европе. Глас за народ који није имао универзитете у своме великом вијеку, али који није побјегао у безбједност земаљског живота и који је повезао сву хришћанску тековину историчног свијета. И не налазим ја било какав превелики формат и заслугу мојега народа, него, некако, имам утисак као да је тај народ стао на неки земаљски од Бога метнути биљег преко којега се ломе мора и вихори. Све што је отпадало од тога народа, а ево отпада и данас, из тога васионског разлога носи толику снагу мржње. Мржња и потпуност, коначност тога раздвајања, развија се из древног и изворног поља у којему се ломи Свијет од постанка. И такав народ стварао је красне зграде које могу стати у ред катедралних остварења Италије. Баш на Космету. Сусретао европски свијет и градио Европу. О рушењу рушилачке снаге 20. вијека, у двама свијетским метежима, којој се формат и намјера тешко може дохватати, о улози тога народа у њеноме сузбијању уз велике многобројне народе Европе да не говоримо. Но, вратимо се Боки, Новоме.

И ко је у Боку ушао за Морејскога рата сав отворен за стварање, да крчи, гради, и кућу и Цркву, Богу се моли, када је промолио преко Бјелотине доживио је страх и дубоко поштивање за ред. Неко није. Неко је рушио, палио, сажегао, метнуо се у службу републике Венеције. Тај Србин је пристао да пали српске куће И њих слика г. Вујовић. Али није свеједно некоме ко ову ствар гледа као ја да данас када изговоримо сљедеће име: Бајо Николић Пивљанин читави наш народ гледа на то име као на име ослободиоца од турске тираније. Ово само чиним примјер. Мени је дакле ратни профитер, изизетно опасни и бескомпромисни. Палио је српске куће око Новога у августу 1684. године. А ја, нити било ко други, не можемо измјенити представе о ослободицу Бају. Ако доктор наука, знаменити латиниста из Рима, онај који је преводио онолике стотине докумената Архиве римске Конгрегације каже да постоји извјештај који пише да је Бајо намамљен од Црногораца ка Цетињу 1685. оборен плотуном од самих Црногораца те да није ни учествовао на Вртијељци, шта ми о томе да кажемо? Постоји, можете наћи и на интернету, једна слика која показује замишљеног Баја Пивљанина који одсјеца главу некоме Турчину на бојном пољу. Многи су народни ослободиоци одсјекли заправо мноштво српских глава. Када данас гледамо цјелокупни ток српске историје, могуће је да човјеку и не засметају застрањења и странпутице, али данас се не осврнути ка најтежим народним разарањима, не упитати се о величини губитака овога народа у првом свјетском ратном метежу и малко касније спремноме уласку у сљедећи, кроз неспућа босанских планина, за Непознатим идући, то смета.

Повратак на главну страну